Лик успешне Русије код неких људи изазива дивљи бес, зато што је за њих Русија по дефиницији зло
И патриоти и националисти могу врло снажно и љутито критиковати своју земљу и свој народ. Питање гласи: а чиме се они у таквој ситуацији разликују од либерал-космопoлита и других мрзитеља своје земље и свог народа?
Ево чиме.
Да би нешто критиковао, мораш у глави имати некакав позитиван идеал. Иначе је критика бесмислена, отприлике као протест због закона земљине теже. Ако су сви рђави, нико није рђав. Зато је неопходно да постоји и неко ко је добар.
И тако, код патриоте, кад он критикује своју отаџбину, у мислима постоји лик те отаџбине, али идеалан. Некаква „Света Рус“, например. Или тамо – „добра стара Енглеска“. Или развијена и прогресивна Нигерија, каква би она била „без белих колонизатора“. И тако даље.
С друге стране, када отаџбину критикују космополити и мрзитељи одређене земље, они у глави немају никакав њен идеални лик. Њихов идеал – то је нека друга земља.
„Код нас је говно, али у Енглеској…“
„Код нас је све одвратно, а ево у Француској…“
ИДЕАЛИЗОВАНИ ЛИК, АЛИ ТУЂИ
У тој улози апсолутног идеала може наступати Америка, или Запад у целини, или супротно – „од стране белаца убијена цивилизација Хавајских острва, мирна и екологична“. Важно је да то није идеализовани сопствени, него туђи лик.
У суштини, наравно, то такође није реална представа. Волети реалну земљу, са свим њеним слабостима – за тако нешто је ипак потребно да се у њој родиш. Они такође воле идеализоване ликове, при чему је туђе идеализоване ликове много лакше замислити.
Али, свеједно, тај лик је обележен као нешто туђе. Притом, лако је убедити себе да је тамо, у туђини, небо ближе земљи, и да се реалност не разликује од идеала. А ако тамо и постоји нешто раздражујуће, оно је успутно, случајно, не тако лоше – пре локална специфичност коју не треба осуђивати него је разумети и прихватити, па и одушевити се њоме.
Узгред, о овој последњој особини. Сећам се како је једна госпођа, налазећи се у Израелу, у livejournalписала о мушкарцу, Израелцу, који је у аутобусу преко шорца чешао јаја. Написала је то с нотом осуде. Сместа су се на њу обрушили Јевреји и почели да објашњавају како је код њих„ друга клима“ и „други етички код“. Госпођа се уплашила и дуго извињавала. Замишљам шта би било да је иста госпођа написала да је негде видела руског мужика који чеше јаја кроз тренерку, како би се радосно ускомешали исти коментатори и уопште пристојни људи, како би уживали у тој ситуацији, до каквих би де-кистиновских дубина стигли у својим ламентацијама.
Или други пример: једна наша новинарка-англоманка написала је колумну о енглеским бескућницима, како су они сами по себи усхићујући, како се остали Енглези према њима односе трпељиво, и како је све то високодуховна ствар. Ако ме не вара памћење, иста новинарка редовно се изјашњавала поводом вулгарних руских жена, које чак и у радњу иду накинђурене, на штиклама, и како је све то гадно и по-руски одвратно, колико је у томе неслободе и унутрашње нискости.
ЗАШТО ЛИК ЈАКЕ РУСИЈЕ ИЗАЗИВА БЕС?
Напоменимо: све је то код ње искрено, она тако види ствари. За њу ће у Енглеској и бљувотина светлуцати под зрацима сунца, а у Русији ће и брилијанти имати некакву гнојну сенку. Зато што је Енглеска – по дефиницији добро, а Русија по дефиницији – зло.
Све то, са своје стране, има своју логику. Патриота-националиста беду и несрећу своје земље прима као нешто неприродно (чак и ако трају стотину година). „Тако не треба да буде“. А што је тако – објашњава се спољашњим разлозима или унутрашњим дефектима, који такође имају спољашње разлоге, који су у принципу савладиви.
А за мрзитеља дате земље и народа беда и несрећа „те земље“ – то је нешто сасвим природно, урођено, исконско. Зато што је та земља „говно“, а тај народ „блато и гад“. Нека друга земља (например Америка, Израел или замишљени Хаваји) – о, тамо је све добро, зато што је „такво место волшебно“, „а такав народ предиван“.
И, разуме се: лик јаке, богате и успешне Русије код таквих људи изазива или наступ хистеричног смеха или дивљи бес. Зато што је то за њих образац јаког, богатог и успешног зла. Зато што је за њих Русија по дефиницији зло – и ништа друго по својој природи бити не може.
О томе је, међутим, већ писао Достојевски, па ћу ја ућутати.
Превео Ж. НИКЧЕВИЋ
Изворник: НОВИ СТАНДАРД
Related posts:
Иља Сургучов: НИКИ, ЖОРЖИК И ВОЛОЂА
Владета Јеротић†: АУТОБИОГРАФИЈА
Дејан Мировић: СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ И СРПСКО-РУСКИ ОДНОСИ У КОНТЕКСТУ МЕЂУНАРОДНОГ ЈАВНОГ ПРАВА
Јован Б. Душанић: ЛИБЕРАЛНА ПРЕСУДА ИЗ БЕОГРАДСКОГ КРУГА ДВОЈКЕ
Биљана Недељковић: ОДНОСИ ИЗМЕЂУ ЗЕМАЉА НА БЛИСКОМ ИСТОКУ У XXI ВЕКУ (III)
Милош Црњански: РОМАН О ЛОНДОНУ (цитат)
Филип Родић: ЛАТЕНТНИ ХИТЛЕРИЗАМ
Богдан Лубардић: ХРИШЋАНСКА ФИЛОСОФИЈА ОЦА СЕРГЕЈА БУЛГАКОВА И УЧЕЊЕ О СОФИЈИ (II)
Арам Гарегињан: КО ПУЦА, А КО ЈЕ „КРАЈЊЕ ЗАБРИНУТ“
Зоран Туцаковић: МОЈА ГОГА
Раде Јанковић: ДУПЛИ ПȂС СЛЕВА ИЛИ КАКО ЈЕ ИЗАБРАН СРБСКИ ПАТРИЈАРХ
Филип Родић: ДОМАЋИ БОСТАН
