Рада Стијовић: ЗАЂЕВИЦЕ

Још је Милутин Ускоковић писао: „Као што другима треба дувана, њеним живцима је требало зађевица”. Неуобичајено је то што је зађевица дијалекатска ијекавска форма (као што су то ђед, ђевојка, ђе), коју не бележи ни старији правопис, ни Речник српског језика Матице српске


Рада СТИЈОВИЋ

Неретко се поставља питање да ли је правилно рећи: „Сутра ћу да дођем (да радим / да отпутујем)” – што се чешће чује, или: „Сутра ћу доћи (радити/отпутовати)”, како се углавном налази у граматикама.

Неки лингвисти у својим нормативним приручницима или научним и стручним радовима истичу да је форма ћу+да+презент за грађење будућег времена честом употребом већ изборила своје место у српском стандарду и да се може сматрати равноправном са инфинитивном формом. Други пак истичу да је конструкција типа „Ја ћу да дођем” својствена разговорном стилу и усменој незваничној комуникацији, али да у другим приликама треба користити облике с инфинитивом – „Ја ћу доћи”, а трећи потпуно искључују такву могућност, сматрајући да раширеност употребе не може бити одлучујући фактор за нормирање првог облика и да су системност и сврсисходност инфинитивне конструкције далеко важније. Између осталог, они то објашњавају чињеницом да замена инфинитивне форме није увек могућа – „Ја ћу хтети” не може се заменити са „Ја ћу да хоћу” или „Доктори ће моћи” са „Доктори ће да могу” и сл. Осим тога, незамењиви су искази типа „Петровић неће бити директор” (којима се обавештава о нечему) и „Петровић неће да буде директор” (којима се исказује жеља, намера субјекта). Већ и чињеница да облик ћу+да+презент није могућ код свих глагола, доводи у питање његов морфолошки статус.

Засада остаје препорука да се футур исказује инфинитивном конструкцијом („Сутра ћу радити”) са изузетком неформалних ситуација када се може употребити облик ћу+да+презент („Сутра ћу да радим”).

* * *

Пажњу нам је привукла реч зађевица у нашим дневним новинама, али и у делима како старијих тако и савремених писаца – и екавских и ијекавских. У Политици читамо: „Њихове зађевице никад нису донеле добра”, у Свету: „Упућени у медијске „зађевице”, знају да њих двоје нису били у добрим односима”, у магазину Економист: „Почеле су међусобне зађевице, па све оштрије свађе”. Још је Милутин Ускоковић писао: „Као што другима треба дувана, њеним живцима је требало зађевица”, а код Боре Станковића налазимо: „Није могло више да буде ни свађа, ни зађевица”. Тако пишу и савремени писци: „Утихнуло је брзо, гласно, хаотично певање, церекање, свађе и зађевице” (Владимир Арсенијевић).

Неуобичајено је то што је зађевица дијалекатска ијекавска форма (као што су то ђед, ђевојка, ђе), коју не бележи ни старији правопис, ни Речник српског језика Матице српске, а Речник САНУ га као дијалекатизам наводи код одреднице задевица (екавски), односно задјевица (ијекавски). Очито је, међутим, да се овај облик усталио и у екавским и у ијекавским говорима (у електронском корпусу Математичког факултета облик зађевица је шест пута чешћи од облика задевица). Зато га савремени Правопис Матице српске (2021) не дисквалификује, па, иако га назива нестандардним (у граматичком смислу) ијекавизмом, истиче да је он широко прихваћен и у екавском и у ијекавском изразу док су облици задевица и задјевица подједнако необични. То је, додуше, својевремено навео Милош Московљевић у свом речнику и облик зађевица донео без дисквалификације, дајући му чак извесну предност.

На исти начин је у екавске говоре ушао и (правилни) ијекавизам приљежан, који је данас доминантан у екавском говорима (прилежан се среће још само код старијих српских писаца), као и ијекавизам уљез, који је сасвим потиснуо екавски облик улез, који наводи Правопис Матице српске из 1960, али не и каснији правопису и нормативни приручници.

Изглед и опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: Политика (штампано издање, 1. октобар 2022;
додатак Култура Уметност Наука, стр.10)

(Visited 106 times, 1 visits today)

Зоран Туцаковић

Learn More →

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *