Олег Бондаренко: „БАЛКАНСКА МЕЂА“ – ФИЛМСКА ЕПОПЕЈА О ДОГАЂАЈИМА КОЈИ СУ ПРЕЛОМИЛИ РУСКУ ЈАВНОСТ И ОМОГУЋИЛИ ДОЛАЗАК ПУТИНА

Када су ми пријатељи скренули пажњу да се спрема премијера домаћег (а у ствари – руско-српског) филма „Балканска међа“, посвећеног познатом форсираном маршу руских десантних снага на аеродром Слатина на Косову, негде у дубини душе сам био забринут.


Олег БОНДАРЕНКО

Ево, помислио сам, још једне херојске теме до сада невиђене на великом екрану, коју ће претворити у лепезу примитивних клишеа, састављену од стереотипа разних калибара. Велики број новијих руских филмова на историјске теме (уз изузетак „Т-34“) убедљиво потврђује овај образац. Затим, након што сам погледао трејлер са обиљем крви и меса, помислио сам на „Чистилиште“ Александра Невзорова — наши су сад већ савладали снимање треша који није лошији од холивудског, али ето врага — како се редитељ удуби у квалитетну графику и специјалне ефекте, одмах некако заборави на смисао.

На крају сам, заједно са свим својим фобијама са руске филмске сцене, остао постиђен — филм заиста вреди! Сама прича прати злехуду судбину чланова расформиране групе специјалаца руске војнообавештајне службе, чији је командант пркосио наређењу НАТО официра за време рата у Босни средином деведесетих. Због оглушења о наредбу и самовоље (бацио је из хеликоптера заробљеног вођу муслиманских паравојних снага кога су Американци намеравали да ослободе), цела група је ражалована и демобилисана, и забрањен им је повратак у домовину. И ево, четири године касније, дошло је време наплате — ражаловани официри добили су прилику да се врате у службу и испеглају претходне пропусте ако изврше тајни задатак: треба заузети аеродром Слатина и задржати га до доласка руских десантних снага. Након тога се група од 8 људи (укључујући и југословенске полицајце који су им се придружили) скоро сат времена на екрану сукобљава са око сто педесет албанских терориста које предводи један од вођа косовских бандита, у чијем лику није тешко препознати данашњег „премијера Косова“ Рамуша Харадинаја. Добијамо квалитетан и леп акциони филм са руским верзијама Сталонеа и Шварценегера, љубавном причом (са све хепиендом), и елегантном Равшаном Курковом у улози руске Џи Ај Џејн. Посебно вреди поменути славнога Гојка Митића, који са својих седамдесет осам година игра шефа полицијске станице на Косову, коме потчињени иза леђа причају како је „донедавно био лак на ногама као Чингачук“ (Гојко Митић у више наврата играо „последњег Мохиканца“, поглавицу Чингачука, прим. прев.). Ту је и епизодна улога Емира Кустурице као београдског таксисте у финалу филма. И прецизно разрађени карактери скоро свих јунака, уз ретке изузетке.

Форсирани марш на Слатину између стварности и Холивуда

Ни „редов Рајан“ није постојао у стварном свету, него су га измислили сценаристи. Али резултат који смо добили јесте једна заиста узбудљива патриотска драма

Политичка линија филма се заснива на хроници оног времена — Јељцин који се пијано церека, Примаков који окреће авион над Атлантиком, обесхрабрени Весли Кларк и Бил Клинтон који крши руке, као и још млади генерал Ивашов који са осмехом говори медијима о „усаглашености“ акције са НАТО. Напомена „засновано на истинитим догађајима“ на почетку филма, као и вишесмислени говор стварног учесника тих догађаја, Хероја Русије Јунус-Бека Јевкурова (командант руског одреда који је заузео Слатину, данашњи председник Ингушетије, прим. прев.), кога на филму игра Гоша Куценко, дозвољавају нам да претпоставимо да је таква једна прича могла заиста да се догоди. Наравно, ни „редов Рајан“ није постојао у стварном свету, него су га измислили сценаристи. Али резултат који смо добили јесте једна заиста узбудљива патриотска драма.

Лепо су приказани међунационални односи на Косову пред рат, као и зверства албанских терориста, при томе је и један од полицајаца који представљају добре момке — Албанац. Имамо и доктора, швајцарског Немца, који ради у болници у Приштини, и за кога се испоставља да је повезан са вођом терориста преко трговине наркотицима и убистава Срба. За време затишја пред битку, јунаци се — разговарајући преко радија — подсмевају сопственом (интер)националним саставом — Татарин, Ингуш, Рус, Узбечкиња, Србин, Албанац, и још „ко ће га знати“. На тај начин ће злонамерницима (којих, сигуран сам, неће бити мало) бити тешко да ауторе филма оптуже за националне антипатије.

Понекоме од високих руководилаца Србије филм сигурно неће превише да „легне“ — догађаји, јунаци, и непријатељи од пре двадесет година су приказани превише веродостојно

Без обзира на прилично високе представнике највиших државних органа на московској премијери (командант руске Националне гарде генерал Виктор Золотов, министри привреде, финансија, и културе Денис Мантуров, Антон Силуанов, и Владимир Медински, шеф корпорације „Ростех“ — главног спонзора филма – Сергеј Чемезов, председник Ингушетије Јунус-Бек Јевкуров), најснажнији политички ефекат филма очекује се, наравно, у Србији. 19. марта у Центру Сава очекује се, без претеривања, цела политичка елита земље, која се ових дана присећа жртава НАТО бомбардовања. Штавише, понекоме од високих руководилаца Србије филм сигурно неће превише да „легне“ — догађаји, јунаци, и непријатељи од пре двадесет година су приказани превише веродостојно.

Неким српским руководиоцима филм сигурно неће превише да „легне“

Оно што је мене лично највише погодило, то је веродостојност сцена са стелт авионима, који бацају бомбе над Београдом на самом почетку филма. Ове сцене без грешке успостављају паралелу са филмовима о почецима Великог отаџбинског рата, из истог ракурса, али сад већ са применом најновије технологије, и чине немогућим да се директно не упореди НАТО са фашистичком Немачком, а агресија на Југославију са нападом на СССР. Тај утисак заокружују бомбе које падају на породилиште.

Тај моменат је такође веома јасно наглашен у причи — наредба колони десантних снага да се зауставе стиже када се они налазе већ надомак Слатине

Утолико је необичније то што је дистрибутер филма ћерка-фирма америчке филмске компаније 20th Century Fox — „20 век фокс СНГ“. Очигледно се стратегија наших „стратешких партнера“ променила — сад су просто одлучили да на руском патриотизму зараде колико могу, па тако светску дистрибуцију филма почињу усред двадесетогодишњице бомбардовања, истовремено са руском (21. марта), а два дана после српске. Можда ће овај велики студио „ухватити талас“, па ће нам ускоро представити и неке нове филмове — о догађајима из „Руског пролећа“, опсади Славјанска, ослобођењу Дебаљцева? Мени се допада образложење које је понудио Јегор Холмогоров — да компанија која је идеолошки блиска републиканцима жели на тај начин да мало „истролује“ демократе, које представља оновремена Клинтонова администрација. Нека се они слободно међусобно препуцавају, указујући на туђе војне победе! Макар и оне које је издала политичка елита Јељцинове Русије. Тај моменат је такође веома јасно наглашен у причи — наредба колони десантних снага да се зауставе стиже када се они налазе већ надомак Слатине.

Кап која је прелила чашу

Пажљива анализа и упоређивање различитих чињеница из косовског рата ми је недавно скренула пажњу на нешто о чему нисам размишљао од 1999. године — јунско заузимање Слатине које је требало да буде припрема за долазак већ постројених десантних снага из Русије могло би бити у вези са августовским нападом чеченских терориста на Дагестан, и почетком „Другог чеченског рата“. Теорија завере? Могуће. Али оно што је свима познато јесте да авиони са десантницима тада нису полетели – захваљујући жестоком пресингу америчке администрације на пијаног Јељцина, а формално зато што су Мађарска, Бугарска, и Румунија „затвориле свој ваздушни простор“. Такође је добро познато да је агресија разбојника из Ичкерије 9. августа имала своје прекоокеанске покровитеље. Ако се при томе сетимо да је успон Владимира Путина почео управо преко отпора „међународном тероризму“ у Чеченији, добија се веома занимљива слика.

Али оно што је свима познато јесте да авиони са десантницима тада нису полетели – захваљујући жестоком пресингу америчке администрације на пијаног Јељцина, а формално зато што су Мађарска, Бугарска, и Румунија „затвориле свој ваздушни простор“

Социологија је већ показала да је агресија НАТО против цивилног становништва Југославије била последња кап, са којом се завршила епоха масовног поклонства Русије Западу и западним вредностима. Већ тада је у друштву почео да се формулише захтев да се формира нови – сопствени – пол силе. И на крају се то и догодило. Истина, међу елитом то западњаштво нисмо успели да победимо ни после уједињења са Кримом, али без обзира — тешко бих могао да замислим да се овакав један филм са државном подршком (буџет је износио 230 милиона рубаља) појави 2009. године, на десетогодишњицу трагедије. Значи да се у елити ипак нешто мења. Могли би мало и да пожуре.

Олег Бондаренко је директор руског Фонда прогресивне политике, оснивач и руководилац портала Balkanist.ru, на коме је и објављен оригинал овог текста.

(Превео са руског Никола Танасић)

Изглед и опрема текста: Словенски вѣсник

Изворник: НСПМ

(Visited 351 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, УМѢТНОСТ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *