Борисав Станковић: НАШ БОЖИЋ

Уредништво Словенског вѣсника свим посетиоцима овог сајта жели срећан Божић, и да у својој души осете што и наш чувени приповедач Борисав Станковић. Мир Божји, Христос се роди!

---

Море, какав сан? Недеља ево има како се не спава. Те Божић дошао до Скопља, сад је у Прешеву, па у Билачи, и све ближе и ближе к нама. На веригама осушени врапци већ се троше. Ципеле с „копчама“, минтан од јумбасме и шајкача од војничких шињела одавно су готови и чекају ме. Ено их где поређани једно до другог стоје на сандуку. Нарочито ципеле, – оне ми никако не дају мира. Жуте се, цакле, и мирише им ђон на ћириш. Чим оде мајка на пазар, затварам собу и облачим се у ново. Шетам по соби и загледам се, да видим какав ћу изгледати на Божић. А Божић?  Ех!  Није ово Божић. Ово је нешто што мирише на оман и сух босиљак више иконе! Сада ме и мајка већ не грди ако штогод сломим, а камоли да ме бије, јер „лошо“ је пред Божић. Чак ме друкчије некако и гледа. Не као мајка, већ некако друкчије, понизно, као старијег од себе.

 – Иди да „тргујеш“! – шаље ме у чаршију да покупујем ситнице за кућу. Па, и не бројећи, даје ми новаца.

Одем. Враћам се. Завалио сам се од завежљаја и пакета што ми је дућанџија наређао у крило и по појасу. Она ме чека на капији и одмах узима, да ми одлакша. Чак ми и кусур не тражи, већ ми га оставља да њиме звецкам по џеповима и хвалим се друговима. А она? Недељу дана како не седа да руча или вечера. Цела је кућа на њој. Нико воде да јој донесе, а камоли што друго помогне. Растргла се од посла. Кукови јој изишли, шалваре се смакле, учкур отпасао. Сваког часа завезује бошчу, која јој после одмах пада, јер или узице олабаве, или попуцају од њена силна сагибања. Погрбавила се од старости, а иде, ради.

Засукала рукаве, руке јој умрљане, око ноктију јој кожа испуцала од силног прања. Нема кад да папуче или нануле обује, већ онако, у неким старим, искрпљеним чарапама иде и гаца по блату и мокроти, што је свуда по кући. На полици се сјаје сахани; уза зид прислоњене софре и тепсије, да се што пре оцеде, жуте се, и од њих цуре млазеви вреле воде, од које се још диже пара. Полица, врата, прагови и ћерчива прозорска, све је то орибано, влажно, жуто. Цела кућа мирише на чистину, влагу и опраност. Па и она сама, мајка, откуда ли јој толико снаге? Ради, а као да не послује. Не осећа умор. Већ једнако, истина не брзо али полако, дурашно, клатећи се, и сва унесена у посао, ради од рана јутра до мркла мрака.

Па поред тога мора и око мене да је. Да ми не да да се омрсим или од меса што пристављено кркља у лонцима при огњишту, или од колача што, тек извађени из пећи и покривени чаршавом, омекнули, тако леп, примамљив мирис шире по соби, где су склоњени.

–  Немој, чедо, – одбија ме благо, као бојећи се да ме не увреди. – Немој;  нана је за тебе све то спремила.  За кога другог?… Немој! Чекај Божић. Сутра ће. Ено, већ је дошо у Текију…
– Код кога у Текију – питам ја разрогачено -,  да идем да га видим? – И потрчим.
– Не, не, – зауставља ме.  – Не мо’ш да га видиш. Доћи ће и код нас…

И заиста, Божић долази, али како?

Нано моја слатка! Зора пуца, дан се дани. Прангија одјекује и потреса прозоре. Са улице допире оштар бат нових ципела. Више моје главе, до јастука, поређане хаљине и преобука, од  којих ме задахњује мирис на чистоту и ново. Испод иконе пуцкара кандило, мирис од тамјана собу пуни. А соба топла, орибана, меко намештена и утуткана… А ти си у кујни; кроза сан те чујем како послујеш, уносиш корито, бакрач топле воде. Онда долазиш к мени, откриваш ме, подвијаш твоје кошчате, смежуране руке пода ме и, онако голишава, угрејана сном, дижеш ме из постеље и узимаш у крило, љубећи ме међу очи:

– ‘Ајде, сине, устани, Божић дошао… ‘Ајде, домаћине мој…

А при речи „домаћине“ осетим како ти набрана, топла уста задрхте, и суза кане на мој врео образ.

Купаш ме. Сва се топиш у пуноћи и белини моје снаге. А звона звоне! Не звоне, него некако тихо, издалека, као свом снагом и на све стране брује, колебају се. Кандило пуцкара. Миришу опајани ћилими у соби и слама из асура. Са улице се разабиру већ гласови. Пробија модрина кроз прозоре и ломи се са светлошћу свеће у чираку. Облачиш ме. Али све је одело на мени велико. Ципеле, чакшире. Ја се љутим.

– Није, није… Још ти је кратко. Та ти си ми велики. Ја, колики си?!…

И раширивши руке, онако клечећи, одмичеш се да би ме боље видела колики сам. И да бих био већи, старији, опасујеш ми очев свилен мор појас. Његов сахат мећеш ми у недра, вадиш ланац и распоређујеш га, да ми лепше и истакнутије стоји. На мој мали фес мећеш китку, стару, очеву, од самога филдиша, која ми до испод ушију допире. Опремиш ме. Даш свећу, босиљак, марамицу. Чак до капије испраћаш ме, и једнако, са свију страна, загледаш ме и поправљаш одело на мени. Чак и кад изађем на улицу, помешам се с друговима, ја видим твоју главу где вири из капије и гледа ме, прати…

Да је други празник, ја бих радије отишао на турско гробље да гледам како пуне и пале прангије неголи у цркву. Али сада, на Божић, то ми ни на ум не пада. С рукама у џеповима, свећом о појасу, укочен у новим хаљинама и стегнут новом јаком кошуље, идем, слушајући задовољно како ми лупарају нове ципеле и како шушти и крши се нова басма на минтану.

Чаршија закрчена. Из свих улица излазе и стичу се у њу. Нарочито старци. Увијени, у дугим, постављеним колијама, и погрбљени, иду полако. Из ципела им се помаљају ноге у белим чарапама. Око врата беле им се исплетене јаке, „колири“. А на главама им велике, топле шубаре. Сваки с обе стране води по неколико унучића, пази да се које не одвоји, изгуби, и ућуткује их кад се посвађају међу собом.

Још издалека замирише тамјан. Изнад цркве се лелуја круг светлости од свећа и пробија се крстовима кроз тамни кров. Чује се тиха песма. Очи ми се засене од млазева толиких воштаних свећа што их је око цркве припаљено. А она, црква, усред тих свећа, које лижу њене камене зидове, онако широка и велика, јасно одудара од ведрине сванућа. Још с краја улице скидам капу, добро је угурам у недра, да ми је не би ко извукао, и палим свећу. Једва ако се прогурам до порте. Свуда свет, једно до другог, припијено, згушено, са свећом у руци, гологлаво, и сваки час крстећи се, понавља молитве или песме што допиру из цркве. А унутра, у цркви само се виде људске главе, између њих светлуцају пламени свећа од којих се дим полако, вијугаво диже, стапа и губи међу сводовима. Спроћу се сјаји иконостас, по њему жмиркају запаљена кандила, а више свега, као звезде, трепћу и продиру озго упаљене свеће око Распећа. На амвону, окренут леђима овамо к нама, стоји ђакон с уздигнутом десном руком, главом упртом више двери и чита, – не, него пева на сав глас јектенија!… Светлост бледа, а из дубине, с певница, наизменце полази и диже се горе песма:
„Рождество твоје, Христе боже наш!“ Па једва ако се изгуби у јеци звона и прангија што једнако напољу грувају, те се смрзнута и гола земља потреса.

*

Нафору никако да добијем од свештеника са амвона. Морам да се задовољим оном што је даје тутор с дискоса. Враћам се кући. Капија широм отворена. Двориште почишћено. Дрва под стрејом наслагана уза зид, дрвљаник бачен иза куће. Испод басамака избачено труње, крпе и остало што је било пре. Полица се цакли саханима, бели се дугачка а широка марама што покрива тестије пуне воде. Око огњишта кркћу лонци, а под вршником цврчи печење. Улазим у собу. Мајка ме, тобож, не види. Нешто спрема по рафовима и уређује шоље, зарфове и јабуке.

 – Христос се роди!…

Она се окрене. Па кад ме види у фесу с кићанком очевом, у појасу, чисто не верујући да сам то ја, прилази ми.

– Ваистину се роди!… – И као да би пре она моју руку пољубила, тако ми тешко пружа своју и целива ме у чело, очи, обрве и образе… Још би хтела, но ја се трзам. Пружам јој нафору и питам:  да ли је ко долазио? Али, да знате каквим је гласом питам! Гласом од кога она сва расте и понизно одговара:
– Кумашини, сине. Заустављах их, док ти дођеш, али немају кад. Ето, оставили су ти… туго, туго, слатко моје дете!

И брзо ми износи делове од осушеног врапца да од њега прво окусим, како бих целе године био лак као што је врабац. Онда остало. Једем. Она једнако трчкара око мене, пази да не упрљам нове хаљине, и одмах скупља мрве, да се не би познало кад ко дође. А напољу је све мирно, тихо. Чују се свирачи из „горње чаршије“, што свирају у господским кућама. Улицом и ако прође ко, то жури, грабећи да сврши честитања, па да што пре руча. Ја једнако једем. Хоћу још. Али ми она не даје:

– Немој, доста је. Покварићеш ручак. А и доћи ће ко!

И она склања јело од мене. Ја хоћу на улицу, али ми она не да, већ ми скида фес, поново очешља косу, минтан при грлу разгрне, да ми се види нова кошуља, и оставља ме у соби:
– Седи! Ко ће госте да дочека? Зашто си домаћин! Ја не могу. Видиш, имам работу у кујни, а нисам ни обучена…

Остајем ја. Шетам се крупним корацима по соби. А соба мирише. Топла је, чиста, сува. Кандило пуцкара. Тамјан се вије и шири полако, таласасто. Из кујне миришу јела. Гости долазе. Дочекујем их. Још с кујинског прага вичу:

– Христос се роди! – И хоће мајци да приђу руци. А она се, тобож, трза, не даје, већ их упућује у собу к мени. Улазе они. Седају по миндерлуку с рукама на коленима, готови да одмах скоче и оду. Питају ме. Разгледају по соби, мада знају како све у њој стоји. Није им ово првина. Ја се измакнем онако гологлав, разузурен, мало се испрсим, па им приносим дуван у таслици. Разговарамо тј. причам о њиховој деци, мојим друговима, шта смо радили, куда смо ишли са санкама итд. док, ето ти матере. Улази погнуто, главом напред, тарући руке о бошчу.

– Па како сте ми? Како на дома? – пита их и уређује им изувене ципеле: окреће их тако како би их они могли одмах, и не гледајући, да обују кад пођу. Затим прилази им, љуби се и повлачи опет у кујну, да скува кафу… Оставља мене, да ја – не да их дворим, већ само с њима, онако, као сваки домаћин, седим, разговарам. А она, не затварајући врата за собом, свакоме посебице доноси кафу у белим шољама. Па онда се, иза врата, до зида, или близу пећи, повуче, стане с прекрштеним рукама на појасу и чека да узме шољу, кад онај испије. А онога стид што га она тако стара двори, па надохват посрће кафу, извади из појаса лимун или поморанџу и оставља, одлази.

Она га испрати чак до капије. Ред је да га ја испратим, али она не да, јер зна да бих, чим бих изашао на капију и видео улицу – онај низ великих, старих порта, испуцале зидове, на неким местима срозане и поломљене црепове, па још другове како се вуку по улици тамо-амо, хвалећи се колачима и новцем што су добили -, одмах и ја отишао тамо, и онда с тешком муком да би ме она нашла и у другој махали, а камоли у нашој.

Зато тада ни из собе не излазим. Не да се бојим ње, њене грдње, него тешко би ми падао тада онај њен плачљиви прекор лица, кад би ме где једва нашла, узела за руке, не прекоревши ме, већ довела кући, чак и заклањајући ме, да ме не би ко спазио и видео како сам је саму оставио чак и данас, на овај „благдан“. Тада она не би као сада, овако, сва срећна, поставила софру, метнула хлеб, со, запаљену свећу на среди и онда остало; донела у саханчићу јела из кујне, да се не би после морала дизати за време ручка.

И, пошто опере руке, оде до иконе, и скинувши шамију један једини пут у години, почне да чита молитву за „слатко јело“. Стојим и ја иза ње. Крстим се. Али не могу тако да метанишем као она, сагибам се јако и брзо, падам коленима и одупирем се рукама и додирујем челом под. Соба се испуни масним, јаким мирисом јела. Више нас полако и тамно гори кандило, осветљавајући нарочито њу, њену проседу, гологлаву главу и раздељени јој бели затиљак, а она шапуће:

– Господе, Христе, свети Никола, чудотворче, славо моја! Погледај, Господе, смилуј се и помози! Благослови софру, хлеб твој, што га ти даде… – И пада коленима тако силно, да под одјекује, и чујем како јој зглобови пуцају.

Кад сврши, метне шамију и седа за софру, дахнувши слободно пошто још једном баци поглед по соби, што је требало учинити пре ручка. Ја јој, држећи чашу ракије на длану, онда прилазим руци, и нудећи у исто време свој образ честитам празник:

– Христос се роди, нано, и срећан дан!
– Ваистину и с тобом, чедо моје! Ове године мајка овако с тобом, а догодине да бог да да ми ти… – и загрцне се, те једва испије чашу.

Ручамо. Она се једнако диже и доноси јело из кујне. Од свачега ја морам прво, а она надохват, клечећи. И, кад се ја сит одмакнем, тек онда она седа и једе много, здраво.
После? – Мирно је, тихо. Чује се како мачка преде и кокош у кујни кљуном бије по тепсији и саханима, тражећи мрве.

Све куће миришу на масно и силно. Јела мрсна, јака, те сви лешкаре или спавају у собама око мангала или пећи, увијени, у колијама, а жене с пребаченим бошчама на глави. Први је дан Божића, па не иде да човек одмах… Има кад, три су дана.

И заиста, ено, другог дана, једва ако је поноћ прешла, а погдегде тек запишти зурла и допире који глас песме.

Ујутру, само попови ако одстоје службу, а ови остали само припале свећу и одмах излазе натрашке, крстећи се много, брзо, ужурбано, као да одужују нешто. Из димњака по кућама почне да куља густ, смоласт дим од печења, меса, кобасица. Цела улица замирише на пастрму. Кроз капиџике и по авлијама почну да промичу жене, зајапурене, носећи чаше, столице. Улицом по десет њих иду. Овлаш забацили колије, ципеле им добро необувене, јер их сваког часа скидају, очи им се закрвавиле и овлажиле. И већ почели, кога год сретну од деце и слугу, да шиљу по Фатиму, чувену, прсату Циганку с белим лицем, црним и округлим очима. (Њу је, после, општина морала силом да уда, јер, кад се с њом нађу, онда забораве и ручак, вечеру и ноћ. До зоре пију ракију, ките је и облажу новцем, своје жене бију и терају из куће ради ње.) Учас се све променило. А и у ваздуху као да струји голицава раскошност и изобиље. Где год се окренете, свуда жагор, песма, свирка. Свирачи само ничу пред кућама, заједно с гомилом деце. Зурле пиште, бубњеви бију, да се тресу прозори и гасе кандила.

Само код нас! Ех!… Одавно смо ручали, и то већином јучерашња јела, што су нам остала. После ручка изишао сам на капију да слушам свирку, песму и гледам где се луди Менко пијан ваља по улици, распасује и баца са себе одело. Кад се повратим у собу, мајку не могу да познам. Обукла се у стајаће руво, опрала главу, забрадила се лепо шамијом, те јој образи одскочили. Села до прозора и са завученим рукама у пазухе гледа на улицу, наслоњена челом на окно. Мада јој је лице смежурано, ипак јој сада дошло чисто, миришљаво, а око јагодица избила једра, топла румен. На њеном, истина старом, али јаком врату виде се где брекћу и трепте вене. У соби тек што се сталожила прашина од чишћења после ручка. На сандуку, у старом послужавнику, стоје поређане чаше, до њих велика чепрња вина, а у кујни тестија, такође пуна вина, у коју смо изручили из свих судова што су нам биле послале богатије комшије. И кафа је била скувана у лонцу, и мезе је било спремљено, све је било спремљено.

Aли узалуд, кад никога нема да га угостимо и дочекамо. Што је долазило, то је дошло изјутра, на ракију, као да нас штеде, јер знају да немамо, и зато су долазили ујутру на ракију, пошто се тада не заседа и не пије тако много. А ми не бисмо штедели. Како бих ја њих дворио, гостио, слушао их и, највише, појио, само да они нама дођу, да нас не штеде, него да смо и ми као сви!… Зато, ваљда, мајци игра тежак осмех, и очи је почеле да сврбе гледајући кроз капију на улицу, по којој свет врви, промиче испред наше широм отворене капије, а нико у њу не улази, те нам двориште и кућа пусти и тужни. А одасвуд, са свију страна, по комшилуку песма, свирка, весеље. Па чак се већ зашло и у пиће.

Ено: Јован Паламар засео насред куће. Избацио мангал и пећ – врућина му, поломио све чаше, и привукао тенџеру и из ње пије. Госте не дочекује стојећи, не да им да иду, већ они морају после да се краду и тако оду од њега. Риста бојаџија већ се побио и затворио кућу. Сео на доксат, пуца из пушке, силом нагнао жену да пева, а он иза свег гласа грди и псује господу „стопарце“. Из неких дворишта чује се како тутњи коло, звецкање дуката и дубла у низама, на грудима девојака… А од Стојана Доњоврањчета допире писак деце, плач жене и његова вика. Тражи коња и сабљу, неку стару, велику, коју је за време ослобођења добавио однекуда. Затим, ето ти њега на своме витком и бесном дорату, обучен у војничке, црвене панталоне, са шајкачом на глави, с празним редеником и исуканом сабљом. Улази на капије, ускаче с коњем у собе, гонећи испред себе свираче и Фатиму, која се, у белим, свиленим јелецима и шалварама, вије око њега, игра му, запара палцем дахире, певајући бесно из свег гласа:
Ја не жалим снагата моја!
Жалим срмали јелек,
жалим срмали јелек!

– Овамо, бре! – одједном се чу испред наше капије.

Мајка скочи. Суза јој се скотрља. На нашу капију уђе заносећи се, са заваљеном шубаром, наш ч’а Јован, ортак и побратим покојног оца, а за њим, тискајући се, свирачи.

– Овамо, – говори им он, и показује на нашу кућу. – И у овој се кући песма поје.

За мајку не знам како је изашла преда њ у кујну, само мени знам да срце стаде.

– Еј, домаћине! – виче ч’а Јован пењући се.
– Ту смо, ту! – одговара му мати, грцајући и трудећи се да се прибере.

– Христос се роди, домаћице! Како, где је домаћин?…
– Ту је, ту је! – показује на мене и нуди, чак и Цигане пропушта у собу. Улази ч’а Јован; љубим га у руку; он, сагињући се, мене у чело, обухватив целу моју главу у своје сухе, старе руке. И седа насред собе, прекрстив ноге.

– Свири, бре! – заповеда Циганима, који су се збили уза зид.
– Шта, газдо?
– Домаћин шта хоће! – и показује главом на мене. Цигани гледају у мене ишчекујући, а ја црвеним од забуне и среће. Мајка улази и у пролазу шане: „Кажи: Ђул мирише, ђул се расцветао!“ – Кажем ја то Циганима.

– А! аферим! – поскочи ч’а Јован од задовољства што сам му погодио баш ту, његову песму. – Де сад! То да свирите!… – И почне да им прича о нама, нашој кући, оцу, с којим је он јео со и хлеб, и толике године ортак био: како се код нас некад по три дана певало, веселило. А, опет, од Цигана нађе се неки који је оца лично познавао, свирао му некад. Мајка, сирота, клецајући од среће, и њима, Циганима, даје, не из чаше, већ из стаклета, сву ракију, и нуди их, даје им меса, хлеба, а они што не поједу гурају у пазухе или појасеве.

– Злато, сестро слатка. Немој. Седи! – зауставља је. – Има ко, – показује на мене. – Ето га, нека служи он. Видиш ли га колики нам је порастао? Седи ти, тако, до мене.

И помиче се, да јој начини место. Мајка седа, клекне, и нуди ч’а Јована, а рука јој дрхти…

– Кусни, Јоване. Обиђи. Ја баш за тебе оставих. Хвала ти што си нас се сетио, – и не казује свој бол, не говори о себи, већ о мени. – Да му је отац жив, друкчије би сад било, а овако… Али хвала ти, хвала што си се бар ти сетио и дошо нам.

– Ја! – викне ч’а Јован увређено. – Зар ја да заборавим ову кућу?! – Па, да би посведочио, окреће се и силно заповеда: – Свири, бре!

И Цигани засвирају. Запишти зурла, па мислим да се чује чак у Турско. Бубањ бије, стакло игра у ћерчивима, кандило прска, и с греда, озго, пада црвоточина. Напољу мрак с влагом. Ч’а Јован пева заваљеним, истрошеним, ситним гласом:

Ђул мирише, ђул се расцветао!

А мајка, са сузом која јој полако, полако мили низ образ, гледа ме где гологлав стојим између њих и свирача и дворим их, с очевим сахатом на прсима, па као да ми вели:

– Божић, сине. Видиш ли?

1900.

(Изглед и опрема текста Словенски вѣсник)

 

Изворник: Борисав Станковић II – ПРИПОВЕТКЕ (Библиотека „Српска књижевност у сто књига“, књига 48; Матица српска/Српска књижевна задруга, Нови Сад/Београд, 1970)