Владимир Меденица: ПОВРАТАК АНЂЕЛА (АНДРЕЈ БЕЛИ)

„… и иза лавиринта гледа: онај; а ко – то не знам…“
………………………………………………………………………………
„Али у мојој души је и даље тињало:
– Ти ниси ни татин ни мамин…
– Ти су мој…
„Он“ ће доћи по мене…“
……………………………………………………………………………….

„Сећање на сећање је такво; оно је ритам; оно је музика
сфере, земље –
                           – где сам био пре рођења!…“

                                       Андреј Бели, Котик Летајев


Владимир МЕДЕНИЦА

У тексту који следи, још само у памћењу боравећи у времену чуда, писац ових редова ће покушати да учини готово немогуће, да данашњем читаоцу дочара то време чудесних чуда, када су ствари, захваљујући управо тим чудесним чудима, узимане озбиљно, када се још веровало у уметност и њен виши смисао, када је уметност била (као) Бог.

Али, ево: „писац ових редова“ – ја! Покушаћу да дочарам – опет ја! Да, то мало „ја“ увек је спремно да ускликне: То је моје! Ја сам то написао! Али чим оно то каже, преда ме стаје он! И с лицем које озарује радошћу, милујућим гласом, као да пева, проговара: То није моје, и није твоје. То је – наше!

Јер он, гласник, писац, научио је то од великог Творца. Земаљски део његов, његова социјална и психолошка и философска љуштура кличе, баш као то мало „ја“ у мени: То је моје! Ја сам то створио! Али сећање, вечнаја памјат у њему и нехотице га враћа у земљу где је био пре рођења, и стаје пред њега драги лик великог Творца који озарује блаженством и, дарујућим гласом, без речи, проговара: То није моје, ни твоје. То је – наше!

***

Већина романа1 Андреја Белог писана је у форми такозване „ритмичке прозе“, некој врсти синтезе песничког и прозног исказа којим је Бели успео да дубински поетизује прозу а да при том очува све основне структурне елементе класичне приповедачке уметности. То су романи изграђених и довршених ликова, чврсте фабуле и јасно дефинисаних сижејних линија, а ипак представљају потпуно нову, органску форму која не пати од еклектицизма, од ничим оправдане субјективизације што се у покушајима са сличним претензијама готово по правилу раствара у мање-више отужном лиризму, у бесмисленом поетском брбљању, у импресионизму субјективне свести, у њеној апсолутној некритичности и одсуству сваке ироније. Поетизација прозе Белог вођена је много дубљим мотивом него што је потреба за оригиналношћу и експериментисањем у сфери чисте форме. Она је резултат трагања за празвуком света у моменту његовог стварања, за ритмовима и звуцима његове вајкадашње – али и данашње – драме, његовог распада и могућег коначног пада, за песмом новог, преображеног бића. Она је, дакле, резултат трагања за нечим налик на питагорејску музику сфера, за мелодијом другог света, коју је Борис Бугајев као небески анђео Андреј Бели „некада“ слушао, и чији ће звук, само када га он као писац буде поново чуо, разрешити тајну његовог правог порекла.

Роман се, дакле, овде поставља као својеврсна музичка форма, најближа симфонији, и зато је поетизација прозе неминовна.

***

Јунаци Белог, њихови фантазмагорични снови и сећања, често налик на звучне халуцинације, појављују се као симболички лајтмотиви на кубо-футуристичкој плохи геометријског Петрограда између две револуције („црвени“ и „бели“ домино, Бронзани коњаник и Енфраншиш-Шишнарфне у роману Петроград). Поетски доживљаји и утисци детињства кристалишу се и такође варирају као својеврсни лајтмотиви-рефрени у симболичкој функцији раскривања последње тајне, тајне сопственог Ја и његовог порекла („залазак“, „сећање на сећање“, „стара старина“ у Котику Летајеву). У романима Белог, чак и када је на први поглед све „сложено“ онако „како треба“, у одвајкада за књигу карактеристичним и препознатљивим токовима и начинима излагања, има нешто што их чини изнутра нестабилним, динамичним: они су полуотворени, порозни, као да ће се сваког тренутка расути. И они се и расипају, показујући тиме несталност своје форме и свакога света, да би се опет груписали у, до Белог нечувеним, језичким исказима и никад виђеним облицима. За романе Белог карактеристична је и изломљена, степенаста реченица која подсећа на стих Мајаковског и других футуриста, али она нипошто није у функцији простог преношења ритма једног револуционарног, непроблематичног, неумитно наступајућег света који руши све пред собом, све старе вредности и идеале, све кумире и фетише, укључујући и највећег међу највећима, самог Пушкина, кога, иначе, „треба избацити са револуционарног брода“. Бели није, попут футуриста, био обузет метафизиком ни звуком машине, тог универзалног симбола цивилизације која победоносно наступа, нема код њега једнодимензионалности тога типа. У разговору са Мајаковским у Берлину, Бели је рекао: „Све ваше ја прихватам – и футуризам, и револуционарност, само ме једно одбија – ваша љубав према машини као таквој. Опасност од утилитаризма није у томе што ће се млади људи занети утилитарном страном науке – то ја могу само да поздравим. Опасност је у другом – у апологији Америке. Витманове Америке више нема, и проникао трава је сасушен. Постоји Америка која устаје против човека…“ 2 Ако у прози Белог има ритма машине, ритма те надолазеће Америке, онда је то ритам апокалипсе, пропасти овоземаљског живота…3

Стил Андреја Белог карактерише и ликовно уобличавање страница романа, али опет у функцији постизања својеврсног музичког ефекта. У том поступку посебну улогу игра специфичан, апсолутно самосвојан начин коришћења знакова интерпункције и акцентирања. При томе се та акцентација не односи само на поједине речи или реченице него и на читаве делове текста, а постиже се издвајањем тих делова у облику геометријских слика, некаквих квадрата, правоугаоника, трапеза, ромбова, као својеврсних кубистичко-супрематистичких уметака у основни текст помоћу којих се он цепа, уситњава и поново спреже, те дељењем речи на слогове и њиховим низањем по дијагонали или вертикали, а понекад и у облику изломљене или чак криве линије. Овим спољашњим описом изгледа странице неког прозног дела Андреја Белог, као и указивањем на ритам и мелодију романа, аутор ових редова не претендује да читаоцу разоткрије тајне стваралачке лабораторије великог писца – то није његов задатак нити је то, ако ћемо искрено, у његовој моћи – али жели да макар скицира, грубо оцрта ту лабораторију и да нагласи како Бели помоћу ових поступака „деконструкције“ текста (класичне романескне форме) гради не само ритам, који је пресудан за „музику“ футуристичког стиха – нема код Белог такве једноставности – већ настоји да ухвати бруј пракосмоса, ломљаву и рушење старог света, али и мелодију новог еона, као испуњенога сећања на сећање, својеврсног метемпсихотичког тоталитета, или свеприсуства душе, односно њенога присуства у свим временима и свим просторима. И у својим успоменама о Штајнеру, Бели примењује специфичне методе музичке технике у развијању својих тема: контрапункт, тоналитет, мол, дур (Н. Лагутина). Звук његових романа је драматични музички фон космоса у распадању (Петроград) и, истовремено, изласка из њега, он је својеврсни теоантропоургијски наговештај једног другог, преображеног света (Котик Летајев) који има да надомести праскове и буку елементарних космичких вихора, да стргне маске са лица тобожњих људских бића и да их раскрије као демонске дошљаке из астралних предела, некакве метафизичке трансвестите (Маске). Старе се форме у романима Белог распадају и, истовремено, израстају нове. Готово сваки његов роман је нова романескна форма, степеница на путу успињања или самоосвешћивања душе, али и нови космос; он је ново биће као књижевни облик, али и као симбол, као све реалистичнији и живљи симбол нове реалности – такође. Али чак и у „најекстремнијем“ и „најрадикалнијем“ од свих његових романа, у Маскама, где визуелни и аудитивни ефекти (као, уосталом, и иронија и хумор Белог), достижу врхунац и где се сви ликови (па и они из Москве) претварају у један неухватљиви (и непреводиви) језички и ликовно-звучни галиматијас (јер за Белог језик и није ништа друго него синтеза звука и слике у смислу, развијена у, за тако схваћен језик, једино одговарајућој форми – роману-симфонији), чак и у том роману проговара дубински, неуништиви објективитет романа. Негде у његовим дубинама ликови су још присутни, они се још више и осећају иако је све у њима испремештано, па чак су замењена и сама њихова имена. Они, истина, након што су са њих стргнуте маске људских бића, сада „плешу“ пред нама далеко од сваког „реализма“, огољени и иронијски расточени у звучно-језичким бравурама које управо треба да покажу њихову праву природу, они су, сваки од њих поснаособ, као некакве циркуске представе праћене комичним музичким тушевима у којима тек покаткад прозвучи и неки неприродно језив тон, што је сасвим довољно да свој тој циркуско-карневалској, карикатуралној маскаради ова музика послужи као фон иза кога се наслућује много језивија стварност него што је та предњопланска циркуска представа. Међутим, тиме њихов, да тако кажем, онтолошки основ није чак ни уздрман а камоли расточен, њихово присуство је и даље темељно и чврсто баш као и у Гогољевим делима. У једној урнебесној маскаради какву је могао показати само писац у коме су се спојили таленти Гогоља и Достојевског, ови ликови-маске враћају се тамо где и припадају, другим димензијама, црном наказном царству карикатуралних привида и небића.

***

У Петрограду је све оно што би могло бити предмет једне социологије романа, наиме, одређење друштвеног контекста као места дешифровања збивања и судбине јунака, само спољашња садржина коју аутор користи да би развио некакву личну драму у односима оца и сина Аблеухових. Мотивација сина, Николаја Аблеухова, уопште се не може разумети ако се сведе на идеолошко убацивање његове свести у револуционарни вихор који је захватио Русију. Не може се разумети зато што он напросто није револуционар који, у име новога света, кога треба изградити, устаје на оца као представника старога света, кога треба уништити. Његова блискост револуцији је, у ствари, само травестија (преоблачење у „црвеног домина“) која има много дубљи смисао. Основна опозиција романа, опозиција између оца, државног службеника, Аполона Аполоновича Аблеухова и његовог сина, Николаја Аблеухова, нема код Белог социјални, политички или идеолошки карактер сукоба два света, оног старог, монархистичког, конзервативног, и оног новог, надолазећег света идеала месијанског пролетеријата, који се има изборити како за своју слободу, тако и, преко ње, за слободу свих. Не, овде је опозиција оца и сина назнака једног другачијег сукоба, сукоба који се не одвија искључиво у земаљској равни, напротив, она је симбол непомирљивости два света, овог, земљског света, кога подједнако чине како радничке настамбе у кужним и магловитим предграђима Петрограда, тако и колонаде с бронзаним лавовима испред улаза у институције царске моћи, са свом њеном бирократијом – чуваром империје, чији је службеник Аполон Аполонович Аблеухов био, и онога другог света, света који је још удаљенији од астралних вихора, космичких стихија у којима блуди Николај Аблеухов, први метафизички травестит, подвојена личност која се преоблачи, маскира, у настојању да се искобеља из лажног себе и открије своју праву природу4. У ствари, сам Николај Аблеухов је средиште тог сукоба, у њему се сударају онај свет, коме припада крстоносна и Христоносна Русија, и овај свет, коме припада Русија императорска, Русија чиновничка и револуционарна, Русија, дакле, подједнако блудних очева и синова. Сукоб та два света у Николају Аблеухову показује да Земаљска империја не може зауставити космички ветар. Све се то мора распршити као привид, односно разорити као један неприродан и лажан покушај изградње „царства божијег на земљи“. Николај Аблеухов, истина, подмеће бомбу у кабинет свога оца („кутија од сардина ужасног садржаја“), и без обзира што то чини по налогу револуционарне, анархистичке партије, тај његов чин се никако не може схватити као политички атак на институције које штити његов отац. Њиме можда повремено овладавају и у његовој подсвести повремено махнитају мрачне космичке силе, осветници за сваки човеков прекомерни покушај па био он и човекобожански, или назови богочовечански, што га не само споља везује али и изнутра одваја од колективнога лудила револуције, него и чини дубоко индивидуалним трагаоцем за смислом – иза кога стоји сам писац – смислом који ће, иако још не у потпуности, бити раскривен тек у другом значајном роману Андреја Белог – Котику Летајеву. Петроград има неколико фасада, неколико равни, он обилује наоко спољашњим слојевима и везама – историјске и друштвене околности и контексти – што га још увек чини прихватљивим ако већ не и схватљивим просечном читаоцу – док у Котику Летајеву  те везе постају дубоко особене, унутрашње, и немају никаквих конотација везаних за историјско-друштвену и политичку ситуацију, што га, наравно, чини дубљим и јединственијим, модернијим делом, али, самим тим, и потпуно непријемчивим и незанимљивим за широку читалачку публику. Филозофија историје, културе, каква је раскривена у Петрограду, као некаква тобожња објективна историја, истина, прекривена субјективним визијама и преживљавањима јунака романа, нешто је за шта се читалац и у једном површном читању, може везати. Али спољашњи, друштвено-историјски, „текући“ свет за Белог није прави, истински свет, он је свет привида, маски, једна маскарада некаквих дошљака којима је једини циљ да спрече уздизање човека, да униште културу која то уздизање омогућава и која је, за Белог, могућа једино као хришћанска култура. А живот и опстанак те културе данас зависи једино – како се то многима разочараним у цркву, чини – од појединачних подухвата. Међутим, мрачним, антикултурним силама могу и морају се супротставити светле богољудске сили оличене у великим уметницима и религиозним делатницима и њиховим заједницама. И свако индивидуално узрастање, свако оличностњење и уобличавање мора ићи у том правцу. Демијуршка сила Другог лица Свете Тројице, Логоса, Слова, Речи, тако се готово буквално испољава код онога ко истински треба да служи речи, код Словослужитеља, писца. А друго име Логоса, Слова, Речи је Исус Христос, И.Х. или онај Који у себи за читаву васељену узорно спаја човечије име – Исус, и месијанско, небеско позвање – Христос! Стога уопште није чудно што је расплет романа помало неочекиван. Бомба не убија оца Аполона. Николај Аблеухов није убица. Крај романа је чисто индикативан. Његови родитељи су умрли, а он се осамљује, никога не посећује и никога не позива. Он чита филозофа Сковороду и одлази у цркву. Нереализовано оцеубиство овим као да добија своје потпуно литерарно оправдање – Николај Аблеухов, син бирократе, сада је спреман да се поново роди у Николају Летајева, сину математичара.5

Котик Летајев је излаз из Петрограда, излаз Андреја Белог из Бориса Бугајева, или, излаз из родовског начела, које се у Петрограду налази у са индивидуалним начелом унутар самог Николаја Аблеухова, у надродовско, личносно начело, чије је порекло натприродно, духовно, бесемено, он је излаз Николаја Аблеухова из света маски, из халуцинација које су производ „стварног“ света, а којима ће се Бели последњи пут вратити у Маскама, и његов улаз у свет на који указују најчистији утисци-успомене из детињства. Излазак Николаја Аблеухова је излазак из света космичких вихора и праскова, ритмова побеснелих стихија, улазак у свет чистог космоса, у музику сфера, хармонију неба, мелодију новог-старог преображеног бића.

Форма Котика Летајева је сва настала из наслућивања оне мелодије за којом је Бели читавог свог живота трагао, мелодије која је иза свакога симбола.

У Котику Летајеву се већ појављује Онај који нас све изводи из света халуцинација, бунила и привида, из света природно родитељског дома и води нас – тамо…

У Котику Летајеву се трагање за собом, за властитим пореклом, наставља као улазак у море успомена и покушај да се кроз сећање на детиње утиске отвори пролаз у други свет:

   „… Присећање је стваралачка способност која и отвара пролаз у други свет; преображавање прошлости сећањем је сопствено читање: ненаше васионе која стоји иза прошлости; утисци дечијих година, то јест сећање, представљају читање ритмова сфере, присећање на хармонију сфере; она је музика сфере: земље где сам –
– живео пре рођења! Сећам се: у мени васкрсавају подударности –
– и у мимском покрету (не у речи, не у слици), јавља се сећање на сећање, пресецајући ми орнаменте у мој сопствени покрет у земљи живота ритмова: тамо сам био пре рођења.
Сећање на сећање је такво; оно је ритам у коме отсуствује предметност; плесови, мимика, покрети су растварање шкољки сећања и слободни пролаз у други свет…“

Све је подређено томе, и већ се сви они, и кловн Косја, и дадиља Раиса Ивановна, и мајка-помодарка, и отац-математичар, сви они који су напуштени у Петрограду, могу сада повести са собом, тамо, у земљу иза последњих мрља заласка што гасну као жуто-црвена леопардова кожа пајаца, јер кроз пајаца, који непрестано зове: „за њим, сви, сви, сви“, већ говори Онај који је рекао: „Ти ниси ни мамин… ни татин… Ти си – мој!“

   „… а пајац, жутоцрвен! – до ужаса препознатим лицем говори без речи:
– О, сети се!
– Па то сам ја!
– Стара старина!“

Малишану, који непрестано покушава да дохвати своју слободу иза тонова клавира, Он се открива из музике. И док слуша трилере, „јуре пурпурна прозорска стакла и из гримизних расцепа блиста ми као злато:
– Напуштен си био… Дошао сам – Ја“!“

Дошао је онај ко „иза свих лавирината гледа… и пружа према нама руке; до ужаса познатом буром јури без речи.
– Сети се: то сам ја – стара старина…
Страшна судбинска одлука је већ донесена: не избегавати, не победити; за њим! –                                                                                                                                                             – сви! –                                                                                                                                  – тамо!…
А камо – не знам.“

То незнање се приближава знању, оно је већ исказано у музици романа, али још није до краја освешћено, оно ће тек у живом симболизму, у оним само условно названим теоријским делима Андреја Белог овог довести до максималне самосвести. А литерарна интуиција тог сазнања је са-распеће Котиково на крају романа о детету:

   „… – када космато јато мудраца, сашаптавајући се и навлачећи жалосно грубе кожухе, оде од мене, истог часа ће се примаћи јато жена с крстом: спустиће га на сто; и на столу ће прикуцати крст.
– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –
Слушао сам већ од тате о распећу на крсту.
Очекујем га.“

***

Једнаку вредност као и књижевна, имају и његова „теоријска“ дела, која можемо посматрати сама по себи, као независне целине, али и као етапе на путу којим се креће душа која трага за собом, за сопственим идентитетом и пореклом. Наведимо само нека: Самоосвешћујућа душа, Симболизам, Мајсторство Гогоља, Рудолф Штајнер и Гете.

Након упознавања са Штајнером, симболизам Андреја Белог је, по његовим сопственим речима, „постао још симболичнији“. Према томе, оно што је кључно у тим делима, оно о чему нам она говоре и шта нам из своје најдубље дубине доносе, јесте схватање симбола и симболизма. Симбол је за Белог пут у живот, нека врста живе слике, некакав залог личног живота као стваралачког чина, чији је последњи циљ раскривен у речима апостола Павла: „Не ја, него Христос у мени“. Хришћанско учење је, уопштено речено, ослободило човеково „Ја“ откривши му пут бесконачног усавршавања. Тако то произилази и из Штајнерових предавања, из циклуса посвећених Петом Јеванђељу и Христовом импулсу. Симболизам, према томе, није само литерарни правац, није чак ни само један поглед на свет, некаква философија – симболизам је жива душа разумевања света и живота. Симболиста свуда види симбол. Али симбол за Белог није тек пуки знак који значи нешто друго, нешто што је много узвишеније и дубље него што је знак сам. За Белог симбол није чак ни бесконачно у коначном, није чак ни смисао у слици, он је више од тога. Он је пре некаква магијска реч којом се отварају врата и пролаз у други, истинити свет. Он је пре жива стварност која стоји на преласку овог света и онај свет, стварност коју у ретким тренуцима нашег Христоподобија чинимо ми сами. Зато и сам симболизам, као учење о симболима, јесте више од пуког разумевања света и живота. Симболизам је конструкција истинитог бића света у његовом живом органском јединству, јединству чије је срце Исус Христос, Симбол свих симбола, Оно што је кадро, или, тачније, Онај који је кадар да у потпуности васпостави и испуни ја, и што, тачније, Који, на неки начин, и јесте само то ја. Тај Симбол над симболима је крај пута којим је у свом трагању за самом собом прошла самоосвешћујућа душа. Симболизам је према томе са-живот, и са-распеће и са-васкрсење, а симбол је жива слика Христовог импулса у конкретном „ја“. Симбол је тако Живи живот, Живот самога живота, Стварност саме стварности. Стога руски симболизам може и мора бити схваћен као потпуна реализација хришћанства унутар књижевности.

Овакви закључци произилазе из учења Андреја Белог и предавања Рудолфа Штајнера онако како их је Бели схватао. И то је једино, али и оно највише што је Штајнер могао дати Белом – у његовом сопственом тумачењу.

Са Штајнером се Бели упознао 1912. године. Неколико година је слушао његова предавања по разним градовима Европе, али је и радио на изградњи антропозофског храма Гетеанум покрај Дорнаха. У својим успоменама Бели успева да опише не само Рудолфа Штајнера и његове шаролике ученике, него и да нам приближи духовну климу и атмосферу у којој се налазило европско људство пред Први светски рат (или Велики рат како данас воле да кажу) и током њега, људство које у својој националној шароликости било сабрано управо у Штајнеровом Дорнаху. И тај његов опис духа Европе, као да је сам пореклом некакав универзални Европљанин, тај његов опис Рудолфа Штајнера, Михаила Бауера, Карла Унгера, Софије Штинде и осталих Штајнерових најближих ученика и сарадника, као да је и сам Немац пореклом, нешто је што може изненадити и зачудити само неупућеног читаоца. Јер та способност, коју ћемо само прелиминарно и сасвим условно одредити као способност уживљавања, је нешто што је карактеристично за све руске симболисте, па и за сам руски дух уопште. Негде је Достојевски рекао отприлике ово: Енглез, Француз, Немац никако не могу ући у руску душу и схватити руски дух, а Рус то може, он може ући како у душу Енглеза, тако и Француза и Немца, и схватити је баш онако како би је и они сами схватили. Јер Рус је по Достојевском онај који је изнад сваке поделе, националне искључивости, Рус је онај који у себи носи нешто свечовечанско. И та способност је нешто више од моћи уосећавања, уживљавања, та способност је нeка највиша моћ која је дата Русима, тачније, неким Русима. И она, по мишљењу аутора ових редова, уопште и није карактеристика тих Руса као припадника једног словенског племена, него је привилегија неких других сила које су у њима обитавале.

Када је роман Огњени анђео Валерија Брјусова, симболисте, преведен 1910. године на немачки језик, један књижевни критичар је написао: „Не верујем у руско порекло аутора романа јер такво познавање тог раздобља наше историје једва да је могуће у једног странца“. А то је био век Агрипе фон Нетесхајма, век ломача и инквизиције, вештица и враџбина, општења с ђаволом, ране немачке мистике, али и век великих открића и хуманизма. Сам Андреј Бели је о Брјусовљевом роману писао: „Огњени анђео занавек ће остати образац високе књижевности за узак круг истинских поштовалаца лепог. Огњени анђео је изабрана књига за људе који умеју да мисле у историјским сликама“. Остаје ипак питање: шта је то, ако већ није знање или моћ уживљавања, ако није присуство свих историјских слојева у појединачној души, што је, у ствари, Валерију Брјусову и омогућило да тако аутентично дочара немачки 16. век? Или да, питајући даље, останемо на трагу већ наслућеног одговора: чију је помоћ у том послу уметничкога реконструисања једног удаљеног историјског периода једне туђе земље имао Валериј Брјусов?

Ко је икада читао Владимира Соловјова могао је уочити да је „отац руских симболиста“ имао јединствену способност да у потпуности уђе у западни дух, да истовремено философира и као Немац (са тешком немачком дијалектиком појмова и метафизичком дубином) и као Енглез (са емпиристичком, позитивистичком прецизношћу, готово цепидлачком, скептичком употребом општих појмова и термина и уважавањем чињеница) и као Француз (са оним превасходно француским квалитетом мишљења у коме се јасност и разговетност преплићу са финоћом излагања). С друге стране, аутору ових редова није познато ниједно дело у коме би Немац филозофирао као Енглез, Енглез као Француз и Француз као Немац. Сва та дела, упркос универзалности свога предмета, носе обележја националног духа, па отуда и садржајна разлика у методологији њиховог промишљања и излагања, без обзира на јединствену тему којом се баве: од метафизичко-синтетичко-дедуктивног (Немац) до аналитичко-индуктивно-позитивистичког (Енглез). Соловјов је све то објединио у себи. Он је говорио као Рус, био је руски филозоф, али је могао да говори и као Немац и као Француз и као Енглез, могао је да буде и немачки, и француски и енглески философ. Наравно, он то није био, он је био руски философ, са специфично руском мисијом: мисијом свејединства, целовитог, живог знања, софијанске мудрости као основе теоантропоургијског, богочовечанског преображаја света.

Такви су били и ученици Владимира Соловјова, такви су били Вјечеслав Иванов и Валериј Брјусов, такав је био и Андреј Бели.

Стога уопште не треба да чуди то што је Андреј Бели тако аутентично могао да доживи западну културу, на аутентично свој али и њен начин, што је могао да појми Европу, и Базел и Дорнах, и Канта и Ничеа и Штајнера, онако како то ни њихови генијални сународници или суграђани нису били у стању.

Многи су ту особину симболиста приписивали њиховим окултним способностима.

За нас то није довољно. Аутор ових редова сматра да су руски симболисти били не само изузетно обдарени људи, не само медији-упијачи духова и знања који су долазили из Европе, они су, рећи ћемо то отворено, без страха да будемо исмејани, били тамо и у томе, били су у том времену и у том духу. Та способност се не може до краја објаснити ни учењем о реинкарнацији, сеоби душа, учењем које је у својој антропософији реафирмисао Рудолф Штајнер, не може се објаснити чак ни неким метемпсихотичким свеприсуством душе, нити претпоставком да у индивидуалној души постоје похрањени сви слојеви људске историје, људске културе, и да у њих само треба уронити па да нам се они у потпуности отворе. Аутор ових редова мора поставити питање: како то да само неки, само ретки појединци могу да виде, да знају, да се „сете“, да опишу и пренесу нешто што припада туђем, другачијем свету, да га прикажу као да је живо, присутно? Не ради ли се ту можда о неким изабраницима, генијима, о неким, посебним даровима, обдареним гласницима? Овде као да се ради о потврди Платонове претпоставке о некаквом идеалном свету у коме је људска душа обитавала пре свога земаљског рођења па се сада, након свога оваплоћења на овој земљи, само сећа тог идеалног света препознајући у појединачним стварима његове одразе. Као да се управо о таквој души ради код руских симболиста. Али све те претпоставке помоћу којих покушавамо да објаснимо овај феномен и ову њихову способност нису чак ни делићи целовите истине, него пре њихове бледе сенке. Кажу да је Владимир Соловјов имао медијумске способности. Сенка истине. За аутора овог текста, који се не плаши могућности да буде исмејан, Владимир Соловјов није био никакав медијум него управо дух „заробљен“ у телу. Био је неко други, странац на овој земљи, некакво у ову земљу неукорењено и бездомно суштаство. Зато је он и био бескућник, луталица. Обичан човек има своју кућу. Кућа је истовремено и његов идеал, и његов циљ, и његова реалност. А Владимир Соловјов – луталица, Андреј Бели луталица, имали су само једну, и за њих саме дубоко скривену жељу, жељу да оду са овога света, да се врате тамо одакле су дошли. Њихова жудња, њихово непрестано трагање, њихово осећање овоземаљске бездомности, „трансценденталног бескућништва“, обескорењености, тако карактеристично и за многе друге руске писце и философе, та њихова скривена али страсна жеља за повратком у завичај, која  проговара између редова сваког њиховог текста, говори много о њима, о њиховој правој природи, али говори и нама, рођеним од мајке и оца, рођеним семеним зачећем, говори нам о лепоти неба, другога света, за којим и ми, упознајући њихова дела, пут њихове душе, почињемо и сами да жудимо. Њихова је судбина, ако тако можемо рећи, повратак, повратак без васкрсења, наша је судбина страдање до васкрсења и Страшног суда.

Они су били „гости“ на овој земљи. Маска њиховог посебног земаљског лика имала је људско обличје, али је ипак пропуштала светлост оног другог лица. Они нису могли знати, али су нејасно могли слутити своје право порекло. Као из неког свеприсуства, они су посматрали догађаје на овој земљи. И када су били на њу спуштени како би реализовали своју мисију, односно Божију Промисао – јер човек је слободно биће, он може и да прими и да одбаци, анђели су службени духови, они су изван сваке слободе, они су весници! – могли су, наравно, онолико колико им је допуштао њихов ранг у небеској хијерархији, колико им је допуштала тежина земаљског тела у коме су били заробљени, да наслуте и да се досете о чему се ту заправо ради, да је то негде већ виђено, већ било… одлучено…

Трагајући за собом, за сопственим идентитетом, за својим пореклом и својим правим оцем, Борис Бугајев, не случајно, узима псеудоним Андреј Бели. Овде псеудоним није у функцији никакве потребе за скривањем или пак гордим уметничким кинђурењем, него је најдубљи израз истине да суштинско биће, у ствари, не припада природном поретку. Андреј Бели није био син Николаја Бугајева, математичара и државног чиновника, то је био Борис Бугајев, земаљско име, земаљска љуштура и маска небеског анђела Андреја Белог. Нама, сазданима од земље, то је открила Марина Цветајева не знајући можда ни сама шта открива, али знајући да деца говоре истину: Аља, њена трогодишња кћерчица, молила се анђелу, Андреју Белом. Други су се звали Ивановичи, Петровичи, а овај… просто тако… Бели.

***

Трагајући за собом, Андреј Бели постаје философ културе. Он упорно мења своје земаљске духовне родитеље: Канта, Рикерта, Маркса, Соловјова, Штајнера… И у том мењању, он долази до закључка да нема културе без религиозног корена и да, одвојена од њега, култура постаје распутна и беспутна. Он долази до спознаје да само у разоткривању свечовечанске, универзалне целовитости човек реализује своју мисију, проналазећи смисао и пут живота. А то је већ пут хришћанства, то је већ Христов пут. То је већ Он као пут… Некакав чудновати, специфични ренесансни uomo universale био је Андреј Бели. Био је чудак, особењак, био је особен и међу све самим особењацима, несамерљив је у своме особењаштву био и са највећим особењаком међу својим савременицима, Виктором Хлебњиковим, краљем времена Велимиром Првим. Бежао је од униформности, једнодимензионалности, бежао је од умртвљујуће доследности, од закономерности и доказаности сваке врсте, бежао је од оца-очуха математичара, у свим својим делима тежио је као оном другом свету апсолутне преданости у служењу пред Престолом, све димензије овог света код њега су се губиле у другим димензијама, димензијама вечности и свеприсутног па, према томе, и сведохватљивог бескраја. Тежио је раскривању свога „Ја“ у многоликости стваралаштва. А то ја било је И. Х. = Ж 6, било је живи Живот, и зато у задивљућој количини дела којима је Бели обогатио све области човековог литерарног стваралаштва: од поезије и приповедачке књижевности, преко мемоарске прозе, успомена и есејистике, до теорије књижевности, естетике и филозофије (и то на начин како то ни пре ни после њега нико није учинио), у том бескрајном, безмерно вредном богатству, свако ће наћи макар једно једино, сићушно зрнце оне златне прашине која је захваљујући космичком ветру Андреја Белог долетела до нас са Духовног сунца, од Вечнога оца, и чија ће га светлост обасјавати читавог живота. То зрно ће бити тајна Божја коју смртник никада до краја неће моћи одгонетнути, али која ће му бити драга као искра генија која се прелила у њега. Генија, или у овом случају, бића са другог света, анђела.

***

И остала дела Андреја Белог, његова поема Христос воскресе, његове Четири симфоније, његове Арабеске, Успомене о Блоку  и Успомене о Штајнеру, само су нека од дела која, поред напред наведених, морају бити поменута будући да и она сведоче о јединственом генију какав је био могућ само у непоновљивом тренутку руске културне и духовне ренесансе с почетка 20. века.

И у њима је присутно трагање Андреја Белог за сопственим идентитетом и пореклом. И у њима је Бели наставио да врши своју мисију. Он је био у Палестини, био је на крсту.

„И ја, тринаести, слушајући доктора, сетих се да сам још и тада присуствовао свему томе, без обзира да ли сам у то време био оваплоћен…“

Након Штајнерових предавања из циклуса „Пето јеванђеље“ Бели убрзано иде ка властитој самоспознаји. Његово ја открива му се из света сећања. Открива му се у његовој тридесет и трећој години, 1913. године, у време када је слушао циклус Штајнерових предавања…

„… све до сада гледали сте на себе као на неког ко је рођен од Николаја Бугајева и Александре Јегорове, на Арбату 1880. године, али сте у перипетијама одрастања превиђали нешто што све мења; на пример: сећате се вашег првог обраћања мајци: „Мама!“ Чујете одговор: „Синко!“ Али превиђате да нисте синак, већ „посинак“. И ето, то се одједном открило, „33“ године након вашег рођења, у октобру 1913; придодато је „по“ које све мења – сместа, у свим сликама успомена; оне падају као копрена; појављује се лице целине које револуционарно мења биографију; „Ниси син већ – посинак, ниси се родио у Москви: никада се ниси родио: увек си пребивао… у лику „ја“.

А тај лик је – Исус…

– отворила су се тајна врата успомена; и кроз њих, као из ходника, из „пре“-рођења, из прошле бесмртности неко прилази и… све се помера; и „дивљи“ свет пред нашим очима постаје још дивљији, чуднији, празнији; реч која ће га препородити биће из наших уста; али су уста засад – нема; вест онога који нам прилази још није допрла до центра свести: до-сети се!

„Свега сам се сетио“.

Али Белом још говори глас, не говори он то још сам о себи, о њему му још говори глас, глас мага, глас пастира, глас доктора…

И…

Дошао је „пријатељ“.

„Пријатељ“ долази из самог почетка свих почетака…; „с њим је и био замишљен живот заједно с Арбатом и с треном „рођења“; он је постао играње жмурке. Али Пријатељ долази да скине повез…“

Приближава се време скидања маски, свих образина овога света, крај маскараде.

„Завршило се странствовање; и – нема више маскараде ствари…“

Свет се распада, привиди умиру. Последња смрт бива праћена громогласном глосолалијом, некаквом кубо-футуристичким бунилом свега на свету, али и најлепшим визијама последњег заласка који лагано „умире“ „као жутоцрвена леопардова кожа“ на хоризонту судбоносног буђења. На крсту на коме је разапет, Котик Летајев се буди и одлази из растрчаног, устумаралог света…

Да! Она га је открила, и он је то предосетио. То су сродне душе, оне не-људке и ван-људске, оне пре-почетка, то су душе-езотерици, које знају једна за другу, које ће једна другу препознати…

Бели није знао ко је он, у ствари, био, није то са сигурношћу знао можда све до самог тренутка повратка. А тада се већ никаква спознаја није могла објавити. И он то није ни учинио. А она је знала, она је пробила згуснуту таму непрепознавања својим херојским женским срцем. Њено срце јој никада није допуштало да узмиче пред истином и она ју је – не плашећи се да ће бити исмејана – ах, она је била изнад било каквог страха од кога се, у ствари, тако много прибојава аутор ових редова: прибојава се страха! – она ју је објавила.

„… треба се учити разликовању ближњих који поседују знање о том… непрепознавању, од оних који то знање не поседују, пошто онај који то знање поседује не може дуго остати сакривен за онога ко га такође поседује… Ако се већ не може сакрити, онда треба говорити.“7

Али, како говорити? Симболима! И то оним симболима који би више од других били иманентни самој стварности. Време је да имена падну, јер долази „тренутак“. Симбол се не разумева, не тумачи, симбол је непосредност која се може разумевати или тумачити, али се пре свега мора до-живети. Јеванђеље је оно доживљено, саживљено.

… Четири линије крста и „ја“ у њиховом средишту…

Куцнуо је час, дошао је тренутак, маг је пронашао младенца и нема више… арбатског стана – постоје догађаји у Палестини од 30. до 33. године у којима ме је пријатељ родио, учећи ме љубави; али ја сам – уснуо… Али, сада сам се – сетио –
– То је је било у Палестини,

– јер је тамо пралик Почетка
који смо сви дотакли, јер је у
њему „Почетак свих почета-
ка, почетак свега постојећег“;
и „ја“ је тамо било, и оно је при-
суствовало историјском подиза-
њу телесног знака „Почетка“.
Оно је у Духу „ја“ и управо је
стога и учило од Исуса, с којим
смо у „Почетку“ сви ми били бра-
ћа; будући да смо се као деца
играли један с другим…“

Деца. Син Божји и деца Божја – анђели.

Дом више није Арбат. Баш као што ни дом Аполона Аполоновича Аблеухова у Петрограду није био прави дом његовог сина-посинка Николаја Аблеухова. „Кутија од сардина ужасног садржаја“ требало је тамо да разнесе лажни дом, да убије неправога оца, кога је „црвени домино“ Николај Аблеухов ипак оплакао. Отац није био крив, та он ипак није могао знати! „Умрли су родитељи његови. Читао је философа Сковороду.“

Луталицу, боготражитеља…

У Успоменама о Штајнеру, 1929. године, онај „Весник из будућности (иза срца)“ већ уводи будућност, „где смо „ја и свет“, „ја и отац“ – једно у Дому камо идем; и – што је главно: Дом камо идем мени је познат, јер је као да сам у Њему већ био: у тренутку затечености; он је – дотакнута веродостојност…“

Последње што је написао, биле су Маске.

***

И онда га је Бог повукао, једноставно подигао. „Доста је било, враћаш се…“ Умро је онако како је у једној својој давној песми и предвидео, од „сунчаних стрела“. Али њега није као сатира Марсију убио Аполон, сујетни, горди пагански идол. Пагански богови нису имали власт над Андрејем Белим. Он се није такмичио, он није био горд, он је певао и извршавао мисију, мисију анђела Господњег. Певао је до последњег тренутка, певао је све док и сам у том неизрецивом тренутку није схватио дубоку Премудрост Божију, Промисао Божију: „Доста је било, они свеједно више не могу да приме…“ Он је те речи свакако чуо у тренутку док је несвесно-намерно у Коктебелу „умирао“ од „сунчаних стрела“, стојећи на сунцу, предајући се Сунцу, оном Сунцу које је некада било и у самом човеку пре његовог пада, и које је након тога одскочило на небо, враћајући се Оцу, он их је чуо, али тајну свог порекла никоме није открио. Да ли му се она уопште открила у тренутку преласка, да ли се он сетио? Наравно. И са-распеће, са-васкрсење он је гледао и доживљавао у вечности, а да у њему није „историјски учествовао“. Јер он није био ни човек ни богочовек. Он је био анђео. Чије је право име на небу било Андреј Бели, а псеудоним, његова привремена људска, земаљска маска – Борис Бугајев. А анђели се не рађају, и не умиру, и не васкрсавају, зар не?…

Бели домино из Петрограда, Бели Саровски старац из Рудолфа Штајнера, само су намах засветлели неземаљском светлошћу међу многобројним, гогољевским карикатурама. И последње фотографије Андреја Белог, пред његову смрт, откривале су лице не човека, него духа. Он се већ враћао. Иза маске човека, откривале су лице анђела Господњег, чију светлост ни сама најфинија маска људског лица – која је икада била створена, са свом оном оштрином мисли, осећајности, неземаљског, нељудског погледа, нечега надкласичног, што ни најсавршенија, најкласичнија уметност не може да ствари, јер се она не може поредити са Богом и његовим стварањем – није могла сакрити, поготово не душама-езотерицима, оним сродницима са којима се играо заједно са Другом у Дому Оца – правог, јединог, истинитог – у Дому у који је са собом повео и свога малог, уплаканог, јадног земаљског оца-очуха, сенатора Аполона Аполоновича и математичара Бугајева. Последње фотографије Андреја Белог откривају нам, баш као што су и Марини Цветајевој откриле, анђела Господњег који се припрема да поново заузме своје место у Хору пред престолом Господњим.

„Господо, загледајте се добро у два последња портрета Андреја Белог у Последњим вестима. На вас, по некаквом плочнику, одвајајући се од некакве зграде, у заустављеном покрету лета – иде човек. Човек? Или онај последњи облик човека који остаје после спаљивања: дунеш – распе се. Или чисти дух? Да, дух у капуту, а на капуту шест дугмади – избројала сам, али какво је бројање, каква тежина икада икога уверила? Разуверила?

Случајна фотографија? Шетња? Не знам како други, али ја, чим сам угледала тај снимак, назвала сам га: прелажењеТако, и никако другачије, тим истим кораком, у том истом старом шеширу, са истим штапом, одвојивши се од исте те зграде, по истој калдрми и исто не приметивши прелаз, прешао је Андреј Бели у други свет.

Тај снимак је астрални снимак.

А други: само лице. Људско? О не. Очи – људске? Јесте ли икада видели на човеку такве очи? Немојте се позивати на нејасан снимак, лош новински папир, итд. Све то, сви ти новински недостаци овог пута, овог ретког пута су песнику – послужили. Са страница Последњих вести гледа нас лице духа, очију прожетих неовдашњом светлошћу. Која прожима – нас.“8 Вратио се да слуша мелодију вечног и за жељне људе, новог еона. И он није могао ни да васкрсне ни да умре. Умрла је маска, Борис Бугајев, и, као што и приличи, отац Сергије Булгаков (каква „коинциденција“! – отац Сергије Булгаков који у Москви сахрањује земаљску љуштуру небеског анђела Андреја Белог, и отац Сергије Булгаков, философ, богослов, софиолог који у Паризу пише своју трилогију о Богочовечанству и своју Лествицу Јаковљеву, о анђелима небеским!) је у московској цркви Сергијевског Подворја одржао опело Борису Бугајеву, масци. А Белог већ није било. Јер Марина Цветајева је видела. Иза леђа оца Сергија Булгакова, на одру није лежао нико, баш нико. Маска је усахнула, ископнила, а Андреј Бели, анђео, већ је био отишао. А и да није, ко би га и могао видети?

Јер… анђели су невидљиви, зар није тако?

„Чудно, али ја сам све време заборављала, ниједном ми није допрло до свести да мртвачког сандука нема, да њега – нема: изгледало је као да га отац Сергије само заклања, када се склони отац Сергије, ја ћу га видети… Никада још, можда, читавог живота нисам с таквом ревношћу и свешћу понављала за свештеником као у тој мрачној, од празнине огромној цркви Сергијевског Подворја, над привиђењем мртвачког сандука иза тридесет и девет брда и долина спаљеног:

– Упокој, Господи, душу новопредстављеног раба Твојего – Бориса.“

***

У књижарама су данас тако ретке књиге оних који су служили… Њих готово и да нема. Нема ни Њих. Оне се више не штампају. Оне се више не појављују. И зато је појава Московског чудака Андреја Белог равна чуду. Догодило се чудесно чудо. Чудо које радује, али које и упозорава, које упозоравајући открива један ужасно сиромашан живот. Као да је Бог дигао руке од нас. Јер смо ми, поставши заробљеници привида, лажи и обмана, и анђеле Његове једном прогласили за ђаволе. И шта смо тиме добили? Добили нисмо ништа а изгубили смо све. Изгубили смо детињство, а тако је лако било сетити га се, тако је оно било близу. И рај иза њега је био близу.

Али, многи међу нама, за које је уметност некада била (као) Бог, а онда је то, назнано због чега, престала да буде, сада показују знаке кајања. Многи међу нама сада се досећају. И ја се – досећам –

– Захваљују теби, магу-пастиру,
сетио сам се, сада, времена када
сам био мали и са Оцем својим у
рају. Кроз све ходнике, кроз сва
времена и све претке и родите-
ље, вратио сам се, захваљујући
теби, до свога малог праоца Ада-
ма, праоца-дете, и видео сам њих,
видео сам све нас скупа, како се
играмо, заједно са Другом – та-
мо!“ – у Дому почетка свих поче-
така, у Дому Оца…

***

А о Москви – касније!

На крају другог дела романа
____________________који назив носи –
____________________________________– Москва на удару!

__________

1 Романи Андреја Белог: Сребрни голуб и Петроград, Котик Летајев, Покрштени Кинез, Записи особењака, те Московски чудак, Москва на удару и Маске као делови замишљене трилогије под називом Москва.

2 В. Иља Еренбург, Људи, године, живот, стр. 38, том 2, књига 3, Београд, Култура, 1964, превод др. Милослав Бабовић.

       Иначе, Еренбургова оцена Белог, без обзира на наслућивање његовог генија, није одговарајућа и одаје карактеристичну некомпетентност. То што је мало ко међу совјетским људима могао да прочита сабрана дела Белог или Хлебњикова од корица до корица, није, наравно, никакав критеријум. То што је његов пут савременицима био „замршен и неразумљив, баш као и његова синтакса“, није пресудно за оцену прозе Белог. Можда се, на крају крајева, само небеским аршином може измерити проза Белог, можда само Белом сродан геније може разумети оне „неразумљиве речи“ којима је Бели писао. Јер Бели и не може бити разумљив човеку који нема никаквог додира са небом, баш као што му у суштини не могу бити разумљиви ни Шестов ни Берђајев (с којима се иначе Бели често веома страсно и гласно спорио и расправљао) без обзира на „општеразумљивост“ њиховог језика или блискост тема о којима пишу. Речи Белог могу бити до краја разумљиве само човеку који страсно верује и страсно тражи Бога па стога уопште ни не чуди што је један од првих који је препознао књижевни геније Андреја Белог, који је непосредно након објављивања Петрограда оценио да се ради о несумњиво генијалном делу, захваљујући коме његов писац стаје уз бок Гогољу и Достојевском, био управо Николај Берђајев, страсни искатељ Царства Светог Духа, гласник Трећег завета и Осмог дана Богочовечанског стварања. А исти такав боготражитељ, без обзира на све зађевице које имао са Берђајевом и „новом религијском свешћу“, без обзира на своја „лутања“ по разноразним „духовним“ световима, био је и Андреј Бели. Белом треба приступати као религиозном писцу, писцу дубоких религиозних уверења и прозрења, и тек тада ће нам се његово дело заиста отворити и постати разумљиво. И тек тада ће и његов уметнички стил заблистати пред нама не само у спољашњој лепоти речи и језика, тог неупоредивог језичког накита-космоса, чији ће нам рукопис још дуго одгонетати техничари-теоретичари и рестауратори књижевности, баш као што ни икона Свете Тројице Андреја Рубљова неће заблистати пред нама само у својој спољашњој лепоти композиције и раскошних боја три анђела, већ као риза другога света, живи плашт тога света, онога света за којим жудимо, коме служимо у слободи свога талента не обазирући се на критеријуме вредновања једне дубоко безрелигиозне теорије и осећања уметности. А ти критеријуми су управо и били узрок пропасти уметности као чудесног чуда, тог јединог чуда за које је било способно људско биће! Не завршава Котик Летајев случајно сликом распећа малога дечака, и речима: „У Христу умиремо, да бисмо у Духу васкрсли“.
Све овакве и сличне оцене Белог – проистекле било из спољашњег, биографско-психолошко-социолошко-идеолошког или идејног приступа, било из тзв. „унутрашњег“ приступа, тј. испитивања стила, структуре и конструкције композиције, интертекстуалних веза и слично, дакле, од оног приступа који пита „шта“ до оног који пита „како“ – пате од сужене перспективе, од, да тако кажемо, „историјски и историјом ограничене свести“ која не може да из перспективе вечности пита „ко“ и „зашто“. Наиме, ко је створио дело и зашто је створио баш такво а не другачије дело? Овде почетни и крајњи узрок бивају одлучујући, пита се о циљу, сврси дела, о смислу оног „шта“ и „како“ дела, из којег та питања једино могу до краја и бити осветљена. Јер, понављамо то још једном, не може се Белом прићи из свести која није верујућа, која није боготражитељска, а да, при томе, његово стваралаштво не буде на губитку – ван такве свести не може се уопште схватити феномен Белог. Историјом, психологијом, социологијом и безрелигиозном филозофијом ограничена свест, хтела то или не, знала то или не, поступа редукционистички, и тај углавном несвесни редукционизам, који, макар он и наслућивао гениј Белог, мора овог у најбољем случају свести на екстравагантност, ексклузивност, на неке старе теме, рецимо, на тему очева и синова у некаквом дијалектичком кључу, будући да у њој не постоји прави и једино меродаван критеријум – онај боготражитељски. Тај редукционизам ништа не може да објасни, ни смисао његових дела, ни његов „уметнички експеримент“ – ону динамику и узбурканост његових реченица, његов стил, ону полифонију за којом је жудео Бахтин, не полифонију порука, ставова, „идеја“, већ полифонију гласа и смисла, истинског општења у видљивости, звучности и додиру идеја и њихових носилаца – нити пак психологију Белог, ону невероватну убрзаност и наоко апсурдно понашање и кретање Белог. Он, истина, може да констатује и опише, али не и да објасни ону неприлагођеност, оно нагло мењање правца, ону „неприродну“ недоследност, растрчаност, фуриозност и екстатичност како његових јунака, тако и њега самог, ону метафизичност речи, ону употребу метафоре као обичне речи, буквално, али и обичне речи као метафоре, без икаквог посредовања и лукавства ума, онај црно-бели свет, ону истину и лаж које су биле у основи књижевне пројекције света, онај сукоб „људских“ и „нељудских“, или, ако хоћете, добрих и злих сила у људским обличјима, са којих само треба стргнути маске и тако их разобличити као демонске и анђеоске силе, што у бити и јесте један од задатака уметности како ју је Бели схватао и како ју је у својим романима остваривао. Ко може да схвати његову поему Христос воскресе ако за њега вест о Христовом васкрсењу није истинита, радосна вест, ако не схвата да је она, поред осталог, и један узвик чуђења и чак презира над могућношћу да се васкрсење Христово, то чудо над чудима, прихвати само као прости поетски мотив. Уосталом, мало је ко међу руским писцима, укључујући и последњег представника великог руског Сребрног века, Данила Хармса и његову браћу Обериуте, био неверник. Хармс и његов поетски сабрат Александар Веденски су, како сазнајемо из Хармсовог дневника, за време прогонства сваке недеље ишли на богослужење. Зато се руска књижевност и не може мерити „чистим“ естетским критеријумима, њој је потпуно стран такозвани „естетски партикуларизам и сепаратизам“ (Владимир Соловјов), у њој је увек садржано нешто више, она је теургијска – један целовити доживљај света и човека и једно целовито „преображавање света и човека“, ако је тако могуће рећи, sub speciae aeternitatis – она је богочовечанска.

3 Иначе, тога ритма има и у романима Бориса Пиљњака, који је несумњиво истрпео велики утицај Андреја Белог. Поготово у његовим романима Гола година и Машине и вуци.

4 Обратити пажњу на двоструку, наглашену „аполоничност“ оца Аблеухова. „Аполон од оца Аполона“. Аполон Аполонович. Ко је Аполон? Бог границе, закона, норме, „слободе подређене закону“ (Ниче), бог виделачког заноса и виђења, уопште слике, оног пластичног, сликарског, изграђене и довршене форме. Бог пластике. Бог који кажњава пре-ступ. Држимо да то „појачано“ присуство „Аполона“, у имену-природи оца, указује на „египтицизам“ очеве воље, окошталост света који симболизује, на „мртвило“ једног  „крутог конзервативизма“ – аполонизма који је „подигнут на квадрат“ (Аполон Аполонович) – његову „скамењеност“, отпалост од битија, „сагрешење“ према музичким силама, према лирско-дионизијском принципу, односно дитирамбском Ungrundu света. Јер свет је лирски. Он је дитирамбска, дионизијска метаморфоза – „Шивин плес“. „Свет је постојано стварање“ (Ниче), у највишем чисто дионизијска афирмација, неко играво ’произношење и растакање’ у коме се осведочава Неусловљивост и Преобиље. Ватра је свет! Он је музичко-лирско раскривање Ватреног и Неисцрпног. Или другачије: Конзервација, „чување надатог“, одвојена од „прометејског стваралаштва“, од посезања у ново и сублимно јесте чиста недовољност и клонуће. Она је „отпалост од божанствености“. (прим. прир.)

5 Крај романа Петроград:

       „Године 1913. Николај Аполонович је још увек данима ходао пољем, ливадама, шумама, надгледајући с тужном леношћу пољске радове; ишао је у качкету; и носио је капут камиље боје; шкрипуцкао је чизмама; променила га је златна, лоптолика брада; а ћубу косе истицао је сребрни прамен; тај се прамен појавио изненадно; очи су се његове разболеле у Египту, и плаве је почео да носи наочари; глас му је огрубео, лице преплануло; брзина покрета је нестала; живео је усамљено; никога није позивао, ни код кога није одлазио; виђали су га у цркви; у последње време читао је филозофа Сковороду.
Умрли су родитељи његови.“

6 Парафразирам: Ich – чита се ИХ – на немачком значи „ја“. I. X. су иницијали Исуса Христа. Формула се добија тако што грчко I, које је у старом, дореволуционарном руском правопису означавало глас И, превучено преко Х даје Ж. Тако се добија лице и наличје формуле исказане у праскозорје хришћанства „Ја сам пут, истина и живот“. I. X. јесте Ж. ИХ јесте Ја. I. X. јесте Исус Христос у Ја. Ја јесте Ж(ивот). Једина истина ја и живот ја, их, јесте у I. X. У Исусу Христу. Према томе, Ја сам пут, истина и живот. То је максимум спознаје и самоспознаје до које је могуће доћи. До таквих закључака долазе и сви озбиљни руски истраживачи и тумачи дела Андреја Белог. Али, да ли је још увек човек онај чије је ја испуњено Христом? И да ли је тај уопште и био човек? Он је нешто друго, он није обично људско биће. То је обожени човек. А да ли је обожени човек био могућ пре Исуса Христа? Негде ту слути се максимум до кога је Белог могла да доведе Штајнерова наука и њена интерпретација.
„Али, открива се ћутање о оном главном над перспективом култура – његова реч над речима: реч о речи; дарови, ризе, сјај – нису за човеково „Ја“: „Не ја, већ Христос у мени“. Сам облик „Ја“ („Ich = Их“) заправо је – И. Х.; човек-маг, човек-цар – приликом ношења дарова културе окренут је јаслама; човек-маг, човек-цар не тежи власништву… али, ево, ближи се тренутак када треба сакупити све дарове, и – чује се: „Ја“, „ИХ“, све је у „Ја“; али истог трена: „Ја“, „ИХ“ у слободном поклону пуном љубави нестаје из видног поља: „ИХ“ постаје „И. Х.“: Исус Христос; захваљујући силама вишњим држи се цар света; „Царство“ – није власништво; првосвештенство је – праслика; обједините све о културама, о човековом „ја“, сагледајте у светлу онога што је речено о Христу; и – преображај „цара“ и „мага“ у гесту поклоњења; човек-маг, човек-цар предаје сјај свега што поседује младенцу, новорођеноме „ја“. Јасле су пред нама сложене; и човек постаје – пастир!…
Када је доктор изговарао речи о Христу, ми смо постајали сведоци мистерије преображаја „мага“ у пастира; док говори о Христу, он је – први пастир; а кад говори о култури мистерија које су саткале културе, он је – први „маг“. И ако је доктор могао да саблазни – (ко је овај што влада знамењима?) – када би почео да изговара речи о Христу у тренутку би на видело изашао његов најскривенији лик: пастирски; он, којем су се дивили и којег су чак били спремни да крунишу, стајао је сада пред нама без икакве власти, положивши пред ноге рођену истину… и… „ја“…“
Јер ти већ знаш: све то, све речено, није ни твоје, а није ни моје, све то, све речено је – наше…

7 Марина Цветајева, Заробљени дух. У књизи Земаљска обележја, Просвета, Београд, 1873. Превод Милица Николић.

8 Марина Цветајева, исто дело.

Извор: Андреј Бели, Московски чудак, Логос/АЕД студио, Београд, 2014.

 

(Изглед, коректура и опрема текста редакцијски; илустрације са изворника)

 

Изворник: Српска Акција

(Visited 56 times, 1 visits today)
ГЛАВНА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *