Иван Новчић рођен је 27.07.1972. године у Краљеву. По струци је инжењер пољопривреде за сточарство и професор српског језика и књижевности. Пише поезију и бави се есејистиком. До сада је објавио две књиге песама: Ампутација душе, Комино трејд, Краљево (2003) и Шифарник страдања, Словенско друштво, Краљево (2008). Своје радове објављивао је у часописима Кворум, На Липару и у Новом филмографу. Живи и ради у Краљеву.
Добитник књижевне награде „Тома Радосављевић“ за есеј Емир Кустурица: Поетика порицања смрти. Награда му је уручена 23. октобра ове године у Центру за културу „Сава Дечанац“ у Лепосавићу. Објављујемо одломак из наведеног есеја.
Нема српског редитеља који се толико бавио мишљу о смрти, а опет у чијим филмовима има толико живота. У његовим филмовима скоро и да нема сахрана, него предњаче свадбе, весеља и игре. На Кустуричиним свадбама људи једу, певају и играју као да им је последње у животу.[1] У Оцу је приказана свадба Сениног брата Фахра, у Подземљу чак имамо три свадбе: Петра Попаре са Наталијом, свадбу на којој се жени Јован, Попарин син, као и весеље, слично свадбеном, у завршној сцени. У Дому за вешање филм почиње плачом невесте, приказана је Перханова и Ахмедова свадба, у Црној мачки централни догађај је свадба на којој и долази до расплета, у Животу приказан је хедонистички испраћај Милоша у војску, у Плавом Циганину филм почиње колоном сватова, у Завету на крају филма приказује се свадба деде и сеоске учитељице. Реквизити које он користи пуни су живота: рибе, мачке, птице, покретљивост и узлет, све васкрсава и све се буди. Свадбена весеља употпуњују концепт слављења живота који Кустурица упорно негује и јунаци у његовим филмовима не могу да побегну од судбине. Ипак, полазећи од животне филозофије свога оца да је смрт непроверена гласина, он је написао књигу у форми аутобиографије која је његова стваралачка сума, збир његових мисли и једна историја живота овенчана успонима и падовима. Поетика Кустурице базирана је на томе да је живот испитан, а смрт није, зато је њена тајновитост и свођење њене мистериозности на таблоидни ниво један од најинтересантнијих детаља у његовом стваралаштву.
[pullquote]Кустурица се руга смрти као и Бекет[/pullquote] Самоубиство,[2] као озбиљан филозофски проблем[3] Кустурица разрешава бекетовски са извесном дозом апсурда. Бекетовско поимање проблема, у виду промашеног или одложеног самоубиства, препознатљиво је у дијалогу Естрагона и Владимира у Чекајући Годоа. Бесмислени и комични детаљи Бекетове јунаке удаљавају од планиране акције.[4] Кустурица се руга смрти као и Бекет. Осим што његови јунаци непрестано устају из мртвих они се чак „цере и у лице смрти“[5]. Деда из Завета обраћа се икони речима: Зовеш ти мене да ја мало дођем код тебе. Ти мислиш да те се ја плашим. Ма каква да је та твоја смрт, није гора од мог живота. Алексић из филма Живот је чудо обраћа се Луки, иритиран његовом причом о самоубиству, као одговор на његову забринутост због заробљавања Милоша и његове слутње да му се нешто није десило речима: То је лако. Смрт не боли, пријатељу, мука је живјети. За њега је болна патња и неизвесност. Њему у суштини није страшна смрт већ сазнање о њој. Грејс из Аризоне је опседнута самоубиством. Мотив самоубиства јавља се са котлићем за воду из Оца, сценом са звоником из Дома за вешање, најлонском чарапом у Аризони, вешањем Ивана у Подземљу; сва та мала промашена самоубиства, која се вероватно спонтано нижу у скоро сваком филму, јесу израз сопствених редитељевих проблема и мисаоне супстанце о којој он непрекидно размишља, супстанце која се налази у његовој подсвести. Ако самоубиство узмете озбиљно, може вам правити проблеме на сваком кораку. И зато сте принуђени да га релативизујете, да му се ругате.[6]
[pullquote]Модеран човек дубоко верује да може да порекне смрт и да живи без ње[/pullquote] Природа збија неумесну шалу са човеком кога претвара у прах. Смрт човек гледа кроз маглу, она је за њега необјашњива и нема те терапије која би могла да помири човека са својом смрћу. Сва та њена катастрофичност натерала је аутора да у виду оваквих сцена, гутањем пилула које се ругају смрти, ублажи њене трагове леденог ужаса јер она је увек ужасна, иако се понавља и дешава свакодневно, она је нешто на шта човек не може да се привикне. Смрт је неизрецива и не може да се представи никаквим симболом. Тврдити било шта друго, значи банализовати је. Смрт је бесконачна, не да се ни замислити[7]. Кустурица је не занемарује нити банализује, али се спрда са њом у чему види једини начин излечења људске психе од порицања смрти, од нашег одбијања да је у потпуности схватимо, укротимо, овладамо њоме или да је се потпуно ослободимо.[8] Дубок проблем смрти позитивисти тумаче као природну појаву и привремено умирују човека, за религиозне она је последица грешке, а разум нам говори да је она неизбежна. Човек добија прилику да победи смрт тек онда када се загледа у бездан њеног леденог ужаса.[9] Модеран човек је опседнут и заокупљен површностима, олако губи способност да прихвати смрт и неспособан је да успостави власт над њом. Он дубоко верује да може да је порекне и да живи без ње. Али модеран човек пориче ужас смрти искључивањем њених отровних течности из видокруга. Кустуричина поетика, руга се смрти, нарушава природни след. Живот и смрт преплићу се, као да између њих не постоји разлика.
Рената Салецл објашњава људску стрепњу при помисли на идеју о смрти која је у вези са чињеницом да ми с тим немамо никакав избор и да имамо ту моћ, или избор, да сами окончамо живот. Она напомиње да је савремена уметност опседнута смрћу и умирањем, и да се бави на начин који сажима напоре друштва да ту смртност по сваку цену одгоди. Или пак претвара смрт у само још једно уметничко остварење.[10] Прави пример за то је Грејс из Аризоне. Она припада великом броју Кустуричиних ликова који су опсесивни неуротици.[11] На крају филма она извршава самоубиство које је током целог филма одлагала или која су била промашена. Њене прве речи у филму су: Да ли си икада размишљао о самоубиству?, и та мисао пратиће овај необичан лик током целог филма. Контрадикторност у завршним сценама, на рођендану који слави Елејн, не назире се, и њене речи могу се протумачити као вид излечења. Сви јунаци говоре о смрти. Пол говори о томе како би волео да умре у 35-ој години, Аксел описује своју сахрану, док Елејн евоцира успомене из детињства када је као девојчица размишљала о смрти. Једино Грејс негира смрт, каже да би волела да живи, а након тога одлази у собу и почиње сензационалне припреме за самоубиство. Шта Грејс гура у смрт, с обзиром да је хистерична пустињска кућа напрасно постала идилична слика? Жан-Марк Буино прихватање сопственог окончања живота, као Грејсин избор, тумачи њеним проналажењем животног смисла у затворености и илузијама, док су оне постојале. Када се појавила отвореност за решавање проблема она је посегнула за самоубиством.[12] То је аналогно тези Чезара Павезеа, италијанског писца, односно, његовим последњим речима из дневника: Што бол постаје разговетнији и коначнији то инстикт за преживљавањем више јача и свака помисао на самоубиство јењава.[13] Грејс изглађује односе са мајком, која захваљујући њој остварује сан о летењу, Аксел показује наклоност према њој, нестало је све оно што ју је оптерећивало. Даривање поклонима својих блиских пријатеља и мајке указује на њен потпун преображај. Међутим, она је још раније изабрала. Своје виђење још пре тога нагласила је Акселу речима: Немам други избор. Денотативни ниво који краси завршну сцену Грејсиног самоубиства, јесте удар грома који спаљује дрво као симбол рушења америчког сна.
Ликови склони суициду истовремено су и осветољубивог карактера. Анкица се свети Меши због женског принципа и потказује га властима, Грејс се свети Акселу из љубоморе и уништава летелицу коју упорно покушава да направи Елејн, Иван се свети Марку због подрума и убија га на крају филма, Маркова издаја освета је свом најбољем пријатељу због ривалства око Наталије.
Поетика порицања смрти очигледна је код јунака Подземља. Петар Попара у драматичним тренуцима бомбардовања Београда не жели да умре гладан и док су улице препуне лешева његов циљ је освајање Наталијиног срца. Хедонистички осећај живота показује и Марко Дрен приликом мастурбације док бомбе падају. Јунаци овог филма не обазиру се много на смрт која их окружује и на њене ледене трагове ужаса које оставља за собом.
Ернест Бекер говори о два супротна гледишта на страх од смрти. Једно заступа тезу да је она узрок спољашњег утицаја, а друго да је реч о урођеном страху који се налази у генетском коду човека.[14] Посматрајући оба гледишта, човек је неспреман да се отворено и храбро суочи са тим ужасом. Кустуричино поимање смрти у вези је са његовим детињством, са његовом дечијом неспознајом највеће људске тајне. Дете не прихвата смрт. У томе и јесте тајна дечије душе.[15] У филму Отац на службеном путу редитељ и сценариста нам, како примећује Слободан Новаковић, очима деце откривају лепоту малих људских гестова у историјском кошмару [16]. Малик последњи пут виђа Машу, своју прву љубав, у болничким колима, и зна да је смртно болесна, али за њега она се само више никад није вратила, само је видео чика доктора који се сутра појавио са неком црном траком на белом мантилу. Нема леша, нити сахране, само стиже вест о њеној смрти и за Малика је она неприхватљива, само знак непроверене гласине. Маликово поимање смрти препознатљиво је и на сахрани Јожиног оца: Ја сам знао када неко умре да га више нема, али нисам знао да га нигде нема. Дечак Цане из Завета на крају филма угледао је поворку сватова и погреба, које једна другој иду у сусрет, и не прихвата да је деда у ковчегу како то само дете може да не прихвати. Угледавши деду као младожењу, Цане доживљава усхићење. И на почетку филма Плави циганин као и у Завету на крају филма, имамо судар поворке сватова и људи који испраћају преминулог као транспортовање живота у смрт и обратно. Губитак своје прве љубави Малик доживљава из перспективе виђења смрти која је у дубокој корелацији са дечијом невиношћу. У дечијој свести нема места за смрт. Дино из Сјећаш ли се Доли Бел?, уз самртничку постељу оца, прихвата и схвата неизбежност људске коначности са већ изграђеним егоистичким схватањем и начином живљења. За разлику од Дина, који је изгубио метафизичку невиност, најмлађи син неизбежно зло избацује из свог окружења, код њега се порушени систем због смрти оца враћа када угледа бицикл који је тако дуго чекао. Кустурица, афирмишући неореалистички прицип, успоставља везу између дечје неспознаје смрти и дечјег немања морала.[17]
Кустурица је као дете угледао мртвог човека, али он као дете не познаје зло и грех и не препознаје смрт ни као природну појаву ни као последицу грешке, нити му разум говори да је она неизбежна. Са чувеном реченицом свога оца смрт је непровјерена гласина [18] –као једна врста интерпретације чувене реченице из Црњанскових Сеоба– која дубоко ниподаштава осећај да је то стање највећег зла и која не стоји у истој равни ни са позитивистичким, филозофским, религиозним нити било каквим другим поимањем смрти, које у суштини само поставља проблем, а не разрешава га, Кустурица се његошевски приближно тајни смртности или бесмртности: Овога су у гробу кључеви.[19] И сам наслов аутобиографије дубоко описује немогућност рационалног сазнања о неутешној катастрофи људске душе, о смрти о којој човек апсолутно ништа не зна.
[1] Горан Гоцић, Наведена књига, стр. 180.
[2] „Заступљеност овог проблема у смислу тематизованог центра у модерној литератури није толико изражена. Остављајући по страни, дакле, старогрчке трагедије и поједине Шекспирове драме, можда се од свих књижевности руска књижевност понајвише бавила овим мотивом“. Ђорђе Деспић, Спирални трагови, Народна библиотека Стефан Првовенчани, Краљево, стр. 139.
[3] „Постоји само један истински озбиљан филозофски проблем: самоубиство. Одговор на суштинско питање филозофије јесте заправо размишљање о томе да ли живот вреди или не вреди да се проживи. Сва остала питања-да ли свет има три димензије, да ли дух има девет или дванаест категорија-долазе након тога. То су играрије, треба најпре да се одговори на ово суштинско питање.“ Албер Ками, Мит о Сизифу, Паидеиа, Београд, стр. 11.
[4] Самјуел Бекет, Чекајући Годоа, Школска књига, Нови Сад, 2004, стр. 205-206
[5] Горан Гоцић, Наведена књига, стр. 144.
[6] Жан-Марк Буино, Наведена књига, стр. 61.
[7] Роб Ведерил, Наведена књига, стр. 117.
[8] Исто, стр. 120.
[9] Владимир Варава, Етика неприхватања смрти, Логос, Београд, 2009. Стр. 5
[10] Рената Салецл, Тиранија избора, Архипелаг, Београд, 2014, стр. 124.
[11] Сви ликови из филма Аризона дрим су опседнути нечим: Пол је опседнут глумом, Лео трговином аутомобилима, Елејн је опседнута летом, Акселова опсесија је Елејн, док је Грејс опседнута самоубиством на чему константно инсистира.
[12] „Од среће коју она тражи све време филма, она одустаје у тренутку када се срећа појављује у стварности.“ Жан-Марк Буино, Наведена књига, стр. 82.
[13] У: Александар Дамјановић, Филозофија самоубиства, Енграми-часопис за клиничку психијатрију, психологију и граничне дисциплине, 2005, стр. 93.
[14] Ернест Бекер, Порицање смрти, Напријед, Загреб, 1987, стр. 31.
[15] Владимир Варава, Наведена књига, стр. 62
[16] Слободан Новаковић, Наведена књига, стр. 44
[17] „У Висконтијевој Опсесији-делу пресудном за афирмацију неореалистичких принципа- главни јунак, после злочина који је извршио, пита једно дете: −Мислиш ли да сам рђав?−, а дете му одговара: −Не!−, ( јер оно што не разумеју и што не могу да опросте одрасли оптерећени својим искуством, то могу да разумеју и оправдају деца, с обзиром да је −морал детињства пре свега немање морала−, као што је говорио Андре Базен, пишући о Клемановим Забрањеним играма).“ Исто, стр. 44.
[18] „Начин на који је отац растјерао страх од смрти испред мојих очију, личио је на лакоћу којом снажан вјетар сјеверац разбија облаке на небу. Сјећање на тај догађај је касније, кад год је требало, подупирало моју рањиву природу. Ако се за смрт каже да је непровјерена гласина најфинијом се анестезијом поништи ефекат застрашујућег краја људског живота. Чињеница да је отац декласирао смрт и свео је на ниво таблоидне истине увијек и изнова стизала је заједно са очевом духовитошћу и његовом оштроумном херцеговачком природом и враћала ми је храброст “. Емир Кустурица ,Наведена књига, стр. 293.
[19] П.П.Његош, Горски вијенац;Луча микрокозма, Народна књига, Београд, 2005, стр. 175.
Related posts:
Бранко. В. Радичевић: ПРАЊЕ ПРОШЛОСТИ
КОРИЈЕНИ ДАНАШЊЕ НЕЉУДСКОСТИ И ЗЛА СУ У КОМУНИЗМУ
Биљана Бошњак: УМЕТНОСТ И ЦРВЕНИ ТЕРОР (ДРАГОСЛАВ СТОЈАНОВИЋ ИЛИ МАЈКО СРБИЈО, ПОМОЗИ)
Михајло Пантић: МАЛА ПРИЧА О „АНИКИНИМ ВРЕМЕНИМА“
Драган Буковички: УСПОМЕНИ МИХАИЛА ЗАДОРНОВА
Јован Попов: ИДЕОЛОШКИ СПОРОВИ ДОСТОЈЕВСКОГ И ЊИХОВ ДАНАШЊИ ЕХО
Из нове књиге песама Весне Радовић: ПОЉУБАЦ ИЗ ФРАНЦУСКЕ УЛИЦЕ
ПРВИ МЕЂУНАРОДНИ КЊИЖЕВНИ КОНКУРС „ТРАГОМ ПРАВДОЉУБИВОГ – АРЧИБАЛДА РАЈСА“
Ђорђе Миловић: ТРИ ОГЛЕДАЛА
Божидар Зечевић: ЗАРОБЉЕНИЦИ ПЛИТКЕ ДРЖАВЕ
Весна Капор: НЕ ПЛОВИШ ТИ КА ОСТРВИМА, НЕГО ПОСТАЈЕШ ОСТРВО
Радивоје Микић: ВЕЛИКИ МАЈСТОР ПРИПОВЕДАЊА
