Исидора Секулић: КРАТАК БОРАВАК У ЖИЧИ

На путу од Краљева ка Жичи, искрсне, да се после више не изгуби, горња конструкција велике жичке цркве. У влажном пролетњем ваздуху, залебди главна, румена купола, а с њом и око ње делови оне карактеристичне и богате кровне комбинације која одликује старе православне храмове на Балкану.

---

Шумадија има благ и човечан пејзаж по којем се без опасности и замора може пешачити. Шумадија није загонетна. Али нема Божје земље без тананих чари; па тако неки крајеви Србије имају чар сасвим особиту и ретку: дивне мирисе. Изузетак је сигурно да путник по мирису памти предео; а ми делове Шумадије баш тако носимо у сећању. Словенију памтимо горовиту; Црну Гору камениту; Босну шумовиту и виловиту рекама и слаповима; а Шумадију памтимо по мирисима. (…) Ове године, у мају, Србија од Раље до Краљева, и до Жиче, и до Матаруга, огрезла у багрему. Не може ни железница да обиђе цветање. А пешаци ходе друмом и скоро им смешно: багрем с обе стране личи не на дрвеће, него на редове белих додола. У мирисању беше нешто пожарно: ничим се загасити не може. Монах један рече: „И пчеле се збуниле.“

Жича не лежи строго манастирски, повучена у страну и скривена. Она лежи некако централно, и капије јој воде у више праваца непосредно у световни живот: у борбу таштина, у неко таворење простог човека. На домаку су Краљево и Матаруге, а близу су Трстеник, Врњци, манастир Љубостиња, и разна села. Све нам се чини да би око Жиче требало извести једну кружну алеју, и онда би њене капије, цркве и звонаре упирале симболично у покрајине и насеља која везују традицију. Тако је чудно круголик трг у Краљеву. Овај ванредно пространи и дивног распона трг у малој варошици, не заборавља се. Кад се једном буде поравнио и поплочао, тај паланачки амфитеатар представљаће центрифугалне енергије које ће осећати сва околина.

На путу од Краљева ка Жичи, искрсне, да се после више не изгуби, горња конструкција велике жичке цркве. У влажном пролетњем ваздуху, залебди главна, румена купола, а с њом и око ње делови оне карактеристичне и богате кровне комбинације која одликује старе православне храмове на Балкану. У Фрушкој гори, на пример, сасвим се друкчије јавља путнику манастир. Промоли се из зеленила, или иза окуке, торањ. Доста је сугестивна и та појава; али торњеви тамошњег стила, и као цртеж и као рељеф, у скромном су односу према простору и висини. Та архитектура је далеко, рецимо, од луде смелости и нематеријалности танког минарета који има нешто од катарке, нешто од геометријске црте, и главно му је и просецати буру и муњино сијање, и бити од њих пребијен и сажежен. А далеко је фрушкогорски торањ и од поменуте куполне комбинације балканских манастира која заправо тек у засвођењу чини храм. А тај храм издижу основни зидови у висину као на тањиру, некако као што су стари владари испружали задужбине своје на длану. И Жичу треба у висину гледати. Тамо је расцват њене архитектуре; тамо хармонија терасастих поља између округлина; тамо фино сплетени рогљеви оштри и заобљени; тамо снажне или танке карнисе које везују архитектонске појединости између себе, и са основним зидовима лађе, нартекса, апсиде.

Главни, масивни улаз у манастир стварно је део старе куле. Пред тим улазом дочекало нас је нешто пријатно и весело: многоструко ударање чекића у камен. Разабирали се ударци великих чекића у велике коцке; па пажљива, размакнута одбијања клесачких справа; па ситно прикуцкивање малих чекића по некој загонетној површини, као кад копита шарају по старинским авлијама калдрмисаним облим речним шљунком. Док смо пролазили кроз сведену капију под негдашњом кулом, одјек од оног рада, ручног рада, не машинског, пребаци нас некуда у старину нашу, у времена мајстора и сараора, у времена кад су нам владари и архипастири градили манастире и утврђења рукама и душама. Кад уиђосмо у унутрашњост манастира, збиља, пуно каменог материјала, људи чуче над послом, руке измахују. Оно ситно куцање, то су предрадови за мозаичко поплочавање целог простора пред главним улазом у цркву. Жича се сва обнавља, сва расте. Она је сада много друкчија и за онога ко је само четири-пет година није видео. Нека буде споменуто да је наша последња посета Жичи била у лето оне године када ће погинути блажене успомене Краљ Александар, у онај час кад је у Жичу дошао био и он, Краљ, да види део новоослобођене фреске. На лицу Краљеву није било осмеха: био је таман, брижан, нерасположен. Просто одевен као обично, личио је на уморног војника који још није демобилисан, који је пресит мука, знања и искуства, али који и даље тачно врши све своје дужности, и новог напада и смрти се не боји. Три месеца касније погинуо је. Убити човека измождена, тужна, и на дужност послата, велики је грех. Грозну смрт човека плаћају убице дуго.

* * *

Може и световни човек крочити са оне терасе у зграду монашку. Зато што је прва одаја једна народна старинска оџаклија. Сав намештај је ту, нешто столица и клупа, и једно озидано отворено огњиште. И у мајске дана букти ту изјутра велика ватра; да се огреју и пламеном овеселе они који су ноћ и зору у цркви провели, или рано јутром у манастир стигли. Поседели смо ту с Владиком Николајем. Владика непрекидно гледа у ватру и тако разговара. Ватра је увек тајанствена и уметнички лепа; а оџаклије су кроз векове биле збор, одмор, и луксуз нашег народа, и наших народних вођа и јунака. Стадоше нам промицати испред очију Немањићи и Црнојевићи; па Владика Раде; па кнез Милош; па оџаклија у најтоплијој и најлепшој кући у Београду, у оном старом кнежевском конаку крај Саборне цркве; па краљ Петар пред ватром у сељачкој кући при бекству из отаџбине… Требало би враћати, и држати у нас те јаке слободне ватре у којима гори мирисна шума с брстом, и које певају и разговарају с човеком. Као што би требало, где се може, вратити „живе куће“ наместо „мртвих кућа“, како се изрази Владика Николај у своме старинском конаку у Краљеву. Тај конак је стара „турска“ кућа, рекосмо ми, а поправи нас Владика: да није турска него наша, наш стил горњег боја, „горњих чардака“, великих одаја, многих прозора и слободног погледа безмало на четири стране света. Доиста, седели смо код Владике међу самим прозорима, незатрпаним намештајем, задовољни елеганцијом сећија и многих столића с књигама. У таквој кући човек стварно седи у сунцу, међу дрвећем, у простору, и то Владика зове живом кућом.

* * *

Кратак је био наш боравак у Жичи. Али смо поседели на месту где нема страха од сиромаштва, од болести, од смрти. Кратко време, али ипак осетисмо да сваки човек може бити господар над земним животом, осетисмо бар нешто од духовног јунаштва монашког. И још, у ове тмурне дане претњи и опасности од осионости људских и глади земаљских, осетисмо и потврдисмо оно наше старо: да је патриотизам, бар наш патриотизам, недељив од вере и светиње.

---

(Одломци из до сада непознатих текстова књижевнице, који су недавно објављени у њеним Изабраним делима, у издању „Гласа Цркве“)

Изглед и опрема текста: Словенски вѣсник

Изворник: Вечерње новости, штампано издање, 
петак 30. август 2019. (КУЛТУРА, стр. 15)