Милоје Дончић: ПАНИКА У РЕСАВСКО-ЛОПОВСКОМ КАРТЕЛУ илити ЈЕДНА ЗАУСТАВЉЕНА ПОЛЕМИКА

Необјављени одговор Милоја Дончића, приређивача антологије Ресавски венац, новинару НИН-а Марјану Чакаревићу

ПАНИКА У РЕСАВСКО-ЛОПОВСКОМ КАРТЕЛУ… 

Детективска посла у поезији, НИН бр. 3331 од 30. Х 2014, стр. 58-59

Извесни Маријан Чакаревић, решен да се отресе анонимности, осмелио се да у НИН-у бр. 3331 од 30. Х 2014. године у име ресавско-лоповског картела безочно нападне не само књигу коју сам објавио, не тек ни мене као „кривца“ за њено појављивање, већ и донаторе који су материјално помогли објављивање ове антологије књижевног бешчашћа. Могуће да би ме већ и ухапсио, само да има довољно чварака/петокрака на својим бољшевичко-комесарским еполетама Друге Србије.

Не желим да јавност убеђујем у истинитост објављеног, а још мање да Чакаревићеве сараднике поучавам вештини истраживања. Њихова необавештеност не оспорава постојање овог књижевног материјала. Зато се у тексту и бави политиком а не поезијом. Паметније им је да се позабаве изналажењем рукописне заоставштине писаца некомуниста погинулих или погубљених пред сам крај или након Другог светског рата. Било би им штошта јасније. Што се Ресавског венца тиче, комплетан истраживачки материјал чува се на сигурном месту и биће доступан свим, па и књижевним знатижељницима тек након изласка другог дела антологије. Да има нечег сумњивог, већ би се огласили сами писци заступљени у првом делу: Б. Радовић, Д. Колунџија, Ј. Брковић и други. Најмање би им била потребна помоћ подмлатка ресавско-лоповског картела у чије се име огласио наречени Чакаревић.

Има и оних који тврде да је цела књижевност Јужних Словена у овој књизи. То, једноставно, није тачно. Зашто у књизи нема Весне Парун, Слободана Марковића, Аце Секулића, Бране Петровића?… Зашто нема Стевана Раичковића и многих других?

Реч је, наиме, о нечему посве другом. Не брину они за култне писце наше књижевности, него за себе. Све би учинили да спрече појављивање другог тома антологије, тродупло дебљег од првог, не би ли себе поштедели непријатности када би на некој од страница угледали и своје име. Њихов главни циљ је више него прозиран. Не бира се начин како да се одбране позиције стечене под сумњивим околностима, као маренда сталних трабаната власти, да се некако заштити углед, награде и признања, прикрије тај више него опскурни морал.

Зато је хајка на ову књигу почела давно пре њеног појављивања. Да нисам наговестио други део ове књиге, многи од оних који ме нападају, тапшали би ме по рамену и хвалили, као што су то чинили много пута до сада. Но данас изнова живимо проживљено и поново смо у четрдесет петој, шестој, седмој или 1948. години.

У време одржавања Сајма књига јавило се двадесетак мени познатих плагијатора који претпостављају да ће се наћи у другом тому антологије. Правдају се на најразличитије начине… Почело је и међусобно потказивање, тако да се може објавити и посебна књига – добровољаца и потказивача.

Читалачка публика не мора да брине! Све тече својим током! Ово је процес ширих размера који је незаустављив!

Што се другог дела антологије тиче, можда је једноставније објавити песме оних аутора којима је преписивање као чин незамисливо, мање би се папира потрошило и јефтиније прошло! Међутим, овако је веселије! Ресавским лопужама неће помоћи ни измишљени књижевни поступци по којима је преписивање дозвољено.

Не може се, заиста се не може све правдати интертекстуалношћу, метатекстуалношћу и осталим књижевним марифетлуцима! Срећом, нису изгореле све библиотеке, а то је опака сметња оваквим позјамљивачима туђег.

3. 11. 2014. године

Милоје Дончић

…илити ЈЕДНА ЗАУСТАВЉЕНА ПОЛЕМИКА

Зборник плагијата у југословенској поезији под насловом Ресавски венац, који је приредио песник Милоје Дончић пре непуна два месеца, изазвао је праву буру у српској јавности. Зборником су под упитник стављени ликови и дела низа истакнутих имена поезије југословенских народа.

Након почетне неверице, на ову антологију и њеног састављача сручила се лавина оспоравања и негодовања. У извесним гласилима појавило се неколико крајње ниподаштавајућих и одричних оцена Дончићеве књиге. Одмах ћемо приметити да нигде нисмо успели пронаћи очекивани одговор приређивача, који би се после таквих оцена природно могао очекивати.

После једва три недеље, „бура“ се утишала. Наступила је гробна тишина. У јавним гласилима се поводом те антологије већ месец дана не може пронаћи ама баш никакав одзив, у шта се знатижељни читалац може уверити простим претраживањем интернета. А такав мŷк не иде у прилог ниједној од супротстављених страна. Ресавски венац самом својом појавом покреће низ питања у вези српске књижевности; у њој штошта одавно није у реду, па даље упорно ћутање иде само у корист штете српске културе.

Јуче (2. децембра 2014.) је у Краљеву одржана промоција књиге Ресавски венац. Из разговора с Милојем Дончићем смо се уверили да разлог ћутања, барем са његове стране, никако није у његовом повлачењу пред снагом доказа противника. Том приликом нам је показао свој необјављени утук, написан пре пуних месец дана, на чланак Марјана Чакаревића Детективска посла у поезији, објављен у НИН-у од 30. октобра ове године.

Већ смо напоменули да гурање под тепих „случаја“ Ресавског венца не иде никоме у прилог. Уколико је сâм приређивач књиге невешти плагијатор, како Чакаревић и његови једномишљеници тврде, онда је несхватљива очигледна тежња НИН-а (и иних) да се прекрати свака даља полемика с њим. У том случају Милоје Дончић не да би могао (са својим помагачима) „и кривично да одговара“, како Чакаревић у завршници свог чланка напомиње; Милоје Дончић би морао кривично да одговара, зато што је такво блаћење истакнутих имена српске књижевности и културе једноставно недопустиво. Уколико се, пак, покаже како је Дончићева грађа поткрепљена ваљаним доказима, предстоји нам велико чишћење, преиспитивање и превредновање; свакако ће у том случају бити лишена части нека „велика“ имена српске културе, а ни Дончићевим критичарима неће бити лако.

Приметићемо напослетку да у расправи зарад поткрепљивања свог становишта обе стране користе и „аргументе“ који никакаво доказно средство не могу бити. Једни друге, на пример, чашћавају епитетом „анонимуса“ (истине ради, треба подвући да су тај „аргумент“ први потегли Чакаревић и његови истомишљеници). Заиста не видимо какав доказ у којој год полемици може представљати нечија „познатост“ или „непознатост“. Оно што се, међутим, види је да сáмо потезање таквих разлога наговештава како у читавој тој причи нешто дебело није у реду.

Из поменутих разлога смо решили да, с љубазним допуштењем господина Дончића, његов утук Чакаревићу објавимо на нашем сајту, без обзира на то што гласило Словенског друштва нема „познатост“ и „угледност“ НИН-а. Верујемо да ће нам читаоци ту благобезобразност опростити.

3. XII 2014 године

Драган Буковички

Related posts:

Мухарем Баздуљ: ВИНАВЕР(И) ИЗ КЛАОНИЧКЕ УЛИЦЕ ПЛАГИЈАТИ И ПРЕВОДИЛАШТВО – ЗАПИСИ И РЕАГОВАЊА ПОВОДОМ ТЕКСТА „ВИНАВЕР(И) ИЗ КЛАОНИЧКЕ УЛИЦЕ“ ПЛАГИЈАТИ И ПРЕВОДИЛАШТВО – ЗАПИСИ И РЕАГОВАЊА ПОВОДОМ ТЕКСТА „ВИНАВЕР(И) ИЗ КЛАОНИЧКЕ УЛИЦЕ“ II Драган Мраовић, Габријеле Д’Анунцио: ОДА НАРОДУ СРПСКОМ Алексѣј Мозговој: НѢЈЕ ЛОШЕ УМРѢТИ У МАЈУ Вадим Кожинов: О ПУШКИНОВИМ „СТИХОВИМА ЗАПИСАНИМ НОЋУ У ВРѢМЕ НЕСАНИЦЕ“ Лариса Черкашина: ПУШКИНОВИ ПАРТИЗАНИ – СУДБИНЕ И ЈЕДНА СЛИКА Іован Стериіа Поповић: KHE3 ІAHKO И3 KOЊCKE И ДAXИІA AГAHЛИІA Иља Сургучов: ГОРКИ И ЂАВО Драган Буковички: ВОЈИСЛАВ ШЕШЕЉ (епитаф) Сергѣј Јефимов: КАД СЕ КЊИЖЕВНИЦИ РАЗГОРОПАДЕ ВЛАДИМИР ЈАГЛИЧИЋ ОЧИМА РУСКЕ САБРАЋЕ