Како су рашчишћавали односе руски писци и пѣсници…
Навикли смо да у биографијама великих људи тражимо добре примѣре за подражавање. Но, класици су – живи људи, обузети истим страстима и пороцима као и сви остали. Врѣђали су се и свађали нѣ мање надахнуто него што су стварали. Изненађујуће, али на крају је човѣчанство било само на добитку! Зато што резултат сва̂ђа̄ два талента нѣје шљива под оком, већ на врхунцу сучељавања створено ново ремек-дѣло.
Достојевски: Тургенѣв је од руског писца постао Нѣмац!
Тешко је било замислити два мање слична млада човѣка: сумњичави, некако испијени, повучени у себе Достојевски и нѣговани, већ постигавши признање Иван Тургенѣв.
Проглашен од Бѣлинског генијем, будући аутор „Злочина и казне“ се књижевној дружини, нѣ без основа, учинио хвалисавцем. Заједљиви Тургенѣв пòдбō је Нѣкрасова да за опкладу сачини уврѣдљив епиграм:
Наш витеже тужне фигуре
Достојевски, млад фићфирић,
На носу литературе
Искочи као јарки приштић.
Достојевски је то ужасно примио к срцу. Али уврѣду је умео да заборави. А 20 година након познанства, проигравши све у коцкарници у Висбадену, аутор „Коцкара“ га је снебивљиво замолио за новац: „И мрско и стидно ми је узнемиравати Вас… Обраћам Вам се као човѣк човѣку и молим Вас за сто талира. У души ми је бљутаво (мислио сам – биће бљутавије), а што је главно, стидно да Вас узнемиравам; али шта да се ради кад тонеш“.
Свота за Тургенѣва ништавна, ипак, Иван Сергѣјевић му је послао само половину. Узгред, Достојевски је дуг вратио тек послѣ 11 година…
Узајамна нетрпѣљивост скупљала се годинама. Тургенѣв је дуго живео преко границе и наводио је за примѣр тамошњи начин живота. Пламеном родољубу Достојевском се то чинило као ниподаштавање Домовине.
„Тургенѣв се од руског списатеља начинио Нѣмцем – ето по чему се познаје рђав човѣк – узрујавао се Фјодор Михајловић у писму другу, пѣснику Аполону Мајкову. Достојевски је чак Тургенѣву посавѣтовао да купи телескоп, како би кроз њега гледао далеку му Русију.
Али је зато читалачка публика била у екстази – као сада због сплетака о Баскову и Киркорову[1].
Чак ни смрт Достојевског нѣје Тургенѣва нагнала да заборави прошлост – поредио је покојника са маркизом де Садом, ширећи неосноване гласине о тобоже недоличном личном животу писца.
Па опет, више година доцније биографи су се сложили у мишљењу: какве год утуке да су размѣњивали Достојевски и Тургенѣв, они су одлично схватали размѣре талента један другог.
Јесењин и Мајаковски: мегдан двојице пѣсника
Јесењин се на први поглед нѣје допао Мајаковском: „Срѣо сам га у опанцима и у рубачи с некаквим везом, крстићима. Беше то у једном од добрих лењинградских станова. Учинио ми се оперетским, извѣштаченим. Одговарао ми је гласом каквим би морало проговорити оживѣло уље из кандила“. Футуристу Мајаковског, ватреног присталицу прогреса, засмѣјавало је прѣклањање рјазанског имажинисте прѣд брезама.
Једном је у пѣсми „Јубиларна“ Мајаковски назвао Јесењина „кравом у рукавицама од лајке“. Овај се уврѣдио као дѣте и тражио, тражио сваку могућност да насоли уврѣдиоцу.
„Мајаковског он нѣје волѣо и цѣпао је његове књиге кад их је налазио у свом дому“ – сѣћао се писац Виктор Шкловски. Али стихове противника је читао, да би потом рекао: „Мајко мила! Колико су бездарне поеме Мајаковског о Америци!“
Иако нѣје био с раскида да попије и потуче се, Јесењин Мајаковском нѣје излазио с песницама. Напротив, привлачио га је тај велики, бучни, увѣрен у себе човѣк. Тукао се до крви и пио с Пастернаком, наговарајући овога да га помири с Мајаковским. А онда се искалио и одао у пѣсми „На Кавказу“:
Пѣсме руске жар волѣм славни.
Знам Мајаковског, и рој љутих,
Ал он је њихов молер главни,
Пѣва о моселпромској плути.
(Мајаковски је, подсѣтимо, писао рекламне стихове за „Окна РАСТА“ – Јесењин је то сматрао забавом недостојном пѣсника).
Зато је земља успѣла да се наслади знаменитим књижевним надметањима. На двобоје Мајаковског и Јесењина скупљала се сва Москва и сав Лењинград – као да су они били, рецимо, боксери. Импровизујући у ходу, они су доказивали исправност свог става и смѣхотворност супарникових погледа. То бѣху надметања баш као код саврѣмених репера.
Сви су знали да су њих двојица малтене непријатељи. Али једном је у уредништву „Новог мира“ Мајаковски на сва уста… хвалио Јесењинове стихове. И замолио присутне: „Пазите, Јесењину ни рѣчи о овоме што сам говорио“.
Послѣ Јесењиновог самоубиства Мајаковски је написао:
У овом животу
нѣје тешко
мрѣти,
Изградити живот –
далеко је теже.
Тада је Мајаковски Јесењинов начин рѣшавања проблема одбацио.
Али након четири године он је и са̂м изабрао самоубиство. Уосталом, и данас још трају спорови: многи су истраживачи увѣрени да је погибија обојице пѣсника – самоубиством замаскирани обрачун с њима.
Буњин: „Набоков је чудовиште“
Ратоборна жучност Владимира Набокова је легендарна и на свој начин лѣпа. Сјајан писац, пѣсник, прѣводилац, а такође и страствени сакупљач лептира, он нѣје скривао свој прѣзир према појединој еснафској сабраћи. „Јефтини љубитељ сензација, вулгаран и неваспитан“ – он то о Достојевском. „Писац за клипане, безнадежно незрѣо“ – о Хемингвеју. И тако даље.
Тѣм више чуди усхићеност с којом је 22-годишњи Набоков писао своме кумиру – великом Ивану Буњину. Али, проћи ће године, и Набоков ће тог истог Буњина назвати „старом осушеном корњачом“. Историја међусобних односа двојице генија сјајно је описана у књизи Максима Шрајера „Буњин и Набоков – историја супарништва“. Буњину је био потрѣбан одушевљени, па још тако талентовани поклоник. Али, Набоков је порастао – у сваком смислу, и Буњин је видѣо очигледно: неће он затворити послѣдњу страницу златног периода руске књижевности, него тај безобразни деран, који се усудио изобрѣтавати сопствени језик – на његовом, буњинском темељу.
„Чудовиште, али какав писац“ – говори Буњин о Набокову. Како сматра Шрајер, Буњин је одлучио да направи потез коњем: пише циклус „Тамни дрвореди“, који постаје бисер његовог стваралаштва – у жудњи да докаже како је он бољи. Али, нѣ признати величину Набокова он ипак нѣје могао: „Тај деран је извукао пиштољ и једним хицем покосио све старце, укључујући и мене“.
Дошло је до смѣјурије: Иван Алексѣјевић се са гнѣвом порицао чињеницу обѣдовања у париском ресторану с Набоковим, који је исти описао у мемоарима! „Страница о менѣ је ружна и глупа лаж. Никада ја с њим нѣсам био ни у једном ресторану!“ – живцирао се Буњин у дневнику.
Са́ма мисао о равноправном општењу за Буњина је била неподношљива. Умръо је недуго прѣ свѣтског тријумфа Владимира Набокова и свеопште хистерије поводом „Лолите“. И чини се да је Буњин имао срѣће. С каквим би се осѣћањем иначе селио на бољи свѣт?
УЗГРЕД
Уврѣдио си генија? Спреми се да уђеш у историју!
Опасна је то ствар – „нагазити“ на ствараоца. Ух, како ће заузврат по тебѣ клепати свом снагом свог талента. Нећеш тек онако проћи.
За живота, писац Тадеј Булгарин бѣјаше славан као аутор фантастичних романа и издавач. А у историју је ушао као клеветник, уврѣдитељ књижевника и цинкарош царске тајне полиције. Ово се Михаил Љермонтов потрудио, написавши епиграм:
Русију Тадеј продаје сад.
Не чини први пут ово, гад.
(У рату 1812 године Булгарин је накратко прѣбѣгао Французима). Стихове о подлацу сачињаваху Пушкин, Баратински, Нѣкрасов.
Пушкина су још језиво раздраживали чланови књижевног удружења „Бесѣда љубитеља рускога слова“. И ето, студенти филолошких факултета сад изучавају непролазно:
У̂м у ове тројке је маков –
Шишков наш, Шаховској, Шихматов,
Ал ко је глупљи у тројци злој?
Шишков, Шихматов, Шаховској!
Нѣ заостају ни саврѣмени аутори. Тако се Виктор Пелѣвин осветио њему досадном критичару Павлу Басинском. У роману Generation „П“ критичар Павле Басински тоне у заходској јами.
А Сергѣј Лукјанѣнко нѣје одолѣо саблазни да сведе рачуне с интернет-тролом, који је кињио писца на његовом сопственом блогу. Размѣнивши пробране уврѣде (ствар се десила 2005. године, а интернет до данас-дањи црвени), Лукјанѣнко је дознао право име уврѣдиоца. Тако се у роману „Послѣдња стража“ појавио ситни, малоумни вампир Алексѣј Сапожњиков.
[1] Популарни саврѣмени руски пѣвачи – прим. прѣв.
Посрбио Драган Буковички
Изворник: Комсомолска правда
Related posts:
Јован Попов: РУСКЕ СЛУГЕ И ГОСПОДАРИ У ГОДИНИ 1859: ГОНЧАРОВ, ДОСТОЈЕВСКИ, ТУРГЕЊЕВ
Милоје Дончић: ПАНИКА У РЕСАВСКО-ЛОПОВСКОМ КАРТЕЛУ илити ЈЕДНА ЗАУСТАВЉЕНА ПОЛЕМИКА
Козма Прутков: ХОЋУ ДА БУДЕМ ШПАНАЦ
Мухарем Баздуљ: ВИНАВЕР(И) ИЗ КЛАОНИЧКЕ УЛИЦЕ
ПЛАГИЈАТИ И ПРЕВОДИЛАШТВО – ЗАПИСИ И РЕАГОВАЊА ПОВОДОМ ТЕКСТА „ВИНАВЕР(И) ИЗ КЛАОНИЧКЕ УЛИЦЕ“
ПЛАГИЈАТИ И ПРЕВОДИЛАШТВО – ЗАПИСИ И РЕАГОВАЊА ПОВОДОМ ТЕКСТА „ВИНАВЕР(И) ИЗ КЛАОНИЧКЕ УЛИЦЕ“ II
Марко С. Марковић: СРПСКА АПОКАЛИПСА ПО Ф. М. ДОСТОЈЕВСКОМ
Ђакон Ненад Илић: СА ПОВЕРЕЊЕМ ДЕТЕТА ЗАВОЛЕО САМ ХРИСТА
Сава Росић: БЈЕЛКИН, ГРИЊОВ, ВИЖИГИН
Тамара Ђермановић: ДИЈАЛОГ С ДЕЛИМА КЊИЖЕВНЕ КЛАСИКЕ У ФИЛМОВИМА АНДРЕЈА ТАРКОВСКОГ
Виктор Николајев: СВЕДОК АВГАНСКЕ ГОЛГОТЕ
Јован Попов: ДОСТОЈЕВСКИ КАО ИДЕОЛОГ И КАО ПРОРОК
