Кад би сви Срби успели и хтели да схвате, Срби би напустили своју уникатно смишљену свакодневну нормативну језичку глупост о „богатству двоазбучја“ за један језик једног народа
Српски стандардни језик прихваћен после 1868. године у раскораку је са српском вишевековном књижевнојезичком традицијом. Планиран је и справљан у Бечу од Вука Караџића. Он је сачињен политички тако да се лингвистички један исти језик може преименовљавати како се коме прохте. Вук је на Књижевном договору у Бечу (1850) пристао да се обезимени народни језик Срба и пристао је (прећутно) да тај српски језик добије и друго писмо – латиничко, што је било удовољавање прокатоличком хиљадугодишњем прогону српске ћирилице и њене замене латиницом. Вук је на то, практично, пристао, па се чак потписао тим параписмом за српски језик и пристао је да се текст потписаног Договора објави само латиничким писмом, створеним за Србе католике (којих је тада још било) и Хрвате.
То што Вук није стигао да замени српску ћирилицу коначно, ништа није било страшно за коначан циљ и разлог у полатиничењу Срба. То су успеле српске потоње лингвистичке институције да спроведу преко свођења српске ћирилице на два писма у алтернативној употреби у време Новосадског договора (1954). Потом су стигли комунисти који су после Новосадског договора, не кријући свој налог и насиље, извршили коначан циљ да се „српска ћирилица постепено замени хрватском латиницом“. Тај посао је у наше време при крају.
Данашње српске језичке институције, заједно с државним институцијама, успевају да нам замажу очи исправном уставном одредбом о ћириличком једноазбучју у Члану 10. Устава Србије из 2006. године, али им то не смета да ту одредбу редовно изигравају спроводећи у пракси наопако оно из Новосадског договора (1954) и после њега који је седамдесет година урушавао српски језик и смишљено затирао српску ћирилицу одузимајући јој суверенитет код Срба и сводећи ћирилицу на алтернативно, необавезно писмо. Тим „изигравањем“ српске ћирилице и уставне одредбе у њену корист баве се државни органи ћутке, а српски лингвисти у научним институцијама практично нормирањем српског језика на српској ћирилици и хрватској латиници коју Матица српска, уместо те две речи за „хрватску латиницу“ има осам речи „латиничко писмо из времена српско-хрватског језичког заједништва“ (Правопис српскога језика, Матица српска, Нови Сад, 2010, стр. 17).
Ниједном народу, осим српском, у историји цивилизације, културе и писмености нешто слично није урађено. Латиница је у Срба седамдесет година играла улогу правог Тројанског коња, а коначан циљ је расрбљивање, убијање православне душе и српског родољубља. Југославија и комунисти су у томе одиграли кључну улогу а данашњи властодршци и српски лингвисти, једни ћутећи, а други, нормирајући у Правопису и задржавајући уникатно двоазбучје једино за Србе, настављају да довршавају оно што нису стигли да докрајче комунисти.
Кад би то сви Срби успели и хтели да схвате, Срби би напустили своју уникатно смишљену нормативну језичку глупост о „богатству двоазбучја“ за један језик једног народа.
(28. мај 2015)
Related posts:
Радмило Н. Маројевић: СРПСКА ПОЛИТИКА О ЕТНОСУ, ЈЕЗИКУ, КЊИЖЕВНОМ СТАНДАРДУ И ПИСМУ
Драгољуб Збиљић: ДА ЛИ СУ СРБИ „УКРАЛИ“ ХРВАТИМА ЛАТИНИЧКО ПИСМО ИЛИ ИМ ЈЕ ОНО НАМЕТНУТО?
Проф. др Драгољуб Петровић: НОВОСАДСКИ ДОГОВОР – УДРУЖЕНИ ЗЛОЧИНАЧКИ ПОДУХВАТ
Сава Росић: ЈЕЗИК И ВЛАСТ
Владимир Димитријевић: ЗАШТО НАМ ЈЕ ПОТРЕБНА ЋИРИЛИЧНА РУСИЈА?
ИГРАНКА ОКО СРПСКОГ ЈЕЗИКА: ШЕФКЕТ КРЦИЋ VS. ДРАГОЉУБ ПЕТРОВИЋ
Огњен Војводић: ЈАНИЧАРИ СОРБОНЕ – Стогодишњица „убијања“ српског језика 1
Драгољуб Збиљић: КАКО И ЗАШТО НИСУ УСПЕЛИ ПОКУШАЈИ ПОЛАТИНИЧАВАЊА РУСА, ЗА РАЗЛИКУ ОД УСПЕШНОГ ПОЛАТИНИЧАВАЊА СРБА
Драгољуб Збиљић: НИКО НИЈЕ ОДУЗЕО САНУ-у ОБАВЕЗУ ДА БРИНЕ О СРПСКОМ ЈЕЗИКУ И ПИСМУ
Слободан Антонић: КУЛТУРА ЛУПЕТАЊА
Никола Маловић: ДЕО НАШЕГ КОДА
Ранко Рисојевић: ЗАЛУТАЛИ СМО НА ПУТУ У НИГДИНУ
