Интервју: ДР ЂОРЂЕ ЈАНКОВИЋ – Археолог који открива преваре састављача историје

Ђорђе Јанковић био је шеф Катедре за средњовековну археологију на Филозофском факултету у Београду од 1997. до 2009. године, када му је одбијен реизбор на ово место. Српско археолошко друштво тада је „изразило крајњу забринутост“ због тога тврдећи да је реч о случају са политичком позадином, у којем је нарушено право на слободу мишљења и слободу научног рада. Да је овако нешто могуће, указује и чињеница да тада на поменуто место није изабран нико други, него је остало упражњено. Др Јанковић постао је споран када је објавио књигу о српским громилама (обредним хумкама) у околини Книна и Грахова, које датирају из 4. и 5. века, док званична историја сматра да су се Срби на Балкан доселили тек у 6. и 7. веку.

Из интервјуа који је дао за „Печат“ лако се може закључити зашто је овај научник забрањен и зашто се нека открића која нису „богоугодна“ заташкавају. Ако смо сведоци како се модерна историја, која се дешавала пред нашим очима, кривотвори и како се прогањају они који је оспоравају, можемо замислити колико је фалсификата тек било у односу на дешавања од пре више хиљада година.

Заступник сте тезе да су Словени пореклом из Подунавља. Можете ли нам укратко рећи нешто о томе, као и о неким посебностима Срба као што су громиле?

То је предање Словена који не живе у Подунављу, забележено у руској Повести времених љет (ПВЛ) код Чеха и Пољака, а реч је о добу око краја старе ере. То је доба када је започето коначно образовање Словена у савременом смислу. Предања о пореклу из Подунавља, заправо из Паноније, потврђена су хидронимима изведеним од имена Дунава, у Русији, Пољској, у Албанији. После Првог светског рата та предања су одбачена као измишљена, а постојбина Словена је пронађена изван Подунавља, између Висле и Дњепра. Наводно, у Подунављу нису живели Словени већ Илири, а они су се претопили у Романе, па су се онда ти Романи претопили у досељене Словене! То је бесмислица. У ПВЛ пише да су се преци Словена доселили у Подунавље после рушења Вавилонске куле под именом Норци, што је име Илира у области данашње Аустрије и Словеније. Од тих Словена одвајају се прва племена, Морава, Чеси, Бели Хрвати, Срби и  Корутани. То су све етноними који нису у духу савременог словенског језика, што указује на њихову древност. Затим се Словени из Подунавља исељавају због насиља Волоха, значи Римљана, на Вислу и Дњепар, где се прозову словенски Пољани, Деревљани, Поморјани, Северци итд. Дакле реч је о два временска слоја, млађем из доба Римљана, са савременим словенским етнонимима, временски подударним са настанком зарубињецке културе на Дњепру и пшеворске културе на Висли, и старијем слоју, са племенима издвојеним можда око једну-две хиљаде година пре Христа. Наравно, сами етноними, самоназиви, као Морава, Срб, Рус и други слични, могу бити много старији. Све је врло сложено, али археологија открива нове чињенице које указују на сродност свих данашњих словенских простора у бронзаном добу, а и неких суседних. Наравно, што идемо у дубљу прошлост, све је магловитије.

Посебност и углед Срба међу Словенима забележио је у 10. веку арапски научник Масуди, који преноси старији податак из седмог века да Срби и Руси спаљују своје владаре са коњем, као што раде Индуси. То је најстарији забележен податак који повезује Србе и Русе, а он нас води до билине о багатиру Дунају и његовој жени Настасји, из чије крви тече река Черна, а она дан-данас утиче у Дунав код Оршаве. Назив Черне, забележен у римско доба, за Јозефа Шафарика и Олега Трубачова био је доказ словенског порекла са Дунава, али то је друга прича. Археолошки гледано, Срби у средњем веку имају особине које их јасно разликују од суседних Словена. То су надземне куће, употреба огњишта, употреба особених сачева – вршника и црепуља, наглашено сточарење, прављење громила мртвима (обредних хумки, тумула). Неке од тих особина налазимо и на простору од Лабе до Новгорода. Духовно се Срби одликују запретеним предањем, сећањем на нека исконска времена, сачуваним у „слави“ посвећеној прецима и свецу, у бадњаку и Божићу са обредима који се код Руса распознају у Масленици (Сиропусна недеља).

Да ли су Словени хомогена или хетерогена целина и како бисте као археолог дефинисали појам Евроазије?

И једно и друго, зависи, крвно не а духовно да. Сада постоје покушаји да се прогласи стварање Словена од некакве мешавине у 6-7. веку, због тек у 5-6. веку забележеног имена Словени. Самоназив Словени није настао од имена претка, постојбине или места становања, већ је изведен од појма свест – свестан, словестан, или славан, светлостан. Можда може да се покаже да је самоназив Словени постојао много раније, али посредним путем, преко латинског језика. Дакле, Словени су заједница међусобно препозната кроз те појмове. Оно крвно, род, пратимо преко општих заједничких имена Венед, Ант, Србин итд. Било је много неминовног мешања кроз време и простор, па Словени у том погледу нису једно.

Евроазија је јединствен простор који се дели на правцима север – југ, а не запад – исток, у ужем смислу простор од Алпа до Забајкаља, отворен према Иранској висоравни. Повезан је степом, погодном за кретање сточара и са коњима. Поред су шумовити предели који одговарају пешацима и земљорадњи, а иза њих је гладни север куда беже слаби од вредних и способнијих. Јужно су потконтиненти, Индија, Индокина, Кина… Лакше је било стићи од Дунава до Кине него до Индије. Постоје везе са бочним областима Евроазије, преко Пољске са атлантском обалом, преко Балканског полуострва са Средоземљем, пролази поред Кавказа, око Алтаја. У средњем веку степама су господарили номади више од хиљаду година, прво Хуни, па Турци, Монголи и Татари, крајње разарајућих култура. Али пре тога је до пустиње Гоби и даље, у старој ери, на истим просторима владала култура Европљана, вероватно Словена. Постоји упадљива сличност енеолита Средње Азије са вучедолском културом на Дунаву. Код Срба постоје некаква сећања на боравак у просторима око Алтаја, а појављују се и први археолошки докази о томе – а тамошњи керексури откривени су у Рашкој области пре неколико година – тек је почело њихово проучавање. Код Срба постоји и некакво сећање на Индију, а код Руса и о освајању Индије, мислим на билину о Волху Всеславевичу; и о томе откривамо археолошке доказе, у виду митова Индије забележених у прошлости код нас Словена – на Криму, Дњестру, код такозваних Илира, код Срба у средњем веку.

Како се археолошка сазнања одражавају на политичком и геополитичком плану?

Веома, и могу да утичу на будућност. Археологија открива преваре састављача историје, писане да би се манипулисало читавим народима. Зато се она сузбија и олакшава пљачка и уништавање археолошких налазишта. Првобитно се Европом називало Балканско полуострво, и у шестом веку, па је и име Европске уније отето, а нама наметнуто име Балкан и појам „балканизација“. Та Унија заснива своје јединство на Римском царству, Келтима и Германима и о њима је правила велике археолошке изложбе. Од пољског покушаја да направе одговарајућу изложбу о Словенима брзо се одустало. Зар порука није јасна? Грчку невољно прихватају за колевку европске културе и ништа више, и то само паганску; хришћанска Грчка је већ странац, па и непријатељ. На тај начин су наследници античке културе постали Италијани, Французи и Немци, али не и Грци; Англосаксонци су нешто посебно, наравно. Боде очи да су из наслеђа Европске уније потпуно искључени такозвани Илири, становници средишта европског континента па и Средоземља, становници Балканског полуострва, Подунавља, великих делова Италије, забележени на различите начине до Пољске и Дњепра. Наравно, под именом Илира, што није самоназив, крију се Херодотови, Плинијеви и Тацитови Венеди – Словени. У том светлу, чињеница да су многи римски цареви били пореклом „Илири“ са тла данашње Србије, а не Германи или Гали, много говори. За цара Јустинијана Великог се подразумевало да је Словен родом из данашње јужне Србије све до краја 19. века, али су се научници из Лондона и Беча потрудили да то оспоре. Сада пишу како се Словени као народ образују тек у 6-7. веку; Словенима се чак оспорава да су имали своју ношњу и културу. Порука је јасна: нико сте и ништа, прихватите нашу културу и поредак. То је стара мржња, сетимо се светских ратова, крсташа, па Каина и Авеља.

Различите су вредности расистичког Запада и Истока Европе, другачије схватање слободе. Против вредности оних словесних, као што су неприродност ропства, гостољубље, старешинство, православље, западна власт тешко може да се бори својим вредностима распоређеним на класе, па прави вештачку баријеру. Повратак словенске цивилизације у Средоземље значио би крај њихове идеологије и окончао би вампирски поредак. Зато још од старог Рима настоје да промене свест Словена, нарочито оних који могу угрозити њихову власт над Средоземљем. Ево новооткривене археолошке приче са изванредним спознајним (консцијенталним) значајем: Култура становника севера Србије 3-4. века, наспрам римских граница, проглашена је код нас за сарматску, у складу са мађарским тумачењем, док су је Румуни приписивали Дачанима. Данас се зна да припада словенском племену кијевске културе. То племе, звано Лимиганти, спровело је револуцију оборивши ропски поредак. Наиме, у римско доба је владало правило: једном роб – заувек роб, осим ако господар не да слободу свом робу. Тај однос је наметан и целим народима, па је потчињено племе бивало асимилирано од јачег. Лимиганти, племе словенске културе а илирског порекла, звани и Сармати Серви, дигло је устанак против својих господара Сармата и ослободило се. Римско царство је пробало да их казни и поново потчини, да заштити права својих клијената Сармата и обнови свој поредак, али у томе није успело. Научници су Лимиганте тумачили као сарматско племе (иако се Велика Сарматија простирала од Црног мора до Балтика, то јест тамо где су живели Словени) да би прикрили истину да је реч о словенском племену. Тако су сакрили чињенице да Словени живе на Дунаву у доба смене ера, и да ни онда нису признавали Империју. Одбрану империјалног поретка наставиле су римске папе, стално настојећи да потчине цркву Илира, ону апостола Павла, и да је прикључе Западу. Тако је било пре цара Константина и после њега, у време Јустинијана, па и Карло Велики покушава да освоји Србију да би је потчинио Риму. Срећом по нас, европске крсташе је више занимало да опљачкају Грчку, Цариград и Јерусалим него Србију. А онда је Рим искористио турску најезду да унесе хаос међу народе Југоисточне Европе, и ето опет пакта са Немцима против Словена, против Русије, која се обнављала после најезди са истока и запада. И сада им је циљ да што више међусобно супротставе народе Југоисточне Европе и учине их безопасним за своју власт, па усмеравају археолошка истраживања на прикривање чињеница о сличности, о словенству, а наглашавају разлике.

И онда Мађари почну да мрзе Словене, а некада је њиховим краљевима матерњи језик био словенски, јер су им скоро све краљице биле Словенке, а Свето писмо је први пут преведено на мађарски језик у српском Срему. Или данашњи Румуни, који више не знају језик својих предака, нити читају ћириличне натписе у својим црквама, нити могу да прочитају новим румунским језиком писма својих средњовековних владара. Бугарима се намеће хунобугарски идентитет а потискује словенски, па онда ратују на страни Немаца. Албанци су најмлађа творевина, мада су замишљени још негде у 16-17. веку. На брзину су склепани после протеривања Турака у Првом балканском рату да би се спречио српски излазак на море, а усвајање јединственог албанског језика је завршено под Енвером Хоџом и Јосипом Брозом Титом. Или занемарени Русини у Украјини; њима, и то оним православним, који су били у СПЦ  до Стаљина, подмеће се да су им преци Бели Хрвати, некада настањени на Дњестру, иако се забележена постојбина Срба, Бојка, дан-данас налази у Карпатима, у њиховој земљи. И онда када археологија открије да наметнуто порекло није оно право, настаје дилема: вратити се свом роду или их мрзети, јер се нису однародили због интереса? Ствара се патолошко стање, уместо родољубља бира се домољубље, па „државољубље“, властољубље. Па то се ради и сада. Ватикан је од 16. века покушавао да преузме Охридску архиепископију и сада су пред остварењем тог плана. Подижу нове католичке манастире за Албанце у местима забележеним у 11. веку да су у поседу Охридске архиепископије, као у Бинчи код Витине, где је у погрому срушен православни манастир, да би их једног дана показивали као доказ да су они ту од почетка. Колико имају далекосежне планове, види се на њиховом званичном сајту, где су у своје бискупије убацили и Гордосербу (Град Срба) у Турској, епископију несталу још у 13. веку, и многе друге епископије које никада нису биле под Римом. Треба узети у обзир да у Турској више милиона људи још зна српски језик, што ми превиђамо. За Босну под окупацијом НАТО су штампане две врсте новчаница, „конвертибилне марке“ (нису замењене евром!) једне за Федерацију, а друге за Републику Српску. На новчаницама првих су приказани безначајни католичко-муслимански књижевници и на другој страни средњовековни споменици Босне, наравно српски, православни (као надгробни мрамори – стећци); на оним другим приказани су познати српски књижевници (Иво Андрић, Меша Селимовић итд.) и на другој страни нешто безлично – хлеб, минерал, биље. Дакле, подмеће се да су Срби нови у Босни, а да наслеђе, прошлост припада Хрватима – римокатолицима и муслиманима, а и једни и други воде порекло од Срба. Све то видимо и у Украјини. Па у Москви су студенти испред Третјаковске галерије продавали 1996. мале моделе српских надгробних споменика (стећака) као хрватске! Како то да Американци скелете које су ископали на српском гробљу Мистихаљ код Билећа у Херцеговини 1967.  дају руским колегама да обаве антрополошку анализу, а онда они објаве књигу 2003. о Власима сахрањеним на гробљу „Мистихали“ и ставе слику Румуна у савременој народној ношњи на насловну страну, иако је то најчистији српски предео? Слично раде у Русији, тј. Украјини. У Москви је недавно објављена књига Ју. Н. Денисова о Словенима који су постали од робова, а продавана је у Београду! Они раде свој посао, а ми?

На Србима су примењене најсуровије методе преваспитавања, укључујући геноцид, са изговором да смо под Турцима заузели туђе земље („донели смо своју земљу на опанцима“). Археолошка налазишта јасно показују да се Хрватска у средњем веку налазила само уз приморје западне Далмације, а да је култура у Херцеговини, Црној Гори, Босни, Подрињу, на Косову јединствена, српска, да никаквих трагова неке посебне албанске културе нема. Та јединствена култура показује да Срби имају право на Крајину са Далмацијом и Славонијом, право на Босну, Херцеговину и Црну Гору, као на своје исконске земље. То право није засновано само на чињеници да смо тамо живели пре Црногораца и Бошњака, произведених у нације у време комуниста, или пре Хрвата, оних састављених у 19. веку и оних насељених под Карлом Великим. Ми смо добили земљу од Римског царства у време цара Ираклија, због својих заслуга, и то сопствену, коју су наши преци држали пре Римљана. Погледајте код Плинија, па ћете наћи српска презимена, а и руска: Deuri – Деура, Деурић; Deretini – Дерета, Деретић; Siculetae – Сикулић. Ксенија Каспарова је још 1981. писала о илирским утицајима крајем старе ере на образовање словенске зарубињецке културе на Дњепру. Мора се рећи да су комунисти много радили против словенске археологије, и наши и совјетски. Тек када је почео рат за уништење Србије преко разбијања Југославије, била су могућа истраживања српског археолошког наслеђа западно од Дрине, и јасно се показао српски етнички простор у средњем веку, подударан са културом неасимилованих Илира.

Рим настоји да обнови империју и намеће своје умишљено историјско право измишљеним разлозима. Искористио је муслимане да сруши средњовековне православне државе, а сада кокетира с њима да би заузео јужно Средоземље. Као и пре две хиљаде година користи германске народе за војне извршиоце. Германски народи имају комплекс Агаре, још од неолита, јер знају да су на зачељу стварања цивилизације у Европи. Духовно празни, Англосаксонци оспоравају хришћанско предање, подривају све што чини личност, народну самобитност, полове, узраст, трују човечанство. Смућују нас да не видимо очигледно. Шта ће нама њихова кока-кола, брза и „здрава“ генетски измењена храна, ако су упаковани у латиницу заједно са хомосексуалцима? Зашто да им извозимо своју школовану омладину, па да нас после њихова деца убијају? Онај који зна да је баштиник цивилизације, да су му преци створили цивилизовано човечанство, настојаће да то дело настави и преда га потомцима. Ако су наши преци изабрали небеско царство, зашто га се одрицати због потрошачке културе? Племенит човек се не клања, већ чува предања, надограђује их, слободан је и влада ситуацијом.

У ПВЛ постоји записано предање да је апостол Павле проповедао Словенима у Морави, која је у Илирику, где су живели први Словени, а пошто су Руси од тих Словена, онда је и Русима учитељ био апостол Павле. Реч је о сливу Мораве на чијем је ушћу био епископски град Морава, Маргум римског доба на реци Марго, у провинцији коју су Римљани назвали Мезија, па се онда умишља и некакво племе Меза. Предање из ПВЛ се наравно одбацује, као измишљено. Међутим, данас знамо за Жидовар (град Јудеја) на Карашу, наспрам Виминацијума, престонице Мезије, и наспрам Маргума, где је нађена остава са сребрним украсима, изгледа са одежде епископа, и једна сребрна кутија обележена крстом, у којој су била два бронзана прстена, од којих један са хришћанским симболима. Остава је сакривена пред напад Сармата Јазига, негде почетком друге половине првог века. Жидовар је био велико обредно гумно на којем је подигнута црква у време апостола Павла, дакле тај део ПВЛ није измишљен. На Јадранском приморју Срби имају предања о апостолу Павлу, а не Латини, римокатолици. То је све од огромног значаја, јер имамо материјални доказ да је нашу цркву основао Павле, дакле апостолска је, једнака осталим древним црквама. Да то поткрепим новим открићима у Чуругу на Тиси, где су руски археолози потврдили словенску кијевску културу из 3-4. века, али овде се она поуздано датује од 1-2. века, што значи да кијевска култура води непосредно порекло из српског Подунавља, као и зарубињецка култура, што се подудара са ПВЛ. Дакле, Руси су потомци Словена са Дунава и морају имати право на своје отачество, на своју постојбину, у коју су се враћали и у шестом веку, 1242. и 1919. и ослобађали је 1940. И Римљани и Германи били су само привремени окупатори делова Подунавља, неколико векова, а ми смо ту хиљадама година. Мене су прогањали зато што сам показао да су оставу из Жидовара његови истраживачи намерно погрешно датовали у доба пре Христа. У ПВЛ постоје бајковите приче о покрштавању Русије 998, али има низ вести које се не уклапају у ту причу. Ибн Фадлан спомиње натпис са именом кнеза на његовом кургану 920. године, Константин Порфирогенит бележи руско приношење жртве под храстом на острву Светог Григорија у Дњепру, а хришћански жртвеници под храстовима и данас постоје код Срба. У препису ПВЛ Јакова Мниха пише да је 996. године кнез Владимир напао Бугаре, то јест Самуила, дакле упао је у данашњу Србију, где је можда срео српског кнеза Владимира, а затим Лав Ђакон пише да су Руси (Скити) тешко поразили цара Василија II код Софије! Тада је у кнежевини Србији званично писмо била глагољица, а у кијевској Светој Софији постоје глагољски графити! Шта је истина? А на интернету можете наћи наводно „викиншке графите – руне“ у Светој Софији Цариградској, а реч је о ћириличним натписима. Словенима је подметнуто паганство, многобоштво, по узору на германско и древно грчко-римско. А Словени су веровали у једнога Бога Творца, како је то написао Прокопије још у шестом веку, и није откривен ниједан пагански храм код Словена старији од доба кнеза Владимира.

Сматрате ли да се многе истине о нашој прошлости крију од јавности, зашто? Који су то центри моћи?

Наравно да се крију! Данас је теже сакрити истину, зато нас затрпавају небитним и лажним подацима. Наше историје не спомињу ни арапске вести о Србима, ни Порфирогенитову вест о Србима у Закавказју, ни оне из античког доба, ни ПВЛ. Зар је данас тешко да Србија пошаље два -три стручњака да погледају археолошке податке из Сервије у Грчкој, из Гордосерба у Турској, из Бојке на Карпатима, да оду у Јерменију? Како објаснити што нико од српских историчара не спомиње базен крстионице са именом српског кнеза Вишеслава, који су италијански фашисти поклонили Хрватима 1942? У нашим историјама нема ни информација о постојању латинских извора о Србима између 11. и 14. века са тла мађарске државе, а камоли да их неко проучи. Зашто у званичној „Историји српског народа“ нема историје Босне или предела северно од Дунава и Саве? Дан-данас се спутава бављење словенском археологијом у Србији. Зашто се књиге које сведоче о Србима у Босни и о геноциду држе у тајном фонду Народне библиотеке у Београду, одакле нестају? Прве концентрационе логоре правила је Аустрија за Србе, а геноцид су и тада вршили Хрвати, и то се крије. И све се зна, али су народу такви подаци ускраћени у школама и медијима.

Срби сметају због свог импулса слободе, што може бити заразно, и чини нас сметњом за разне империје, па нас треба разбити. Зато нам треба променити свест, како саветују из Немачке, а свест обликује културу и обрнуто. Највећи део културе је наслеђе претходних поколења, па је археологија наука која открива, тумачи и приказује темеље или корене културе неког народа. Једно је када свом госту, странцу, покажете у музеју културу свог народа, а друго ако покажете културу неког ишчезлог народа, јер онда сте такође странац, досељеник. На пример, овде сви мисле да је „наше“ само средњовековно доба, јер су овде раније били Римљани. И то „наше“ је у музејима Србије приказано тек од 12. века, а у Црној Гори или Босни га ни нема у музејима, иако су банови и краљеви Босне за себе писали српским језиком да владају Србима, а не неким другим народом. Римљани су били само окупатори, као и Турци, оставили су своје археолошке трагове, али народ је и под њима био онај исти који и сада овде живи. Сада имамо археолошке доказе да смо овде живели и пре Римљана, али те чињенице угрожавају поредак Империје. Како објаснити својим поданицима да су „примитивни“ сељаци са тла Србије, „агресори“ и „злочинци“, непријатељи „европских вредности“, некада давали Риму цареве и стварали врхунска уметничка дела, а нису били „романизовани“? Зато нам ускраћују знања о нашој баштини, и ту баштину дају новоствореним народима. Зато имамо мало музеја, многи музеји не раде, а они који раде немају археолошку изложбу о средњем веку. Скривањем података о вредности сопствене културе олакшава се асимилација наших исељеника, слаби се одбрана оних који још нису напустили своја огњишта. Када би се бавили својом баштином колико државе сличне величине, постале би свима очигледне две чињенице. Прво, Срби су аутохтони на највећем делу бивше Југославије и на њиховом тлу су променом свести образоване нове нације без корена старијих од 19. века. Друго, та српска баштина није никаква копија надмоћнијих култура, већ стваралачка и особена. На пример, наша црквена архитектура препознатљива је колико грчка и руска. Када сиђемо у мало дубљу прошлост, у доба кнежевине, налазимо градитељска дела упоредива са оним у Бугарском царству 9-10. столећа. И онда даље у прошлост могу да се прате у континуитету цркве до оних особених илирских. И ако се то зна, како онда одбранити претензије новостворених народа и Немачке на наше тло?  Пошто су чињенице очигледне, они бацају прашину у очи, па када поверујемо да је украс бољи од садржаја, да је критика важнија од уметничког дела, да су такозвана људска права важнија од људскости, онда ћемо тешко схватити да смо постали робови. Човек који зна ко су му родитељи, ко поштује оца и матер, поштује претке, њихову веру, дела и завете, дакле родољуб, не може се уловити у ту мрежу.

Друштвени поредак за време Југославије подржавао је у Србији анационално деловање против српских интереса, а непотизам данас чини своје. Отворено се спречава и закулисно омета рад на средњовековној археологији; позни средњи век је дат на управљање архитектама, рани средњи век византолозима, а период од седмог до 12. века није пожељан за истраживање. Како рече један академик: довољан је Србима славни период Немањића, шта ће им старија историја! Измишљено илирско порекло Албанаца бранили су неки најугледнији српски научници. Одлучивали су и одлучују људи у врху, које не занима државни и народни интерес, или свесно раде против њега. Међу њима су и они обузети колекционарским страстима, учесници или присутни у трговини и распродаји археолошке грађе, на највишим местима. Уз њих су разни неспособни археолози, они девијантни, сви различито духовно оштећени. А њих користи Запад. Сви који су противници словенске археологије повезани су са Немцима, кроз неке стипендије, докторате, дневнице, објављени чланчић, и њима нису потребни озбиљни научни резултати за реизборе. Има и утицаја из Француске. Ватикан утиче изокола, преко својих људи изван струке, они подстичу разне сепаратизме, шире обмане и мржњу, нарочито међу мање образованим. Нуде лажну равноправност и људска права, а англосаксонски притисак је најјачи. Пошто власти спроводе туђе интересе, пошто су нам наметнули комплекс кривице, немамо установу која би се објективно бавила српском баштином, без страха да се некоме не замери.

Извор:
ЦАРСА

(Изглед, повезнице и опрема текста: Словенски вѣсник)

Изворник: Срби на окуп!

Related posts:

Интервју: ЂОРЂЕ ЈАНКОВИЋ – ЗАБРАЊЕНА АРХЕОЛОГИЈА Борис Над: НАЈСТАРИЈА И НАЈБОГАТИЈА КУЛТУРА ЕВРОПЕ: СЛОВЕНСКА КУЛТУРНА РЕВОЛУЦИЈА Др Ђорђе Јанковић: НЕКЕ ОСОБЕНОСТИ СТАРОГ ПОГРЕБНОГ ОБРЕДА СРБА Радован Дамјановић: ДА ЛИ СУ ИСТОРИЈУ СРБА И РУСА ФАЛСИФИКОВАЛИ И САКРИЛИ ЗАПАДНИ ИСТОРИЧАРИ Ђорђе Јанковић: СЛОВЕНСКИ И СРПСКИ ПОГРЕБНИ ОБРЕД У ПИСАНИМ ИЗВОРИМА И АРХЕОЛОШКА ГРАЂА Војислав Шешељ: ВЕЛИКА СРБИЈА ИЗМЕЂУ ВИСЛЕ И ЛАБЕ ДУГЕ СЕНКЕ ТРАГИЧНИХ ГРЕШАКА – последњи велики интервју проф. др Драгољуба Живојиновића Милош Ковић: КОСОВСКИ ЗАВЕТ ЈЕ ПОТЕНЦИЈАЛНО ВРЛО СУБВЕРЗИВАН Интервју: Дејан Мировић – ЈАЗ ИЗМЕЂУ СРПСКЕ „ЕЛИТЕ“ И НАРОДА Горан Шарић: СРБИ СУ СТАРОСЕДЕОЦИ БАЛКАНА Интервју: Милослав Самарџић – СРБИЈА: ТЕЖИНА ПРОШЛОСТИ (за француски часопис Commentaire) Милош Тимотијевић: КАКО ЈЕ НАСТАЈАО СРПСКИ НАРОД: ТАЈНЕ НАШЕГ СРЕДЊОВЕКОВЉА (интервју)