ЧЕТВРТИ БРОЈ ЧАСОПИСА „ИДЕНТИТЕТ“

После нешто више од четири месеца од претходног броја, из штампе је изашао четврти број часописа за друштвено-политичка питања и културу „Идентитет“. У извесној мери смо се забринули, више због суморне данашњице која убија хтење за стваралаштвом и издаваштвом, мање због свега онога што конкретно у виду препрека стоји на путу главном уреднику часописа Ивану Петровићу ометајући га у покушају да, периодично и без већих временских скокова, навикне одабрано читатељство на задовољство ишчитавања текстова у овом формату. Уредник је овога пута, уз несумњиву  опредељеност за истину и упорност да је на овај начин учини доступном, на посредан, али ипак очигледан начин, исказао намеру да се часопис устали и да исијава попут троделне северњаче на медијском небу Србије. То закључујемо из ознаке CIP, као и имена издавача и сарадника, уз поновљено остварење прегнућа да часопис излази на троцифреном броју страна.


Из Уводне речи

„Образован човек мора да придаје једнаку важност интелигенцији, души и телу. Желимо да интелигенција буде у служби добре душе и чврстог човека. Овим, ми ништа ново нисмо измислили, већ се угледамо на Старе Грке који су примењивали овај принцип у најславнијем периоду њихове прошлости.“

Може се рећи да овај одломак, из претходног „Идентитета“, изражава усмерење и целокупног нашег пројекта, те самим тим и овог, четвртог по реду, броја, што је видљиво већ у уводном поглављу, у којем се истиче текст о калокагатији, који на најбољи начин осликава поменути антички модул, а који је у овом (пост)модерном времену преко потребан, поготово друштву које, пратећи глобалне процесе и трендове, уздиже разне аномалије.
……………………………………………………………………………………………………  И. П.


Тридесет један текст, за сваки дан у овом (или наредном) месецу по један, мало ли је? Наравно, треба читати и друго, али и да је доступан само „Идентитет“ број 4, целовитост сазнања не би била у већој мери окрњена. То нам јемчи како универзалност категорија под којима су текстови сврстани (Друштво и политика, Путопис, Конзервативна револуција, Историја, Баштина, Уметност и Књижевност), тако и разноврсност и сазнајна домашивост самих текстова. У тексту поменутом у Уводној речи уредника, „Калокагатија – у здравом тијелу здрав дух“, Питер Рајт нас упознаје са уметношћу и естетиком физичке културе у античким временима, нераздвојиве од духа и душе, и данашњом маркетиншком окренутошћу пречицама и брзим решењима на плану решавања „проблема“ насталих управо услед конзумирања савременог живота.

Моје мишљење је да пригодна критика савремених појмова физичке љепоте не треба да буде усмјерена ка исходима, већ ка средствима. Исходи су углавном ствари укуса и стога је тешко одредити их објективно.
. . .
Све је другачије када се фокусирамо на средства. Средство којим се долазило до физичке љепоте у антици је била физичка култура. Физичка култура, која се много чешће код античких писаца среће као гимнастика, је била умјетност која је, као и умјеће јахања и рат, захтјевала од мушкараца и жена да у њу потпуно уложе своју душу. Рационални елемент душе је био потребан да би се разумјело тијело и како га одгојити.

(Питер Рајт: Калокагатија – у здравом тијелу здрав дух)

А у овој категорији, ДРУШТВО И ПОЛИТИКА, друштво Рајту праве Борис Над, Вилијам Стодарт, Шарл Бодлер, Јанко Бачев (интервју) и Роберт Нилсен. Није чудо што је предност уводног текста дата „Хиперборејском наслеђу“ Бориса Нада, заправо – сјајно је што је ово тек први део, и што ћемо боље и садржајније разумети оно чиме су се, примера ради, бавили Милош Црњански и Драгош Калајић. Крајњи север као заборављено исходиште човечанства, Земља обасјана Непобедивим Сунцем, супремна отаџбина, идеални пол стварности, земља почетка, истински земаљски рај, северни палеоконтинент, страна духа, светлости и истине, страна првобитности и рајског изобиља, узвишени предео – таквим речима се представља Хипербореја, праотаџбина на крајњем северу.

У свом последњем и највишем значењу, Хипербореја представља изгубљени метафизички центар. Трагање за њим, „путевима који не воде ни по земљи ни по мору“, има смисао (поновног) освајања тог изгубљеног центра, односно смисао унутрашње – метафизичке и духовне – реализације. Трагање за Хиперборејом на том плану је исто што и потрага за Гралом.

(Борис Над: Хиперборејско наслеђе – I део)

У тексту малог обима али згуснутог садржаја под насловом „Прогрес или ‘кали-југа’“, Вилијам Стодарт нам предочава како прогрес најчешће нема ништа напредно и добро у себи, те да су нуклеарна оружја и тоталитаристички режими плодови и исходи прогреса здруженог са модерном науком. Увиђамо да прогрес подразумева само материјалну, а не и моралну страну, те да владајуће мрачно доба („кали-југа“) неизбежно води ка пропасти света.

Сат се не може вратити и свет ће наставити своје сурвавање до свог застрашујућег краја. Али ко год је у стању да спозна лаж прогресивистичке струје која га окружује, њега та спознаја може изнутра ослободити робовања овој смртоносној заблуди, па макар изван, баш као и сви други, не могао умакнути њеним физичким утицајима.

(Вилијам Стодарт: Прогрес или „кали-југа“?)

Изузетно занимљив је и текст „Зашто Ирци не причају ирским?“ Роберта Нилсена, о Ирској као јединој земљи (уз Хрватску) чији је примарни језик страни, и о изумирућем ирском, тј. гелском језику, којем много не помаже ни то што је званичан језик Републике Ирске. Аутор као најбитније истиче два догађаја „која су задала снажан ударац ирском језику“ – тзв. Велика глад 1845-1850 која је за последицу имала велику смртност и милионску емиграцију са западног дела Ирске, и отварање државних школа широм Ирске почев од тридесетих година XIX века.

У категорији ПУТОПИС налази се трећи наставак текста „Алтинг – најстарији парламент“ Стевана Мајсторовића, као и „Грузијска Тиваида“ архимандрита Рафаила Карелина. У овом другом тексту сазнајемо да је за православне моанхе Кавказ што и други Синај.

Давидо-Гареџијску Лавру зову Грузијском Тинаидом, као да је планинска пустиња Египта – колијевка источног монаштва, освећена духом преподобних Антонија и Макарија првих житеља пустиње – као огромни камени ковчег пренесена била у Грузију. Природа Кахетије личи на Египат и Палестину. Гореџи значи „пустиња, усамљено место“. И ово мјесто као да је створено за монахе.

(Архимандрит Рафаил Карелин: Грузијска Тиваида)

У категорији КОНЗЕРВАТИВНА РЕВОЛУЦИЈА објављени су наставци текстова започетих у претходном броју: Румунски филозофи „младе генерације“ (Мара Магда Мафтеј), Перон и Јустицијалистичка идеологија (Ежен Монсалва), као и трећи део „Манифеста за европску обнову“ (Алан де БеноаШарл Шампетје). У реченом Манифесту наведена су главна стајалишта: против недиференцираности и искорењивања, за јасне и снажне идентитете; против расизма, за право на различитост; против миграција, за сарадњу; против сексизма, за признавање рода; против „Нове класе“, за аутономију од дна према врху; против јакобинизма, за федералну Европу. У овом броју објављени су први делови текстова који ће бити објављивани у наредним бројевима: „Историјат конзервативно-револуционарне мисли“ (Александар Дугин)  и „Константин Леонтјев и ми данас“ (Зоран Буљугић).  Као целовити, објављени су текстови „Социјализам као начин живота“ (Освалд Шпенглер) и „Српски социјалисти и национално питање: Владимир М. Љотић – социјалиста и монархиста“ (Стево Лапчевић).

Категорије ИСТОРИЈА и БАШТИНА попуњене су разноврсним занимљивим текстовима чији су аутори: Мирча Елијаде (Аријци у Индији; ово је још један у низу заокружених текстова овог аутора чије се дело из броја у број представља читаоцима часописа), Алексеј Јелачић (Легенде и факта из историје почетка руске државе), Маћаш Унгер/Ото Саболч (Сеоба Мађара кроз степе јужне Русије и пастирско друштво код Мађара крајем сеоба), Славиша Перић (Историјат односа добровољаца и усташа), Марко Димитријевић (Баштина и(ли) православље), Рене Генон (Шта је традиција?); објављен је други део текста „Између Алаха и молоха“ чији је аутор Раде Јанковић, сарадник сајта Словенски вѣсник, као и трећи део текста „Бела Хамваш – Scientia Sacra I“ Зорана Туцаковића, једног од уредника овог сајта.

Првобитни закон и новозаветни закон се (као универзални закони) међусобно прожимају и допуњују. Зато је управо Хришћанство најбоље оваплоћење Примордијалне Традиције, то јест Баштине. Или како запажа Серафим Роуз: „У случају Православља није било само речи о преношењу учења из генерације у генерацију, као што је то код свих других традиција, већ је оно човеку било предато од Бога.“

(Марко Димитријевић: Баштина и(ли) Православље)

У категорији УМЕТНОСТ Милош Лазаревић нам у овом броју анализира Вагнерово дело Лоенгрин (у претходна два броја бавио се Танхојзером), док нам Георг Зимел приближава „Побожност у Рембранотвим делима“. Славица Благојевић нас својим текстом „Ходочашће белих лептирова“ посвећује у естетику сликања на свили и стилове кинеског и јапанског сликарства. У оквиру целине „Европски академизам и национална уметност“, Бојан Јуришић нам овога пута, са поднасловом Рефлексије истористичког начела у српској уметности XIX века, указује на самосвест и препород као главне карактеристике тог доба, са посебним освртом на архитектуру и сликарство.

Истористичку обнову српског сликарства којој можемо претпоставити дешавања на том пољу у Русији, код нас је најдоследније својим делом применио сликар Ђорђе Крстић. У иконама израђеним за потребе иконостаса нишке Саборне цркве, он ће предочити ослањање на српско средњовековље, што се види из конкретних примера: апостол Петар ће тако, по узору на представу фреске у манастиру Жича, на глави носити цркву – чиме Крстић недвосмислено интерпретира модел у новом руху: стилски усаглашен са академским знањима које је стекао у Минхену; истористичким реализмом западне провенијенције.

(Бојан Јуришић: Европски академизам и национална уметност: Рефлексије истористичког начела у српској уметности XIX века)

Категорија КЊИЖЕВНОСТ попуњена је текстом „Лорд Бајрон“ (Виктор Чујак), песмама „Андреј Рубљов“ Николаја Гумиљова и „Хомеру“ Анице Савић Ребац, а праву посластицу оставио нам је уредник на завршним страницама часописа, пружајући нам на увид и оцену одломак из свог романа у припреми под насловом „(Бес)коначност“.

– Глобалисти су тренутно јачи на физичком пољу, а наша се снага огледа у метафизици. Пошто нисам могао физички да изађем из луднице и наставим борбу, морао сам да посегнем за метафизичким моћима, а како сам овладао коришћењем времеплова, вратио сам се у ову 2079. годину са тежњом да већ сада неке ствари преокренемо у нашу корист. Зато је битно да се сутра докопамо Милеровог новог открића или да уклонимо Милера, и самим тим да спречимо нове походе на Исток.

(Иван Петровић: (Бес)коначност – одломак из романа у припреми)



⇓⇓⇓⇓⇓
Кроз четврти број часописа ИДЕНТИТЕТ провело вас је уредништво сајта Словенски вѣсник, које вам препоручује да набавите овај и претходне бројеве на један од следећих начина:

– посредством ФБ странице  https://www.facebook.com/casopisidentitet као и
поруџбином на електронској адреси identitet.projekat@gmail.com 

(Visited 209 times, 1 visits today)
ГЛАВНА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *