ПЛАГИЈАТИ И ПРЕВОДИЛАШТВО – ЗАПИСИ И РЕАГОВАЊА ПОВОДОМ ТЕКСТА „ВИНАВЕР(И) ИЗ КЛАОНИЧКЕ УЛИЦЕ“

НЕ ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

---

Ако се осврнемо на прошлонедељни текст, лако се може видети да сама намера чланка не лежи у жељи да се заштити српско преводилаштво, већ да се дискредитује колега Данило Лучић, потписник ових редова и целокупан наш сада већ скоро деценијски труд

---

Поводом текста „Винавери из Клаоничке улице“, Културни додатак, 8. фебруар 2020.

Обраћам се јавности овим писмом у жељи да прокоментаришем напад на мене и издавачку кућу чији сам оснивач и уредник, а који је објављен у прошлонедељном издању Политике.

Аутор поменутог чланка (Мухарем Баздуљ, прим. ред.) на нашу адресу је упутио разне оптужбе, од којих бих се овом приликом концентрисао на оне које су заправо истините. Дакле, Контраст издаваштво и ја као његов главни и одговорни уредник морално смо се и материјално огрешили о Владимира Роксандића, преводиоца дела Животињска фарма аутора Џорџа Орвела, као и Камијевог преводиоца Иву Хергешића. Овом приликом прихватам пуну моралну и материјалну одговорност за грешку коју смо починили. Такође, желим да се извиним јавности на очигледној грешци, а аутору текста да се захвалим на чињеници да је уочио ту грешку. Поменути превод смо објавили без претходног уговора са преводиоцем, што је честа пракса у издаваштву кад су у питању деценијама стари преводи: да када не можете доћи до преводиоца, потпишете књигу његовим именом и објавите то у COBISS евиденцији Народне библиотеке Србије. Некада је била пракса да се у неким од дневних новина објави јавни позив преводиоцу да се јави поводом регулисања права, што више представља симболички потез. Ту опцију нисмо никада разматрали из простог разлога што је цена новинског ступца вишеструко већа од цене самог превода и ауторских права заједно.

Имали смо у претходним годинама два случаја у којима су нам се преводиоци јављали и са којима смо се уз разумевање договарали о накнади за превод и претходно продате примерке. То је, дакле, ствар пословне праксе о коју смо се ми, као и о аутора, у потпуности огрешили наводећи као име преводиоца један од два псеудонима која смо користили приликом превода које смо сами радили или које су за нас радили недовољно умешни преводиоци који ни сами нису били сигурни у квалитет превода.

Та два псеудонима коришћена су и за књиге које никада нису превођене на простору Балкана, као и за преводе које смо Данило Лучић и ја сами радили, те је и сама могућност да се било шта екавизује излишна. Ту се пре свега радило о књигама из области популарне психологије. Просто је дошло до административне грешке, свакако са наше стране, коју нисмо до објављивања текста у прошлонедељном издању уочили. Такође, желим да искористим ову прилику која нам је пружена и да позовем преводиоце или њихове наследнике да нам се јаве како бисмо регулисали наше обавезе и обештетили их. То се свакако може догодити и на суду, што би се завршило на првом рочишту уз моје две речи: крив сам. Дакле, јасно је, оно за шта нас оптужују и стављају на стуб срама јесте нешто што се реши током десетоминутног састанка и што представља пословну грешку административне природе која ће у наредним данима бити исправљена. Овакве грешке се догађају на свим странама, али ми од тога никада нисмо правили скандал јер смо увек били свесни оне старе изреке да ко ради, тај и греши.

Контраст није безгрешан

Довољно је да напоменем да је наш први тираж прве књиге пре сад већ седам година каталошки био заведен под издавачем Завод за уџбенике. Са таквим ЦИП-ом смо одштампали тираж да бимо тек по пристизању књига уочили пропуст. На нашу притужбу ЦИП служби добили смо једноставан одговор: тужите нас. Такође, услед гнусних оптужби били смо приморани да прелистамо целокупан каталог наших досадашњих ЦИП записа у систему COBISS и наишли смо на веома занимљиве податке. Наиме, као преводилац дела Тајна у њиховим очима наведен је такође један од два псеудонима која смо током година користили, иако је ту књигу превела Јелена Дошен, за тај превод уредно плаћена, а у мејл потврди о ЦИП-у коју смо у то време добили од одељења за ЦИП стоји управо њено име. Како је дошло до такве замене података, није нам јасно, али овим само желимо да илуструјемо како је код административних ствари лако погрешити. Како би љубитељи библиотечких записа Контраст издаваштва могли мирно да спавају, у наредним данима ћемо детаљно претрести све наше ЦИП записе, док ћемо псеудониме које смо користили за своје преводе такође заменити именима стварних преводилаца. Желео бих да додатно илуструјем насталу ситуацију и да поменем да је проблем настао на пет до шест издања од преко 140 каталошких записа које смо досад објавили.

Контраст издаваштво је у претходним годинама сарађивало са великим бројем наших врхунских преводилаца и преводитељки, од којих бих поменуо само имена као што су Јелена Новаковић, Зоран Пауновић, Игор Цвијановић, Владимир Бошковић, Милена Подолшак, Ђорђе Томић, Никола Матић, Слободан Дамњановић, Младен Јаковљевић, Никола Јорданов, Силвија Монрос Стојаковић, Марија Циндори Шинковић, Илеана Урсу Ненадић, Весна Цакељић, Вук Шећеровић, Рандолпх Мајор, Дарко Тушевљаковић, као и многи други. Укупно преко 30 преводилаца и преводитељки. Имена наводим јер су нека од њих печат квалитета у преводилачком свету. Са некима од њих смо превели неке од класика модерне књижевности који су се први пут појавили на простору региона. Ту бих пре свега истакао Естетику отпора аутора Петера Вајса, збирку поезије Одисеја Елитиса и први део трилогије Обреди прелаза Вилијама Голдинга, док смо недавно почели са преводом капиталног дела светске књижевности које је обележило двадесети век. Говорим о роману Дејвида Фостера Воласа под оригиналним именом Infinite Jest, чија вредност превода услед незабележене обимности десетоструко превазилази вредност поменутих превода.

Шта је аутор текста желео овим да покаже? Да Контраст издаваштво није безгрешна организација. То би имало смисла да смо ми покушавали да оставимо такав утисак и да смо се трудили да будемо морални компас друштва, али таква тврдња аутора у тексту просто  није утемељена у истини. Контраст издаваштво се, од самог оснивања 2012. године, никада није бавило таквом врстом критике, већ искључиво промовисањем позитивних вредности и позитивном дискриминацијом оних појава у друштву које смо сматрали битним. То ћемо свакако наставити и у наредном периоду да радимо.

Ако се осврнемо на прошлонедељни текст као целину и мало пажљивије прочитамо, лако се може видети да сама намера текста не лежи у жељи да се заштити српско преводилаштво, већ да се дискредитује колега Данило Лучић, потписник ових редова и целокупан наш сада већ скоро деценијски труд. Лако се примећују константно омаловажавање, истицање нашег целокупног рада и жеља да се он сведе на неколико несумњиво учињених грешака. Дакле, овде се пре свега врши напад на социјални капитал који је Контраст издаваштво стицало годинама неуморним радом. О свим позитивиним достигнућима Контраст издаваштва нећу писати овом приликом с обзиром на то да се сваки читалац овог текста може врло лако информисати интернет претрагом.

Зла намера

Постоји такође један веома узнемирујући моменат у прошлонедељном тексту, када аутор истиче да нас је све време посматрао из прикрајка. Зла намера и нескривена мржња очигледни су у тексту. Не знам шта да мислим о свему томе. Да је аутор желео да се заиста бави преводима, не би било никакве потребе за десет хиљада карактера којe је потрошио, али овде то очигледно није ни била намера. Аутор је покушао да малициозним тумачењима формира наратив о нама, што се јасно може видети у количини карактера које је потрошио на опис Контраст издаваштва и нашег рада, а који је далеко већи од самог описа проблема. Ово је заправо био неуспео покушај, јер су управо тон и поменута диспропорција открили његову намеру.

Увек сам се трудио да се интимно разрачунавам како са личним, тако и са колективним паранојама, а да разлоге за нека дешавања тражим у појединцима, а не у групама и организованим акцијама. Једна ствар ми, међутим, није промакла и врло је симптоматична. Чињеница је да је добио насловну страну Културног додатка, а да се само уредништво Културног додатка у најгрубљем смислу огрешило о новинарску етику јер нас није позвало да у истом броју прокоментаришемо спорне наводе. Таква пракса уређивања наших најдуговечнијих новина довела је, нажалост, до потпуне маргинализације поменуте куће.

Зашто се ово догодило? Колега Данило Лучић је на неопрезан начин, након доделе и бојкота Нинове награде, написао критички текст за портал Before/After, са чијим се наводима у потпуности слажем. Услед несупелог бојкота, неки од потписника тражили су начин да продуже расправу и нашли су га у недељном Културном додатку листа Политика. У јавним наступима се ми из Контраст издаваштва никада нисмо бавили моралисањем, критиковањем негативних друштвених појава, нити било каквим покушајем дијалога са онима који не чују. Такође, све време смо се држали подаље од домаће књижевне сцене из разлога што никада нисмо били спремни да се ваљамо у каљузи која се стварала децнијама. Аутор је то добро приметио у прошлонедељном тексту, наводећи да смо објављивали нове ауторе, саркастично их означавајући као наше пријатеље.

Ово је мој први и последњи одговор јер је ово њихова игра коју нити знам, нити желим да играм. За мене је књижевност поље слободе и немам намеру да дозволим било коме да ту слободу наруши или на том пољу толико загади ваздух својом токсичношћу да и само дисање почне да представља напор. Убудуће, свако ко се на било који начин огреши о Контраст издаваштво путем друштвених и традиционалних медија, биће судски гоњен. Дакле, ићи ћемо на суд због сваког поста на Фејсбуку, слике на Инстаграму, твита, као и новинског чланка или телевизијске, односно радијске изјаве, уколико су неистините.

На крају, с обзиром на то да аутор текста цитира Крлежу, желео бих да му упутим исте оне речи које је Црњански упутио дотичном након једне расправе. Ко не зна шта му је Црњански рекао, предлажем да одговор потражи у библиотечком запису Контрастових књига.

---

* * *

ХЕРГЕШИЋ АНТЕ ПОРТАС

---

Неугодно је и тужно да се кола сломе баш на једној јединој издавачкој кући. Потребно је још конкретних примера, тако да се листа џомби на којима би та кола већ једном и морала да се сломе прошири, те да се кола сломе на амортизованији начин – да се сломе равномерније, а тотално. Да сви иступе са сличним или идентичним примерима из праксе других издавачких кућа

---

Хиљадама, не, милионима година имали смо те огромне мозгове, тај неокортекс, је л’ тако? Али нисмо једни с другима разговарали, живели смо као свиње, јеботе. Ничега није било. Ни језика ни културе – ничега. А онда, одједном, бам! Појавило се то. Наједном се појавило то што смо морали да добијемо, и од тога часа назад се није могло. И зашто се то догодило тако, наједном? (…) Сад ћу да вам кажем због чега. Тад смо сви поваздан били заједно и сви смо радили једно те исто. Живели смо у чопорима. За језиком, дакле, није ни било потребе. Наиђе, рецимо, леопард, и нема потребе сад оном до себе да кажеш: Хеј, човече, шта је оно тамо? Леопард! Па сви су могли да виде да је леопард, и сви онда почну да скачу и да вриште, да уплаше леопарда. Али шта бива кад неко хоће да се осами, да накратко буде сам са собом? Кад угледа леопарда, он зна нешто што други не знају. И зна да они то не знају. Он у том тренутку поседује нешто што они немају, он зна тајну, и то је зачетак његове индивидуалности, његове свести. Ако пожели да подели ту тајну с неким, па потрчи да обавести и остале, мораће, значи, да измисли језик. А ту већ настаје и могућност да се развије култура.

Ово је монолог америчког шпијуна Боба Гласа, једног од споредних ликова из романа Недужан, који је, у преводу потписника ових редова, недавно објавила издавачка кућа Чаробна књига. Управо у време док сам преводио ту Макову књигу, а била је рана јесен 2019, нашао сам се с Мухаремом Баздуљем у једном новобеоградском кафеу. Крст на Цркви Светог Димитрија пламтео је од зрака залазећег Сунца. Гледао сам мало у тај успаљени крст, мало у Мухарема док ми је говорио:

„Знаш, тај роман је објављен већ деведесетих, не знам ти рећ’ да л’ у Сарајеву ил’ у Загребу, али читао сам га, мислим да је наслов био Невин човјек.“

Објаснио сам му да не желим да наслов буде Невин човек, зато што сам управо под тим насловом објавио један превод Џона Гришама, те да се трудим да код „чаробњака“ издејствујем да наслов буде другачији. На крају смо дошли до, чини ми се, одличног наслова Недужан.

Само грешке видим

И у том, као и у осталим нашим разговорима, од Мухарема сам чуо и Мухарему рекао много занимљивијих ствари, од наслова и превода некаквих књига које се објављују у белом свету. Па ипак, он ми је, самим помињањем тог старог превода (јер Мак је ту књигу објавио 1990. године, па је нормално што је и раније преведена у региону који се тада још није звао регион) и несвесно ставио до знања да одређена матрица већ постоји, то јест да постоји овдашњи, нашки репер који би мени, евентуално, могао бити од помоћи у тумачењу текста.

Бих ја посегао за босанским или хрватским преводом да видим како је неко место решила колегиница или колега, али ме мрзело, или сам заборавио, па сам Маковог Недужног изгурао сам, као што и иначе углавном све морам да изгурам сам.

Чему овај цитат и ова прича о прошлојесењем седењу са Мухаремом под осунчаним крстом? Па ево: ја мрзим да читам своје преводе. Волим кад изађе књига коју сам превео; кад ми је књижар пружа, прихватам је у руке као чедо, као да ћу је код куће у пелене повијати – али, у ствари, не пада ми на памет да читам шта унутра пише. Ужасавам се грешака, а само грешке видим. Мој превод, дакле, барем мени – никако не треба потурати под нос.

Овде је, у случају Недужног, посреди била књига која је већ била преведена на наш језик, или на један од наших језика, назовимо то како хоћемо. А ја, толико сумњичав кад свој превод треба отворити и загњурити се у ту личну мочвару, морам да приметим: не верујем, право да вам кажем, ни да постоји, ни да је постојао, неко у целом овом делу Европе где се говори овим нашим језиком или нашим језицима ко би ове речи америчког шпијуна Боба Гласа превео овако као ја. И баш овако како јесте, а и овако добро, искрен да будем.

Дакле, то треба рећи: ове, можда и небитне речи агента Гласа, из дела можда и битног Ијана Макјуана, нико, али нико и никада нити је превео, нити ће превести тако, и не само тако, него и тако добро као потписник ових редова.

Отуда ми је Мухаремова прошлосуботња прича о преведеном преводу Иве Хергешића, једног од књижевних преводилаца које волим и ценим, конкретно о Хергешићевом преводу Камијеве Куге, запала не за око, него за мозак. За неокортекс, што би рекао Глас. Ја волим, рецимо, Станојевићев превод Господара прстенова. Сад, на пример, да неко за двадесет година објави то Толкиново дело у преводу неког Ђоке Ђокића или Мите Митића, и ја узмем да погледам, а оно само овлаш нашминкан превод Зорана Станојевића – па ја бих, као седамдесетогодишњак, том издавачу отишао на врата. И покуцао. И рекао бих му: слушај, лопове, дошао сам да те опљачкам. Да узмем од тебе оно што си ти узео од онога кога ја волим.

У конкретном случају о којем пише Баздуљ, угрожен је превод, односно аутор превода романа Куга, романа који је мени посебно драг и важан у животу зато што ми је примерак тог дела (издање Зора–ГЗХ, Загреб, 1976), поклонила моја наставница француског и разредни старешина Гордана Витановић, на крају осмог разреда основне. Гордана је бирала књиге за сваког одличног ђака понаособ – сваком по темпераменту, по души, по инклинацијама. Мени је запала Куга.

Хергешићева, богме, исто колико и Камијева.

Кад сам августа 2015. у Латинском кварту, за скромна три евра, купио Кугу у француском оригиналу, улепљену у онај најлончић, па поцепао најлончић и узео да читам – никако ме није напуштало осећање да је Хергешић ближи Камију од самог Камија, да је Хергешић од једног дела створио ново дело. А није ли то у духу оне Платонове анатеме уметника, да уметници, у ствари, опонашају већ опонашано? Природа опонаша Бога, а уметник онда опонаша природу?

Тако је и с књижевним преводом. Писац види дрво и описује дрво. Преводилац види пишчев опис дрвета и описује опис.

И ако је тај опис описа добар, и његов или њен – то треба ценити.

Неко није ценио Иву Хергешића. Неки Макић, или Такић, или Пакић узео је Хергешићеву Кугу и превео је с Хергешића на Макића, или Такића, или Пакића. И није се баш ни трудио: више је преписивао. И онда потписао себе: Пакића, Такића, Макића, а Хергешићу украо његово дрво, или дрво Камијевог дрвета, или ону чистоту која мени преплави душу кад се сетим разредне Гордане Витановић.

Е, не може тако.

Ружне речи

Преводи се не смеју красти. Зашто то апострофирам? Зато што ми, као Срби, или бивши Југословени (у издавачком контексту Југославија, очигледно, није бивша, напротив, врло је актуелна, нарочито кад дође до малверзативног контекста), ми, дакле, Срби, рецимо, не можемо да опљачкамо ни Достојевског ни Толстоја ни Мана ни Камија. Не можемо. Далеко било да можемо. Није то у нашем домашају. Али зато можемо да опљачкамо оне људе који су нам књижевност тих страних писаца пренели и сервирали нам их на нашем језику, или нашим језицима. А ако некога опљачкамо, ми смо разбојници.

Једно је сигурно: неугодно је и тужно да се кола сломе баш на једној јединој издавачкој кући. Потребно је још конкретних примера, тако да се листа џомби на којима би та кола већ једном и морала да се сломе прошири, те да се кола сломе на амортизованији начин – да се сломе равномерније, а тотално. Да сви иступе са сличним или идентичним примерима из праксе других издавачких кућа. Па да онда списак издавача који исто то раде буде завидне дужине, а не да цела кривица и терет спадну на само једну кућу.

Размишљати треба из људског, не из личног угла. Како бих се осећао ја, или моја сен (ако се то деси постхумно), или како би се осећало моје дете или мој унук да 2040. године отвори ново издање Уелбековог Покоравања, рецимо, да види директно мој превод, целе моје реченице и пасусе, цела поглавља моја, а да тамо пише да је књигу превео неки Пера Перић или Лаза Лазић?

Како бих се осећао да једнога дана, под окриљем неке издавачке куће, било њено седиште у улици која називом подсећа на кланицу или на нека друга стратишта, освану горенаведене речи америчког шпијуна Боба Гласа у мом преводу, а да пише да их је превео неко други? И шта бих рекао? Па, богами… Нећу инсистирати на веома ружним речима. А једино су ми веома, веома ружне речи овога часа на памети.

Изглед и опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: Културни додатак Политике од 15. фебруара 2020., штампано издање, стр. 2-3.