Огњен Војводић: ДВЈЕСТОГОДИШЊИЦА СКАНДАЛОЗНОГ КАРАЏИЋЕВОГ РЈЕЧНИКА

Ове године се навршава двјеста година од објављивања првог спорног и скандалозног ′Српског рјечника′ Вука С. Караџића у Бечу (децембар 1818.године). Потпуни назив рјечника гласи  „Српски рјечник истолкован њемачким и латинским ријечма“. Речник је рађен у програму југословенске језичке политике, аустрославистичког, у склопу и контексту еврославистичког, колонизовања српског језика и правописа. Заправо, у контексту и континуитету европске колонијалне културне политике. Штампан је у штампарији унијатског јерменског манастира у Бечу октобра 1818. године (унијатска ′црква′ је бивша православна црквена заједница чији су свештеници признали папско поглаварство).


Огњен ВОЈВОДИЋ

Речник садржи 26.270 ријечи протумачених и преведених њемачким и латинским описима и изразима. Караџићев Речник је реформаторски речник, са сврхом редуковања речника српског језика, свoђења на разину рурално-радничког говора, сведеног на тридесет гласова, а ′проширеног′ простачким и псовачким изразима. Сврха рјечника је била и промоција реформисаног скраћеног српског гласовног правописа. Речник је штампан реформисаним правописом, са додатим латиничним словом «ј» и четири нова графема. Програм израде речника је био и промјена природе речника. Речник садржи списак пренумераната, српских националних првака и црквених достојника, који је послужио пропаганди као патриотски и православни псеудоним за дистрибуцију и промоцију речника међу Србима.

У пројекту аустрославистичког југословенског језичког програма Караџић је започео рад на речнику према налогу аустријског цензора за словенске језике, штампање књига, часописа и информативних гласила, шефа канцеларије дворске библиотеке Словенца Јернеја Копитара (1780–1844). Јернеј је имао највећи удио у изради речника, заједно са Караџићем је више од двије година радио на речнику, обављао технички дио посла, подучавао Караџића начину израде речника, преводио на њемачки и латински српске ријечи и урадио коректуру превода. Рјечник је требало да потпишу Копитар и Караџић, али због религиозне репутације латинских мисионара и реформатора код православних народа програмски се потписао само Вук С. Караџић.

У европском колонијалном контексту решавања Источног питања рађен је речнички раскид са континуитетом књижевног српског језика, раскид са књижевним и језичким јединством словенских православних народа. Ради стратешког смањивања или онемогућавања језичке и правописне повезаности православних народа, поглавито Русије са српским словенским народом сродног језика и правописа. Стратешка сврха Караџић-Копитаревог речника је било супростављање руско-словенском и црквенословенском језику, као словенском ујединитељском филолошком фактору – руским уџбеницима и професорима у мисији свесловенске православне писмености и језичког јединства. Раздвајање природне и политичке везе српског са највећим словенским језиком и народом, православном руском царевином и црквом, а припајање политичком, правописном и језичком јединству словенских народа речника и религије латинске схоластике и славистике.

Аустрославистички процес колонизације српског језика посебно је покренут после државног  указа Царице Марије Терезије 1770. године, да књиге и часописи на српском могу бити штампани у Бечу и подручју царевине, а поготову у истом програму после указа Цара Јосифа II 1781. године о увођењу у српске школе латиничног писма, српског народног језика и учења њемачког. Увођењем латиничног правописа и простог народног језика као школског и књижевног стандарда православни српски народ је одвајан од српског књижевног и богослужбеног језика, а припајан језику латинске књижевности и религије. Латинска мисија је словенске конвертите категоризовала простим језиком, лишавала култивисаног књижевног и црквеног словенског језика, чиме нису одвајани од латинског религиозног и књижевног језика, а повезивани су правописом латинских народа.

Еврославистичка мисија почетком деветнаестог вијека коју је координирао Јернеј Копитар спровођена је као антимисија православној мисији Светих Ћирила и Методија. Као што је Константинопољ описмењавао православним правописом словенске народе и уједињавао Словене у православљу, Москва је као трећи Рим почетком ослобађања православних народа од османског ропства у 19. вијеку вршила мисију међу православним Словенима обнове православне писмености и словенског језичког јединства. Латинска лингвистичка мисија и политика у 19. вијеку се супроставила, као у средњем вијеку мисији Светих Ћирила и Методија, повезивању Срба са православним народима и православном руском царевином, то јест обнови српске државе са успостављеним установама културе православног предања и континуитета књижевног језика и писмености. Резултат латинске језичке политике међу Словенима је и ′Српски рјечник′ који је потписао Вук С. Караџић као српски сарадник и српско фолклорно филолошко покриће програма еврославистичке југословенске језичке политике на Балкану.

РЕЧНИК  РАСКИДА  СА СРПСКИМ ЈЕЗИКОМ И  ПРАВОПИСОМ

Копитар-Караџићева реформа српског језика и правописа, како је и названа, подразумијевала је реформу језика и правописа. Зато су реформаторским речником публиковани реформисани језик и правопис. Смањен је број ријечи и гласова, језик је сведен на 30 гласова, а речник на сеоско-занатски речник, проширен примитивним и простачким ријечима, изостављене су српске словенске ријечи, а уписивани турцизми и туђице других језика. Речник је раскидао са стољећима изграђиваним језиком, сложених израза и појмова, а промовисао прости ′народни′ редуковани речник као критеријум књижевног и народног српског језика.

Речник је био и прва промоција реформисаног правописа. Од 48 графема колико је гравитирало у српско-словенском правопису, и 42 колико је стално коришћено, реформисани правопис је сведен на 30 графема. Сложени српски правопис у реформисаном речнику је преполовљен. Унесено је пет нових слова, латинично „ј“ и нови графеми љ, њ, ђ и ћ, а уклоњена половина постојећих. Намјенски је нарушен графички систем и цјеловитост српског ћириличног писма, прекинуто предање православног правописа и континуитета књижевног језика. Промијењена је природа правописа, сложени српски ћирилични правопис са значењским – семантичким смислом, опсегом означавања укупног фонетског фонда и цјеловитости српског језика, сведен је на прости гласовни правопис 30 графема и гласова. Правопис је реформисан ради одвајања српске ћирилице од православне писмености и од ћириличних писама других православних народа. Раскид са сложеним системом ћириличног правописа који је подржавао укупност језика рађен је ради креирања прелазног правописа у процесу југословенске језичке ћирилично-латиничне интеграције.

Резултат реформисаног речника српског језика је израда „Рјечника српског или хрватског језика“ Југословенске академије знаости и умјетности у Загребу. Пошто је Копитар-Караџићевим речником релативизован и разграђен српски правопис и речник, речником Југославенске академије је релативизован и назив језика. Југословенска академија је била дио римокатоличке мисије на Балкану, покровитељ академије је био бискуп Јосип Јурај Штросмајер, а предсједник фратар и филолог Фрањо Рачки. Речник Југословенске академије је радио Караџићев саборац за реформу српског језика и правописа Ђура Даничић (Поповић), који је именован за секретара академије. Караџић и Даничић су потписници Бечког књижевног договора 1850.године, са хрватским и словеначким филолозима о заједничком језику Срба, Хрвата и Словенаца. У тексту договора назив језика се не помиње, а сви постписници су документ потписали новоформираним хрватским  латиничним писмом. Важно је подсјетити да је Бечки књижевни договор програмски једнак југословенском програму актуелне „Декларације о заједничком језику“.

Југословенска језичка реформа је програмски подразумијевала поступно потпуно разграђивање српског језика. Нема примјера да је речник једног народа прављен ради отуђења од ријечи властитог језика, разградње природне везе српског са словенским језицима, то јест српског са српским. Такође, да су речник и правопис једног народа формирани ван државе и установа културе тог народа, а у другој друговјерној и непријатељској држави, ван сазнања српских установа културе и Српске цркве.

Речник једног језика није само регистар ријечи. Сврха речника није у већем броју сакупљених ријечи, већ у одређивању смисла, природе и правца одређеног језика. Цјелину, богатство и будућност језика не чине ријечи ′вађене из дубине′ дијалеката и ′природног говора′, већ ријечи изграђиване у континуитету књижевног језика. Речник се формира обдјелавањем и осмишљавањем језика као божанског дара, јер језик није слободни елемент у природи који човјек проналази, или стиче као способност преживљавања у природи и друштву. Језик је дар божији дат човјеку као словесном бићу, да га предаје потомцима, који култивише културним калемљењем, чува и чисти од простаклука и корова некултурног речника. Супротно словесном хришћанском приступу језику речник Копитара и Караџића је прогласио вјековима изграђивани језик „наметнутим вјештачким“ језиком, а ′природним језиком′ ′природног народа′ стихију примитивизма у коју је народ запао ропством, прокламујући праксу прикупљања и рециклирања речничког отпада, а раскидања са извором и изграђивањем језика.

Митрополит карловачки Стефан Стратимировић (1757-1836)

ПРЕВАРЕНИ ПРЕНУМЕРАНТИ

Списак пренумераната у речнику, познатих српских културних дјелатника и црквених достојника, служио је као средство пропаганде промовисања и дистрибуције речника. Претплатници су били обманути о садржају и правопису Рјечника да би помогли штампање српског речника на ползу српског рода и језика. Један од првих пренумераната је био митрополит Стефан Стратимировић, који је имао статус српског патријарха. Митрополит је био огорчен због унесених скарадних ријечи и банализовања српског језика, реформисаног правописа, уметнутог латиничног слова – јоте, нових слова која су формирали Копитар и Караџић, а изостављених српских ријечи и ′светих слова′ ћириличног писма. Реформисани правопис је представљао побједу римокатоличке реформе и мисије у Књажевини Србији и српском правопису. Митрополит је примјерке речника које је добио спалио, што није скривао од јавности. О томе пише Евстатије Михајловић, писац књиге против Караџићевог скрнављења превода Новога завјета, у писму патријарху Маширевићу: „Кад је блаженопочивши митрополит Стратимировић Вукове Рјечнике од године 1918. због јоте и садржаја скарадних речи благоизволио спалити тади…“. Свједочи о том и писмо Књаза Милоша Обреновића Владики Петру II Његошу (погледај овдје: http://www.ognjenvojvodic.info/pismo-knjaza-milosa-vladiki-njegosu-protiv-vukovske-sekte.html).

Митрополит је Караџића пријавио аустријској полицији због уношења из Аустрије у Србију литературе која „има штетан уплив на обичаје и морално васпитање“. Уношење Караџићевог Рјечника и превода Новог завјета је до 1868. године у Књажевину Србију било законски забрањено.

Лукијан Мушицки, владика Карловачкога владичанства од 1828. године, био је као архимандрит одређен од митрополита Стратимировића за сарадњу са Јернејем Копитаром као цензором штампе српских књига и часописа у Аустрији, а са Караџићем као сарадником аустрославистичког програма језичких југословенских интеграција. Архимандрит Лукијан Мушицки је корио Караџића због антирелигиозног реформског рада и назвао га ′јеретиком српске филологије′, али се трудио да на Караџића, који је спроводио аустрославистички програм, утиче православним предањем. Допринос архимандрита Мушицког у том смислу је и формирање дизајна слова ′Ђ′, да српска упрошћена и разграђена ћирилица лишена семанстичког смисла има макар графичку фолклорну српску посебност, што је Караџић прихватио према предлогу архимандрита Лукијана. Предлоге архимандрита који су српско ћирилично писмо чинили неподударним хрватској латиници и онемогућили ћирилично-латиничну интеграцију Караџић је одбио. У писму Караџићу како је Рјечник примљен у српским установама културе архимандрит Мушицки пише: „Како прође, велите, Српски Рјечник? У Карловцима и Новом Саду? Нигде горе. Публична и јавна хула, гнушеније, презреније, омерзеније његови су пратиоци“. (Преписка II,238.)

Против таквог Рјечника је био оснивач и ауторитет европске славистике филолог и фратар Јозеф Добровски. Сматрао је Караџића нестручним за израђивање речника. Јернеј је од Јозефа тражио подршку, али је Добровски, можда као Чех, сматрао да Србе не треба свести на прости језик, да у српски речник треба унијети књижевни језик и не уписивати турцизме, псовке и скарадне ријечи. Међутим, Јернеј Копитар није крио мржњу према православљу и највећем словенском народу. У чланцима је православне свештенике називао ′мрачњацима′, у Копитаровој кореспонденцији читамо да је римокатоличком ревношћу радио на раздвајању Словена од православља. Као опуномоћеник за словенско питање мисионарио је на простору Украјине под аустријском царевином, и основао катедру за црквенословенски ради школовања унијатских свештеника. Радио је на отварању института за Славистику у Аустрији, на којем би се израђивали речници за све словенске дијалекте по моделу српске реформе раздвајања од православног предања писмености. У свом тексту „Патриотске фантазије једног Словена“ Јернеј је написао: „Управо због тога је старословенски језик од заједничког интереса за све слависте, а посебно за аустријске је од посебног интереса, зато што му је ту мјесто, тако да Аустрија не би требало да препусти његово изучавање прљавим рукама Руса“.

РЕЧНИК  КОЛОНИЈАЛНЕ КАТЕГОРИЗАЦИЈЕ СРПСКОГ НАРОДА

Копитар-Караџићев реформаторски речник је служио, као сви речници програма колонизовања језика ваневропских народа, колонијалној категоризацији српског народа. Упрошћавањем и упростачењем језика, свођењем на рурално-раднички речник занатских и пољопривреднх послова, колонизовани народи су ограничавани на одређену природу посла и поткултуре. Европска колонијална културна политика је реформаторским речницима вршила регресију речника колонизованих народа, посебно конкурентних култура, а тако контролисала културни и интелектуални развој. Упрошћавањем филолошког и философског, религиозног и научног појмовног речника народ је одвајан и одвикаван од интелектуалног развоја и расуђивања. Намјенским недостатком ријечи матерњег језика за интелектуалне, научне, књижевне, философске, вјерске, лингвистичке појмове, народ је упућиван на стране речнике, то јест речник латинске схоластике, а тиме у програм језичке и укупне културне колонизације. У Караџић-Копитаровом речнику нема филолошког, философског, богословског речника и појмовника, зато се речник за који у просто-народном језику није било ријечи морао позајмљивати из страних језика. Тако је народ ′природно′ програмски подређиван језицима народа изграђене сложене интелектуалне, научне и религиозне језичке културе.

Свођење књижевног и народног језика на прости и простачки говор значи свођење народа на поткултурну категорију. У Караџић-Копитаров ′Српски рјечник′ су уношени као ′национално наслеђе′ језички простаклуци и примитивизми, ради колонијалног свођења народа на примитивне друштвене односе. Што је било и изругивање европских лигвиста са балканским православним колонизованим народима. Скарадне ријечи речника нису биле проблем због згражавања дворјана на српском Двору, како је програмски поједностављиван проблем у пропагандној литератури, већ због категоризације културе српског друштва – кафанизације речника и народа, свођења на културу и ′култ′ кафане, балканске крчме и псовачнице. Караџић-Копитаров Рјечник је у свом времену имао функцију данашњих „ријалити“ програма, тј. „ријалити“ речника, медијског разграђивања моралних и религиозних друштвених норми причања и понашања.

Мехмед Меша СЕЛИМОВИЋ (1910-1982)

Значајна анализа Караџићевог и Копитаревог речника је студија академика и књижевника Меше Селимовића „За и против Вука“. Селимовић у поглављу о Његошевом и Караџићевом речнику предочава природу Караџићевог Рјечника: „Карактеристично је да прва Његошева ријеч у Горском вијенцу, посвета, не постоји у Вукову Рјечнику. Ни друге, после ње: прах (у пренесеном значењу), вијек, гордити се, ни многе друге [жртва, ужас, сваколик, бич тиранах, страва земна, варварске ланце, сталне (челичне) груди, трагически конац, итд.]“ (погледај овдје: Меша Селимовић о супротности Његошевог и Вуковог језика). Селимовић у својој студији закључује: „Вуков Рјечник је речник реалија села, далеко од градова, и мада је веома значајан, мада је постао средство и основа националне културе“. Дакле, данашњи сукоб српског са преименованим дијалектима српског језика није друго до рат различитих речника ′реалија села’, пресељеног у градове као основа националног књижевног језика.

Прогоном језика виших сталежа последично је потиснут и језик сељаштва, ′народни′ језик, јер сеоски језик и сталеж постоје и у односу на више сталеже, на културу говора грађанског и племићког сталежа. Такозвана ′двојезичност′, нормирани стандард свих језика, онемогућавала је злоупотребу ′народног′ језика, а подржавала укупност језика, и онога „вишег“ и онога „нижег“ стила и сталежа. Лингвистичким лишавањем језика школованог речника разграђена је сложеност и цјеловитост језика. Српски рјечник еврославистичке школе је рађен принципом разграђивања изграђених језичких правила и норми, чиме је раскидано и са речником српских епских пјесама, а које су послужиле кампањи реформе српског језика и правописа. Потом је језик епике и народних дијалеката прегласан дијалектом демократске просте већине, простачким речником револуционарног права на ′новоговор′ и „писање као што говори“ гомила.

У социо-лингвистичкој категоризацији језика српске грађанске класе одбачен је књижевни језик ′однарођеног′ грађанског друштва и сталежа. У колонизовању српског језика брисан је речник културе говора грађанског друштва, и замјењиван просто-палананачким говором и страном фразеологијом, то јест формирањем колонизованог грађанског сталежа скоројевића. Речник грађанског сталежа је у југословенској језичкој политици додијељен хрватском стандарду, а српској страни и стандарду категорија караџићевског кафанског и сељачког стила ′живог језика′ у ′сталном развоју′. Подсјетимо да је због тога Копитар-Караџићева реформа прво прихваћена у Загребу 1861. године, када је Караџић проглашен за почасног грађанина Загреба, док је у Књажевини Србији указом проевропског Књаза Михаила прихваћена осам година касније.

Правописни принципи Јернеја Копитара у реформи језика и правописа код Словенаца нису спровођени, филолози и римокатоличка црква Словенаца нису прихватили Јернејев језички програм, и ако је Јернеј био Словенац и римокатолик, а Словенци римокатолици у аустријском царству. Зато што је програм намијењен разградњи религија и језика православних Словена. Зато је православна црква била против аустрославистичке реформе српског језика и правописа, зато је Караџића, као медијску маску српског филолошког фолклора, православна црква називала „хроми антихрист“, „агент римске пропаганде“, „слијепо оруђе Копитарово“, „плаћеник који помаже да се Срби поунијате“.

Тековина колонизовања српског језика у југословенском језичком програму, такође намијењена за варијанту хрватског стандарда и Загреб, јесте избор ијекавског изговора херцеговачког дијалекта за Српски рјечник, као прелазни речник до двоименовања заједничког југословенског језика и израде ′Речника српског или хрватског језика ЈАЗУ – Југословенске академије знаности и умјестности′. Хрватски изговор у Загребу је до Копитар-Караџићеве југословенске језичке реформе био екавски, кајкавски дијалекат је екавског изговора као и словеначки. У југословенском програму принципом упрошћавања за српски је одређен екавски изговор као једноставнији, а за хрватски ијекавски изговор као сложенији. Југословенски реформатори у Србији (као Јован Скерлић), предлагали су и правили петиције да Срби напусте ћирилично писмо, Хрвати се врате екавском и напусте ијекавски изговор као најсличнији црквенословенском језику, и тако се формира југословенски језик европске латинске славистике. Предлог је одбијен од хрватске стране, као касније дводјелни а потом хибридни двочлани назив језика „српскохрватски“, пошто је усвојен програм римокатоличке мисије на Јадрану у оквиру европског југословенског језичког програма. Што је подразумијевало филолошко форсирање хрватског језика и народа као аутохтоног римокатоличког а потискивање формиране хибридне творевине југословенског језика и народа. Одбијен је и југословенски предлог Караџића да се у хрватску варијанту латиничног писма унесу поједина ћирилична слова, као у српски правопис латинична, ради формирања синкретистичког правописа у екуменском програму формирања будућег југословенског језика.

Литература:

Јелена Шаулић: Копитар и Вук; Вуков и Доситејев музеј, Београд, 1978.
Меша Селимовић: За и против Вука; Матица српска, Нови Сад, 1967.

(Visited 307 times, 1 visits today)
ЈЕЗИКОСЛОВЉЕ
8 comments on “Огњен Војводић: ДВЈЕСТОГОДИШЊИЦА СКАНДАЛОЗНОГ КАРАЏИЋЕВОГ РЈЕЧНИКА
  1. Текст је прожет плитким басаријанским памфлетизмом и неразумевањем теме, као ни епохе о којој се пише. Ако је Вук Караџић део антисрпске завере и културно-колонијалног поробљавања, зашто је онда сачувао српску епику и етику, вредносну и духовну вертикалу, дајући нам један од најчвршћих и најлепших темеља на којима почивамо данас? Којим и каквим живим језиком је говорио српски народ, стварни, такав какав је, крајем XVIII и XIX века? На ком језику је тада „народ могао бити враћен у културу и култура у народ“? Да ли овај недоучени аутор зна колико европских народа – који никако нису могли бити жртве антисрпске завере – у XVIII, XIX и XX веку више нису могли да говоре језиком на којем су говорили њихови преци у средњем веку? Разумеју ли Французи старофранцуски, Грци старогрчки, Италијани латински?
    Вук Караџић је велики „конзервативни револуционар“ и херој српске културе и народа српског.
    Маните се тога шта о њему говове Басара и заувек „млади Вовјодић“, погледајте шта су о њему писали Андрић, Селимовић, Попа, Настасијевић, Кашанин… ови који данас неодговорно пљуцкају по Вуку својим делом, јединим правим мерилом, нису вредни ни колико једна длака у левом брку Вука Караџића.

    • Вељко, да ли и Драгослава Михаиловића убрајате међу оне који „неодговорно пљуцкају по Вуку“, при чему „својим делом … нису вредни ни колико једна длака у левом брку Вука Караџића“?

    • Мој презимењак не зна шта је памфлет, изнео је низ неистина, паушалних поређења и опште непознавање теме о којој самоуверено подучава читаоце. Такви погрешни, површни и памфлетски коментари не служе на част Петровићима. Наиме, незнање, манипулација чињеницама и демагошки дриблинзи које слушамо сто година у југословенском и комунистичком оправдању аустрославистичке Караџићеве и Копитарове реформе која је довела до разградње, `двоименовања и вишеименовања српског језика`. Видљива је Вељкова паника и атеистичка ангажавованост због приказаних података, потпуних назива културних пројеката и звања протагониста југословенске језичке политике у тексту господина Војводића. Претпостављао сам да је барем код Срба прикривање програмских принципа југословенске језичке политике на штету српског језика са распсадом Југославије постало прошлост. Прва пропагандна офуцана фраза коју је изнео је наводна заслуга Караџића што је `сачувао српску епику и етику, вредносну и духовну вертикалу, дајући нам један од најчвршћих и најлепших темеља на којима почивамо данас`. У Вељковој визији вере није православље духовна вертикала српског народа, Свети Ћирило и Методије, Свети Сава и сви свети православни свеци и књижевници, него Караџићева `етика`. Можда Вељко види вертикалу и етику у Караџићевом Црвенм бану` или распродавању православних средњовековних књига. Према Вељку Караџића, који се венчао по римокатоличком обреду и залагао за потискивање православља из српске књижевности, Срби нису имали духовну вертикалу и етику. „Револуционарна пропаганда је тврдила да је Црква против народног језика, што није била истина. Познато је да су владика Његош, митрополит Стефан Стратимировиоћ, владика Лукијан Мушицки, архимандрит Јован Рајић, и други достојници цркве сакупљали српске народне пјесме, али су били против раскида са континуитетом књижевног српског језика и правописа. Међутим, у југословенском језичком пројекту Караџић је финансиран и упућен на сакупљање срских епских пјесама као предхришћанског паганског предања и обичаја супростављених православном предању и култури, књижевнм наслеђу и појмовнику. Значајним европским књижевницима је сугерисано од стране аустрославистичке катедре да о српској `народној` поезји пишу и прикажу је као алтернативу српског средњовјековној православној литератури.“ – ,Стогодишњица преименовања срског језика`- Огњен Војводић

  2. Не убрајам, господине ТуЗоре. Поштујем многе ствари које је написао Драгослав Михаиловић. Из обзира према његовом страдању у комунизму и према његовим годинама, не бих превише разрађивао одговор на Ваше питање. И не бих пописивао овде по чему је све пљуцкао тај човек (не тај писац) у последњих две деценије.
    Али, из Вашег питања извирује једно погрешно схватање мог коментара. Мени није намера да памфлетски браним Вука Караџића, плитко и искључиво, као што га Војводић и слични нападају. У ономе што је чинио Караџић има много болних ствари, као у свим конзервативним револуцијама од средњег века до данас. Из таме ропства нисмо изашли исти какви смо у њу уронили, ни у чему, па ни у језику. Није у XVIII веку више постојао језик, књижевни стандард, елита или култура о којима говоре овакви Караџићеви критичари, па је онда дошао неки „бечки агент“, „шверцер икона“, „изманипулисани чобанин“, и све то уништио. Ни да није било Вука Караџића ми своје текстове из средњег века више не бисмо могли читати без превођења и приређивања. Исто се, као што рекох, догодило и у другим европским културама. И Французи морају да преводе са старофранцуског, грчки и латински и санскрит су „мртви језици“. Као хамвашевац, разумећете: у општем срозавању и удаљаваљу човека од сопственог прволика, није више постојао тај дух који се могао изражавати на таквим старим језицима. Губитак је много дубљи и опаснији него што добацује серија Војводићевих и Басариних памфлета против Вука Караџића. Срећом, и после свих оштећења у епохи таме, српски језик је сачувао многе своје лепоте и моћи. Сачувано је и велико наслеђе на томе језику (на једином језику на којем је наш народ још заиста говорио, на којем је заиста певао и молио се, у којем је заиста живео). И то управо захваљујући Вуку Караџићу, који је истински културни херој, српски а не аустромасонски. Није ни мудро ни поштено да га нападамо овако плитко и банално, овако кратковидо. Он је урадио више одличних ствари у култури него Ви, Војводић и ја заједно.
    То не значи да многе ствари не треба преиспитивати, па и конструктивно, с дубоким разумевањем, критиковати.

    • Да, господине Петровићу, слажем се, ствар је много дубља. Ето, ма колико дубоко покушао да досегнем у промишљању, не успева ми да схватим како је некада постојао тај „прволички“ дух који се могао изражавати на „старим“ језицима, а да је „Вуков“ језик једини „на којем је наш народ заиста говорио, на којем је заиста певао и молио се, у којем је заиста живео“. Или је тај дух остајао некако постранце од нашег народа, или нашег народа није ни било када је тај дух овде обитавао (где ли је био настањен у том случају?), или је наш народ временом одбацио тај прволичком духу саобразни језик стварајући у дужем периоду нешто што му је више одговарало? Ако је ближе истини ово последње, онда ипак значи да је „прволичким“ духом наш народ претходно био надахнут. Ако је икада био надахнут, говорио је, молио се и живео на језику, и у језику, који је био у сагласју са тим духом. У том случају, неће бити да је „Вуков“ језик једини који је наш народ икада познавао. Или ћемо да тврдимо да су претходно живела неке скупине, које су се свакојако споразумевале, а да је у дугом периоду стварања народа (схваћеног у смислу нације) тој народносној идеји природно придружен адекватан језик, који је Вук само нормирао и укњижевничио?

      Можемо се и овако запитати: Да није било „таме ропства“, какав би нам језик био?

      У праву сте, треба преиспитивати и не дозволити затупљивање критичке оштрице, као што не треба панегирички и неумерено воздизати личности и дела код којих постоје извесне сенке. Поготово не треба аргументима ad hominem ићи на дискредитацију и дефамацију саговорника, а ниједном речју се не осврнути на наводе и аргументе које предметни текст садржи.

  3. Нема у мом коментару никаквих панегирика, као што ни овај наш покушај расправе нема много смисла. После свега што сам покушао да објасним, Ви ми приписујете тврдњу супротну свему што сам рекао: „… Неће бити да је ‘Вуков’ језик једини који је наш народ икада познавао.“
    Било би добро да Ви разјасните себи, можда и Вашим читаоцима:
    Зашто Французи данас не разумеју старофранцуски? Знају ли Немци данас језик на којем су писали мајстор Екхарт и „рајнски мистици“? Морају ли Британци данас да преводе изворне романе и епове из артуријанског циклуса или не? Знају ли данашњи Грци старогрчки, или бар онај грчки којим је говорено и писано у Ромејском царству? Како је латински постао „мртав језик“? (…)
    ЗАШТО ЈЕ ТО ТАКО?
    ДА ЛИ СУ СВИ ОНИ ИМАЛИ ВУКА КАРАЏИЋА И АУСТРОМАСОНСКУ ЗАВЕРУ, ИЛИ ЈЕ ИПАК ПО СРЕДИ ПРОБЛЕМ ДРУКЧИЈЕ ВРСТЕ И РЕДА?
    С благим жаљењем схватам: погрешно сам закључио да сте Ви хамвашевац (дубоко упућени у дело и scientia sacra које нам преноси Бела Хамваш). Да нисам, не бих се упуштао у ово.
    Извињавам се.
    Нећу се више враћати овде, да не кварим ваше целомудрено кашљуцање.
    Желим Вам угодан викенд.

  4. Додајем и ово, господине ЗорТу, да не остане тобоже нејасно.
    Мој исказ тачно гласи:
    „… на једином језику на којем је наш народ ЈОШ заиста говорио, на којем је заиста певао и молио се, у којем је заиста живео…“
    Не морамо се слагати, али пристојност и господство налажу да једни друге тачно цитирамо.
    Та нисмо ваљда сви постали толики напредњаци, кукала нам мајка.

    • Опет, дакле, ни речи о ономе што је садржина текста поводом којег се пишу коментари: аустрославизму, улози Јернеја Копитара, латинској језичкој политици, Лукијану Мушицком, запажањима Меше Селимовића, скаредностима и простачењу, неуношењу многих речи у Вуков Рјечник, разлозима противљења Српске православне цркве Вуковој реформи језика и правописа… Памфлетизам и неразумевање теме се доказују општом причом о застаревању језика, односно, његовом закономерном развоју, прилагођавању и модернизовању.

      Кад је већ тако, зарад пристојности и господства, благодарим на томе што неће бити ЈОШ.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *