Михаило Меденица: ДОНОРСТВО ЈЕДНОГ МАГАРЦА

Има заиста неке сличности између Александра Вучића и Исуса Христа, барем у оном делу о магарцу, и на томе се све завршава! Наиме, Христ је, знамо, ујахао на магарици у Јерусалим, док Вучић, знамо и то, јаше на магарцу, далеко од Јерусалима и било каквих примисли на свето и светиње, већ само јаше…


Михаило МЕДЕНИЦА

За разлику од Христове магарице Вучићевом магарцу знамо име, а богме и презиме – Александар Мартиновић, магарац по сопственом признању (да не буде да вређам) који попут тркачког грла галопира из глупости у глупост. Последња у дуууугом низу Мартиновићевих галопских идиотлука свакако јесте она о завештању органа и тврдњи како мртав човек нема никаква права, те се с њим и његовим органима може чинити шта је и коме воља!

Још један доказ оне мудрости да што једна будала поквари то стотину паметних не могу да поправе, јер прича о донорству, односно, завештању органа јесте надасве племенита, осим у случају када је се дохвати млађани галопер Мартиновић и сажме је у то да је покојник нешто попут „секнд-хенд“ продавнице, илити, радње с половном робом, те као такав губи сва права на достојанствен починак, барем док се из њега не повади све и претпостављам напуни ко пињата и тако отправи у царство небеско?!

Дакле, што се млађаног Њака тиче – мртав човек, рекох, нема никаквих права, осим евентуално да гласа ако устреба, јер је смрт, биће, нешто као статус технолошког вишка, а кад је неко већ вишак логично је да буде у мањку с органима, без обзира да ли се за живота определио за то или не?! Наравно, треба у том лудилу разумети Мартиновића, јер дечкић барата проблематиком што се оно каже, с обзиром да је и сам пресађени орган – из патолошког противника (најблаже речено) Вучића, у сасвим здрав и надасве користан прилепак на председничкој позадини. Дакле, пресађени магарац (само цитирам дечкићево покајање, понављам) се толико добро примио у новом гласачком и властодржном телу, да је кадар да тумачи на шта као покојници имамо права, кад већ живи немамо безмало никаква, осим да умремо, а онда…

Онда, мој Мартиновићу, пред Светог Петра баш онакви каквим нас је Господ и створио, а не као флаше за кауцију, осим ако се човек за живота не изјасни другачије!

Понављам, ЧОВЕК ЗА ЖИВОТА НЕ ИЗЈАСНИ ДРУГАЧИЈЕ, јер завештање је ствар слободне воље, онога против чега се тако грчевито борите већ шест година: СЛОБОДЕ и ВОЉЕ, третирајући народ као робу, сад ево и ринфузну…

Не играјте се Бога, нељуди, одавно сте ви заплесали с нечастивим! Но, шта и очекивати од оних који су своје душе одавно донирали у секундарну сировину, а срце Србије, наше свето Косово и Метохију – Бриселу и Вашингтону за пар тестиса ондашњих?!

Човек није ни роб, нити роба, запамтите то!

Отргло се ваше безумље свакој контроли, ватром се играте, немојте се вајкати сутра ако вам се придигне орган који сте давно отписали – НАРОД! Гладан, понижен, обесправљен и довољно жив да вам појасни која права човек иште за живота!

Човек није роб, нити роба, запамтите то добро!

Издали сте све живо, па бисте сад и све мртво, је ли? Завештање је воља човека, но ви сте се превише уљуљкали у опсени да сте нас преметнули у безвољну масу, а ту сте се лако преварили! Из трговине са Србијом и народом нико није изашао пуног буђелара…

dvaujedan.wordpress.com

(Повезнице и обрада текста: Словенски вѣсник)

 

Изворник: КОРЕНИ

(Visited 75 times, 1 visits today)
ГЛАВНА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *