ИГРАНКА ОКО СРПСКОГ ЈЕЗИКА: ШЕФКЕТ КРЦИЋ VS. ДРАГОЉУБ ПЕТРОВИЋ

Полемика др Драгољуба Петровића и проф. Шефкета Крцића о језику нашем насушном…


Драгољуб Петровић: Ефендија, колико арапских језика говорите

Проф. др Драгољуб ПЕТРОВИЋ

Проф. др Драгољуб ПЕТРОВИЋ

Став Од­бо­ра за стан­дар­ди­за­ци­ју срп­ско­га је­зи­ка и Ин­сти­ту­та за срп­ски је­зик СА­НУ да „не по­сто­ји бо­сан­ски је­зик… уз­не­ми­рио је бо­шњач­ке пред­став­ни­ке у Ср­би­ји ко­ји сви од­ре­да сма­тра­ју да има­ју ап­со­лут­но пра­во да свој је­зик зо­ву бо­сан­ским“.

У те спо­ро­ве уме­ша­ла се и Бо­шњач­ка ака­де­ми­ја на­у­ка из Но­вог Па­за­ра, али је ње­на лин­гви­стич­ка ар­гу­мен­та­ци­ја не­што ута­њи­ла и сво­ди се на то да се „онај ко има осе­ћај ин­те­лек­ту­ал­не и мо­рал­не од­го­вор­но­сти не би ни­по­што упу­штао у то да до­но­си од­лу­ке ко­је ни­ти су уте­ме­ље­не у би­ло ка­квој на­уч­но ре­ле­вант­ној спо­зна­ји, ни­ти би на те од­лу­ке имао ика­кво пра­во“.

Шта то зна­чи, те­шко би мо­гао по­го­ди­ти и онај ко­ји је та­кву ми­сао фор­му­ли­сао и за­то ћу ов­де на­зна­чи­ти са­мо не­ка сво­ја по­ла­зи­шта и по­ку­ша­ти да ви­дим мо­же ли се са њих раз­мо­три­ти ма­кар не­што од оно­га што је го­ре ре­че­но.

Бо­сан­ско­га је­зи­ка, пр­во, не­ма ни у Бо­сни ни­ти игде дру­где, а нај­ма­ње га мо­же би­ти у ста­рој Ра­шкој обла­сти или у не­ком но­вом Сан­џа­ку. И не­ма ни по Бо­сни (и Хер­це­го­ви­ни), ни по (што­кав­ској) Хр­ват­ској, ни по Цр­ној Го­ри дру­го­га (сло­вен­ског) је­зи­ка осим срп­ско­га.

И то су зна­ли и му­сли­ма­ни и „Ла­ти­ни“ до по­чет­ка про­шлог ве­ка, тј. док се ни­су по­че­ли се­ли­ти у „Бо­шња­ке“ или у „Хр­ва­те“; и зна­ли су да су „сви би­ли чи­сти Ср­би од три вје­ре“ и да су сви во­ди­ли по­ре­кло „од срп­ских пра­во­слав­них пра­о­ца“ (зна­ли су то и Цр­но­гор­ци до пре ко­ју де­це­ни­ју, а „сти­сла их је ам­не­зи­ја“ кад су им мај­ке по­че­ле „ми­је­ша­ти но­ге са сва­ким ко­ме то ни­је би­ло мр­ско“).

Од сво­га срп­ског по­ре­кла и од сво­га срп­ског је­зи­ка, дру­го, од­ре­кли су се они „Бо­шња­ци“ ко­ји при­ста­ју на то да бу­ду ста­ри­ји и од сво­га је­зи­ка и од сво­је на­ци­је, да­кле они ко­ји су све на­у­ке по­ку­пи­ли од ко­му­ни­ста па и ону да свој је­зик мо­гу зва­ти ка­ко хо­ће и кр­сти­ти га ка­ко им се и кад до­пад­не, све у скла­ду са сво­јом су­же­ном све­шћу: нај­пре им је био, ви­де­ли смо, до­во­љан са­мо срп­ски, по­сле им се учи­ни­ло да би би­ло „пра­ви­је“ да при­ста­ну на ка­ла­јев­ско кум­ство и да бу­де бо­сан­ски, по­сле су ре­кли да ће ипак би­ти бо­шњач­ки, тј. му­сли­ман­ски, а он­да се пре­сал­ду­ми­ли и при­зна­ли да би Бо­сну ипак мо­гли нај­бо­ље по­ко­ри­ти под бо­сан­ским.

Осма­ну, Зи­ји, Ме­ши, Скен­де­ру, Зу­ки, Са­ли­ху, Еми­ру и дру­ги­ма би­ло је нај­лак­ше да оста­ну та­мо где су би­ли и да је­зи­ку слу­же, а они­ма дру­гим учи­ни­ло се ко­ри­сни­јим да се, са сво­јим ма­лим мо­ћи­ма и огра­ни­че­ним уви­ди­ма, с је­зи­ком спр­да­ју, тј. да га су­не­те, ка­ко је то, ре­ци­мо, учи­нио друг Есад, па ме­сто срп­ског пре­зи­ме­на Џу­џе­вић узео дру­го, вла­шко, име Џу­џо, а друг Ефен­ди­ја по­сле об­ја­шња­вао да су „они“, тј. „Бо­шња­ци“, Ср­бе ве­ко­ви­ма на­зи­ва­ли Вла­си­ма, а њи­хов је­зик вла­шким, али је све­стан да би то „уз­не­ми­ри­ло све го­вор­ни­ке то­га је­зи­ка“ и иза­зва­ло „бу­ру код је­зи­ко­сло­ва­ца“.

ar119211366280118„Бу­ру ме­ђу је­зи­ко­слов­ци­ма“ та­кве ре­чи те­шко да би мо­гле иза­зва­ти и да их је фор­му­ли­сао зналац, али друг Ефен­ди­ја ни­је, ни нај­по­вр­шни­је, оба­ве­штен о оно­ме о че­му при­ча и о то­ме би, ма­кар по­не­што, мо­гао са­зна­ти од сво­га по­ред­ни­ка и исто­вер­ни­ка Са­ли­ха: да су сви му­сли­ма­ни, сем њи­хо­во­га ма­лог про­цен­та по пе­ри­фе­ри­ји Цар­ства (као у Ца­зин­ској кра­ји­ни, ре­ци­мо), би­ли нај­пре Ср­би, да су го­во­ри­ли срп­ски, да су на ислам по­че­ли пре­ла­зи­ти то­ком по­след­њих неколико ве­ко­ва, да су с ве­ром ме­ња­ли ка­пу, га­ће и опан­ке, али је­зик ни­су (мо­гли су му са­мо до­да­ва­ти тур­ски или арап­ски ако су се до­хва­та­ли ви­со­ких по­ло­жа­ја у Осман­ском цар­ству).

И при то­ме се зна­ло да је њи­хов срп­ски био ди­пло­мат­ски је­зик и имао углед ви­сок ко­ли­ко и ње­го­ви но­си­о­ци, а вла­шким га је мо­гао на­зи­ва­ти са­мо онај слој сул­та­но­вих по­да­ни­ка ко­ји се ни­кад ни­је мо­гао уз­ди­ћи из­над сво­га ма­ло­га ће­пен­ка ни­ти ви­де­ти да­ље од вр­ха сво­га чи­бу­ка.

С дру­ге стра­не, ни Ефен­ди­ја ни ње­го­ви „бо­шњач­ки ака­де­ми­ци“ не зна­ју да се ет­но­ни­мом Бо­шњак, у не­кој „прет­ход­ној“ (и не та­ко дав­ној!) фа­зи бо­сан­ске исто­ри­је, озна­ча­вао Ср­бин из Бо­сне (јер до пре сто­ти­нак го­ди­на дру­гих на­ро­да, ре­ко­смо, та­мо и ни­је би­ло) и ње­го­во да­на­шње ве­зи­ва­ње за не­што што се не мо­же до­ве­сти ни у ка­кву ве­зу с исла­ми­зо­ва­ним Ср­би­ма мо­же се озна­чи­ти као на­сто­ја­ње да се про­ме­ни на­ци­о­нал­ни ге­нет­ски кôд, тј. да се уса­вр­ши тех­но­ло­шки по­сту­пак ко­јим ће се, ре­ци­мо, од бу­кве или гра­ба на­пра­ви­ти ора­хо­ви­на.

Тре­ћи про­блем­ски ком­плекс ти­че се евен­ту­ал­них „свет­ских па­ра­ле­ла“ раз­у­ме­ва­њу про­блемâ о ко­ји­ма го­во­ри­мо, а ме­ђу њи­ма на­шим „Бо­шња­ци­ма“ мо­жда ће нај­бли­жа би­ти она „арап­ска“, са мно­го арап­ских др­жа­ва и с исто то­ли­ко „арап­ских је­зи­ка“.

Ако су Бо­шња­ци од ко­му­ни­ста на­у­чи­ли да сва­ко има пра­во да „свој ко­мад“ срп­ског је­зи­ка на­зо­ве сво­јим име­ном, на исти ће се на­чин по­на­ша­ти и кад је у пи­та­њу арап­ски: кад „бо­шњач­ки ака­де­ми­ци“ са сво­јим Ефен­ди­јом тај је­зик на­у­че у Егип­ту, ва­ља ве­ро­ва­ти да ће им он би­ти еги­пат­ски, ако га на­у­че у Па­ле­сти­ни – би­ће па­ле­стин­ски, ако у Ку­вај­ту – би­ће ку­вај­тски.

И све ће се то чи­ни­ти, ка­ко се ви­ди, по нај­бо­љим до­ма­ћим обра­сци­ма и до­ма­ћим на­ви­ка­ма и мо­же­мо и Ефен­ди­ју и ње­го­ве ака­де­ми­ке пи­та­ти: ко­ли­ко сви они го­во­ре арап­ских је­зи­ка?

Или ће мо­жда не­ко на­шим „Бо­шња­ци­ма“ об­ја­сни­ти да је арап­ски је­зик мно­го ста­ри­ји од сва­ко­га од њих, а да су они без­ма­ло сви ста­ри­ји и од „свог је­зи­ка“ и од „сво­је на­ци­је“ без об­зи­ра на то ка­ко их на­зи­ва­ли.

Про­фе­сор Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Но­вом Са­ду (у пензији)

Изворник: Васељенска

Шефкет Крцић: Босански има дужу историју од осталих слoвeнских језика

Поводом текста др Драгољуба Петровића: Ефендија, колико арапских језика говориш, од 8. новембра

Проф. Шефкет КРЦИЋ

Проф. Шефкет КРЦИЋ

Питање које покреће др Драгољуб Петровић, редовни професор Филозофског факултета у Новом Саду, у тексту објављеном у „Политици”, Матица Бошњака је примила мирно и без узнемирења. Јер ова институција је навикла да углавном из Београда долазе ставови ниподаштавања, уз многе предрасуде када су у питању Бошњаци, ислам, регија Санџак и босански језик.

Изненађени смо, међутим, да тако тенденциозно и националистичко писање и негирање кључних идентитетских питања, долази из Новог Сада, великог града толерантне аутономне Војводине, у којој егзистира више од двадесет етноса и готово толико језика.

Зацело, став Одбора за стандардизацију српског језика и Института за српски језик при САНУ био је предмет ранијих наших реаговања, пре више од једне деценије. Сматрали смо, и сада сматрамо, да је тај негаторски став према босанском језику резултат идеолошке и експанзионистичке политике конзервативне Србије. Држимо, да политика данас у Србији иде другим путем, посебно од пре неколико дана, када су у Сарајеву заједно заседале владе БиХ и Србије, на челу са Денисом Звиздићем и Александром Вучићем. Ово истичемо управо због поштовања листа Политика, који има најдужу медијску историју од свих гласила на Балкану. Сматрамо да није етички и васпитно сугерисати како неко треба да се зове, или како треба да Бошњаци зову свој језик, јер је то питање решено на Свебошњачком Сабору 27-28. септембра 1993. у Сарајеву и на попису становништва, како у БиХ, тако и у регији Санџак. Исто тако, сматрамо да Бошњаци никог, па ни Србе неће учити, како ће свој језик звати. То је њихово историјско и људско право. Бошњаци ће се Србима и свим другим народима обраћати на начин како они желе да им се неко обраћа. Према томе, сматрамо да су далеко иза нас времена, када су власти у Србији и Црној Гори од Бошњака правили перегрине (читај, народ без домовине и без праве националне особености, за време Римске империје).

А професор Петровић може да запамти да је на парадигми бошњачког-санџачког песништва решено големо књижевно хомерско питање. Ту енигму су решили истакнути професори и истраживачи са Харварда, почетком 30-их година прошлог столећа, који су снимили 19 епова од песника Авда Међедовића (Аково, Бијело Поље, 1866–1953), и који су овог ненадмашног Пјевача прича вредновали као некога ко је својим певањима надмашио једног Хомера.

12285925_10206813228185798_578553148_nЗацело, народ којем припада један Авдо Међедовић, чији опус се изучава на многим светским универзитетима, заслужио је бар мало поштовања од проф. Петровића. А што се тиче самог босанског језика, предложио бих му да погледа Босанско-турски рјечник, који је саставио чувени бошњачки просветитељски мислилац и писац Мухамед Хаваyи Ускуфи (1584–1644), који је објављен у Тузли 1631. године. Да подсетим, реч је о савременику Френсиса Бекона (1561–1626), Томаса Хобса (1588–1679) и Џона Лока (1632–1704). Зато сам слободан да питам професора Петровића какву баштину тада има српски народ, према чијој савременој културној и филозофској традицији имамо један етичко-естетски респект, што можемо потврдити многобројним делима из пера истакнутих бошњачких писаца академика, почев од Мехмеда Меше Селимовића, Ћамила Сијарића, Алије Џоговића и других.

Јасно, ово је широко питање и за велику дискусију. Ако др Драгољуб Петровић буде вољан, биће позван од Матице Бошњака Санџака да говори на скупу о босанском језику, а препоручићемо да га позове и Интернационални универзитет у Новом Пазару, где постоји равноправна катедра на Департману за филологију за босански и српски језик. И на тој катедри др Петровић може да изнесе и образложи своје ставове и да добије научни одговор.

Академик, проф, председник Матице Бошњака Санџака, Нови Пазар

Изворник: Политика

Драгољуб Петровић: Арапски језици и њихове босанске паралеле

Поводом текста „Босански има дужу историју од осталих словенских језика“, од 14. новембра

Проф. др Драгољуб ПЕТРОВИЋ

Проф. др Драгољуб ПЕТРОВИЋ

Не знам зашто је текст Шефкета Крцића адресован на моје име, ако је о тој теми раније, и опсежније и темељитије, писала Р. Стијовић („Политика”, 20. септембра). А када сам већ „п(р)озван“ да се у расправу укључим, осмотрићу само неке аспекте Крцићеве аргументације „о старини босанског језика”, а о „Босанско-турском рјечнику” пренети оно што је о њему написала Р. Стијовић: тај речник раније је помињан као „хрватскосрпско-турски”. У оригиналу он се зове „Magbul-i-’arif“ или, у преводу, „Што се свиђа разумнима“. Као „босанско-турски“ издали су га они којима је једини циљ био да преваре необавештену публику, а „Ускуфи је језик којим је говорио и писао називао српским, што се може видети из његових побожних песама, које је назвао ’Илахије на српском језику’…“ Те појединости преписујем од Р. Стијовић, а могао бих им додати и више других, које сведоче о томе да је у Ускуфијево време, као и пре и после њега, у Босни могао постојати само српски језик, да је он на султановом двору имао статус дипломатског језика, да је у библиотеци џамије Сулејманије сачуван четворојезични уџбеник арапског, персијског, грчког и српског језика итд.

Крцић говори о мом „тенденциозном и националистичком писању“, о „негаторском ставу (Института за српски језик при САНУ) према босанском језику као резултату идеолошке и експанзионистичке политике конзервативне Србије“. Вели да „није етички и васпитно сугерисати како неко треба да се зове, или како треба да Бошњаци зову свој језик, јер је то питање решено на Свебошњачком сабору 27–28. септембра 1993. у Сарајеву, као и да „Бошњаци никог, па ни Србе неће учити, како ће свој језик звати”. Понешто од тога може се разумети као прокламација, али ће се одмах поставити питање: могу ли се Бошњаци понашати „као сав нормалан свет” и морају ли језику мењати име ако већ у њему не могу ништа друго променити? И шта, коначно, значи одредница „Бошњак”? Према неким мојим увидима из средине 19. века, Бошњак значи „Србин из Босне” (тада других народа тамо није ни било), 1887. „херцеговачки муслимани” знају да воде порекло од „православних праоца” и да је њихов језик „чисто српски”. И у вези с тим може се догодити да реч промени значење и да „Бошњак” постане „босански грађанин исламске вероисповести”, али та чињеница ваљда не може променити ону претходну, тј. да је он пре тога био православни Србин.

Ако Бошњаци хоће да забораве своје порекло и да свесно живе у неистини, њима то нико не може забранити, али да би неистинама могли бранити своје поступке – то ће се већ теже моћи разумети. Крцић говори о истакнутим бошњачким писцима, „почев од Мехмеда Меше Селимовића“, али превиђа чињеницу да је Меша Селимовић у САНУ оставио изјаву да себе сматра српским писцем; то исто учинио је и Скендер Куленовић својом „Стојанком мајком Кнежопољком», то је много пута досад притврдио и Емир Кустурица, али и педесетак оних које у својим списковима наводи Мехмедалија Нухић; Хусеин Тахмишчић написао је антологијску песму о Кузњецком мосту; Мак Диздар је књижевни азил затражио у Загребу; господин Мехмед Беговић био је редовни члан САНУ; Салих Селимовић вели да су наши муслимани негде загубили идентитет „јер су се одрекли предака“.

Cirilica-u-Srbiji---karikatНије јасно шта Крцић има на уму кад вели да „босански језик има дужу историју од осталих словенских језика” будући да се та тврдња може изједначити једино с оном правашком да је хрватски „средишњи словенски језик” и да су се из њега изројили сви остали. А у свему томе ништа не може изменити ни чињеница да су на Свебошњачком сабору проглашени сви арапски језици, а код нас – по истим мерама – босански, санџачки, пештерски, тутински, плавски (а вероватно и многи други).

При чему у том Сабору, изгледа, још нису чули ни за Имрана Назара Хосеина. Нити за интерпретацију ислама у којој би било макар мало мање мржње.

Изворник: Политика

Шефкет Крцић: Језик је човјек и ватан егзистенције

(Поводом текста др. Драгољуба Петровића: “Арапски језици и њихове босанске паралеле”, “Политика”, рубрика “Полемика”, Београд, 21. новембар 2015.)

Проф. Шефкет КРЦИЋ

Проф. Шефкет КРЦИЋ

У интересу развоја дискусије и шире полемике, остаје отворено питање, када се расправља о босанском и српском језику, као и о другим језицима – шта је Константин филозоф (1380-1431), један од најстаријих православних духовњака, писао о овим језицима на Балкану?

Захваљујем професору Петровићу, на одвојеном времену, којим је тумачио један дио моје аргументације, а у поводу његовог ауторског текста „Ефендија, колико арапских језика говориш?“. Овдје ћу говорити на висини листа „Политике“, надајући се да ћу допринијети бољем разумијевању и успостављању мостова међу људима који различито мисле, не само о језику већ и о другим питањима људске егзистенције.

Нажалост, уз сав респект, одговор проф. Петровића није био у цјелини могућ, управо из разлога, што је, реагирање Матице Бошњака, са потписом моје маленкости, није било аутентично објављено. Прво, текст је скраћен и практично преведен са босанског на српски, те је прилагођен уређивачкој концепцији листа “Политика”. У другом случају, да је проф. Петровић упутио свој прилог Независној ревији “Санџак” или “Санџакпрессу”, био би му објављен, онако како је он написао. У том случају, ако се текст скрати и преуреди, он изгуби смисао, без обзира што је ријеч о сродним језицима, на којима се ми можемо, ипак, разумјети и ако се желимо (лично желим) поштивати. У том правцу, ова теза иде у прилог свим будућим судионицима полемике око босанског језика и других језика на еx-yu простору.

Оно што сам схватио у исказу, цијењеног проф. Д. Петровића, јесте да он из прилога у прилог, негира босански, као језик Бошњака, нудећи већ одавно критички превладану формулу, поновног “опредјељивања”. Зацијело, тај процес опредјељивања је завршен повјесном фазом 1967-1971., управо када је био забрањен часопис “Живот” у Сарајеву (чији је уредник био Мехмед Меша Селимовић), управо због ауторског текста академика М. Филиповића “Босански дух, шта је то?”. Изгледа, да је та тема “баук” босански дух и босански језик, те не престаје, без обзира, што се Р. Србија и њене регије, као и културни феномени налазе у једној новој и деликатној балканској и еуропској транзицији, гдје су Бошњаци као народ, суверени на простору гдје живе, а њихов босански језик, је признат од релевантних институција међународне заједнице. Математичари би рекли, Бошњаци и босански језик су аксиоми. Но, волтеријански речено, остаје да Ви кажете своју истину. Дакле, атак на босански језик Бошњака, доживљавамо као оспоравање права на живот и на мишљење. У то сте нас увјерили какве личности Ви подржавате, гдје сте уз помињање неких бошњачких писаца апострофирали име режисера Емира Кустурицу, као парадигму, како се Бошњаци требају понашати у Србији. Овдје сте се јасно изјаснили, да је кључна тенденција програма, како денационализирати Бошњаке? Многе бошњачке институције, а међу првима и Исламска заједница у Србији, је Е. Кустурицу уступила српској култури, без кусура.

08a4eb1ec54bfecb1fc4af1629e312a1_XLУ том контексту, примио сам као један посебан изазов, опсервације проф. Д. Петровића, које долазе из посебне бусије, наглашавајући свој пријевод да је појам Бошњак “Србин из Босне”? (Кафкијански апсурд, no coment). Прошла су та времена, проф. Петровићу, да се могло малипулирати са Босном и Херцеговином, без обзира на њену миленијумску повијест. Исто као што је говор Срба, како у Србији, тако у било којој енклави у свијету српски, тако је и босански говор Бошњака, не само у Босни и Херцеговину и Санџаку, него у свим земљама и енклавама гдје живе Бошњаци – босански. Казано са становишта филозофије, језик је човјек и ватан егзистенције, како би један Хајдегер рекао, језик је кућа битка… Међутим, резултати дискусија о језику, представљају, хегеловски речено “голи леш”. Зато људи, који поштују свој језик, они на тај начин имају респект према свим језицима, не само народи који заједно живе, већ и другим језицима у свијету уопће. У том правцу имам потпуно разумијевање за ставове српских лингивста и писаца, који под девизом “сачувајмо српски језик”, свакодневно можемо читати у “Политици” и другим медијима.

Вама и свим повјесничарима је позната чињеница, да је Босна и Херцеговина, као мултикултурна и вишевјерска држава са хиљадугодишњом традицијом, без обзира на доживљену агресију, која траје, од Берлинског конгреса до сада, скоро 14 деценија. То је био тежак вакат, који није заобишао ни друге народе. Управо из тих разлога потребно је да се као знанственици, културни посленици, писци и хуманисти окренемо будућности, како би млађе генерације, што мање биле суочаване са проблемима са којима су живјели њихови преци. Зато ме чуди, да упркос тенденцијама, као успостављању мостова сурадње међу народима, Ви долазите као вањски негатор босанског језика. Остаје нејасно, чиме је Ваш потез увјетован? Не желим да изражавам као писац пасиван однос према овом питању, јер у том правцу постају значајне институције у бошњачком народу, како у регији Санџаку, тако и шире, почев од БАНУ, као кровне знанствене институције, те преко БНВ-а, затим филолошких катедри, који ово питање, надам се, неће игнорирати.

Хелем, запамтите, професоре Петровићу, да је на парадигми бошњачко-санџачког епског пјесништва, казаног на босанском језику, ријешено големо књижевно Хомерско питање. Дакле, ту енигму су ријешили истакнути професори и истраживачи са Харварда, почетком 30-их година, прошлог стољећа, који су разговарали и снимили 19 епова од пјесника Авда Међедовића (Аково, Бијело Поље, 1866-1953), и који су овог ненадмашног “Пјевача прича” (како га је назвао др. Алберт Лорд), вриједновали, да је надмашио у својим пјевањима једног легендарног Хомера. Да то нису рекли врхунски стручњаци са Харварда, то Бошњаци данас не би могли другима доказати и шире елаборирати, управо због пресије у којој живе у вртлогу раља између Србије и Црне Горе.

Зацијело, народ којем припада један Авдо Међедовић, чији се опус изучава на многим свјетским универзитетима, заслужио је бар мало поштовања од Вас и од других, који се баве значајним филолошким питањима. Према томе, језик је предувјет сјећања и памћења. Зато је истинска слобода, да се сви можемо изразити на свом језику, како то аргументирано и без предрасуда презентира проф. др. Бранкица Чигоја, у својим стручним прилозима, као и да заштитимо свој језик од разних насртаја, који иду до тога да се језик појединог краја или села, именују као засебни језици, што нису.

Зато желим, како професору Петровићу, да се не изненађујете друкчијим реакцијама, тако и желим будућим, евентуалним судионицима у расправи око ових или сличних питања, да отворимо дијалог: Да ли је релевнантно, отворено питање, када се расправља о босанском и српском језику, као и о другим језицима – шта је Константин филозоф, најстарији православни духовњак, мислио и писао о овим језицима на Балкану? Мени је то јасно. Ако је мојем опоненту и будућим судионицима дискусије то познато, вјерујемо, да ћемо добити један конструктивнији прилаз ријешавању језичког питања, не само на територији Р. Србије, већ и шире у региону. Зацијело, Константин филозоф је понудио рјешење, које води међусобном признавању језика и нашем ширем разумијевању, када су у питању сродни језици.

Надмо се, да ће професор Д. Петровић прихватити наш позив, да дође у Санџак и лично својим чулима доживи љепоту босанског језика. Захваљујем на уступљеном простору.

Нови Пазар, 25. 11. 2015. г.

Изворник: СанџакПРЕС

Горњи утук Ш. Крцића прѣносимо по ауторовој препоруци – без скраћивања и јекавицом. Надамо се да чињеница што је објављен ћирилицом, нашим бошњачким читаоцима из Рашке области неће омести разумѣвање текста, будући да они тамо за неко друго писмо до 1968. године нѣсу ни знали – прим. ур. Словенског вѣсника.

Драгољуб Петровић: Договоримо се о предмету спора

Поводом текста Шефкета Крцића, „Политика“, 30. Новембра

Проф. др Драгољуб ПЕТРОВИЋ

Проф. др Драгољуб ПЕТРОВИЋ

Да бисмо могли расправљати о проблемима који су пред нама, предлажем да дефинишемо предмет спора и своје полазне позиције. А ја велим, између осталог, и као дијалектолог:

1) „босанскога језика“ нема ни у Сарајеву ни у Новом Пазару, нити игде другде по дуњалуку на коме људи данас клањају или се крсте; и велим тако имајући увид и у историју проблема и у размештај становништва по Србији (и Црној Гори), Босни (и Херцеговини) и Хрватској до почетка 20. века, као и то да су до тада „муслимани” знали да воде порекло од „православних праоца“ и да је њихов језик био „чисто српски“; и не знам које „релевантне институције међународне заједнице“ могу те чињенице „променити“ или их прогласити небитнима и уместо њих инсталирати оне које улазе у ред беспослица и измишљотина, тј. фалсификата;

2) до средине 19. века (не знам да ли и касније), именом Бошњак означавани су „Срби из Босне“ и не знам како се тиме може „манипулисати Босном и Херцеговином, без обзира на њену миленијумску прошлост“, посебно због тога што је та прошлост била „миленијумски српска“, а „бошњачка“ постала тек од оног „Свебошњачког скупа“, у чијим одлукама можда има неке логике, али не и много памети да би се на њу могло позивати;

3) позивање на Авда Међедовића и на Алберта Лорда није нарочито упутно, због тога што су обојица много старији и од „бошњачке нације” и од „босанског језика”, што је Авдо био Србин и што је његових „19 епова” настало на трагу Вуковог напора да сабере свеколико народно памћење, а најопсежније и најтемељитије оно које су „Бошњаци” напустили оног тренутка кад су се одрекли гусала; с тим је у вези и проблем који „Бошњацима“ доносе они њихови истоверници који за себе кажу да су Срби и који неће да буду „Бошњаци“ нити дозвољавају да буду превучени „на бошњачку обалу“, при чему је посебно занимљиво да се међу таквима налазе управо они најгласитији, као што су Меша Селимовић, Скендер Куленовић, Емир Кустурица, Салих Селимовић, Мехмедалија Нухић, али и педесетак оних које овај последњи доноси у својим списковима.

iz-stampe-izasla-knjiga-karikatura-bolonja-u-bih-crne-mrlje-visokog-obrazovanjaТе појединости сматрам довољним за неке општије опсервације и о језику уопште и о „босанском језику” посебно. За сваки утемељен језик, рецимо, тешко се може утврдити кад је постао, па се тако за руски претпоставља да се почео уобличавати пре четири–пет хиљада година, за Србе се мисли да су на Балкану записани пре десет–дванаест хиљада година (у то нас уверавају археогенетичари), а Салих Селимовић вели да се ислам међу Србима почео ширити тек пре неколико стотина година.

Ако „Бошњаци“ хоће „босански“ или „санџачки“ језик, они обележја тих „својих језика“ морају одредити много прецизније него што то чини друг Авдо и морају рећи чиме се тај „исламизовани босански језик“ разликује од одговарајућих „православних“ или „католичких”, при чему су до „онога свебошњачког скупа” сви они могли бити једино српски, а никад ни бошњачки ни босански ни хрватски. Ако ли, међутим, неће да му одреде особености, већ да га само преименују, онда се то у сваком цивилизованом друштву, напросто, зове крађа.

А ако неко хоће „босански језик”, нека се постара да му обезбеди „подршку” у „аустријском” или „швајцарском“, у „америчком“ или „канадском“, у „египатском“ или „палестинском“. То би било много боље него позивати да се дође у Санџак и да се „лично својим чулима доживи лепота босанског језика”.

Потписник ових редова био је и у Сјеници, и у Штављу, и у Дежеви. И пажљиво читао расправе о говорима Новог Пазара и Ибарског Колашина. Читао стихове Авда Међедовића. И уживао у лепоти српскога језика и његових дијалеката.

Изворник: Политика

 

 

 

 

(Visited 190 times, 1 visits today)
ЈЕЗИКОСЛОВЉЕ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *