Сава Росић: ПО СВРШЕТКУ „БОРБЕ СЛОНОВА“

Да ли је време да се темељно припремамо за свенародну мобу великог спремања Српске куће?


Сава РОСИЋ

Деценијама се, о свом руху и круху, бавите превођењем и објављивањем угледних руских мислилаца који нису спадали у издајничку сорошевску интелигенцију. Колико за вас важи она руска мисао – да свако ствара ону књигу коју би волео да чита, а не може да је нађе у књижари? Како сте се опредељивали за свој преводилачки програм?

Мислим да се то више односи на писце… Када сам се почетком 1993. године вратила из Москве, где сам у представништву свог предузећа зарађивала за стан, на мене се са свих страна обрушила какофонија мрачних вести, тврдњи и предвиђања – увек с истом поруком: „Срби су криви“… Убрзо је ишчилела моја почетна радост што ћу коначно почети без сустанара да „станујем“ (из приче Моме Капора о човеку који је најзад стекао сопствени стан, па из њега само накратко истрчи да купи нешто за јело, а иначе само станује): како сачувати ведрину кад се све унаоколо руши, људи страдају и никако да се у том колоплету снађеш… А мене „све ране мога рода боле“ и одбијала сам да прихватим како смо ми најгори народ. Зато сам у књигама потражила одговоре и, пошто сам рашчистила да смо изнова „на правој страни историје“ а спрема нам се нешто страшно, латила сам се превођења оних дела која су мени самој помогла, како би се и други упутили.

Један од првих с којима сте се преводилачки суочили био је руски мислилац Александар Зиновјев. Еволуција овог човека, од совјетског дисидента до повратника у Русију 1999. године (а вратио се због бомбардовања СРЈ) веома је карактеристична за руски пут у другој половини 20. века. Какав је био тај пут?

Покајнички. Зиновјев је то сажео овако: „Циљали смо у комунизам а погодили Русију.“ Иначе, после „показне вежбе“ на нама увидео је да исто следи и Русији, па се вратио да умре са својим народом. А ево међаша на том путу: од „јесте, Запад трули, али како то само заносно мирише“ па све до „испоставило се да је све што је у ’Правди’ писало о Западу – чиста истина“.
Постоје читаве епохе за које би се, речима цара мученика Николаја Другог Романова, могло казати: „Свуда су издаја, кукавичлук и превара.“ Да је издаја широких размера могућа, потврђује нам и Зиновјев у књизи „Слом руског комунизма“, где каже: „Постоји свесна и несвесна издаја, намерна и ненамерна. У свакој сложеној и великој издаји у којој учествују многи људи и која се састоји из многих поступака у дужем временском интервалу, могу се приметити како свесност и намерност, тако и несвесност и ненамерност, и то у различитој мери и у различитим комбинацијама.“ Какве су биле руске, а какве српске издаје?
Све и једна – недостојне оних који се моле Оцу небеском. Свима нам је знано да добијање „тридесет сребрњака“ не доводи до среће. Али будући несавршена бића, људи често непромишљено подлегну наговору или сопственој сујети. Потом неки закаснело схвате да су испали „корисне будале“ у туђем злом науму, док остали упорно одбијају да признају сопствени злокобни промашај. Самим тим не извлаче поуку већ, понављајући једно те исто, све дубље тону у глиб.
Књиге током превођења читам више пута (дотерујући превод и исправљајући словне грешке), а „Манипулацију свешћу“ Сергеја Кара-Мурзе сам и по објављивању још неколико пута прочитала – да „утврдим градиво“. У њој је потанко објашњено како луткари људе неприметно „навлаче на танак лед“. Згрануо ме је део где је објашњена сврха силних „смешних“ огледа у којима су психолозима као заморчићи служили људи. Заправо је требало пронаћи праг опажања. После тога све постаје ствар технике. Оно што нипошто не бисмо прихватили, уситни се тако да сваки делић буде испод прага опажања и – готово.
Физичка хигијена је важна, али ништа мање важна је и психичка хигијена. Мени је много значило и то када ми се разјаснило зашто је гордост – смртни грех, и зашто је страшна клетва „дабогда се осилио“. Тако сам избегла многе клопке, не упуштајући се у дубља теоретисања. Ја сам умировљени преводилац. „Експерата опште праксе“ и без мене има више него довољно.

Сергеј Кара-Мурза је незаобилазан руски аутор на нашем простору – а ви сте га увели међу нас. Он се бавио, између осталог, демонтажама народа. Циљеви су опасни и опаки. Како сте дошли до Кара-Мурзе и колико су његови закључци применљиви на нас?

Он „Демонтажу народа“ сматра најважнијом својом књигом; зато сам је и превела. Изненадило ме је што нас у њој и не помиње, а мени се чини да смо најочитији пример (колико је само „народа“ склепано од крхотина српског народа; у току је и најновији покушај – другосрбијанци). Опет, наш „случај“ не познаје довољно, а очито је да пише само о ономе што је темељно проучио – што му служи на част.
У време трагања за одговором на питање које ме је мучило дошла сам до танке књижице насловљене „Ишчупати електроде из нашег мозга“ мени сасвим непознатог Сергеја Кара-Мурзе. Задивила ме је непогрешивост његовог прозирања прилика у којима сам се осећала као гуска у магли. Прва помисао ми је била – ово нама треба, превешћу! Али он иде у танчине унутрашњих питања Русије и помиње многа нама непозната имена, те би се наши читаоци погубили у бројним белешкама. Зато сам решила да проверим да ли је написао још нешто. Пошто тада интернет није био широко доступан, на послу сам увребала тренутак када нико није убијао време игрицама, рецептима или трачевима (у време санкција није било посла) и села за рачунар. Испоставило се да Сергеј Кара-Мурза има сајт са кога се све његове књиге могу бесплатно преузети. Заголицао ме је наслов „Манипулација свешћу“; прелетела сам садржај и педесетак страница, па најситнијим словима одштампала књигу како бих је упоредо с превођењем и сама прочитала. Нисам ни слутила да ће то бити најлакши део посла. Потом сам годинама преко познаника покушавала да дођем до издавача вољног да је изда. Најзад ме је покојна Љиљана Танић (из бивше књижаре „Никола Пашић“ на истоименом тргу) охрабрила да то учинимо заједно: ја да платим, она да припреми књигу и продаје је у књижари. Од хонорарних превода сам имала тек половину потребног новца; зато је изашла у два дела. Срећна што сам пронашла начин за објављивање књига без мукотрпног распитивања и обијања прагова равнодушних издавача, смислила сам назив непостојеће „Преводилачке дружине Росић“ (имајући у виду сестру и сина), што је Љиљана преправила у „Преводилачка радионица Росић“. Када сам се обратила Сергеју Георгијевићу с молбом за ауторска права на српско издање, није затражио никакав хонорар! Од свих руских аутора којима сам се с истом молбом досад обраћала, хонорар за ауторска права платила сам једино Марији Семјоновој, односно њеном издавачу. Тако се „Манипулација свешћу“ коначно појавила на српском језику. Бојала сам се да ће дуго таворити у књижари: непознат аутор, непознат појам у наслову… А онда је неравнодушан човек Слободан Срећковић из „Информатике“ увидео њену важност и преузео је у своје кудикамо јаче и способније руке – те сам, барем што се тиче Сергеја Кара-Мурзе, с олакшањем одахнула. Потом сам изретка размењивала поруке с њим и увек би на крају слао поздрав „нашим друговима“. Написао ми је да у предворју научног института у коме ради стоји витрина с њиховим најважнијим достигнућима, међу којима су и српска издања његових књига. Колико знам, само смо га ми преводили. А толики заблудели народи и даље не виде излаз из врзиног кола… Пре две године изашло је чак треће исправљено издање. Ретке су књиге које ни после четврт века не застаре (у Русији је објављена 2000. године). Јесте да је – поготово у „школским задацима“ – опширно разјашњавао догађаје и личности из Русије, али свако се може досетити сличних случајева код нас.

Кара-Мурза нас опомиње да је глобализација, у ствари, американизација. Хоће ли Европа коначно бити американизована? Шта ће бити са нама?

По мом мишљењу, то је питање за „Европу“. Само што је у њиховом случају „кување жабе“ канда већ далеко одмакло. И школство им је одавно реформисано, и вредности изопачене… Можда више нису у стању да размисле ни кад „спадну с коња на магарца“. Поносим се мојим народом (у подмуклом „новоговору“: „овај народ“) који, премда затрован блажом дозом американизације, ипак није подлегао већ се досетио јаду! Биће да су наши сељачки корени предубоки (о неподложности сељака манипулацији има код Кара-Мурзе). Чак смо били првоборци у отпору светском злу! Не зато што смо то хтели већ смо у одбрани кућног прага били принуђени да станемо на црту осионој разобрученој сили. Јамачно нису мислили да ће морати оволико да се натежу с нама. Протичу године а ми никако да „легнемо на руду“! Онолики научни институти, уместо да се баве питањима бољитка за човечанство, проналазе начине потуљеног обрлаћивања „нижих раса“ зарад поробљавања… а исход? Јесте да су одређени део нашег народа „превели жедне преко воде“, али уложена огромна средства нису дала очекиван учинак. Не чуди што су неке насамарили, веће је чудо што већина није подлегла „певању сирена“, те смо – и поред свих лутања, несналажења и јаловог трошења снаге на међусобна надгорњавања – оно најважније постигли: купили драгоцено време силама Добра да схвате шта се иза брда ваља и припреме се за одсудни бој. Немојмо да то сада, љуљањем чамца, надомак циља кваримо! Силе зла и саме већ полако тону а мучно се упињу да нам опет (док још могу) приреде репризу игроказа који нас је уназадио. Опет нас маме да би нас опет натоциљали… Зар ћемо поново стати на исте грабуље!? Извуцимо већ једном поуку, поготово сад кад је игра у завршници постала толико слојевита и сложена да је просечни људи нипошто не могу прозрети и не би требало да се утрпавају. „Само слога Србина спасава!“ Коначно нисмо више сами, већина човечанства је уз нас, те зато стиснимо зубе и претрпимо још неко време, темељно се припремајући за свенародну мобу великог спремања Српске куће по свршетку „борбе слонова“.

ФОТОГРАФИЈЕ: Николић Даниела; „Happy Moments

Долазимо до Александра Гељевича Дугина. Преводили сте његове студије о геополитици, као и манифест Четврте политичке теорије. И геополитика и политичка теорија потичу из Дугинове метафизике. Ко је он у ствари и шта нуди Русији и свету?

Он је најумнији човек кога сам у животу срела. Један од ретких који јасно виде и постављају путоказе тамо где се просечни људи (попут мене) заплићу као пиле у кучине. Не бих да судим о његовим теоријским поставкама; на сву срећу, већ имамо врсне стручњаке које и сама са задовољством слушам, чак некако поносна што сам ономад исправно проценила и „на мишиће“ колико-толико допринела упознавању Срба са њим.
Својевремено сам у Москви код неког уличног продавца књига видела „Основе геополитике“. Преводиоца у мени заголицало је значење те нове речи. Купила сам је, прочитала као неку научну фантастику и одложила. Међутим, 24. марта 1999. све коцкице су се изнебуха сложиле и сместа сам почела да је преводим. За мене је посебну вредност његовог уџбеника геополитике представљало то што на крају износи свој предлог изласка из насталог стања. Дотад сам већ прочитала доста књига (каткад безвредних) у којима је подробно описана застрашујућа стварност, али нигде ни назнаке како се из тога извући. Помислила сам: ето шта би требало да наше умне главе прочитају и пресуде „пије ли то воду“, или нађу боље решење. Затим се све исто поновило: равнодушни погледи итд. Озбиљно сам се носила мишљу да закуцам на врата Генералштаба са дискетом у руци, али нисам се усудила. Ионако сам већ многима деловала као чудак опседнут некаквим карамурзама, дугинима, манипулацијама свешћу, геополитикама и осталим којештаријама. На сву срећу, преко познаника сам стигла до Дејана Лучића, па је његов издавач књигу објавио. Уместо хонорара тражила сам примерке да их разделим. А пошто случајности у животу нема, једном приликом сам у кабини симултано преводила неки скуп на Правном факултету. Кад ја тамо, а оно – Дугин! Потом сам му се представила и понудила да му, као уздарје за бесплатно дата ауторска права, бесплатно преводим. Тако је, између осталог, настао и његов интервју дат Светлани Ђокић за РТВ БН, а потом на захтев гледалаца више пута поновљен. Наредне године сам га прекуцала и укључила у књигу „Геополитика постмодерне“. Ни дан-данас није застарео. У њему је, између осталог, изнео своје поимање улоге Срба у руској историји.

Како се Дугин држи после смрти кћери? Има ли снаге за борбу?

Остао му је син. А народ вели „ударац који нас не сломи чини нас јачим“. Ни најгорем непријатељу не бих пожелела да надживи сопствено дете. Сва подмуклост сила зла види се из тога што су терористи осматрали пут и активирали експлозив тако да отац из других кола види њену смрт. Али: „Земаљско је за малена царство“! Верујем да му је то утеха, као и нашем јунаку генералу Ратку Младићу.

Преводили сте и сјајне књиге за децу, „Касандрин пут“ и „Ланселотово ходочашће“ Јулије Вознесенске, које се бави апокалиптиком. Можемо ли изградити алтернативни свет културе за децу, у доба слома свих вредности?

У „Манипулацији свешћу“ је показано да нас месе као глину, роваре нам по глави. Главно је да се сруше сви табуи и распири умишљеност. Таквог човека лако је, миц по миц, навести на свако непочинство. Поготово што се на све стране бобоња о „слободи“ и „људским правима“, без спомињања одговорности и обавеза. А подмуклим упливима је најподложнији млади нараштај. Управо зато је малтене прва „реформа“ после обојене револуције код нас спроведена у школству… Горке плодове већ одавно убирамо, све до оних најотровнијих, а – бојим се – биваће их све више и више.
Одговор на ваше питање гласи: морамо, јашта! То је питање живота и смрти! Руси имају узречицу „што је Немцу добро, Русу је смрт“. Одавно сам схватила да оно што нам са Запада најтоплије препоручују нипошто не треба прихватати (и обрнуто). А не једном је обзнањено да је православље највећи непријатељ НАТО-а. Православно схватање народа укључује не само нас него и наше претке и потомке. Зато нам историју истрајно кривотворе, блате и потискују, позивајући нас да се „окренемо будућности“, док нам с друге стране децу истрајно преотимају. Одсецају нам оба крила, чак и нас саме међусобно завађају (знају они да смо заједно јачи). Тек такве ће нас, докраја обогаљене, (можда) примити у… то нешто што од њихових „шарених лажа“ уопште преостане.
Преци нам неће опростити што, заокупљени собом, сопствену децу (њихове потомке) олако препуштамо злонамерном развраћању и упропашћавању. Ма шта „туђевладине организације“ и белосветски комесари бајали и наметали, сваки родитељ је одговоран за своје дете. На самом почетку „Касандриног пута“ наведене су опомињуће речи оца Серафима (Роуза) Платинског: „Већ је много касније него што вам се чини.“ А видимо шта нам доноси „едукација“ (за разлику од образовања и васпитања): деца се не играју нити друже, уместо књиге држе „сокоћала“ која им троше и време и мозак. А чула сам и за случај предшколског детета које родитељи воде психологу на одвикавање од мобилног телефона (зар је већ дотле дошло!?), само то некако слабо иде – а дете пати, не схватајући зашто му бране нешто тако привлачно. А зашто му је уопште био потребан? Зато што „сви то имају“, па да не заостане? Зато што, и сами заокупљени свакојаким „сви то имају, чине итд.“ (а за то треба зарадити новац), немају времена за сопствено дете, па су му утрапили занимацију како би им мање сметало? Нема потребе да даље износим страхоте у које се неискусан и лаковеран млади нараштај заглибљује, а које испуњавају новинске ступце и телевизијске вести… Шта вреде онолике надзорне камере, школски полицајци, залагања „експерата“… кад је и деци већ увелико „подигнута свест“ о „правима“ и „приватности“, те не трпе „поповање матораца“?
Ужаснута, кренула сам у потрагу за занимљивим и поучним романима који пријемчиво упућују читаоца у оно чега у глобализованом и „болоњизованом“ школству нема. Тако сам дошла до Јулије Вознесенске (православна епска фантастика), као и – за оне којима је православље још увек „јака храна“, да се, за почетак, макар отргну залуђености опонашањем западних „узора“ – стваралаштва Марије Семјонове (историјски и романи епске фантастике о старим Словенима). И даље се како-тако батргајући у свету издаваштва, пошло ми је за руком да неки њихови романи угледају светло дана. Осоколио ме је читалачки одзив, само… изнебуха је (случајно?) нахрупила „п(л)андемија“, затим је папир толико поскупео да је издавање „непоћудних“ књига постало малтене неисплативо… Романи Јулије Вознесенске које сте споменули одавно су распродати, и даље ми се обраћају људи који желе да их купе, а ја могу само да немоћно ширим руке (и сама сам распродала примерке добијене уместо хонорара)… Све има свој крајњи домет, па и моје довијање. А ваљак убрзано меље – „мозаичка култура“ увелико је онеспособила омладину за читање на дуже стазе. Махом се размењују кратке поруке (укуцане „шишаном латиницом“)… Засад још има наде – а докле ће… Ја сам увелико на силазној путањи и журим да још понешто од зацртаног посвршавам, тако да „немам више времена“ а ни живаца за горљиво убеђивање равнодушних људи. Ваљда ће једног дана и Јулију Вознесенску укључити у школску лектиру… Засад стручна комисија предлаже Агату Кристи (хвала јавности што се побунила)…

Како ће се завршити овај рат, све трагичнији и све страшнији? Хоће ли бити победника?

Одговорићу вам наводом из поговора „Касандрином путу“: „Када су Јулију Вознесенску упитали за следећу књигу ’Ланселотово ходочашће’: ’И да ли се све добро свршава?’ – одговорила је: ’Да, крај је добар – то је пропаст света. Али обећано нам је да ће се све добро свршити’.“
Уопште, из свега до чега сам у својим прекопавањима дошла извукла сам и закључак о разлици између вештачких и правих народа: они први умеју само да мрзе народ из ког су склепани (и само његово постојање непријатно их подсећа на сопствену издају), а они други се (уз недостојне изузетке – у сваком житу има кукоља) у случају невоље и без позива упрежу у свенародни напор да се она савлада. Тако сам се и ја окренула ономе што најбоље знам како бих из позадине дотурала убојна средства онима на истуреним положајима (непобитно у томе ни издалека нисам једина). Јер нападнути смо као народ и само као народ се можемо одбранити. Нема нам друге – победити морамо! А сви они који су веровали да ће се извући ако се притаје док не прегрми, а тим пре они који су се надали да ће их ако пребегну укључити у „златну милијарду“, већ су могли да схвате: хибридни рат је свеобухватан, све науке су злоупотребљене, сви има да беспоговорно примају оно што им је намењено. Узалуд су се авганистански пребези кешали на авион, узалуд су другоруси очекивали да ће њих и њихове банковне рачуне санкције заобићи…
Годинама од малодушне омладине слушам како ће овај расап дуго потрајати и нећемо доживети да му видимо крај. Свима узвраћам како ћу ја свакако доживети а они – тим пре. И ево, „ко има очи да види нека види“: преконоћ славодобитно искрсла „међународна заједница“ скврчила се прво до „западне међународне заједнице“ па до „Колективног запада“; поново из запећка извлаче толико пута погажено међународно право, територијалну целовитост, право на самоодбрану итд. – засад само онда кад њима користи… Није нам лако, предуго ово траје за обичан људски живот, али – магла се развејала и јасно се може видети ко је ко. Треба само протрљати очи и ставити прст на чело.

Изглед и делимична опрема текста: Словѣнски вѣстник

. . .

Изворник: ПЕЧАТ

(Visited 109 times, 1 visits today)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *