Марко Танасковић: САГА САВРЕМЕНИХ ГУСЛАРА

Годишњице и јубилеји често су извор амбивалентних, горко-слатких емоција. Колико год да је важно и пријатно подсетити се неких значајних датума из прошлости и одати признање појавама којe трају, толико је и помало сетно када изненада постанемо свесни протока времена и његове немилосрдне брзине, као и чињенице да смо сви заједно прилично остарили у међувремену. Слична помешана осећања изазива обележавање недавне двадесетогодишњицe од оснивања култне хип-хоп групе Београдски синдикат

Марко ТАНАСКОВИЋ

Tешко је поверовати да је већ прошло две деценије откако су на бини КСТ-а 21. марта 1999. први пут заједно наступили чланови београдских андерграунд реп група Ред змаја и ТУМЗ (Техника управљања микрофоном и знањем), уз соло ем-сија Флекса, од којих је убрзо, уз одређена појачања у кадру, настао Београдски синдикат. Чињеница да је група настала само три дана пред почетак НАТО агресије на СР Југославију на известан начин је обележила бенд и утиснула јак симболички печат на њихову целокупну каријеру. Дух заједништва и међусобни братски однос, који од почетка негују чланови бенда, управо је искован и учвршћен у тим првим, драматичним месецима њиховог постојања, под бомбама и сиренама за узбуну, док је у њима сазревала потреба да се саопшти сопствена истина као вид отпора свеприсутној неправди и глобалистичким силама лажи и деструкције.

Од првих демо-снимака на којима су подједнако жестоко критиковали и Милошевићев режим, тадашњу опозицију и НАТО убице преко фамозне Говедине у којој су исмевали постпетооктобарску политичку елиту до родољубиве реп химне за спас Косова и Метохије, Догодине у Призрену, музика Београдског синдиката увек је носила у себи јасну политичку поруку и бунтовни став који се опирао сваком конформизму. Имајући у виду успех и популарност које су остварили, начин на који су, без трулих компромиса, закулисних игара и циничних калкулација, до тог успеха дошли, али и чињеницу да на актуелној музичкој сцени не постоји ништа ни приближно слично у погледу политичке и друштвене ангажованости, можемо мирне душе констатовати да је Синдикат, без икакве сумње, најзначајнији српски бенд у 21. веку. Они су, такође, уз рок ветеране Партибрејкерсе, сигурно најбеоградскија од свих група на сцени, јер аутентично оличавају оно најбоље, најплеменитије и најсветлије у карактеру и духу наше престонице.

СОРОШЕВА ПОНУДА 

Данас помало иронично звучи изненађујући податак да су први значајнији замајац у каријери добили од Форума писаца, књижевног удружења које окупља углавном другосрбијанске и аутошовинистичке ауторе попут Филипа Давида, Владимира Арсенијевића и Биљане Србљановић. Као да су Сорошеви културни комесари у старту препознали велики потенцијал, али и опасност која им прети од бенда, те су желели да их на време привуку у свој табор. Финансијски су помогли студијско снимање неколико песама Синдиката, а преко Ненада Прокића су их уврстили и у ревијални део Битефа 2001, што је за голобраде и још неафирмисане момке од двадесетак лета свакако била велика част. Ипак, када је стигла понуда да их у потпуности „преузме“ Фонд за отворено друштво, момци су се захвалили на понуди и кренули даље својим путем, свесни да свако везивање за Сорошеве НВО пулене значи нужно и губитак душе и идентитета.

Први велики успех остварили су песмом Дивљина која је била шаљива персифлажа на тему декадентног луксуза новокомпонованих богаташа и тајкуна. Ускоро је изашао и дебитантски албум „Бссст…Тишинчина!“ који је изнедрио бројне хитове и легендарне риме који су лако пронашли пут до ушију и срца српских поклоника хип-хоп музике. Из ове данашње перспективе, многе од тих песама попут Слатких малих малолетница и Плејерског понашања делују клиначки и незрело, са уобичајеним реп претеривањима и хвалисањима, али то је разумљив данак младости. Треба свакако одати признање бенду што су још тада снимили На бојном пољу, реп обраду епске тематике Косовске битке, чиме су успоставили важан преседан увођења славних српских јунака из прошлости у модерну, хип-хоп форму и приближили их на тај начин данашњој омладини.

Велику прекретницу у каријери означава већ поменута Говедина, која се 2002. појавила као сингл и изазвала општу пометњу у јавности, постајући једно од најпродаванијих издања у историји постјугословенске музичке индустрије. У њој су прилично храбро поименице испрозивали комплетну тадашњу досовску политичку гарнитуру, изражавајући на тај начин став разочараног грађанства које је немоћно гледало како се идеали Петог октобра троше и нестају у суровим борбама за власт, страначким међусобицама, препуцавањима и корупционашким аферама. Одјек ове песме био је толико снажан и масовно распрострањен да је довео до гостовања групе у емисији „Утисак недеље“ с тадашњим председником СРЈ Војиславом Коштуницом, али је и зацементирао имиџ бенда као скупине с врло израженим и бескомпромисним политичким ставовима. Београдска чаршија није била сигурна у коју идеолошку фиоку да их смести, јер у својим римама нису штедели ни левицу, ни десницу, а онај њен грађански и национално индиферентан део, који их је на самом почетку пригрлио, озбиљно им је замерио негативно интониране стихове о „Хрватима, геј парадама, Борки (Павићевић) и Левијевим документарцима“, односно њихово пркосно инсистирање на томе да их „није срамота што пореклом су одавде“. Тада им је још од стране тих мондијалистичких кругова залепљена незаслужена етикета „фашиста“ и „шовиниста“ која их до дан-данас прати.

Други албум, Сви заједно (2005), издат у сопственој продукцији, наставља тамо где су синдикалци стали с Говедином. Песме су биле жестоке и провокативне (Пороци Београда, Љига, Стотка), дајући нам свеобухватан и огољен приказ транзиционе Србије у којој су необуздана похлепа и организовани криминал гушили све здраво и нормално у друштву. Другосрбијанци су се ужасавали над стиховима из песме СБС, у којој је бенд романтизовао и фетишизовао деловање српских специјалних јединица, а вероватно најјачи и најпотреснији утисак са тог албума оставља песма Нико не може да зна, која је настала као плод искустава стечених током посете и наступа на Косову и Метохији након мартовског погрома 2004. У гневним и емотивним стиховима, Београдски синдикат документује и поетски сублимира тежак положај и страдање преосталих Срба на Косову, а који су препуштени малтретирању Албанаца и КФОР-а, да би песму завршили ратоборном поруком с барикада да „ако треба, крв ће причати“.

ДИЈАГНОЗА ЗДРАВЉА НАЦИЈЕ 

Након петогодишње дискографске паузе, бенд се враћа 2010. са Дискретним херојима, трећим по реду албумом који је на свим пољима демонстрирао сазревање и еволуцију овог реп колектива. Већ на прво слушање осећало се да су и текстови и музика бенда били неупоредиво зрелији, комплекснији и слојевитији, што је свакако кумулативни резултат индивидуалног интелектуалног и креативног сазревања чланова дружине. Наиме, чланови Синдиката нису више били клинци блејачи и докони студенти, који уз пиво по градским ћошковима и паркићима са ортацима размењују анегдоте и „ловачке приче“, већ одрасли и озбиљни људи, који су завршили факултете, поженили се, добили децу, почели да раде „праве“ послове и да пишу текстове и колумне у утицајним листовима попут „Политике“. Та изненадна промена статуса и перспективе није их омекшала или учинила да постану претенциозни него им је, напротив, омогућила да проблеме с којима се друштво суочава сагледају из другачијег угла – уравнотеженије, трезвеније и дубље, након чега су их у својим римама обрадили на препознатљив начин. Као дијагностичари општег здравственог стања нације, синдикалци су и даље били ненадмашни. Свака песма с тог албума носи са собом специфичан улични набој и печат непатвореног животног искуства, као и снажну поруку млађим нараштајима. Од симбиозе уличног криминала и тајних служби (Главом кроз зид, Сведок-сарадник) преко све израженијег социјалног раслојавања, беде и наркоманије (Гала-социјала, Пази, пази и Зајеби) до камелеонског лицемерја и фаустовске бездушности политичке и пословне елите (Човек, Welcome to Serbia), репери из Синдиката понудили су клинцима лекције из стварног, суровог живота о томе где их воде путеви и странпутице који им се преко масовних медија сервирају као приче о успеху и срећи.

Управо су тај едукативни моменат и афирмација правих вредности бенд издвојили из остатка реп и музичке сцене, вративши у популарну културу идеју и појам моралне вертикале, јер су, поред тога што су неувијено говорили о политици и социјалним проблемима, чланови Синдиката наступали као да су себи задали задатак да, кроз Сциле и Харибде фаталних порока, српску омладину изведу на прави пут. Њихова тежња да подстакну младе да размишљају својом главом, да разликују добро од зла, односно да раде у своју корист, а не штету, али и да безусловно воле своју отаџбину и свој народ, донела им је наклоност публике и друштвено-културни значај који далеко превазилазе статус и улогу обичних забављача. Они су тај метамузички статус заслужили и учешћем у бројним хуманитарним акцијама и концертима, од којих су многи били баш на Косову и Метохији, као и серијом трибина и предавања по београдским факултетима у којима су студентима говорили о потенцијално штетном утицају популарне културе на систем вредности. Треба такође истаћи њихову јединствену способност да у својим песмама и наступима српство учине привлачним, чиме су, сасвим сигурно, из Сорошевог загрљаја истргли читаву генерацију девојака и момака. Ту специфичну позицију предводника једног масовног народног покрета и групе која је већа од музике коју ствара, крунисали су спектакуларним концертом у београдској Арени 2012, када им је пошло за руком да, готово без икакве медијске подршке и рекламе, дупке напуне овај импозантни простор.

На јавну сцену се тријумфално враћају 2015. песмом БС Армија у којој се први пут геополитички позиционирају, упућујући пријатељски поздрав браћи Гадафију, Чавезу и Асаду и дајући подршку свим жртвама америчког империјализма од Руса из Доњецка до Хута из Јемена, уз стих да се „живот рађа на Истоку, а смрт долази са Запада“. Након тога уследила је серија синглова, од којих је свакако најзапаженији био Систем те лаже, избачен непосредно пред парламентарне изборе 2016, у коме су се, у име понижених, обесправљених и осиромашених губитника транзиције, обрушили на домаће политичаре који, уместо да служе свом народу, слушају инструкције из страних амбасада, банака и корпорација. Та антиестаблишментска песма имала је за само један дан скоро милион прегледа на Јутјубу, а временом је постала незванична химна и незаобилазна музичка подлога свих протеста и демонстрација не само у Србији већ и у региону. Она је потврдила доследност бенда у борби за бољу и праведнију Србију, али и њихову релевантност у промењеним околностима дисеминације и конзумирања музике преко друштвених мрежа и интернет канала. Ипак, њихова најважнија песма у каријери тек је уследила.

У октобру 2018. објавили су, у сарадњи са етно-групом Траг, Догодине у Призрену, савремену реп парафразу Ракићеве песме На Газиместану, чиме су послали јавности и државном врху јасну поруку о одлучности урбане српске омладине да се ни по коју цену не одриче свете косовске земље. Реакције на спот и песму биле су толико позитивне и охрабрујуће, нарочито међу Србима са Косова и Метохије, да је Јутјуб био принуђен да перфидном цензуром покуша да ограничи домет и популарност песме и саборног слогана који је промовисала. Није им успело, песма је, попут воде, нашла свој пут кроз пукотине до слушалаца широм света, преведена је многе светске језике, а поздрав „догодине у Призрену“, попут оног древног јеврејског „догодине у Јерусалиму“, све чешће се чује са усана младих Срба широм планете. Овом песмом чланови Синдиката преузели су на себе улогу савремених гуслара који, у условима менталне и духовне окупације, а користећи се модерним језиком и комуникационим каналима, чувају и преносе традицију, народно предање и свест о косовском завету за нова поколења и неко боље време. Када су у фебруару ове године, приликом посете Призрену, на радост малобројних окупљених Срба и свештенства извели ту надахњујућу родољубиву химну праћени појцима Богословије Свети Кирило и Методије, „једна песма се вратила кући“ („Вечерње новости“), а један круг, започет пре безмало две деценије на бини београдског КСТ-а, затворен је на најбољи могући начин.

Изглед и опрема текста: Словенски вѣсник

Изворник: ПЕЧАТ

(Visited 96 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, УМѢТНОСТ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *