Рада Стијовић: ВЛАСТ И ПУНИЦУ НЕМОЈТЕ ВРЕЂАТИ

У српском језику се женини родитељи најчешће називају таст и ташта. Ово су свесловенске и прасловенске речи за изражавање сродства. Међутим, именица ташта поклопила се својим обликом са речју другачијег значења. Ташт значи ‘празан, пуст’

---

Наш редовни читалац Влада Продановић пише како је у преводу једног италијанског романа прочитао да јунак позива на ручак своју свекрву и свекра, па коментарише: „Претпостављам да у италијанском језику нема разлике свекар, свекрва, таст, ташта, као што је нема ни у немачком и француском, али у нашем језику то је грешка. Мене интересује да ли само у нашем језику постоји та разлика за мајчину и очеву страну или тога има и у страним језицима.“

Како је ово слово о српском језику, задржаћу се на њему, али претходно да напоменем да сви словенски језици знају за ову разлику, док италијански, француски, немачки, енглески и многи други ту разлику немају. Од језика који обилују родбинским терминима поменула бих турски, који је оставио трага и на српски језик, па тако, нпр., у неким нашим крајевима очеву сестру зову теза, а мајчину ала или хала, што нам је дошло из турског.

У српском језику се женини родитељи најчешће називају таст и ташта. Ово су свесловенске и прасловенске речи за изражавање сродства. Међутим, именица ташта поклопила се својим обликом са речју другачијег значења. Ташт значи ‘празан, пуст’, па је ташта у народној свести, по Томи Маретићу, значила ‘она која је празна, пуста’. Зато је, каже он, за женину мајку осмишљен термин супротног значења – пуница. Етимолог Петар Скок каже да су пунац и пуница изведенице од пунити и да означавају духовни однос, да значе ‘она тј. онај који пуни, попуњава духовно сродство’.

Тек, како било, у неким крајевима се женини родитељи називају пунац и пуница. Они су нашли места и у народном стваралаштву. „Ој пунице, ђевојачка мајко“ – обраћа се Милић Барјактар мајци лепе Љепосаве, а народна пословица каже: „Ко не купи мрвице, неће стећи пунице“ (тј. ‘ко не чува, не штеди, неће стећи ништа, неће се моћи ни оженити’). Вук Караџић је забележио да се у народу каже и: „Ташта зету масло вари, докле му зло у кућу ували“. С друге стране, Нушић поручује: „Власт и пуницу немојте вређати“. Пуничин језик је име једног цвета. У народу се мисли да се тако зове зато што има јаке бодље. Пуница има и проширено значење. Вук је забележио, а и неки извори из Војводине, израз „иде у пунице“ са значењем ‘иде у женин род’ или ‘у тазбину’.

У неким српским крајевима женине родитеље називају старац и баба.

Свекрва је у народној свести прошла горе од таште – то је она која је за све крива. И мада ова реч, која постоји у свим словенским језицима, има индоевропски корен који се, по једном тумачењу, налази и у речима свој, својта, сестра, сват, сваст, свак, у српском народу се испредају приче са називом: „Зла свекрва“, „Милостива снаха и немилостива свекрва“ и сл. У Даничићевој збирци народних пословица забележно је „Јетрва и свекрва ни од гњиле (=глине) није добро“.

Народна песма из лесковачког краја пева:

„Свекрвице, нерођена мајко,
Сина т’ волем, а тебе нималко“.

Ипак, и снаје се сналазе:

„Свекрва се милој снаси својој радује:
Благо мене, ево снахе, ево одмјене!
Снаха тихо проговара испод мараме:
Тако врат ја не сломила с ове коњине,
Редом ћемо у планину сваке године“. 

О свекрви и ташти може се још много писати, а још више о другим родбинским називима и односима, који су бројни и разноврсни. О томе неком другом приликом.

Изглед и опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: Политика (штампано издање, 21. август 2021;
додатак Култура Уметност Наука, стр.10)