ПЛАГИЈАТИ И ПРЕВОДИЛАШТВО – ЗАПИСИ И РЕАГОВАЊА ПОВОДОМ ТЕКСТА „ВИНАВЕР(И) ИЗ КЛАОНИЧКЕ УЛИЦЕ“ II

АДМИНИСТРАТИВНА ГРЕШКА С ПРЕДУМИШЉАЈЕМ


Препорука Европског савета налаже да издавач, уколико је преводилац мртав или тешко доступан, „приљежно потражи“ или његове наследнике или њега самог. Један од начина да се то уради јесте, како и Владимир Манигода наводи, објављивање у штампаном медију позива преводиоцу или наследницима да се јаве издавачу ради регулисања ауторских права. Владимир Манигода, међутим, доводи у заблуду читаоце Културног додатка када тврди да је цена новинског ступца већа од цене превода и ауторских права узетих заједно


Душко ПАУНКОВИЋ*

Удружење књижевних преводилаца Србије, према свом статуту, „штити професионална, материјална и морална права књижевних преводилаца и заступа њихове интересе“, а ради остварења наведеног „може да, у складу са законом, образује стручна тела за вештачење у судским споровима у вези са квалитетом и ауторством превода“.

У тексту Винавер(и) из Клаоничке улице (Политика, Културни додатак, 8. феб. 2020), Мухарем Баздуљ је оптужио уреднике Контраст издаваштва да су украли преводе хрватских књижевних преводилаца Иве Хергешића, Златка Црнковића и Владимира Роксандића, екавизирали их и објавили под измишљеним именом. У следећем броју Културног додатка оснивач и уредник Контраст издаваштва Владимир Манигода је објавио одговор на тај текст и признао кривицу „за начињену грешку“. У свом одговору Владимир Манигода грешку назива „административном“, што читаоцима, по свој прилици, треба да укаже на њену ненамерност.

Док расправа између Мухарема Баздуља и Владимира Манигоде не постане предмет судског спора, удружење неће морати да штити право оштећених преводилаца тако што ће, на позив суда, образовати стручно тело за вештачење. Али овде није реч само о повреди материјалних већ и професионалних и моралних права књижевних преводилаца, а чињеница да је реч о преминулим људима који не могу да стану у своју одбрану, даје, рекло би се, посебну тежину тој повреди.

Да Владимир Манигода није признао кривицу, Удружење књижевних преводилаца Србије, уколико му се не би обратио оштећени преводилац или његов наследник, не би имало повод да се бави текстом Мухарема Баздуља и наводима изнетим у њему. Упркос свој убедљивости ауторове аргументације, анализа једног пасуса не би се могла сматрати довољном за доношење суда о целокупном преводу. Међутим, Владимир Манигода је признао кривицу. Истина, за плагирање превода двају преводилаца – од трију наведених у оптужби, али признао је да су наводи из текста тачни и да је Контраст начинио грешку.

Реч грешка звучи безазлено, штавише читаоцима се сугерише да „учитају“ онај део њеног значења који би се могао поистоветити са значењем речи „превид“. То је омашка, такорећи лапсус – поручује нам уредник Контраст издаваштва.

Присвајање интелектуалне својине

Из чињенице да је под именом Дејан Закић Контраст издаваштво објавило преводе неколико дела, и то различитих аутора, можемо закључити да је вероватноћа да је реч о административној грешци – веома мала. У издавачком процесу учествује много људи – аутор, преводилац, уредник, лектор, технички уредник, а уредник, аутор и лектор треба да прегледају књигу пре него што она буде одштампана. Према ономе што тврди Владимир Манигода, нико од њих није приметио да је књига потписана псеудонимом који Контраст издаваштво „користи за преводе које раде његови уредници и мање умешни преводиоци који нису сигурни у своје умеће“. Нико, дакле, није приметио „грешку“ ни током издавачког процеса, ни касније, кад се књига увелико продавала (објављена је 2018. године), све док на њу није указао Мухарем Баздуљ. Ово објашњење је, у најмању руку, увредљиво – како за књижевне преводиоце, тако и за читаоце Културног додатка, којима се Владимир Манигода обраћа у свом тексту. Никако се није могло десити да се у више књига туђи преводи погрешно потпишу и да то нико од учесника у процесу издавања не примети. Уредници Контраст издаваштва су свесно, „с предумишљајем“ присвојили туђи превод, потписали га измишљеним именом и убирали материјалну и симболичку корист од његове експлоатације. Да су хтели да се држе „уобичајене праксе у издаваштву“ коју Владимир Манигода помиње у свом тексту, објавили би преводе под именом људи који су их заиста урадили и не би у њима мењали ништа, пошто према закону који регулише ову област, на то немају право. Ако би се наследник јавио и затражио обештећење, они би га исплатили према договору који би постигли с њим. Уредници су, међутим, хтели да заметну траг, унели су безначајне измене у превод и послужили се измишљеним именом.

Слободан Кнежевић Аби, Просецање књиге, 2010

Препорука Европског савета налаже да издавач, уколико је преводилац мртав или тешко доступан, „приљежно потражи“ или његове наследнике или њега самог. Један од начина да се то уради јесте, како и Владимир Манигода наводи, објављивање у штампаном медију позива преводиоцу или наследницима да се јаве издавачу ради регулисања ауторских права. Владимир Манигода, међутим, доводи у заблуду читаоце Културног додатка када тврди да је цена новинског ступца већа од цене превода и ауторских права узетих заједно. Та тврдња би се, да је реч о уметничком тексту, могла схватити као хипербола, али Владимир Манигода, рекло би се, нема уметничке претензије у свом тексту, па је употреба хиперболе у њему, у најмању руку, чудна, наравно ако је посреди хипербола, а не поновно и свесно, као и у случају оспорених превода, довођење јавности у заблуду.

Реч је, дакле, о свесном и намерном присвајању интелектуалне својине, која је у законском смислу, изједначена са материјалном.

Нормативна база Народне библиотеке

Реакције које су уследиле на два текста објављена у Културном додатку увелико су прерасле оквире књижевног превођења и односа између издавача и књижевних преводилаца. Стручна јавност се поделила на оне који подржавају тужитеља и оне који бране оптуженог. Полемика се води на друштвеним мрежама, а како време одмиче, њен тон је све мање умерен. У текстовима бранитеља Контраст издаваштва приметни су мањак аргументације која се односи на предмет оптужбе и жеља да се истицањем позитивних особина оптужених уредника, с једне стране, и ниских мотива тужитеља, с друге стране, изазове код јавности револт према тужитељу. Тужитељ је пак у свом тексту изнео тврдњу да је Контраст издаваштво стекло бројне „савезнике и покровитеље у медијско-књижевном пољу“, и указао на чињеницу да је Владимира Манигоду, који је у наведеном случају испољио неприхватљиве особине, НИН у јануару 2019. прогласио за личност године. Ове изјаве, као и тренутак у којем је написан текст Винавер(и) из Клаоничке улице, омогућили су симпатизерима Контраст издаваштва да дискредитују мотиве Мухарема Баздуља и припишу његовој анализи личну и политичку подлогу, пре свега због тога што је Мухарем Баздуљ један од потписника иницијативе за бојкот НИН-ове награде.

Удружење књижевних преводилаца Србије осврће се само на један план ове расправе. На крађу интелектуалне својине – књижевног превода. Мотиви двеју страна не утичу на његов суд. Истине ради, треба истаћи да Контраст издаваштво, по свој прилици, није једини издавач који се на поменути начин огрешио о књижевне преводиоце. Постоји сумња да још неки издавачи, али и преводиоци, раде исто оно што је урадило Контраст издаваштво, међутим удружењу се још нико није јавио са захтевом да изврши вештачење неког превода.

Ипак, постоји релативно једноставан начин да се овакви случајеви избегну у будућности. Народна библиотека Србије је у процесу израде нормативне базе података која између осталог треба да коначно разреши идентитете аутора у библиографској бази и тако предупреди грешке попут оне због које је др проф. Љиљана Марковић оптужена за присвајање туђих превода. Када нормативна база буде попуњена, подаци из ње ће ауторима и њиховим наследницима помоћи да се у случају потребе заштите на суду, а издавачима олакшати ступање у контакт са носиоцима права за која су заинтересовани, пре него што прибегну наводно „уобичајеној пракси у издаваштву“. Наравно, неће моћи да присвајају преводе и потписују их лажним именима. Али као што је рекао Владимир Манигода, то је грешка која се неће поновити, барем Контраст издаваштву, а можда ни другима, када виде какав негативан публицитет тим поводом могу добити.

Зграда Народне библиотеке Србије, Београд

Зато желимо да искористимо ову прилику да позовемо све активне преводиоце, као и њихове наследнике да помогну Народној библиотеци у изради ове базе. Да би то урадили, довољно је да основне податке о себи и евентуално неисправним атрибуцијама ауторства у бази COBISS упуте на адресу Народне библиотеке nb@nb.rs, с назнаком: за нормативну базу, или на адресу Удружења књижевних преводилаца Србије ukps011@gmail.com, исто тако с назнаком: за нормативну базу.

* Председник Удружења књижевних преводилаца Србије, у име Управног одбора УКПС-а


* * *

ХИПЕРТРОФИРАНА АТРОФИЈА КАРАКТЕРА


Лоренсовог „Љубавника леди Четерли“ за Нолит је 1988. превео проф. др Светозар М. Игњачевић. Он је 2002. преминуо. Међутим, 2011, у издању новосадске Куће добре књиге, изашао је идентичан превод истог романа али са потписом Светозара Игњатовића. Пет година касније „Љубавник леди Четерли“ се појавио у готово истом преводу Звездане Шелмић у издању Вулкана. Пред адвокатом Шелмићева је изјавила да је крива


Марија Вранић Игњачевић

Постоји код нас међу децом једна фраза која каже: ко лаже тај и краде, ко краде тај иде у затвор, ко иде у затвор тај има вашке, те – ко лаже, тај има вашке. Не знам зашто сам се те фразе сетила читајући текст Владимира Манигоде Не тражим помиловање из прошлонедељног Културног додатка и није ли та моја асоцијативна путања огрешење о дигнитет угледног Контраст издаваштва која би ме и на суд могла одвести. Али шта је ту је.

Међутим, манимо се доскочица, ствар је озбиљна, да не кажем узнемирујућа. Присвајање туђе интелектуалне својине проглашава се у том тексту пословном грешком административне природе, поштени налазач крадљиваца мрзитељем и чини се девијантном, параноидном личношћу склоном фиксацији на проблем, а лист који је такав текст ставио на прву страну Културног додатка, учесником у завери против Контраст издаваштва које одликује скоро деценијски тежак рад усмерен ка афирмацији позитивних вредности. Аутор вели да је за њега књижевност поље слободе али не каже слободе за шта. Можда не баш за крађу, али зашто не за пословне грешке административне природе.

Разлог због кога се ја јављам ипак није да бих се придружила нападима на „љубазног и снисходљивог“ малог издавача који се још труди да стекне статусни капитал већ да скренем пажњу да овакве ствари раде и велики као што је издавачки гигант Вулкан – и не само он. Свесна опасности које прете од генерализација, ипак бих рекла да издаваштво код нас данас (због правног безакоња) слободно може да се назове издајништвом – и то према књизи која их хлебом храни, њеним ауторима и преводиоцима. Ово кажем због тога што онај ко воли књигу жели да је читаоцу понуди у оптималној верзији, а то ће моћи, када је превод у питању, ако одабере што бољег преводиоца. Међутим, у пракси, најбољи је најчешће најјефтинији или бесплатан.

Примера за то знам више али ћу навести наш породични: Лоренсовог Љубавника леди Четерли за Нолит је 1988. превео проф. др Светозар М. Игњачевић. Он је 2002. умро и од тада су, уз обраћање породици од стране Ауторске агенције за права да се превод објави, то учинили подгорички Daily Press 2005. и Новости 2006. Међутим, 2011, у издању новосадске Куће добре књиге, изашао је идентичан превод истог романа али Светозара Игњатовића. (Уз само две словне грешке прави преводилац је нестао. Појавио се непостојећи – дакле бесплатан.) На нашу интервенцију код Ауторске агенције, нељубазна службеница је казала да нису знали и одмах пристала да се грешка исправи тако што ће се на насловној страни у ЦИП-у преко нетачних података о преводиоцу прелепити тачни уз извесну материјалну надокнаду наследницима. Затим је Плато објавио превод 2014. претходно се дегутантно цењкајући и оставши дужан породици мада је суштина ипак задовољена. Међутим 2016. Љубавник леди Четерли се појавио у преводу Звездане Шелмић у издању Вулкана. Прво смо помислили, иако је пок. проф. Игњачевић био добитник Ђурићеве награде за преводилаштво, да је издавач желео да осавремени превод. Када смо преводе упоредили било је јасно да је то исти превод само што је, углавном кроз целу књигу, аорист замењен перфектом и, непотребно, по превод, понегде промењен ред речи у реченицама.

Скенирани део стране 2 Културног додатка од 22. фебруара 2020.

Заинтересовали смо се ко је Звездана Шемлић и у COBISS-у видели да је она у тој, 2016. години, имала 28 преведених јединица, од чега девет романа на укупно 2.972 стр. Обимом осталих 19 објављених јединица нисмо се бавили. Запитаност издавача око квалитета превода при таквом квантитету очито је изостала. Зашто је онда желео да промени преводиоца сем ако је том новом, за прекуцани туђи превод, могао дати дактилографски хонорар. Наравно, Вулкан је рекао да није знао да постоји превод С. М. Игњачевића или да нису могли да нас нађу, нисам више сигурна. Рекли су и да нису знали шта је Шелмићева урадила. Госпођа Шелмић је на састанку са мном, мојом адвокатицом, неколико Вулканових уредника и једним од власника издавача изјавила да је крива (као и Манигода). Допала ми се, рекла је, једна реченица, па друга и онда (парафраза без огрешења о смисао)… Ми смо тражили, пошто је превод повремено мењан (као што је горе наведено), да се прелепи име Звездане Шелмић као преводиоца и да се стави да је превод С. М. Игњачевића уз интервенције Звездане Шелмић. Свесни смо да то де факто не значи ништа. Ипак смо сматрали да ће макар неки читалац некада да се запита, па можда и истражи, шта се доиста догодило. За наношење штете угледу превода и преводиоца нисмо могли да их тужимо суду – то може само аутор. Претпоставили смо да јавни тужилац не би подигао оптужницу против З. Ш. јер то је само крађа превода и не угрожава јавни интерес. Све се завршило тако што је направљен уговор по коме је све наведено потврђено, а Вулкан и Шелмићева се обавезали да речени превод више не објављују. Ето, тако ради не само мали љубазни издавач већ и империја Вулкан. Империје свакако нема без империјалиста, те верујем да и за Контраст нема бојазни, методе за успон је апсолвирао.

Изглед и опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: Културни додатак Политике од 22. фебруара 2020., штампано издање, стр. 2-3.

(Visited 139 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, УМѢТНОСТ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *