Хаџи Мирјана Н. Стојисављевић: ЋИРИЛИЦА – ПИСМО ПРАВОСЛАВНИХ СЛОВЕНА

Када не постоји унутрашњи непријатељ,
спољни непријатељи ти не могу ништа.
В. Черчил

Сада су власт у цијелом свијету узели Јевреји
и желе у потпуности искоријенити хришћанство.
Старац Јосиф Ватопедски

       Ћирилица, семиотичко обиљежје православне словенске културе, изложена је перманентној агресији Запада с циљем да се замијени папском и натовском латиницом. На дјелу је системска латинизација, католизација и глобализација српске културе као дијела словенске културе, која се проводи, поред осталог, и путем науке о језику, кроз унијатско-екуменистички концепт звани „Срби сва три вјерозакона“.

                 Ћирилица, латиница, славистика, србистика, екуменизам.


Хаџи Мирјана Н. СТОЈИСАВЉЕВИЋ, професор Универзитета у Бањој Луци, на Филолошком факултету, одсек за Српски језик и књижевност

Сто година од Фебруарске револуције

1.
Налазимо се у првој седмици Часног поста (текст писан током прве, Чисте недеље Васкршњег поста – прим.З.Т), у којој се прије равно 100 година одиграо најстрашнији чин у историји православног свијета, када се у Фебруарској револуцији, по јулијанском календару, чији је наставак била буревјесна Октобарска револуција, десило одречење од сверуског престола цара Николаја II Романова, а православна Русија, према пророчанству Светог Серафима Саровског, због гријеха цароубиства и богоотпадништва, пала у једновјековно јеврејско ропство. То, превасходно, духовно ропство, страшније од сваког физичког, слава Богу, окончава се наредне 2018. године, откад је у крвопролићу дотад невиђеном, срушено руско самодржавље и проглашена република, подијељен руски народ на бјелоруски и украјински и разбијено његово јединство затирањем руског православља горе него у доба Нерона; све посредством ционистичке власти састављене од неруских, јудеомасонских завјереника потеклих од несемитских и несловенских преобраћеника у јудаизам, који су провели бољшевичку окупацију и совјетизацију свете Русије; оних који су по налогу цароубице Лењина починили окрутно убиство по црномагијском обреду 7. 7. 1918. године, када је пострадао господар и насљедник, царевић Алексеј, дјеца и њихови родитељи.

Икона Светих мученика Романових

Прије пуних сто година у Фебруарској револуцији уништена је највећа православна империјална сила, за коју се говорило да се граничи са небом, а да народ није протествовао и заштитио цара, већ дозволио хапшење, прогонство и убиство Божјег миропомазаника. На томе страшном гријеху створена је Совјетска унија издајом 16 масонизованих генерала, који су као унутрашњи непријатељи у дослуху са свјетском закулисом нагнали императора Николаја II, највећег у историји заштитника нашег и спасиоца од србофобних Аустроугара, да се повуче са престола. Мала руска браћа заувијек ће упамтити да је без икакве користи за себе свети цар године 1914. изрекао да „Србија неће остати сама“, да би нас у албанској голготи још једанпут спасао од тоталне погибије ултимативно наредивши савезницима да српску војску по сваку цијену морају да превезу у Грчку јер ће, у супротном, начинити сепаратни договор са аустријским царем. На концу је мученички пао у сужањство рушитеља историјске Русије, чуварке православља, и погубљен по налогу илуминизираног масонства, које je стајалo иза њемачког, али и британског царства, подупртог финансијски од стране јудеоамеричких банкарских милионера. Нажалост, у посљедњој српској голготи деведесетих година, у којој још једном пострадасмо само зато што исповиједамо праву, живу вјеру, бијасмо заборављени од јељциновске Русије и остављени на немилост пројеврејском натовском Западу, који нас је увијек доживљавао као „мале Русе“. Штавише, духовно и физички ослабљена Русија признала је суверенитет насилно отцијепљене Хрватске чак и прије САД. Потом је путиновска Русија, заговорница стварања евроазијског блока, исказујући својеврсни конспиративистички континуитет власти, за 60. годишњицу побједе над фашизмом наградила србофобне Хрвате за антифашизам и одликовала тадашњег предсједника Стјепана Месића за допринос који је хрватски народ и Хрватска као држава (није ваљда НДХ?) дала у коначној побједи над фашизмом. У широком луку заобиђени су Срби са своја два антифашистичка покрета, равногорским и у највећем проценту партизанским, који су пресудно допринијели коначној побједи антифашизма у Југославији, којом је потом завладао србофобни ционистички комунизам. Шта рећи осим да се у Руској Федерацији под маском антифашизма и даље глорификује комунизам уз величање улоге источног Хитлера – Џугашвилија, тог „малог Јеврејина“, што на грузијском значи Стаљиново презиме.

Против Срба и Руса се води перманентни крсташки рат

Све ове контрадикторности које захтијевају подробно тумачење, дјело су оних који у данашњици заводе Четврти Рајх, познат као нови свјетски англоционистички поредак, у име кога је прије двије године бивши високи представник за БиХ Карл Билт обзнанио да је Запад узео православље за мету. Стога, сви морамо бити прожети свијешћу да се против Срба и Руса води перманентни крсташки рат, у коме су јудеокршћани још једном ставили на карту свјетски мир како би сломили кичму православном словенству. Ради се о сведимензионалној агресији на Србе и Русе, која је суштински наставак Четвртог крсташког похода у коме је својевремено пострадала Византија, да би на њеним развалинама било утемељено тзв. Латинско царство. Упркос томе, Константинопољ, а са њим и православље, остало је вјерно правој вјери, а Рим и католичанство власти; онај Рим који је вјеру претворио у средство освајања власти, објавивши да је његово царство од овога свијета, у име кога је римска црква унаказила Христов лик оваплотивши га у папству. „Римокатолицизам је продао Христа за овоземаљску власт“, пророчки је упозоравао светац руске књижевности Ф. М. Достојевски.

2.

Јернеј (Вартоломеј) КОПИТАР

Рат Ватикана против Срба отпочео је онога часа кад је Српска православна црква, захваљујући Светоме Сави, који је Србе извукао испод скута римског папе, задобила аутокефалност 1219. године. То му Ватикан никада није опростио, већ је чинио све на затирању његовог култа преко Штросмајера, заговорника уније, који је умјесто њега код Србо-Хрвата устоличавао словенски култ Св. Ћирила и Методија, а за највећег српског просвјетитеља прогласио дорадника Беча Вука Караџића. У посљедњем крсташком походу евроатлантских јудеокрсташа, који су оспорили конститутивност Србима у Хрватској и у БиХ, што је био повод за изазивање антисрпског рата, доживјели смо да нас на крилима „милосрдног анђела“ НАТО чланице бомбардују осиромашеним уранијумом, а потом проводе обручење Србије, агресивно намећући денационализацију уз помоћ петоколонашке српске политике, на шта нас је недавно упозорио Сергеј Лавров. Опкољавање српских земаља плански проводе англоамерички неоколонијалисти, како би уништили или максимално смањили српство на тзв. „западном“ Балкану. Стога је посљедњи антисрпски рат имао размјере рата култура и цивилизација с циљем провинцијализације српске, а шире и словенске православне културе, коју је пратило затирање симбола православног словенства – ћирилице, настојањем да се свим силама замијени натовском латиницом. Уз латинизацију и хрватизацију Срба, континуирано су преваспитавани нови нараштаји, што је отпочело још средином деветнаестог вијека путем књижевнојезичке реформе Вука Караџића, којом се плански проводило добровољно католизовање свега што чини српску националну културу преко Вуковог концепта „Срби сви и свуда“; који се, којег ли кривовјерја, нипошто није односио на светосавске, већ на Србе све три вјероисповијести. Штавише, претече латинизације биле су управо извикани „српски“ просвјетитељи, о чему свједочи латинички Вуков и Даничићев аутограф на документу Бечког књижевног договора (1850). Вуков задатак био је да, према инструкцијама Копитаревим, као поунијаћени Србин, који је обредно признао папско преимућство, проведе обезимењавање српског језика, како би се отворио простор за његово прекрштавање и хрватизацију. Само зато, име језика који је реформисао Вук ни једном није поменуо у бечком документу, премда је добио задатак да лично напише правила стандардизације; све како би се према закулисном нордијском пројекту српски језик одмах могао преименовати у хрватски. Од 1850. Срби су одлучно преваспитавани у антихришћанском духу и одучавани да мисле својом главом, већ само да служе и тако духовно гину како никада не би спознали каква је била суштина реформе којом је извршен духовни преврат код Срба од стране Вука Европејца, који је почупао коријене српске духовности што су сезали до Светога Саве. О томе најбоље свједочи сам „велики луткар“ хабзбургизма Вартоломеј Копитар, који је као Вуков јересоучитељ и загрижени католик заговарао латинизацију свих православних Словена, због чега га је Шафарик прозвао „словенским Мефистофелом“.

1827. Копитар износи суд из кога је лако закључити да је Вук биo само кукави-чије јаје Беча у прог-раму распарчавања, латинизације и католичења свега што је српско

Управo он препоручује Вука бечкој канцеларији хвалишући га ријечима: „Срећна је случајност да је његова књижевна реформа, која мора победити пре или после, у исто доба и у политичком погледу повољна за Аустрију јер она (реформа) турске и аустријске Србе удаљује од Руса тиме што им даје властиту књижевност на њихову омиљеном матерњем језику. С друге стране, она их приближује католичким Илирима који истим језиком говоре и пишу, само латиницом, tant bien que mal, док Вуков реформовани правопис боље одговара задаћи, те га русомани због тога и гоне. (Зб. Копитар и Вук 1980: 107-108) У досад скривеном документу из 1827. Копитар износи суд из кога је лако закључити да је Вук биo само кукавичије јаје Беча у програму распарчавања, латинизације и католичења свега што је српско, а у којем истиче: „Српска православна црква чувањем старог језика Светог Саве жели сачувати и језичку разлику између римокатоличких и православних Јужних Словена, те би стога, више него икад, Беч морао подржати реформу Вука Караџића, јер се њоме та разлика поништава, а главна препрека за превођење Срба у римокатоличанство биће заувек уклоњена. Овим ће нам Београд, временом, сам од себе пасти у руке.“ (П. Д. Кијук 2011:379)

Копитар-Вукова рушилачка стратегија потпуног уништења српске националне самосвијести проводила се, дакле, јавно под Вуковим именом и фирмом књижевнојезичке реформе, а тајно ју је осмислио и водио Копитар и хабсбуршко јансенстичко братство, које је владало иза трона. Катастрофалне су биле посљедице аустрославистичког концепта подјармљивања православља од стране бечко-ватиканских грабежљиваца; тих политичких противника рускославенском концепту уједињења православних под окриљем Свете Русије. Овај окупациони концепт стекао је уточиште управо у српској интелигенцији која се окренула од Русије и почела школовати на Западу. Управо њој системски је наметан комплекс инфериорности пред западном културом, како би се стидјела свега што је српско.

Нови србисти – тројанци Запада

1.
У посљедњих двадесет година, посрбљеног Вука Европејца пропагирали су по српским земљама „обновитељи“ вуковске србистике, који су се као српске Јуде латили задатка да поведу унутрашњу борбу против православља, тако што ће још једном у циљу преваспитања Срба да реанимирају идеју југословенства преко Вуковог антиправославног и масонског концепта „Срби сви и свуда“.

Подлост новосрбиста била је у томе што су послије разорног антисрпског рата хтјели да сруше обновљени светосавски национализам тако што су обновили стари културолошки мит из времена хабсбургизма; што су усред крвавог антисрпског рата покренули својеврсну културну револуцију како би уништили све духовне вриједности за које су се Срби борили, а прије свега светосавски дух који се кроз голготско страдање помаљао из пепела; што су у времену када се на све стране гинуло, били спремни да се ликвидаторски обрачунају са најмањим, усамљеним гласом отпора Вуку који се спорадично знао да јави. У томе је садржана суштина културног преврата ових светосавских отпадника и евроатлантских агитатора пресвучених у српске патриоте који су угњетени и забрањени светосавски национализам претакали у вуковски мултиетнички и мултиконфесионални „српски“ национализам, тражећи да Вуку Срби још једном по директиви кличу, премда је са њим отпочело свенародно уназађивање светосавља осуђеног да умре у српском памћењу.

Новосрбисти су били ти који су угушили пробуђену српску националну свијест, која је морала бити погажена у срцима младих интелектуалаца стасалих под окриљем антисрпског рата. У то име промовисали су сурогатни неојугословенски патриотизам „Срба свих и свуда“, наметањем интернационалног патриотизма трисрпског народа и правећи од православаца нацију угњетача, тако што су отворено присвајали фрањевачку и алхамијадо књижевност. Жртва тог језичког национализма био би искључиво српски језик, а не вјештачки језици, те ћирилица, тиме што су сви они који су се залагали за једноазбучност били проглашавани антисрбима и издајницима који српству отимају латиничко насљеђе. Синтетичко вуковско вељесрпство наметано је искључиво православнима, док је код вјештачких нација створених тако што су одузимали дио по дио српског идентитета и пришивали га себи, њихов концепт Срба сва три вјерозакона имао управо супротан ефекат поновног наметања српског великодржавног шовинизма.

На тај начин ти светосавски отпадници и евроатлантски агитатори пресвучени у одоре српских националиста, поступно су кренули у промјену српског свјетоназора утемељеног на вјери православној, косовском завјету и борби „за крст часни и слободу златну“, те на вјерности српства својим староставним ћириличним писменима. Проводили су разарање српске самосвијести перфидним средствима, невидљиво, путем науке, код младих даровитих Срба и Српкиња, претворених у њихову заморчад, којој су наметали вјештачку националну самоидентификацију према језику, а не према вјери православној. У својој изопачености пројеврејених слуга новог доба намјерили су били да расточе светосавску оријентацију што нису успјели ни римски језуити па ни комунистички сатанисти. Као тројанци Запада, ови грабежљиви вукови у овчијој кожи који варају овце одводећи их далеко од светосавског српства у богохулни наднационални атеизам, водили су тајни, обмањујући рат против православља по фабијанском принципу, корак по корак, у тријумвирату састављеном од агената од утицаја, Радмила Маројевића, сертификованог лажног русофила задуженог да дух евроатлантизма прокријумчари у русистику и славистику, а шире у евроазијство; Милоша Ковачевића, частољубивог миљеника евроатлантиста, и заврбованог латиничара Петра Милосављевића. Управо су Ковачевића подли Англосаксонци за услуге империји која би да влада свијетом, послије НАТО бомбардовања окитили својим највишим наградама, да би он, ево, овдје у Требињу, граду херцега Саве, тобоже бранио ћирилицу, 17 година након што су га горди Енглези, који нас читав вијек и по држе у неоколонијалном ропству, прогласили интелектуалцем године, а потом и XXI вијека! У то име славодобитно је држао предавање на Кембриџу, те био кандидован за престижни амерички „Дом славних“, за који само котизација износи 10.000 долара; да би на овоме научно-политичком скупу као заклети двоазбучар држао пленарно засиједање о потреби спасавања српске ћирилице.

Подмукла теза по којој је ћирилица веригама била везана за западну латиницу, била и остала темељ уништења српског националног писма

Од кога би се то имала да брани ћирилица, ако не од тих истих српских унијата који манипулишу светосављем по упутама масонизованих англоамеричких јудеофашиста, који су Ковачевићу славословили тапшући га по раменима док су му удјељивали звектаве награде за издају српске културе којих би се сваки Србин постидио? Као такав, на овоме скупу декларативно је заговарао ћирилицу, да би у потоњој дебати, жртвујући част као стари сербокроатиста, још једном, на саблазан учесника скупа које је својим иступом посрамио, стао да брани “звијер двоазбучности“ (Стојисављевић 2015: 258), ту брозовску тезу из Новосадског договора о наводној равноправности ћирилице са папоцентричном латиницом. Знају ли ти лажни ћириличари да је подмукла теза по којој је ћирилица веригама била везана за западну латиницу, била и остала темељ уништења српског националног писма? Према дефиницији ових чувара новог система, којима је невидљиви окупатор пренио овлашћења да у српску науку о језику уводе нова правила како би промијенили свјетоназор код Срба, латиница је проглашена подједнако српским писмом као и наша вишемиленијумска ћирилица, упркос страшној истини коју сви осим ових демагога виде – да ћирилица управо због тога на наше очи умире. Утолико је захтјев за равноправношћу писама чисто формалног карактера, који директно клевеће захтјев за једноазбучјем као природним захтјевом који омогућује опстанак ћирилице. Ради се о формалној равноправности, док се у суштини ради о таквој неравноправности која погађа искључиво ћирилицу као једино традиционално писмо срспког народа; таквим захтјевом је једино ћирилица угњетавана и прогоњена, али не и латиница, која се на њен рачун ширила попут пожара.

Академик др Предраг ПИПЕР

Док су наши домаћи колонијални стручњаци проводили у дјело политички пројекат ЕУ, којим се настављала бољшевизација српства кроз квазинаучни спин о Србима сва три вјерозакона, скоро нико није видио да иза њиховог бучног србовања „вире нечији рогови и реп“, како би рекао родоначелник српског филолошког програма, академик Предраг Пипер, секретар Одјељења за српски језик и књижевност при САНУ, који је као критичар свехваљене Вукове књижевнојезичке „револ(љ)уције“ одбио да буде егзекутор властитог језика и писма, те није пристао да светосавско српство трампи за антисрпску псеудотеорију о некаквом вељесрпству  сва три вјерозакона, којом се искључиво православнима намеће хибридни национални идентитет. Наиме, гдје год да се појави, то генетски модификовано српство изникло из екуменистичке свејереси свједочи о срамним траговима дојучерашњих комунистичких безбожника узнапредовалих у еунијатске преваспитаче. Почев од некадашњег комунисте од каријере и чувара партије, Ковачевића, преко псеудорусофила, а уистину југокомунистичког совјетофила Маројевића, кадровика који и данас брани титокомунизам заговарањем отупљивајућег вуковског српства „свег и свуда“, којим се једино српски језик доводи у подређен положај у односу на хрватски, бошњачки и црногорски; иначе, коаутора „Слова о српском језику“ у којем износи аксиом да „српски књижевни језик има два писма, ћирилицу и латиницу“, те да „употреба писма није национална диференцијална црта између српског књижевног језика и његових регионалних, конфесионалних варијанти“, односно, да је „латиница саставни дио српске културе“ (Маројевић 2001: 223). Ријеч је о папској латиници која је доспјела у српске земље са аустроугарском окупационом чизмом и била натурена под пријетњом смрти, да би постала нераздвојни дио вјештачке српскохрватске, југословенске културе, која се политиком уступака узгајала на српској генетској подлози, како би је сву покатоличили.

Индикативан је у том погледу језуитизам члана удба-филололошког тријумвирата Петра Милосављевића, који у књизи „Српска писма“ истиче свој глас за латиницу тврдећи да „само неупућен свијет мисли да се писмом одређује национални идентитет и да се један језик може и мора служити само једним писмом“ (Милосављевић 2006: 5). И он је изричитог става да нема никаквог разлога да Срби данас напусте једно од своја два писма додајући: „Могу једино да прихватим став да извјесно првенство има ћирилица као писмо којим, по традицији, пише већина српске популације“. Да би оправдао своје латиничарење, овај самозвани србиста се мудријашки позива на традиционални филолошки принцип да се „национални идентитет одређује језиком, а да је писмо секундарног значаја“. Када је тако, чиме може да објасни најтјешњу везу између српског језика и српског писма, по многим граматолозима најсавршенијег писма? Зашто се онда проводи насилна латинизација православних земаља посљедњих вијек и по ако писмо није носилац националног идентитета, и то у околностима открића предћириловске словенске писмености за коју је академик Радивоје Пешић, обновитељ српске аутохтоничке школе, тврдио да је директно повезана са етрурчицом и винчаницом, чије су азбуке идентичне? Не ради ли се о најпрљавијем лукавству ума, будући да се не може порицати аутохтоност Срба на Хелмском полуострву, нити њихов пресудни допринос укупној европској и свјетској цивилизацији слова, нарочито откад је Светислав Билбија реконструисао етрурски језик преко ћирилице? Оних Срба које су свјетске демонократе, да би имале покриће за свој зликовачки потхват НАТО бомбардовања, прозвале „варварима модерног доба“.

Нова бољшевизација од стране кртица евроатлантизма

1.
Десуверенизовању националне културе у Републици Српској, која је по Дејтонском мировном споразуму дата у надлежност ентитета, допринијели су бројни дебеовски доушници из полицијско-безбједносног апарата бивше и никад више састављене Босне и Херцеговине; ти тамни синови српства који су манипулишући патриотизмом трајно „обрљали образ пред свијетом“ зато што су корак по корак поништавали наш национални идентитет трајно убиљежен у химни „Боже правде“, Немањића грбу и српској ћирилици. Чином јавног одрицања од тих симбола српске државности, сви смо се у значајној мјери расрбили, што је и био циљ оних који су предложили доношење оваквих одлука које потврђују да пропорционално поништавању националног и културног идентитета Републике Српске, опада и њен суверенитет добрано сасјечен од стране душежедних сила либералног фашизма. Све како бисмо постали народ без части и достојанства, којем ништа није свето. Плански сапет авнојевским границама, овај крстоносни народ са својом вишемиленијумском културом која сеже до Лепенског вира, Старчева и Винче, постао је плијен интернационалних паразита и ратоборних безбожника који су створили широку мрежу НВО за надзирање и оштро кажњавање свих оних који одбијају да изврше вољу планера неоколонијалног тоталитаризма. У „деконструкцији“ рада тог измреженог братства „чувара мира“, који, према англоамеричком експерименту мијењају националну у правцу мултинационалне свијести, потребно је посебно семиотичко знање јер се лако губи критичка оштрица. Ради се о пројекту разарања српске националне самосвијести претходно анестезиране двовјековним Вуковим култом устоличеним путем школства и науке, која је од просвјетитељства задобила псеудорелигиозни статус. Систем унутрашње окупације Срба као јединих геополитичких противника НАТО савеза на Балкану, провела је англоамеричка пета колона потекла од југокомунистичког интересног братства удбаша, бласфемично представљена за српске патриоте. Предводили су је лажни свједоци мутиране србистике, те кртице евроатлантизма и остале корумпиране научно-политичке варалице који су спријечиле протјеривање „духа сапоморицања“, штавише, „самопљувања“ код Срба. Сви су они тврдо обећавали национални препород, док су истовремено једну унутрашњу окупацију замјењивали другом, потпомажући производњу синтетичких нација на српским основама, од којих посљедња има неојугословенски карактер познат као „Срби сва три вјерозакона“. Са демонским оштроумљем савладали су лажни србисти технологију произвођења вјештачких нација уз инструментализацију филолошке науке у чију се истинитост није смјело сумњати. Као партнери евроатлантизма изашли из агентура страних обавјештајних служби, лукаво су проводили експеримент комунизовања српства заговарањем заједничког језика тзв. Срба сва три вјерозакона. У позадини ове манипулације којом је још једном покидан континуитет са светосавском културом је амерички пројекат стварања новог балканског поретка на штету Срба, кроз обнову треће, „крње“ Југославије, наравно, без Словеније и Хрватске као чланица Европске уније, како би угушили светосавско српство, пацификовано и преусмјерено на погрешан пут претакањем у анационално вуковско српство сва три вјерозакона. Једно је неспорно: српски удио у антиправославној посткомунистичкој окупацији путем екуменског опредјељења за синкретички језик тзв. Срба сва три вјерозакона, те хабсбуршке идиотарије која је наметана искључиво православнима, управо је срамотно велики. Као такав, наставак је римоцентричног филолошког програма јагићевског типа, који ови мајстори обмане задужени да будно надзиру српски национализам називају „обновом“. Без помоћи шаке послушника из ешалона унутрашњег окупатора, никада се не би могла проводити нова бољшевизација српства у којој се све чини да се светосавско предање затре, првенствено на српским универзитетима претвореним у регрутне центре, тачније, инкубаторе за одгајалиште поданика идеологије њу ејџа. У том погледу обновљена србистика је гола издаја и устоличење идеолошког учења евроатлантизма.

2.
У борби истине и лажи, правде и неправде, неутралност и заташкавање велике завјере против српског народа значи помагање злу. Стога, не можемо бити неутрални када је у питању демонски поход натовске науке на српски идентитет у име тоталитарне идеологије глобализма, трајно забиљежен у српском језику и староставној ћирилици, те у богатој књижевности, националној историји и, превасходно, православној духовности. Иако је пуна истина о Србима и данас опасна и забрањена, посебно када је у питању аутохтоност Срба на простору подунавске културе, идентитет нашег народа најдубље је везан за староставно српско писмо, чији је опстанак угрожен и због којег Срби не смију више бити духовни спавачи којима се испире мозак наднационалним идејама о благодети двоазбучности као што је то чињено под брозоморном идеологијом кроатокомунизма. Поновно наметана псеудонаучне флоскуле о равноправности ћирилице и латинице, једино православнима, знак је да нам је образовање окупирано, на шта је упозоравао и академик Василије Крестић подозријевајући да „није искључено да смо дозволили неком другом да диригује нашим образовањем“. Контрола високог школства проведена је преко заврбованих професора универзитета, који су пристали да буду плаћене бирократе спремне да структурирају ум младих генерација одвлачећи их од истине у амбис небића, како би тамновали у њиховој кодираној стварности, не усуђујући се ни да поставе питања, а камоли дају одговоре на аутохтоност српског језика и ћирилице. Стога је прворазредни задатак оних који воле свој народ да допринесу освешћивању од превара и прећуткивања ове врсте, које проводе перјаницe глобализма обнављајући на Балкану југословенску утвару на рачун Срба. При томе се не смијемо превише уздати у варљиве очи, већ ваља проникнути у закулисна збивања на ширем плану, која на нашу штету пројектују сваковрсни Сороши новог робовласничког друштва, тог „Синедриона састављеног од Јуда крштених и од Јуда некрштених“, како би се изразио Српски Златоусти, Свети Николај Жички.

3.
Пројекат затирања ћирилице текао је овако: паралелно са јачањем пангерманизма уочи посљедњег антисрпског рата реституисан је и стари геостратешки план њемачког продора на Исток под окриљем идеологије евроатлантизма, који је за собом повукао обнову старе колонијалне аустрославистичке србистике, у којој је био садржан перфидни програм мржње према Србима. За свој први задатак екипа српских плаћеника добила је онај о неопходности промјене свијести код Срба о националном идентитету сачуваном управо у светосављу и ћирилици, тиме што ће их системски расрбити анационалним учењем о заједничком језику, те обесловестити скаском о благодети двоазбучја и латиници као српском писму. Радило се о старој мантри по, којој ни једно од ова два подједнако српска писма, према новосрбистичким дефиниционистима, „нису носиоци диференцијалних конфесионалних црта“, што је било равно атентату на ћирилицу. Екуменизована „србистика“ агената међународног поретка, која се бучно промовисала у предворју еусташтва, у чије окриље би након читавог низа гестова самосакаћења српског духовног бића требало да једном уђу и српске земље, није имала властити теоријско-идеолошки програм, већ се по диктату евроатлантиста препаднутих од оживљавања српске аутохтоничке србистике, вратила на обнову србофобног хабсбургизма, а са њим и нераздвојне православофобије. Обнова бечке поданичке србистике, захваљујући којој су Срби изгубили суверенитет над српским језиком и писмом, књижевношћу и културом, а путем које је отпочела борба тзв. „оца српске писмености“ (С. Селенић) против православне цркве и наше светосавске самосвијести, практично је била наставак титокомунистичког терора из времена „црвеног“ Хабсбурга, под којим је проведено прекрштавање српског језика у хрватски. Њоме је након крвавог међувјерског рата само на штету Срба обновљена догма о „братству“ у језику и писму, а са њим и језички критеријум у националној идентификацији, уз онај звани „звијер двоазбучности“.

Лажна идеологија српског национализма

1.
Све то планско усаглашавање лажи о благодетима Вукове реформе имало је за циљ да се Срби присиле на посљедњу у низу нагодби са српским конвертитима, ону о заједничком полицентричном језику народа који живе на штокавском подручју, којом би управо они изгубили право да свој језик икада назову српским. Наиме, уколико се жели – а ми не желимо да уђемо у Европску унију – дужни смо да властити језик окрстимо шифрованим именом бе-ха-ес. Другим ријечима, при уласку у еунијатско царство, искључиво Србима би било ускраћено да сачувају свој национални идентитет забиљежен у староставном језику и писму, док је Хрватима то право већ признато уврштавањем хрватског у заједницу европских језика. Само би Србима, по наговору неокомунистичких комесара који су аванзовали у политички подобне мондијалисте, било ускраћено да српски језик промовишу као етнолингвистичку чињеницу, већ би у име лажне идеологије српског национализма зване „Срби сви и свуда“, коју је још Беч преко Вука осмислио, морали да обезимене свој језик именом „ексјугословенски“, „штокавски“, или неким другим у којем не би била садржана етничка одредница „српски“. Оваквим слиједом српски језик би неизбјежно прешао у групу мањинских језика, а потом био осуђен на изумирање. Како је хрватски већ признат као један од језика Европске уније, то би српски језик евентуално имао да прође као нарјечје хрватског језика! Еунизацијом српског језика окончао би се двовјековни процес хрватизовања свега српског, отпочет Бечким договором „књижевника источног и западног вјерозакона“, који је служио као обмана Србима само до године Вукове смрти. Одмах потом језички критеријум бечки катедриста Ватрослав Јагић замјењује оним према вјерској припадности, на основу кога су у Хрвате преко ноћи били уписани сви католици на јужнословенским просторима, не-Срби чакавци и кајкавци и покатоличени штокавци, а Срби сведени на православце.

2.
Новосрбистички обавјештајци предвођени лакејско-поданичким бирократама, словенским академичарем и Шешељевим стажистом Радмилом Маројевићем, те титићима, Милошем Ковачевићем и Петром Милосављевићем, одавно су ступили у контакт са облашћу знања забрањеног за Србе, наметнувши нам још једном идолопоклонство Вуку као „горостасу“ (Р. Маројевић). Потврдили су тиме стару истину да се само лажи говоре јавно, попут оне да је Вуков реформаторски рад био епохалан по наше национално биће, премда се радило о буђењу хрватске националне свијести под Аустријом, како би се спријечила мађаризација, у чему су Срби били само инструмент њихове борбе за ослобођење од туђинског јарма. Том приликом Вук је за договарачким столом организованим под патронатом царевине, у име Срба учинио читав низ једностраних уступака ставивши на карту заједништва са Хрватима највредније од српске културе, не издејствовавши заузврат ни минимум права да се језик који „реформише“ назове српским именом. Све ово непобитно указује да је тај „највећи реформатор у овом дијелу Европе“ био само шпијун империјалне политике у унутрашњој колонизацији српске културе, а за интерес Хрвата. Стога не чуди да су га они два пута прогласили почасним грађанином. Обнова таквог бирократизованог лажеучења значила је даље разарање памћења о томе ко смо као народ и нову колонизацију српске културе од стране изабраника западњачене филологије, која је у постдејтонском периоду кренула да поново језички обједињује претходно у грађанском рату разбијене српске земље са њиховим политичким језицима легитимисаним Дејтонским мировним споразумом. Сљедећи корак у разарању нашег културног идентитета био би да штокавске земље прођу процес језичке унификације путем заједничког полицентричног језика који се нипошто не би звао српским. У том погледу обнова бечке србистике видљиви је дио сложеног хијерархијског механизма којим управља свјетска научна елита у познатом пројекту „рата култура“, западне, латиничке, јудеокршћанске и источноправославне ћириличне културе, те је као таква блиско упућена у планове судара цивилизација на Балканском полуострву. Овим пројектима руководе они које нити бирате нити видите, али који владају онима које сте бирали. Новосрбистичка радионица је у том погледу била дио духовног плана кодирања свијести путем високог образовања у коме су учествовали водећи српски „вуколози“ – фабијанисти, пресвучени у јагњећу кожу српских патриота. Ти каријеристи жељни чланства у академијама наука наметали су Србима глобалистички свјетоназор кроз удбашко србовање, истурајући у предњи план лингвистичког мртваца Вука и позлаћујући његов мртвачки ковчег дојучерашњег гуруа сербокроатистике у једног од „Свете Тројице српског језика и српске књижевности“, како га титулише бечкопоштоватељни Радмило Маројевић. Једна од противрјечности везаних за Вука, чије су таблице закона у нашем времену пукле, а које никада и нису биле научне него вјерско-политичке, је и та да је он „гуру“ и сербокроатистике и поручене сурогатне србистике, што само говори да су једна и друга лаж за лаковјерне, производ хабсбуршког замешатељства из кога отачаство никако да изађе већ више од два вијека вртећи се у кругу диктираних интерпретација о властитом језику и писму. Ова противурјечност бола би очи свакоме осим распамећеним Србима скренутим са Христовог истинитог пута учењем нове србистике која је специјално скројена за кодирање Срба од стране евроатлантиста. Србизовање до јуче сербокроатизованог Вука и његово идеолошко спиновање у Србенду, доказ је да су обману навучену преко наших очију провели у дјело врхунски обучени спин-доктори који су, попут Кијука, добро знали да је Вук чупајући коријене светосављу, завјеренички изградио мостове према српским конвертитима римскога и турскога вјерозакона, а порушио оне који су водили ка руској браћи. На тај начин увео је неуке Србе у лавиринт западних контрадикторних квазинаучних параграфа, о којим је наш народ оставио упечатљиво свједочење у пословици: „Боље да те Турци муче него Латини уче“. Под Вуковим именом Аустрија је покидала духовне везе Срба са Истоком које су се темељиле на заједничкој живој вјери и језику и преусмјерила их у антихришћанско беспуће, ка западној „браћи“ по језику.

Транснационална србистика

1.
Позивајући се на врлог пастира Вука, новосрбисти су заговарали транссрпско партнерство у језику, које је натурано само Србима, а свима другима остављана идентификација преко вјере. Подједнако, само је Србима натурана двоазбучност, док су други стигматизовали ћирилицу, па на концу су то чинили и сами Срби! Све у циљу поступне промјене свијести која је имала да доведе до стварања синтетичке „србијске“ нације од противрјечних Срба сва три вјерозакона и, по њемачком обрасцу, још једног вјештачког језика, полицентричног по својој намјени – језика Срба сва три вјерозакона. Он би у пракси био управо онај „јединствени“ језик који у Федерацији БиХ заговарају бошњачко-хрватски унитаристи, увијек свезаних застава када треба дјеловати на штету заслијепљених Срба, предвођени Ковачевићевом истомишљеницом Сњежаном Кордић. Том пројекту екуменизације путем језика, коју би временом пратило исто такво црквено уједињење католика са православнима, претходила је идеја уније из времена првог ватиканског концила која никада у римској цркви није умрла, а чији је смисао да православци признају власт папе, на овај или онај начин. „Римски престо је увек тежио да нашу отаџбину усрећи фалсификатима као светињама“ (Воробјовски 2002: 117), од лажних царева Шћепана Малих до лажних „просвјетитеља“ какав је био Вук с којим је отпочео прогон ћирилице која је за православне Србе била семиотичко обележје њихове слободе. Тако нешто се нипошто не може рећи за „српску“ латиницу, како је у своме клањању Оцу лажи називају новосрбистички пробабилисти, изабрани из наше средине да плански разарају и убијају самопоштовање народа, већ ју је исправно назвати „српскохрватском“. Пратимо ли кроз одустајање од ћирилице водеће фарисеје новосрбистике, у прилици смо да свједочимо својеврсну историју гријеха; штавише, пут од Бога до ђавола, спознајући како се то водио крсташки рат против српске културе преко тамних синова српства унијатским изједначавањем латинице са ћирилицом као подједнако српском, што је било дјелотворније него отворена србофобија, тај расизам новог свјетског поретка. Букач екуменистичког уједињења у језику Радмило Маројевић за латиницу је тврдио да је „српско алтернативно писмо“, за допунске потребе и за посебну, католичку популацију. О „двоазбучности и српској култури“ Маројевић из прве фазе, кад је бранио ћирилицу, тврдио је исто што и ми, нападајући заговорнике двоазбучности ријечима: „Теза о равноправности ћирилице и латинице и о ‘двоазбучности’ српске културе своди се, на крају, на обавезу православних Срба да у двема матичним републикама равноправно употребљавају оба писма да би се тако лакше извршила латинизација (и културна асимилација) њихових сународника у двема другим републикама, с постепеним одрицањем од ћирилице као националног писма и у матичним културним седиштима. Ја не бих тако изричито рекао да је употреба двају писама ‘изузетно богатство’ и ‘велика предност наше културе’. Радије бих рекао да је то наша судбина јер се налазимо на раскршћу култура.” (Маројевић 2001: 161) Док није као кривоклетник поклекао пред Оцем лажи, резолутно је држао страну ћирилици: „Кад би ‘двоазбучност’ била некаква велика предност, и други би народи похрлили да се њоме користе.“ (Маројевић 2001: 160)

2.
Заиста, не треба доказивати да је уставна обавеза о службеној употреби ћирилице у српским земљама остала мртво слово на папиру, чему су нарочито допринијели јеретички двоазбучари, а уистину латиничари, па и „други“ Маројевић, који је у својим филолошко-политикантским странствовањима по путевима демонске вуковске србистике, тог језгра православнофобије и христофобије, „узнапредовао у мишљењу“ и одустао од очувања ћирилице пропагирањем звијери двоазбучја, који се као лингвиста хвалисао да поштује и методологију политичких и других друштвених наука с једним јединственим циљем: лингвистика као реконструкција истине, а онда као агент од утицаја склизнуо низ стрмац властољубља и пристао да служи, умјесто да се бори. О томе свједоче ставови како ‘српскохрватску латиницу треба сматрати српском латиницом’, што је теза која болесно релативизује истину о ћирилици као српском писму. Као поклекли русиста, овај вјероучитељ гојске србистике је некоћ добро знао да равноправност ћирилице и латинице „ни најмање није допринијела очувању ћирилице у двема западним републикама, као што ни употреба назива српскохрватски језик није спречила издвајање сепаратног „хрватског језика“ на српској основи. Напротив.“ (Маројевић 1991: 161)

Иза фарисејске „обнове“ вуковске србистике, увијене у обланду светосавља, вирила је авет титоизма са роговима јудеодемократских евроатлантиста

„Други“ Маројевић, латиногорац и предводник скривеног идеолошког рата у корист сила евроатлантизма, у темпирано вријеме уочи НАТО бомбардовања куне се у хромог Вука – вожда српског културног устанка за интерес Беча, који је за њега ‘један од свете тројице српског језика и српске књижевности’ – али апстрактних Срба сва три вјерозакона, како гласи дубинска структура противрјечног етнонима „Срби“ у његовом преварантском шифрованику. Иза фарисејске „обнове“ вуковске србистике, увијене у обланду светосавља, вирила је авет титоизма са роговима јудеодемократских евроатлантиста који су водећeг новосрбистичког поклисара, Милоша Ковачевића, већ окитили својим највишим наградама, узвисивши их у изузетне ствараоце у оквиру једног вијека, XXI, а у избору између интелектуалаца из чак 163 земље! Остало је скоро непознато да је Кијук, коаутор Слова, заступљен у енглеском библиографском лексикону „Ко је ко у свијету“ из године 2010, те да је проглашен за једног од 100 слободних мислилаца у свијету. Како је било непопуларно хвалити се након НАТО агресије на Србију наградама наших најљућих непријатеља, тако је остало скоро незапажено да је гуру „православних“ (!) Двери – свјетски признати „слободни“ мислилац! Или да је грлати Србенда и перјаница еврофила, непокајани Ковачевић у Кембриџовом енциклопедијском издању уврштен у 2000 интелектуалаца у XXI вијеку, чији су највећи остварени резултати од свјетског значаја. Свјетског, остаје да се вајкамо, али за велеиздају рођеног језика и народа!  

Вјерска омча замијењена језичком

1.
Нема издаје без намјере да се изда, као што се ни два царства задобити не могу ни два господара служити. Новосрбистички тријумвират од почетка је био устројен да као промотер концепта „Срба свих и свуда“, без обзира на вјероисповијест, само православце поведе широким путем издаје у пропаст, а да они и не виде камо их то воде ови вукови у јагњећој кожи британских фабијаниста. Као камуфлирани унутрашњи непријатељи, скривени иза хромог Вука са турским фесом на глави, издали су не само српску националну културу, већ и своју професију, тако што су колонизовали ум младих нараштаја заводећи их у мрачна антисветосавска беспућа. Садејствујући са водећом евроунијатском силом, Њемачком, новим протектором за тзв. западни Балкан, ова шака духовно мртвих послушника учествовала је у перфидној културној издаји, погубнијој од сваке националне издаје. Кројили су нови балкански поредак на штету Срба и српског језика, стандардизујући послије српскохрватског још један полицентрични језик на штокавској основи, који би опслуживао неколико вјештачких нација. Без тих помагача империје, спољни непријатељ нам не би могао ништа да учини на расловешћењу и расправослављењу светосавске самосвијести која се свом силином пројавила кроз голготско страдање у посљедњем отаџбинском рату навјешћујући свенародно обједињавање српских земаља. Нажалост, као лошим ђацима историја нам се још једном поновила. Умјесто да коначно разбијемо у парампарчад фамозну хабсбуршку парадигму која нам је оковала мозак, по којој су старохрватски чакавски, новохрватски кајкавски и штокавски, сви дијалекти једног језика, а штокавица не само српски, него и хрватски дијалекат, „нови Даничићи“ су нас поново вратили на обредно клањање Вуку спријечивши духовну обнову светосавља и ћирилизацију српства. Још једном су само код Срба, како се никада не би освијестили и вратили својој православној вјери, кроз силовиту пропаганду учврстили већ разрушену митолошку слику о Вуковој непогрешивости, мит о некаквим екуменским „Србима сва три вјерозакона“, који је требало да доведе до погреба искључиво православних Срба, те мит о наводној „благодети двоазбучја“, пропагирањем мантре како је латиница подједнако српско писмо као и ћирилица и по којој писмо није носилац етноконфесионалности. Попут Даничића, првог српског пребјега у хрватство, који је према Штросмајеровим напутцима учинио одлучни корак у преименовању српског у хрватски језик, прикључивши српском језику несрпски и туђи језик, чакавски, а касније и кајкавски, на истоме трагу новосрбистичке варалице, наметнуте путем медијске пропаганде за лажне српске националисте, штавише, „православне филологе“, манипулишући српском патњом су умјесто јагићевске вјерске омче око српског језика, наметнули поново вуковску језичку омчу, и једну и другу изашлу из арсенала бечко-ватиканске борбе против православног Истока. Селективно приступајући, на вјерско-територијалном принципу, оправдавали су издвајање хрватског као приперка српског језика, фемкајући се око признања бошњачког и црногорског. Учинили су то према истом принципу колонијалне лингвистике по коме су западне агентуре својевремено издвојиле из руског језика бјелоруски и украјински, што је истина која се помно цензурише свједочећи да су славистика и русистика одавно под контролом западних мудраца који, злоупотребљавајући језичку науку, чине све на расправослављивању словенства. Највеће жртве поднијели су Срби који су се први нашли на удару антихристовских сила новог свјетског поретка, да би потом та колонијална искуства евроатлантисти примјењивали у унутрашњем разарању христоносне Русије.

2.
Нигдје се не истиче како су управо Вук и Даничић својевремено свјесно избјегли да именују језик који стандардизују, потврђујући да је прећутано каткад важније од изреченог у Бечком књижевном договору, а само зато што је намјера Беча била да српски језик одмах преименују у хрватски, а српске народне пјесме у хрватске народне пјесме. Што су одмах и учинили! Никада и нипошто – обрнуто. Испало је на концу да Вук није стандардизовао српски књижевни језик ијекавског изговора, већ хрватски, послуживши се српским као основом, како би на тај начин трајно предао суверенитет над српским језиком и писмом, српском књижевношћу, културом и традицијом у руке лажних Хрвата огрезлих у „римско-католичкој латинштини“ (М. Будимир).

Једном заувијек се морамо одрећи заблуде да између српског филолошког програма и Вука, спонзорисаног најамника хабсбур-шке империје, може да се стави знак једнакости

На срећу, дошао је час буђења из окултистичке хипнозе којом се проводило ментално сплеткарење са свијешћу распамећених Срба поучаваних у доброхотност Запада; све под плаштом крупних парола, у име којих је умјесто светосавске самосвијести Србима уграђиван фарисејско-језуитски ген самоуништења звани „Срби сва три вјерозакона“. Како бисмо вратили етничко име српском језику украдено за вријеме хабсбургизма, чији је наставак био југокомунизам, то морамо да одбацимо и католички филолошки програм, који је почивао на јагићевској вјерској парадигми, као и вуковски програм лажних србиста са њиховом наднационалном језичком парадигмом, тих „стручњака“ које су унајмиле западне службе да имају покриће за промјену свијести код Срба. Прије тога се једном заувијек морамо одрећи заблуде да између српског филолошког програма и Вука, спонзорисаног најамника хабсбуршке империје, може да се стави знак једнакости, јер не може никако. Тиме бисмо посредно признали да штокавица није само српски него и хрватски, нипошто дијалекат, већ језик, те да су тзв. чакавски, кајкавски и штокавски – „дијалекти“ једног језика, што је још једно подло мудровање србофобних нордијаца будући да се никада није радило о дијактима, већ засебним језицима који чак припадају различитим славенским заједницама језика.

„Обновљена србистика“ – велика завјера против српског језика

1.
Суштину обновљеног филолошког програма на основама берлинско-ватиканске школе за преваспитавање Срба у правцу екуменске свејереси преко језика, чији су клонови плејада српских „вуколога“, чини намјера сила новог свјетског поретка да се у постдејтонском периоду корак по корак промијени свјетоназор Срба, понајприје у Републици Српској, а потом и у Црној Гори и Србији, мијењањем свијести о томе ко су као народ и шта чини суштину њиховог националног бића. Његови домаћи протагонисти, тзв. „србисти“, који су посљедња два десетљећа усрдно глумили лажне опозиционаре тзв. католичком филолошком програму, добили су месићевски задатак да својим менторима поднесу рапорт: „Наш посао је завршен, српског језика више нема!“ Радило се превејаној западној агентури убаченој у српску филологију како би се спријечила обнова српства на основама светосавља. Зато без остатка ваља демаскирати рад ових лажиучитеља који су манипулишући националном науком покоравали генерације младих филолошких стручњака скрећући их са светосавског пута у мутне наднационалне воде. Ово „учење“ наметнуто је било одозго, преко универзитетских професора који су срачунато обмањујући младе код њих одгајали ропску послушност уводећи их у ментални логор под контролом глобалиста. То по посљедицама ужасно преодгајалиште Срба, који су интервенцијом споља поново бачени у Јудин загрљај са дојучерашњим крвним непријатељима и чије размјере почињеног зла ни сада у довољној мјери не поимамо, гојски је спроводила у дјело наша пета колона по диктату масона и циониста, као дио окупационе мафије која се држала на веома кратком ланцу. Жртвујући морал, као оружје глобалиста успоставили су стратешки надзор над српским језиком, самопрогласивши се за његове чуваре, сврстане у удбашку тројку коју је предводио јудејски екумениста под маском радикалског „рабина” Радмило Маројевић, за кога је ‘програм тобожње заштите ћирилице комплементаран с програмом прогона ијекавице’; уз перјаницу еврофила, титокомунисту Милоша Ковачевића и потпору заклетог двоазбучара Петра Милосављевића сакривеног иза фасаде „Покрета за обнову србистике“, који су као бучни поробљивачи српске самосвјести одлучивали о судбини не само језика и писма, већ цјелокупног српског духовног бића. Успоставивши власт на српским универзитетима преко политичких сарадника атлантократије, кроз контролу знања о матерњем језику и књижевности које пресудно утиче на структурисање погледа на свијет једног народа, они су попут окултних врачева скренули енергију народног бунта након НАТО агресије и потрошили је ни у шта. Прерушени у светосавце промовисали су концепт сурогатних „Срба сва три вјерозакона“, нудећи слику да се боре против подаништва српске филологије коју су наводно заговарали „Павлобранитељи“, сљедбеници академика Павла Ивића, који је јавно и аргументовано довео у питање булу о Вуковој непогрешивости. Изједначивши светосавски идентитет са југословенством, још једном су на олтар лажног заједништва са разбраћом ставили као жртву сопствени језик, гледајући како га преузимају и преко ноћи путем декларација преименују у свој. Једино су Срби и даље морали да остану сапети језичком заједницом са католицима и муслиманима, чиме је била обесмишљена свака борба против разарања српског националног бића кроз вијекове.

Стога би заташкавање велике завјере заврбованих лажних србиста са њиховим ученим „незнањем“ о Вуку које су англосаксонци за слуђивање Срба и услуге империји зла облијепили свјетским наградама, било равно највећој националној издаји; у првом реду Милоша Ковачевића, чији је прави гуру Радмило Маројевић. Тако су антиправославни и антитеистички лажни родољуби преко језичке науке, тог „тихог оружја за мирне ратове“ против Срба, која дјелује на најосјетљивију страну људског ума, успјели да понуде евроатлантизам у светосавској одори, подмећући под појмом „Срби“ субверзивни хабсбуршки хибрид, расправослављено српство сва три вјерозакона са истим таквим српским језиком, из кога је Вук протјерао огњем и мачем све црвенославизме, али не и турцизме! Пројектовани циљ окупационе србистике био је истовјетан оном из Вуковог времена: да Београд сам од себе, захваљујући обмањивачким бечким враџбинама, падне у руке Брисела и Вашингтона, уз свођење Срба на Србијанце и Београдски пашалук.

Католички и евроатлантски филолошки програм

1.
Како би се одустало од тражења правих разлога свенародног духовног пада, два вијека је код Срба усађивано осјећање да су сами одговорни за сопствену несрећу, како се не би бунили против менталног покоравања хабсбуршком дрилу. Одавно знамо да је тај пад био помно припреман тако што је учињено све како би се плитко проучила и заташкала античка историја Срба и српског језика и писма. То што су 22 ћирилична знака идентична онима из винчанског словног писма, насталог у VI миленијуму, које посвједочује аутентичну писменост подунавске цивилизације као „епицентралног подручја ране европске цивилизације“ (Р. Пешић), на то нико није обраћао пажњу. Нарочито не духовно хладни опуномоћеник атлантиста Маројевић, послан да још једном Србе превари поштапајући се светогрдно Светим Савом, кривотворећи учење нашег највећег светитеља и равнајући своје издајничко „Слово о српском језику“ са Свечевим „Словом о вјери“. Сва српска духовност у прошлости сведена је захваљујући овим лажним учитељима на кратки „предвуковски“ период, чије „учење“ није постало режимско у страдалној Републици Српској. Умјесто да начине продор у прошлост и напусте стару хронологију бечких граматолога, ове штеточине људских душа, ти њуејџићи су прво изазвавали хаос, а онда подлачки дошли да успоставе ред по жељама невидљивих окупатора. Радећи све на репрограмирању националног идентитета, потцјењивачки су нашу староставну ћирилицу мијењали за хрватску латиницу и тако одбацили живог свједока вишемиленијумског присуства на Хелмском полуострву. За жалити је колико су дуго имали кредибилитет на скоро свим српским катедрама за националну филологију, на којим је Србима набациван комплекс дошљака да „ни сами не знају одакле су дошли, колико се ту могу задржати и куда то треба да се врате ако се нађу у таквој позицији“ (Р. Пешић); све према демонским напутцима нордијске школе, тог царства лажи.

Испоставило се, нажалост, да иза буке и бијеса тих опсјенара стоје недорасли дорадници атлантократије, послани да се добровољно одрекнемо остатка остатака некоћ силног језика српског. Стога се од национално опредијељених српских филолога тражи да у име истинске србистике сруше овај филолошко-политикантски програм као легло фалсификата англоамеричких колонизатора који су нам скројили неправославни поглед на свијет преко концепта Срба муслиманског (турског) вјерозакона. Радило се о преобраћеницима у мухамеданство који се никада нису покушали вратити православљу српског стила и искуства, откад су га напустили у страшном часу превјере у коме су светосавску вјеру продали за турску вечеру. Штавише, исказујући презир према православљу, као самозвани Турци који су се јагмили за тај назив, чинили су све да српство затру. Тражити и данас од Срба да као програмирани роботи повјерују у флоскуле ових глобалистичких кабалиста којим су нас већ тровали „црно-жути“ и „црвени“ Хабсбурзи, како су „наши“ српскојезички муслимани дио српског корпуса – било би заиста одвећ прекомјерно.

2.
У духовном уздизању Срби се морају држати правила Светог Саве, јер ко гази Његова правила, сишао је са пута духовног спасења. Да не бисмо живјели у лажи, морамо одбацити отпадничке тврдње ових преваспитача душа, сакривених под вео подло архаизованих означитеља, да звуче староставно – како су покатоличени Срби дио српског народа. Ради се о превјереним, србофобним лажним Хрватима који су задобили вјерску доминацију од Католичког конгреса 1900, након чега је дошло до драстичне промјене њиховог етничког бића. По наређењу језуита, сви су једносмјерно били преведени у Хрвате са изричитом наредбом да сваки Србин римокатолик аутоматски мора бити Хрват, што је другим ријечима значило да сви народи могу бити римокатолици осим Срба. На тај начин проводио се јединствен и строго контролисан технолошки поступак стварања вјештачке хрватске нације на родној подлози српског народа, који је имао управо окултну димензију. Утолико је поновно позивање лажних србиста на некакво братство у језику са лажним Хрватима, који су у својој србофобији отворено Србима поручивали да „Хрватска не жели да у њој живе људи који припадају другом народу“ (Босиљка Мишетић, потпредсједница хрватске владе), печатање мозга како би се поновно насјело старој конструкцији Беча којом се српство расцрковњује и гура у духовну таму, одбацивањем свега што чини његово светосавско биће. Захваљујући језуитским мудрацима који су преплавили академије наука и њиховим заводљивим научним протоколима које су по потреби мијењали, једино је код Срба у националном самоопредјељењу избјегнуто давање важности религиозној традицији, а све зато да би нас лакше убиједили да су потурчени и покатоличени Срби наши рођаци. Ова заблуда требало је да поново заживи у тзв. „трећој“, „крњој“ Југославији, по вољи еунијата, у којој би се Срби по посљедњи пут морали да бране од оптужби за наводни хегемонизам, и све тако док српство не би стало под једну шљиву.

Ударна песница јудеокршћана у сатирању светосавља и овога пута били би српски конвертити, који су починивши најгнусније злочине према некадашњој браћи по вјери у Другом свјетском рату, били потпуно морално уништени и тако трајно отцијепљени од српства, да у њега никада не могу да се врате. Управо су лажни Хрвати највише допринијели умножавању вјештачких народа и лажних језика и књижевности изведених на српској основи, да би тај етноинжињеринг патентирали и преузели идеолози глобализма поновним наметањем послије српскохрватског још једног полицентричног стандарда на подручју БиХ, Црне Горе и Србије. Нова стандардизација српског језика реализована је преко ложе зване „Светски сабор Срба“, која је иницирала писање „Слова о српском језику“ као лажног „језичког законоправила српског народа“. Нико да примијети да се тако маскиран полицентрични језик ни за јоту не разликује од оног пропагираног путем „Декларације о заједничком језику“ којим се говори у Босни и Херцеговини, Хрватској, Србији и Црној Гори. Очито, водећи новосрбистички демагог и халапљивац на свјетске награде у Републици Српској, Милош Ковачевић, коаутор „Слова“ и Сњежана Кордић, коаутор декларације донесене у Федерацији БиХ, имају идентичне ставове, што свједочи само једно: да су им ментори исти. Заједнички им је циљ да по њемачком обрасцу рестандардизују српску штокавицу, за почетак у Босни и Херцеговини, у виду заједничког (босанског?) језика. Тај засад безимени, а српски језик (!), као што је био обезимењен и онда када се стандардизовао на Бечком књижевном договору, опслуживао би неколико парадржавица западног Балкана које би ушле у састав пројектоване „треће“ Југославије, оне по вољи Европске уније. Како би се затрло и име српског језика у Републици Српској које већ сада гласи „језик српског народа“, донесена је почетком 2017. године у Федерацији БиХ „Декларација о заједничком језику“, настала као резултат нестабилног брака морала и језичке политике, у чему је најактивније учествовала хрватско-њемачка колонијална лингвисткиња Сњежана Кордић. Попут других језичких декларација на штокавском подручју, и ова своје исходиште има у етнократској „Декларацији о називу и положају хрватског књижевног језика“ (1967) којом је под покровитељством Матице хрватске отпочело дивљање хрватског сепаратизма у Брозовој Југославији, као микса кроатокомунистичке и усташке идеологије. Пратила га је отимачина највреднијег српског духовног блага, језика, који је једнострано преименован у хрватски језик након тек нешто више од десетљећа вајног језичког заједништва под именом српскохрватски језик. Циљ и ове посљедње декларације је затирање српског језика у БиХ његовим даљим обезимењавањем кроз још једну генетску модификацију којом би се наставило са наметањем лажног језичког идентитета искључиво Србима скренутим са пута истините, православне вјере. Ово је препознатљив поступак империјалних хегемониста који га системски примјењују у великом експерименту над православним Словенима изложеним немилосрдном посвјетовљењу, који се посебно интензивирао откад је, упркос најтврђој блокади, успостављена нова глотохронологија која, макар и невољно, даје преимућство старом словенском језику, те старој словенској ћирилици. Нарочито откад је непобитно утврђено да су Словени имали писменост далеко прије појаве словенских просвјетитеља Ћирила и Методија чији је култ намјерно устоличен у претпрошлом вијеку од стране ђаковачког бискупа Ј. Ј. Штросмајера, покатоличеног Јевреја, с циљем да се код Срба затре њихова аутохтоност на Хелму и обесвети култ Светог Саве који нас је у XII вијеку ујединио као народ управо преко православља; како би се тим лакше устоличила ропска свијест да смо као варварски народ примили писменост тек у IX вијеку.

3.
Србима је, наиме, од Берлинског конгреса плански наметана антиправославна, антитеистичка промјена етничког бића преко концепта Срба католичке и мухамеданске вјере. Интервенцијом споља, као „аутентично“ етничко (национално) опредјељење код Срба се наметао критеријум језика, а запостављало стварно опредјељење према светосавској припадности. Стога су заговорници вуковског српства у данашњици саучесници у једној од највећих ерозија националног суверенитета у посљедња два вијека и то под окриљем српских универзитета на којим су проводили сортирање и разврставање „подобних“ од „неподобних“ језичких стручњака који одбијају да буду покорни роботи новог доба. У свеопштој кризи научности факултетима су ширили ватру окултизма успостављањем контроле свијести код младих филолога, што српски професори универзитета нипошто не смију да раде – да издају своју струку и ширећи лажи обезбожују и духовно осиромашују повјерене им студенте одводећи их у квазинаучна беспућа и претварајући у фах-идиоте; да би за своје одступништво од стране србофобних енглеских фабијаниста били проглашени за интелектуалце XXI вијека!

Као што Сатана обмањивачки имитира Бога, те је Антихрист уствари лажни Христос, тако је и вуковско српство лажно српство које само извана имитира светосавско српство. Обесветивши га, ови отпадници нашег доба су замијенили православне Србе онима који се најмање један вијек тако не осјећају. Под омофор Светог Саве сакрили су екуменско српство католичког и мухамеданског вјерозакона које не само да неће да се назову Србима него их најдубље мрзе и чине све да га закоријене. У томе је суштина овог спина званог „вуковско српство“. За ове еунијатске антиклерикалце у овчијем руну светосаваца, који су антихристовски само имитирали светосавље тако што су споља били Срби, а изнутра антисрби; за те климоглавце латинској вуковској јереси, нипошто се не може рећи да су подлегли лажима бечке школе чији је наставак евроатлантска акција расправослављивања са предоминантним њемачким фактором. Радило се о свјесном служењу злу; о разарању изнутра српске етничке самосвијести, како би се ишчупала вјера из срца Срба с лијеве обале Дрине, а кроз обрађивање свијести младих и њихово одвраћање од православља. Што је то ако не бласфемија; ругање светој вјери кроз разарање младих душа изложених магијским силама – силама сатане? Поставши плијен Оца лажи, ови душегубци су по црномагијском обреду проводили у дјело стару америчку политику затирања аутохтоних народа, која се наставља и у XXI вијеку уништењем Срба као једног од најстаријих народа старог свијета. Ријеч је о перфидно осмишљеном служењу злу отпадника од светосавља, којем и данас пријете да „Србима мора бити јасно да у Европу не могу са Светим Савом!“, којима је пријетио и латински човјекобог Војтила пред „Олују“ ријечима: „Истјерајте ту гамад са Балкана!“

Лажно анационално вуковско српство у данашњој геополитици промовишу сљедбеници нераспаднутог југокомунистичког братства удбаша проводећи свјесну фашизацију српства препознатљиву по тенденциозном србовању. Најталентованији од тих бивших партијаца узнапредовалих у евророфиле, доспијели су и до енглеских обавјештајних служби са задатком да од српских земаља направе Сорошленд или Циганстан, свеједно, те да у „бескрвној“ културној револуцији разоре и затру светосавску самосвијест уводећи неправославни поглед на свијет са туђим системом вриједности. Управо су ови фарисеји калајисани духом католичким и јудеопротестантским до данас у својим канџама држали језик и културу сљедбеника Светог Саве. Тој подвали палог ума, свој у знаку НАТО „раскрста“ и велеиздајничке „вучије“ србистике, ваља супротставити спасоносну ријеч која гласи: Вуков култ је срушен! Реформа проведена под његовим именом остала је до данас темељ глобалне завјере против Срба осмишљене од стране наших најљућих историјских непријатеља, Аустроугара, како би се њоме уништило разумијевање властите културе код овог распамећеног народа да више не би могао да мисли о Светоме Сави, већ да буде покоран непријатељу рода људског. Казнену експедицију латинског Запада на путу у апокалипсу, поштапајући се на штулу, предводио је управо овај духом опустошени аустрослависта, уз то масонизовани унијата чији је удио у подривачком рату против Бога и Светога Саве толики да му је сваки споменик мали.

4.
На срећу, Срби и Руси имају чему да се врате и шта да обнове као властити филолошки програм. Мислимо на најзабрањеније и најоцрњеније учење код Срба, оно српских и словенских аутохтоничара предвођених Милошем Милојевићем, потом академиком Миланом Будимиром, подржаним у данашњици од стране Олге Луковић Пјановић и академика Радивоја Пешића. Истинском духовном препороду српске филологије нарочит допринос дао је академик Предраг Пипер радовима на пољу теоријске лингвистике, семантике, русистике и лингвистичке славистике. Професор Пипер је на сваком мјесту истицао потребу „очувања и развијања здравог српског идентитета у коме посебно место има однос према српском језику“. „Ко се боји или стиди да открије свој идентитет тај је само на корак да га заувек изгуби“, опомиње нас овај родоначелник српског филолошког програма савјетујући да „ћирилицом ваља писати увек кад се пише на српском језику“, зато што је „ћирилица израз националног и личног самопоштовања”. Отварајући научни скуп при САНУ посвећен стопедестогодишњици Вукове смрти 2014. године, академик Пипер је под кровом најутицајније српске академије наука изрекао опомињуће ријечи:

„Циљ језичке политике аустроугарског двора у односу на Србе – и у XVIII вијеку, а и касније – био је, пре свега, да Србе колико је могуће више удаљи од Православне цркве, од једнородне Русије, од културне традиције и на њој заснованог идентитета, тиме што ће се они приморати или приволети да пишу само на простонародном језику (а не народном, у ширем, доситејевском смислу, ни славеносрпском) и латиницом (што је учињено указом из 1779, и на друге начине; уосталом, већ је Бечки договор 1850. био написан и потписан латиницом, а српски језик се у њему и не помиње). Колико је до данас тај циљ остварен и какве су њене посљедице, свако може лако да просуди. Њено остваривање имало је ширу политичку подршку и у време идеологије аустрославизма, затим – југословенства, па ‘братства-јединства’, а и касније.“ (Вук Стефановић Караџић, 2015, XIII)

Трубачов је доказао да Словени, па тиме и Срби као најстарије словенско племе,  потичу из подунавске прапостојбине из које исходи сва индоевропска култура и цивилизација

Истинотражитељема србистике припада и академик Александар Лома, класични филолог, индоевропеиста и ономастичар, са капиталним дјелом под насловом „Пракосово. Словенски и индоевропски корени српске епике“ (2002). На пољу славистике предњаче знаменити слависти и русисти свјетског гласа, Рибаков, Грињевич, Асов, којима се у борби за истину о староставној словенској цивилизацији придружио Олег Н. Трубачев, водећи словенски етимологичар и ономастичар који је рехабилитовао подунавску теорију поријекла Словена у књизи „Етногенеза и култура старих Словена“ – лингвистичко истраживање, које је касније развојем генетике потврдио водећи руски генетичар са Харварда Анатолиј Кљосов. Трубачов је, ослањајући се на Шафарика у својој етногенези, доказао да Словени, па тиме и Срби као најстарије словенско племе, потичу из подунавске прапостојбине из које исходи сва индоевропска култура и цивилизација, те да Срби у Панонију и средње Подунавље нису дошли, већ да су ту одувијек били. Управо су оклеветани аутохтоничари, изложени „завјери порицања“ (Р. Пешић) доказали да је предћириловско писмо србица било алфабетско, те да је код свих словенских народа писменост постојала чак двије хиљаде година прије доба кнеза Растислава и Солунске браће. Ови неуморни прегаоци на славенској духовној њиви враћаји нас нашој заједничкој античкој историји, језику и писму, након двовјековног лутања по беспућима западне науке „која јуриша на небо“ (Св. Јустин Новојављени); приближавају нас српском и словенском филолошком становишту које је по диктату пало у насилни заборав интервенционизмом ватиканско-илуминатско-германске школе мишљења.

Беч и Берлин систематски су поништавали сваки допринос словенске културе укупној европској и свјетској цивилизацији, а нарочито цивилизацији слова, затирући истину да је у ћирилици, том најсавршенијем алфабетском писму, сачуван коријен европске и свјетске писмености. У том погледу Србима и Русима предстоји метаноја, промјена ума кроз покајање, како бисмо се као братски народи са истога генетског стабла, уз то са најсјајнијом националном историјом и културом, усправили и ослободили етноинжењеринга домаћих марионета, без чије помоћи нам страни непријатељ не би могао ништа. Стога је ова студија својеврсни некролог тим креатурама глобализма, како се никада не би заборавила њихова злодјела, а посебно што су тровали душе сломљене српске младости која се кроз голготско страдање у посљедњем грађанском рату враћала светосављу, а они је, дијелећи школу од цркве и ругајући се здравом разуму, потчињавали и преваспитавали, подмећући јој у обланди светосавља Вука за једног од свете тројице српског језика и књижевности; ту прљаву неохабсбуршку лаж о вељесрпству без обзира на вјерозакон, и тако их ослобађали вјерских „предрасуда“.

Умјесто завођења теистичке културе која у себи чува „свети мирис памтивека“ (Лаза Костић), србистичке лармаџије су гушиле вјерски препород и урушавале предачко светосавље маскирајући се у њега. По измишљотинама палог разума наставили су да проводе у дјело Копитареву вјерско-језичку „револуцију“ код Срба, устремљујући се на Београд, како би, према давнашњим пројекцијама, „сам од себе“ пао у руке евроунијата. Са својим половним пансрбизмом сва три вјерозакона, спречавали су истински духовни препород проводећи рабинизовање српске културе обнављањем Вуковог култа да му се клањамо као Јевреји некоћ златном телету. Сва биједа ев-робске србистичке перестројке била је управо у томе што је једино од Срба тражила да наставе политику уступака и реинсталишу антиправославну културу која толико подсјећа на ону југословенску, на коју Срби никако да буду имуни мада им је узела душу и карактер. Њен заштитни знак је латиница која је попут канцера обручила српске земље поткопавши опстанак ћирилице, декретом укинуте у све више натовској Црној Гори. Идентичан „азбукопротрес“ (С. Мркаљ) одвијао се и у некадашњим братским руским републикама након распада СССР-а, у којима је по директиви Запада проведена хитна латинизација, прво у Азербејџану, Узбекистану, Казахстану, потом у Украјини, а исто се покушало и са Курдистаном, Киргизијом и Молдавијом. Руски одговор на агресију западних крижара да промијене национално писмо био је државнички: сви народи у Руској Федерацији имају да користе искључиво ћирилицу за своје језике.

5.
Задатак који је ово апокалиптично вријеме поставило освијештеним србистима и славистима, те семиотичарима словенске православне културе гласи: да удруженим снагама склопимо мозаик од разасутих забрањених истина о Вуковој реформи, како бисмо реконструисали систем по коме је посљедња два вијека провођено обезбожавање и колонизација свијести код Срба с циљем да се сакрије њихов прави идентитет садржан у вјери Христовој која ће остати неизмијењена до краја – до Христовог другог доласка. Систем је тражио послушнике и нашао их у „просвијећеним“ језичким (над)националистима чија се недјела најбоље могу описати Цицероновим ријечима да „ништа није одвратније од поступака оних који се за добре људе издају онда када врше преваре“. Управо су ови лажни учитељи учинили антихришћански преврат и преко контроле свијести измијенили светосавски вјероназор кроз промјену свјетоназора, промовишући свој сурогатни језички национализам који се, не без највеће подлости, издавао за православни. Шта у том смислу значи путиновски повик Русима да сачувају ли свој језик и књижевност, сачуваће се као народ, ако не промоцију језичког (над)национализма, зна ли се да руским језиком може да говори свако па и да воли руску књижевност, али се само Рус може осјећати сином Матушке Русије? Утолико његовање мултиконфесионалног језичког национализма у данашњици, код Срба и Руса, свједочи да су оба народа под идентичном унутрашњом окупацијом проведеном од стране обезбожених прислужника свјетске закулисе. Умјесто здравог национализма који би творио православни поглед на свијет, ови лажни месијанисти су у своме отпадништву, пиперовски казано, оживјели тог „злодуха националног самопорицања као добровољне промјене властитог идентитета“ кроз екуменистичко-масонски концепт синкретичког „вељесрпства” или „росијства” и вјештачке „росијске“ нације темељене на руској, која промовише неправославни свјетоназор у којем би, подсмијавајући се демократији, предност имале националне мањине.

Мијењањем и кривотворењем догмата и устава свете Православне цркве, која има почетак од самог Господа Исуса Христа, јудеокршћански папоцезаристи намислили су да проводећи посвјетовњечење хришћанства, које је заражено испразношћу, поведу посљедњу битку зарад уништења православља у Евроазији и свијету као једине религије која спречава успостављање новог свјетског поретка. Промоција екуменског језичког национализма у околностима тоталног рата култура, западне против источне, рукавац је те борбе и знак завођења илуминатског поретка према британским неоколонијалним плановима, а са њим и религије антихриста од стране посљедњег Христовог противника. Чека се још само зидање трећег Соломоновог храма, за шта су сагласност појединачно дали руски и амерички предсједник, обредним поклоњењем пред јудејским Зидом плача са јармулком на глави.

Да ли је зидање храма знак Христовог другог доласка? Не! „Напротив, ми знамо да то није знак Његовог доласка, јер Христос више неће долазити у храм. Храм је срушен. Христос ће само доћи онда на крају свијета, када треба да започне своје вјечно царство. Једино ко ће доћи у храм је Антихрист“ (Отац Серафим Роуз).

Иља Глазунов: ХРИСТОС И АНТИХРИСТ

У основи појаве која се назива „Антихрист“ је имитација Христа и свега што је Христово

Њега ће ционисти у храму на спектакуларан начин да зацаре; тог богопротивног илуминатског „сина уништења“, сионске крви из племена Данова, у овчијем руну свјетског „миротворца”, који ће да се издаје за Бога, мада је у њега ушао ђаво, за кога ће многи мислити да је Христос, не видећи Антихриста. У основи појаве која се назива „Антихрист“ је имитација Христа и свега што је Христово. Само његово име значи „умјесто-Христос“ или онај који изгледа као Христос (ствара утисак да је Христос). Као такав најсаблазније је оваплоћење древних стремљења сатане да имитира хришћанство како би створио његову нову форму која припада овоме свијету. Заштитни знак Антихриста је петокрака, симбол свих бораца против православља, а понајприје, симбол уздигнућа сатане над Богом.

Пета колона је свуда

1.
По упутама богоборачког талмудског јудаизма, исконског непријатеља хришћанства и Русије, у Фебруарској револуцији прије сто година уништено је руско самодржавље и са ритуалном окрутношћу убијен Божји помазаник и највећи српски добротвор у историји, Николај II Романов. Пред абдикацију, свјестан да му нико није остао вјеран и да је „пета колона свуда“ (А. Дугин), Свети Цар оставио је запис препун трагизма: „Свуда су издаја, кукавичлук и обмана.“ Цареве ријечи у потпуности одсликавају и данашњи дух времена о коме је св. Владика Николај пророковао: „Благо ономе коме се отворе очи да види и уши да чује где је лаж, а где је истина.” Украјински светитељ св. Лаврентије Черњиговски, о овом предантихристовском времену оставио је запис: „Увијек има апостола и јуда. Само се лица мијењају, а вријеме је увијек исто.“

Молимо се стога првоваскрслом Господу да распознамо лаж од истине, апостоле од јуда, како бисмо сачували неоскрвњено православно предање на које је кренула империја зла са задатком стварања јединствене религије сатанизма са њеним култом разума. Успијемо ли да сачувамо неоскрнављен наш најсветији духовни стожер од разорне пошасти екуменизма, тог религиозног глобализма наших дана, сачуваћемо и нашу отаџбину са српским језиком и светом ћирилицом. У противном, нестаћемо са лица земље као многи богоотпадни народи и њихове цивилизације.

ЛИТЕРАТУРА

Воробјовски 2002: Воробјовски, Јуриј. Западни пут у апокалипсу. Цетиње.

Зб. Вук Стефановић Караџић 2015: Београд.

Зб. Копитар и Вук 1980Београд.

Кијук 2011: Кијук Предраг Драгић. Хришћанство без Христа. Београд.

Маројевић 2001: Маројевић, Радмило. Нови рат за српски језик и правопис. Београд.

Маројевић 1991: Маројевић, Радмило. Ћирилица на раскршћу векова, Горњи Милановац.

Милосављевић 2006: Милосављевић, Петар, Српска писма, Бања лука.

Пипер 2014: Пипер, Предраг, Лингвистичка славистика, Београд.

Стојисављевић 2015: Стојисављевић, Мирјана. Србистика и коментари. Бања Лука.

Стојисављевић 2015: Стојисављевић, Мирјана. На крају западног пута. Бања Лука.

(Изглед, повезнице, коректура и опрема текста Словенски вѣсник)

 

Изворник: Људи говоре

(Visited 282 times, 1 visits today)
ЈЕЗИКОСЛОВЉЕ
3 comments on “Хаџи Мирјана Н. Стојисављевић: ЋИРИЛИЦА – ПИСМО ПРАВОСЛАВНИХ СЛОВЕНА
  1. Хвала Зорану што је прѣнѣо овај текст. Будући да ми је поодавно понешто познато о раду Мирјане Стојисављевић (једина новина ми је да је у међуврѣмену постала и хаџика, на чему јој искрено честитам) ово њено писаније бих највѣроватније прѣскочио. А врѣди се осврнути на њега, будући да изврсно илуструје једну изузетно раширену појаву у редовима онога што себе сматра некаквом српском интелигенцијом и елитом.
    Тема датог, назовимо га тако, огледа, ове редовне професорке српског језика на Филолошком факултету Бањалучког универзитета јесте српско писмо и језик. Читалац који се за прѣдложену тему заинтересује и упусти у читање огледа, већ од првих редова обрѣшће се у земљи чуда: сусрѣшће се и с јудео-масонима, и са комуњарама, и овѣјаним слугама католицизма, и са домаћим издајницима и свѣтским завѣрама, и са причама о прапрасрпској писмености – са свиме, осѣм с конкретним прѣдлогом за избављење од пошасти наопаке писмености, наметнуте нам од Вука и слѣдбеника му, што је основна тема огледа. У ауторки ће наћи и љутог обличитеља антисрпских завѣра у маниру лучићевског „човѣка који зна“, и православног проповѣдника који нас позива на враћање себѣ и сопственим корѣнима и дон-кихотовски узвишеног витеза без мане и страха који свученом рукавицом смѣло прозива и шамара непријатеље свог рода – све, осѣм срѣђеног и методичног побијања својих неистомишљеника са становишта једног филолога и лингвисте, са становишта науке која ју је и закитила тѣм звањем „проф. др“ што га истиче прѣд именом.

    Е сад, што Вука и његову писменост разобличава на беспрѣкорном вуковском језику и писму (нѣ нудећи ама баш ништа чиме би се та зла по српски народ могла замѣнити), што јој у љутој борби за вѣру и учење Светог Саве смета ћирилометодијевска писменост, коју би најрадије прѣскочила (као „штросмајеросвску“ подметачину, мошмислит), па ту ћирилометодијевску писменост Св. Саве повезала с паганском винчанском писменошћу(!), те што за оцрњивање својих противника не нуди ама ниједан разуман аргумент – да нѣ набрајам даље, навођење свѣх унутрашњих противурѣчности, нелогичности и чистих глупости у огледу наше хаџи проф. др би нас прѣдалеко одвело – све то нѣма везе, важно је, је л те, спашавати напаћени и слуђени српски народ. То се ваљда најбоље чини галамом, она се најдаље чује.

    Крајњи учинак је да онај ко се упусти у ишчитавање читаве те папазјаније из цѣле приче излази са збрком у глави, збуњен, издрндан и глупљи него што је икада био. Ко ми нѣ вѣрује, а према себѣ нѣма самилости, нека горњи урадак Хаџи Мирјане проф. др Стојисављевић пажљиво прочита од почетка до краја:-)))

    • Хвала Драгану на хвали. Постављени текст ми је био занимљив, и поред унеколико „патосираног“ стила огледосастављачице. Но, нисам схватио да је главна тема огледа „избављење од пошасти наопаке писмености“. За мој укус, истина, превише је истицања некакве јудеомасонске завере и протојеврејских уништитеља свега српског и православног. Ипак, нисам дозволио да ми то замрачи увид у оно главно на шта указује наша хаџијка: На чињеницу да су и Руси и Срби изложени агресивном настојању да се, као народ(и), сведу на безобличну масу лишену свести о својој прошлости, на стварност да се означавање нашег језика српским све више брани народу чији је тај језик изворно, а да се истовремено исти тај језик присваја и преименује од стране „других“ (не желим овде да се упуштам у разматрање да ли су ти „други“ некада били међу „првима“), те да се и даље бесомучно спроводи латинизација и хрватизација српске националне културе. Ауторка то, између осталог, доказује неколиким писаним обраћањима Јернеја (Вартоломеја) Копитара, и потоњим деловањем „нових србиста“ које назива тројанцима Запада. О натураној двоазбучности писали су многи аутори, не само проф. др Хаџи Мирјана Стојисављевић, а неке од тих огледа објавили смо и на овом сајту. Наравно, с обзиром да ми је под сумњу стављен лик и дело Радмила Маројевића, посебно у делу промене односа према двоазбучности, покушаћу да проверим има ли, и колико, истине у ономе што му ауторка текста спочитава.

  2. То на шта хаџи проф. др указује се зове откривање топле воде. Понавља исто што и десетине других душебрижника у последњих четврт вѣка, само на досаднији и опширнији начин. И нѣ нуди ни „р“ од неког рѣшења. Напротив, тоном и садржајем својих јавних иступања загађује јавни простор и доприноси његовом упростачавању.

    Што се Р. Маројевића и „нових србиста“ тиче, управо је највише захваљујући њему спрѣчено наметање екавице у Р. Српској 1995. г., које је тада покренуо академик Павле Ивић са својим присталицама. Наша хаџијка је Маројевића тада у томе подржавала, да би касније потпуно промѣнила плочу и дошла дотле да блаженоупокојеног Ивића данас посрѣдно и хвали. Годинама сам помно пратио Маројевићеву јавну полемику с „павлобранитељима“ (П. Ивић је избѣгавао да му сам изађе на црту): човѣк их је једноставно самлѣо са све учитеља – у строго научној расправи, научним аргументима, без прозивања иког због „издајничког“ дѣловања итсл. Нѣје, истина, пропустио да се с њима поприлично сурово спрда, будући да су у тѣм полемикама његови противници демонстрирали поприличну мањкавост у образовању, какву људи њиховог положаја, титула и угледа у друштву никако себѣ нѣ би смѣли да дозволе.

    Маројевић је осѣм тога ЈЕДИНИ међу домаћим језикословима понудио конкретно рѣшење за неутралисање лоших послѣдица Вукове реформе (па макар и са становишта декларисаног „вуковца“), по моме скромном мишљењу – недовољно темељно и ограничених домета, али рѣшење, које се може даље надограђивати. Принципе тог рѣшења моја маленкост показује очигледним примѣром у сопственим текстовима и прѣводима. О том рѣшењу се прѣдставници владајуће школе српске лингвистике (неки од Маројевићевих противника су доспѣли и до положаја у министарствима) се нѣ изјашњавају, као да нѣ постоји. Зато су неке стране његовог рада искористили монтенегрини за сопствене потрѣбе у стварању свог „језика“, и за то Р. М. нѣ може сносити кривицу.

    О личности Р. Маројевића сам се наслушао лоших ствари, али оне овдѣ нѣсу ни од какве важности, све да су истините од прве до послѣдње рѣчи. За мене остаје факат да сам из његових књига о језику штошта научио, далеко више него из дѣла његових противника: главно знање које сам у потоњим могао извући је умѣће цѣпања длаке начетворо.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *