Михајло Пантић: МАЛА ПРИЧА О „АНИКИНИМ ВРЕМЕНИМА“

У непрегледном океану андрићологије о тамном еротизму, а посебно о тематизацији патолошких облика тог еротизма, мало се или нимало говорило и писало.

Ову причу испричао ми је Владимир Погачић, редитељ филма „Аникина времена“, свакако једне од најуспешнијих, иначе не тако честих екранизација неког Андрићевог дела. Погачића сам упознао средином осамдесетих година прошлог века у редакцији тадашњих „Књижевних новина“, где бејах младим уредником. Једног дана он је навратио у редакцију, писао је неколико књига и био му је потребан дактилограф, компјутери још нису били у широкој употреби. Упознали смо се, помогао сам му да нађе дактилографа, и у договореном року му, као посредник, предавао уредно прекуцана поглавља тих књига. Наравно да сам их читао, било је више него занимљиво, увек има неке необјашњиве чари у читању текстова које пре вас нико није видео, и повремено сам Владимиру (спријатељили смо се и, упркос великој разлици у годинама, почели да се ословљавамо именима) говорио о својим утисцима, посебно се сећам његових сјајних анализа филмова Лени Рифенштал, велике редитељке из доба Хитлерове Немачке.

У тим нашим све учесталијим разговорима некако смо се дотакли и Иве Андрића, и Владимир Погачић, бескрајно проницљив човек бријане главе, што је у оно доба била реткост, мислим подједнако и на проницљивост и на „фризуру“, исприповедао ми је како је снимио филм по чувеној Андрићевој приповести. Андрић се, сведочио је Владимир, извесно време премишљао да ли да му дâ дозволу за екранизацију (то премишљање било је, изгледа, својствено Андрићевом карактеру) и када се најзад преломио, поставио је само један услов, да се ни на који начин не меша у настанак филма и да га види тек када буде завршен. И изговорио ону чувену реченицу, коју срећемо и код других сведока: „Можете скраћивати, али не смете дописивати.“

Одмах сам имао цео филм у глави, причао ми је Владимир, само никако нисам могао да замислим ко би могао да игра Анику. Кастинг, барем у домаћој кинематографији, тада још није био развијен као посебна дисциплина. Коначно се одлучио за Милену Дапчевић – уз Шпелу Розин и Душицу Жегарац свакако најлепшу југословенску глумицу онога доба – и после те одлуке сучио се са новом потешкоћом, коју је морао да решава уз помоћ камере: Милена је имала већа стопала него што је подразумевао естетски образац времена о којем је Андрић приповедао (мала стопала су идеал оријенталне лепоте), и то је требало решити посебним кадрирањем. Све остало ишло је да не може боље, природно, као дисање.

И када је филм завршен, Погачић је позвао Андрића да га погледају, сами. Одгледали смо га у тишини, сећао се Владимир, и ја сам, у стрепњи шта ће ми Андрић рећи, више искоса скретао поглед к њему него што сам се усредсређивао на филм, који сам ионако у монтажи и наснимавању тона већ научио напамет. Андрић је испратио филм готово се не померивши, амимичног лица и, када се пројекција завршила, ништа није коментарисао. „Волео бих, друже Погачићу, да ми се мало слегну утисци, за дан-два ћу вас позвати на вечеру, да мало поразговарамо о свему.“ Само је то изустио и отишао.

Тако је и било. Неке вечери касније нашли су се у Клубу књижевника, опет сами. „Слушајте, друже Погачићу, ово што ћу вам сада рећи никоме нећу поновити, то је ваш филм, и то добар филм“, рекао је фра Иво. „Посебно ми се допало то што нисте дословно ишли за мојом причом, и сада бих златом платио да сам се ја сетио онаквог почетка и краја, којим се описује пун круг.“ (Ха, прећутао је оно упозорење о „дописивању“!)

Филм, да подсетим оне који су га гледали, а они који нису свакако би то требало да учине, почиње тако што турски кајмаками пуцају у тикве које им стотинак метара узводно бацају слуге, а завршава се тако што пуцају у празну воду, чега у Андрићевој причи нема. „Увек пред собом имам нечији лик када о њему пишем, свеједно да ли га замишљам или га вадим однекуд из сећања“, још је додао Андрић. „Ваши ликови блиски су том мом замишљању, тако сам их и сâм некако видео. Ето, тако се мени чини. А ви, а имате ли ви нешто мене да питате?“

У сумрак
_____________________
Иво Андрић
(1892-1975)

У сумрак певају девојке. Њини су гласови меки и дахну свежином цвећа и љубави. Њина је песма блага, као кад бехар пада. Она има нешто од мојих љубави: давно, топло и лепо. Она подсећа на сарајске сумраке, кад јабланови сјају у црвену злату, као витке поносне жене.
Као румене латице засипају ме гласови. Певају девојке. Певају лепо. То личи на поздрав од старих пријатеља, на спомен онога што проживих у љубави и заносу. Оне певају, у сутон, као срећа моја да ми рупцем маше.
Али срце је моје тамно језеро, кога ништа не диже и у ком се нико не огледа.

(„Босанска вила“, 1911)

„Не знам шта ми је у том часу било, и одакле ми таква дрскост и слобода“, приповедао ми је Владимир Погачић, „али ми је синуло да Андрића баш тада, јер ако не тада, онда никада, запитам откуд у његовим приповеткама толико интересовања за ситуације које се граниче са психопатологијом, од некрофилије, содомије, педофилије, силовања деце, убиства из страсти, као у ‘Аникиним временима’, одакле толико прилажења и загледања у демонско и зверско у човеку.“

„Андрић ми ништа није одговорио“, уздахнуо је Владимир. „Само ме дуго, нетремице, ћутке гледао.“

Post scriptum

Ову сам причу хтео да испричам на скупу посвећеном могућностима нових и друкчијих читања Андрића, али сам вишом силом био спречен да то учиним. Мислим да је она добра илустрација за целу једну област или димензију Андрићевог дела према којем академска критика, у напору непрестане глорификације великог писца, показује опрез, а можда би праведније и тачније било рећи – одбојност. У непрегледном океану андрићологије о тамном еротизму, а посебно о тематизацији патолошких облика тог еротизма, за шта има много примера у Андрићевим приповеткама и романима („Мустафа Маџар“, „Мара милосница“, „Аникина времена“, „За логоровања“, „Злостављање“, Омер-паша Латас“…), мало се или нимало говорило и писало. Што је и грешка и заблуда, јер је величину, па и естетску вредност дела неког писца, не само Андрића, могуће потврдити и снагом и успелошћу његовог настојања да нам речима, у имагинативној форми, представи и осветли најдубље, најтамније, најзагонетније пределе људске душе, друкчије речено, да нас примакне разумевању онога што нас превазилази, што нас одређује и обележава, а то је у првом реду (не)могућност контроле наших нагона.

Андрић је то знао, и зато је ћутао. Јер се о томе не може говорити, може се само приповедати.

Из Зборника „Андрић, Београд, прича“, у издању
Библиотеке града Београда, поводом обележавања
125 година од рођења Иве Андрића

(Изглед и опрема текста редакцијски)

Изворник: Штампано издање дневног листа „Вечерње новости“,
петак, 6. октобар 2017. године (додатак КУЛТУРА)

Related posts:

Зоран Туцаковић: ПОРИЦАЊЕ ОПРАВДАНО ТАЈНОМ Андреј Тарковски – последњи интервју: СТВАРАТИ БОЉУ ДУХОВНУ АТМОСФЕРУ ЗА ЦЕО СВЕТ Петар Мамонов: ЕВРОПА СЕ УДАЉИЛА ОД БОГА, ЗАТО ТОЛИКЕ НАСТРАНОСТИ! Интервју: Филип Кудрјашов – БОЉЕ ГОРКА ИСТИНА, НЕГО СЛАТКА ЛАЖ МИЛОШ БИКОВИЋ О ФИЛМУ „БАЛКАНСКА ЛИНИЈА“ Владимир Пиштало: АНДРИЋЕВЕ И ТЕСЛИНЕ ЖЕЉЕ Јована Добрић: ДА ЛИ ЈЕ АНДРИЋЕВА ЈЕЛЕНА ДУЧИЋЕВСКИ ТИП ЖЕНЕ? Олег Бондаренко: „БАЛКАНСКА МЕЂА“ – ФИЛМСКА ЕПОПЕЈА О ДОГАЂАЈИМА КОЈИ СУ ПРЕЛОМИЛИ РУСКУ ЈАВНОСТ И ОМОГУЋИЛИ ДОЛАЗАК ПУТИНА Милован Витезовић: ОВО НИЈЕ КРАЉ ПЕТАР ПРВИ – НИ СВОЈ, НИ МОЈ! Божидар Зечевић: ЗАРОБЉЕНИЦИ ПЛИТКЕ ДРЖАВЕ Разговор Кустурице и Кончаловског: СРБИЈУ И РУСИЈУ ЗАПАД ЈОШ НИЈЕ УСПЕО ДА ИЗМОРИ Божидар Зечевић: ХРИСТОЛИКИ ФИЛМ