Душан Милијић: ПРИНЦ ЂОРЂЕ ПОВРЕМЕНО МЕЂУ СРБИМА

Оставши некако у сенци историјских громада попут Аписа, Николе Пашића, краља Александра, а доцније и сâм прихвативши живот далеко од очију јавности, принц Ђорђе није измакао само очима уметникâ (за шта би се могло наћи оправдање), него је често измицао и очима историчарâ (што се тешко може оправдати), тако да се понекад његово име прескаче чак и кад се, један за другим, набрајају најважнији чланови династије Карађорђевић.


Душан МИЛИЈИЋ

Године 2017, поводом два столећа од убиства вожда Карађорђа, аматерско позориште Центра за културу „Масука“ из Велике Плане свој је репертоар обогатило представом Via doloris, која је посвећена вождовом праунуку Ђорђу и његовим заточеничким данима у Горњој Топоници код Ниша.

Према тексту нишког аутора Дејана Петковића, представу је режирао Милош Јагодић, те се тако принц Ђорђе Карађорђевић, такорећи, још једном нашао пред српском публиком, још једном је његова бурна и трагична судбина нашла одјека у уметности и култури оног народа коме је Ђорђе исконски припадао од рођења до смрти, премда је из свеукупне српске свести много више био одсутан него присутан, како духовно, тако и физички.

Сцена из представе „Виа долорис“- Марко Богдановић у улози Ђорђа Карађорђевића (Фото: ФЕДРАС)

Као кнежевић рођен у изганству, као краљевић проглашен лудим и силом одведен у душевну болницу, ипак је дочекао да, након свих перипетија, старост проведе у својој земљи као слободан човек, али – у потпуној анонимности, лишен (и то добровољно лишен) било каквог краљевског достојанства.

Није много познато – а многима би то деловало као сумњив податак – да је 1972. у Београду, тада главном граду Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, умро Ђорђе Карађорђевић, најстарији син краља Петра Ослободиоца и црногорске кнегиње Зорке, унук црногорског књаза и краља Николе, рођени брат краља Александра Ујединитеља и рођени стриц збаченог краља Петра II Карађорђевића.

Краљевић Ђорђе Карађорђевић (1887-1972)

Ђорђе П. Карађорђевић умро је као држављанин СФРЈ, а сахрањен је на Опленцу, међу прецима и сродницима у Цркви Светог Ђорђа, задужбини свога оца.

Није данас много познато ни то да је београдска Просвета 1969. објавила мемоарску књигу под називом Истина о моме животу, чији је аутор био управо Ђорђе Карађорђевић.

А није много познат ни фасцинантан податак да је рођени син краља Петра био из заточеништва пуштен управо оног момента кад је Југославија пала у нацистичко ропство, те да су му окупатори чак нудили и престо марионетске окрњене Србије.

„Зар је требало да цео један народ, мој народ, чији сам и ја син, изгуби слободу – да бих је ја стекао“, том фаталном реченицом завршава принц Ђорђе своје успомене.

Довољно куриозитета, парадокса и апсурда за вишетомни роман или телевизијску серију, а камоли за представу или филм.

Неправедно ће бити ако кажемо да Ђорђева биографија није нимало била заступљена у домаћој науци, уметности и уопште јавности, но и то је углавном било успутно, малтене неприметно: ту и тамо појавио би се понеки новински чланак, док би у уметничким остварењима Ђорђев лик углавном имао епизодни карактер, тако да је Via doloris у том погледу значајан корак напред.

Ни историографија није дала јасан суд о прворођеном сину омиљеног српског краља Пере, мада је још 1980. објављена књига Михаила Поповског Ђорђе, краљевић СХС (Слобода, Београд), где се износе и неки детаљи које је принц у својим записима можда свесно заобишао и прећутао, попут дружења са бонвиваном Радом Пашићем (проблематичким сином Николе Пашића) или пријатељства са америчким амбасадором у Београду током првих месеци нацистичке окупације (у време док Сједињене Америчке Државе још увек нису биле у рату са Хитлеровом Немачком). Сем тога, принчева биографија је у овој књизи обогаћена и конкретним документима у виду факсимилâ, из чега се може пратити чак и то како су поданици краља Александра без зазора шпијунирали рођеног краљевог брата и писали клевете које су озваничавали својим потписима и државним печатима.

Поповски је читаоцима, на неки начин, представио и Ђорђеву жену Радмилу, о којој се још мање зна него о принцу, тим пре што није ни споменута у Истини о моме животу – наиме, ова се књига завршава баш непосредно пре него што ће Ђорђе, у позним годинама, усред окупираног Београда упознати своју велику љубав, са којом ће у грађански брак ступити након завршетка рата. Није на одмет истаћи да Радмила потиче из црногорске породице Радоњић, која је у прошлости била у великом ривалству са Његошима око поделе световне и духовне власти у Црној Гори – а Ђорђе је, као што се зна, са мајчине стране управо потомак Његошâ.

Принц Ђорђе Карађорђевић са супругом Радмилом

(Радмила Карађорђевић умрла је у Београду 1993. и сахрањена је на Опленцу уз свог мужа, па ако и њу сврстамо у чланове династије, то значи да је у другој половини XX столећа најмање један Карађорђевић увек био у Југославији – јер се краљевић Томислав, син краља Александра, вратио у отаџбину 1992. године.)

Осим Радмиле, принц Ђорђе имао је бар још једну велику љубав, и то у време док је био наследник српског престола, али иако је управо неспоразум везан за дотичну девојку (при чему опет не треба занемарити шпијунску делатност принчевих противника) изазвао плаховитог престолонаследника да прејако, а показаће се и смртоносно, ногом удари свог посилног, ипак је ова епизода из Ђорђева живота остала нерасветљена (а краљевић је у мемоарима прећутао и право име своје младалачке љубави), тим пре што су уследили много значајнији догађаји, на првом месту Ђорђева абдикација, тако да је првобитни узрок овом преломном чину фактички бачен у сенку, а мистериозна девојка заувек изгубљена у вртлогу историје.

У својим романима о Николи Пашићу (Ни књаз ни краљ, Пашић и четири краља), а доцније и у телевизијској серији Последња аудијенција (режија Ђорђе Кадијевић, Радио-телевизија Србије, 2008), судбине принца Ђорђа дотиче се писац и сценариста Живорад Жика Лазић, но ако би се Лазићево виђење узело као истинито, могло би се помислити да је Ђорђе заиста био неурачунљив, те да је краљ Александар добро поступио кад је одлучио да свог брата пошаље право у лудницу.

У Лазићевим књигама читамо да је Ђорђе био страствени љубитељ брзе вожње аутомобилима и да је својим акробацијама често ризиковао и живот својих сувозача, док у телевизијској серији видимо једног правог лудака (који је помало и физички декадентан) како се скида го пред шетачима у Топчидеру, па га доцније, потпуно помахниталог, одводе у душевну болницу код Ниша.

Додуше, принц Ђорђе и сâм сведочи да се једанпут, у жељи да себи прекрати муке, скинуо потпуно го и легао у снег, али то се десило кад је већ био заточен и изолован, а не у Топчидеру пред београдском господом.

Принц Ђорђе уочи балканских ратова

Најблаже речено, виђење Жике Лазића је нетачно, јер према историјским изворима, Ђорђе је најпре био заточен у дворцу Беље у Барањи, да би тек доцније био одведен у топоничку душевну болницу; сем тога, принц је слободе лишен 1925, дакле годину дана пре Пашићеве смрти, док у серији видимо да се то дешава неколико дана пре него што ће Пашић преминути (погођен невероватном чињеницом да није добио мандат за нову владу иако је помогао Његовом величанству да се реши проблематичног брата).

Много пре Последње аудијенције, лик принца Ђорђа појавио се у драмском серијалу Одлазак ратника, повратак маршала (режија Сава Мрмак, Телевизија Београд, 1986), где се у десетоминутној сцени приказује историјски сусрет већ остарелог Ђорђа са партизанским генералом Пеком Дапчевићем октобра 1944. Тај сусрет је потврђен у историографији и био је донекле симболичан, а у поменутој сцени можемо јасно видети како кнез-принц и званично престаје да буде члан краљевске куће, те постаје обичан грађанин неоптерећен етикецијом која му је била наметана и док је био кнежевић у изгнанству, и док је био престолонаследник, и кад је већ био принц без права на круну.

Видније место заточени краљевић добиће тек у роману Милана Видојевића Принц и фантом, који је 2012. објавила београдска Лагуна и у коме су топонички Ђорђеви дани приказани кроз призму готике и хорора, док је за лик мистериозног крвожедног „фантома“ очигледно послужила биографија стварног убице Миодрага Столета Трифуновића.

Четири године касније, такође у издању Лагуне, излази роман Владе Арсића Ноћ архангела, где се лик старог Ђорђа Карађорђевића, иако споредан, појављује у кључном тренутку, малтене као неки deus ex machina, да би симболично, на духовној равни, разрешио старе рачуне од радовањског Аранђеловдана 1817.

Дуго очекивани и помало контроверзни серијал Сенке над Балканом (аутор Драган Бјелогрлић, Радио-телевизија Србије, 2017) такође се делимично бави и судбином принца Ђорђа, којег тумачи Жарко Лаушевић, но чини се да је овде принчева судбина искоришћена само ради сензације и употпуњавања ионако мрачног (готског) амбијента, без било какве јаче везе са главном радњом – што не би морало бити у случај у другој сезони, која се жељно ишчекује. Ипак, иако кратке и не сасвим јасне, сцене у којима Лаушевић маестрално игра можда већ заиста лудог Ђорђа још један су доказ да прича о заточеном принцу тек може бити непресушна инспирација филмским и телевизијским ствараоцима, тим пре што би овај сегмент историје Карађорђевићâ био занимљивији од свих других интрига које су ову династију пратиле.

Споменимо, најзад, да је и Ђорђева Истина о моме животу својевремено вероватно изазвала какву-такву пажњу публике, чим је доживела и друго издање 1988, а посебно је занимљив податак да је преведена на словеначки језик (такође у два наврата: 1970. и 1979).

Као што се и за живота појављивао и нестајао, био у центру пажње па у потпуној изолацији, принц Ђорђе се и данас, на сличан начин, појављује повремено, често и незапажено, ту и тамо као јунак новинских чланака, романа и телевизијских остварења, а чињеница је да његова биографија заслужује много више пажње – притом се не мисли само на топоничке дане (током којих је, у кругу око болнице, заточени принц утабао „стазу бола“ – отуда „via doloris“), него и на бунтовништво које је Ђорђе изразио након анексије Босне и Херцеговине 1908, и на судбоносне догађаје који су изазвали абдикацију 1909, и на храброст коју је показао током битке на Мачковом камену 1914, а требало би детаљније истражити и његово дружење са Михаилом Петровићем Аласом, пошто су тадашњим Београдом, мада вероватно захваљујући преданом раду ревносних шпијуна и провокатора, колале чак и гласине о принчевим хомосексуалним склоностима.

Оставши некако у сенци историјских громада попут Аписа, Николе Пашића, краља Александра, а доцније и сâм прихвативши живот далеко од очију јавности, принц Ђорђе није измакао само очима уметникâ (за шта би се могло наћи оправдање), него је често измицао и очима историчарâ (што се тешко може оправдати), тако да се понекад његово име прескаче чак и кад се, један за другим, набрајају најважнији чланови династије Карађорђевић.

И на крају, једно лично присећање.

Године 2008. имао сам прилике да у нишком Народном позоришту гледам троделни омнибус Одабрани и уништени, чији је један од саставних делова била управо Via doloris. Принца Ђорђа тада је сјајно одиграо првак драме Дејан Цицмиловић, посебно дочаравши оне кључне тренутке када здрав и трезвен човек заиста почиње да луди и постепено, из реплике у реплику, пада под утицај доктора и официра којима је једина дужност да, како знају и умеју, од принца начине потпуног лудака.


Павиљон психијатријске болнице у Топоници у коме је био заточен принц Ђорђе

Можда није у Топоници све било баш тако како је приказано у представи, можда принц Ђорђе и није био толико наивна жртва подмитљивог лекара, али да Дејан Петковић ипак није писао произвољно нити пристрасно, доказ је и један стари интервју са доктором који се у лудници старао о тада најважнијем пацијенту. Наиме, на питање новинара да ли је Ђорђе Карађорђевић заиста био луд, доктор се најпре гласно насмејао, а онда без околишања одговорио:

„Ма какви, није био луд и то су сви знали и онда када су га упутили у Топоницу. То је, напросто, била једна политичка дијагноза.“

Изглед и опрема текста: Словенски вѣесник

(Visited 110 times, 1 visits today)
ГЛАВНА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *