Владимир Умељић: КАФАНСКИ РАЗГОВОР О МИЛОШУ (ОВОГ ПУТА КОВИЋУ)

Шта је једна права држава, једна добра земља до благородна воденица, без које нема хлеба? Домаћински воденичар и шегрти му, воденички точак, жито и благословена текућа вода, бистра, животна…


Др Владимир УМЕЉИЋ

Рекао би човек, јесен је и припада само овој, 2021. години, не делује као да је дуговечнија. И кафана је као и увек, пиће на столу мутно светлуца, музика у позадини напукла, све уобичајено. Постарији келнер тумара, доноси и односи, каткад заглавиња и застење кад је нешто тешко.

Поглед ми се разбистри и видим, човек седа за мој сто, познат ми је однекуд. 

„Шта кажеш о Милошу и шакалима?“, пита ме.

„Све уобичајено“, шта друго да му кажем? „Хајка и „Топли зец“, као у комунизму, гризу за пете, цеванице а циљају главу, не, прво кичму или да савију или да преломе, па ако не успе, онда даље.

Јер та глава је далеко, далеко изнад њих.

Данас је Голи оток свуда, од јарка до јарка, од септичке јаме до оне Ивана Горана Ковачића, оне пребиловачке, јасеновачке… А само из оних првих испузавају демони и вукодлаци, друга је резервисана за мученике, буквално доживотно.“

„И? То је све? Ниси ми баш много поткован, избиркан у набрајању свих наших падања и страдања, синовче… Зар је све почело са помарксизмованима тј. титоизованима и са оним бившим Србима са „У“ на челу и папом у џепу од прслука, одмах поред србосјека и пљоске с украденом ракијом? То ли су дакле једини наши вампири, за које никад не одељасмо глогов колац?“

„Шта ћеш више, шта ћеш горе? Данашњи одрођени само су именовања променили и… Шта је то, што не знам о нама? О увек изнова долазећим породиљским мукама Зла, које вазда трпе други, жртве, данас Милош а сутра… Није у питању, нема рода без изрода, али у Срба никад није мањкало ни оних, који су били спремни да понесу крст, слава им и слава Свевишњем…“

„Размишљао си, видим, о томе чије легије нас неуморно походе и душу вребају, но шта је са када, како, зашто?  Зашто се не ухватиш за свој нос, не чистиш прво у својој авлији? Кога, чега су се одрекли, чији су ти одрођени? Не зову се они Ник и Дороти, већ Никола, Дубравка и…“

Хтео бих да позовем келнера, но иза мог саговорника је стаклени зид, на коме разбирам име Милош. Погледах опет њега, нешто ми је познат овај човек. Носи браду, као свештеник и четник, као Маркс и Енгелс, као Достојевски и Мојсије, као краљевић који је постао просјак, као бескућник и војвода, као… Захватамо ли ми управо воду решетом, као што се и приличи у кафани?

„Стани мало, рођаче“, подиже он руку и кроз главу ми пролете питање – чита ли он мисли? „Знам да си начитан. А наша кафана је и бирцуз и академија, крчма и Диогеново буре, те чак и када млатимо сламу, она ипак није сасвим празна.“

„Па добро“, слегнух раменима, „јасно да сваки одрођени по природи ствари подразумева један претходећи му род и да сви имају свој удео у томе, шта изникне, да ли цвеће или коров.

Но пре него што се поспем пепелом по глави, да ето потрудим још једну фразу, да не бацаш ти управо први камен  а у погрешном смеру, иако седимо у истој, стакленој кући? И шта има Милош од тога?“

„Само по реду“, климну он главом, „нико од нас а понајмање Милош не баца ни први, ни други или трећи камен. А ако мене питаш, он захваљује Господу што му је дао такве груди, да се од њих одбија камење које изроди бацају на стаклене зидове наше куће. И што се не уклања са њиховог нишана упркос модрицама, повредама и ранама.

А шта он има од тога? Е ако то не знаш, нико ти не може помоћи, задовољи се онда фразом, како кажеш, да он то сматра, поред осталог, признањем и потврдом, јер вампири не воле малокрвне.“

Милош КОВИЋ

„Не тако, земљаче, спрдање није хумор и нема места у овом разговору!“, замало да повисим глас. „Познајем те ожиљке на грудима, па и иза њих и посвуда! Реци боље твоје о томе када, како, зашто почињу да нас обилазе, да нас својатају, па и надвладавају легије Зла?“

„Лепо, оставићу ја спрдњу, чим ти оставиш сујету тј. бројање сопствених ожиљака. Часни су, али остави их испод кошуље, јер кваре се кад се изложе рефлекторима на било каквом вашару таштине.

Но кажи ми нешто друго, важније, јеси ли ти икада бројао наше воденице, колико их беше некад а колико их је сад?“

„Нисам, као што нисам ни кафане. Какве то везе има са…“

„Па добро, лако ти је горње питање о када, како, зашто, само је одговор потежи. Кажи ти то мени. А док печеш одговор или вариш објашњење зашто га немаш, да ти испричам нешто из народног памћења.

Шта је једна права држава, једна добра земља до благородна воденица, без које нема хлеба? Домаћински воденичар и шегрти му, воденички точак, жито и благословена текућа вода, бистра, животна…

Шта се, међутим, дешава када се воденичар разболи, полакоми или ода разврату, коцки и пићу, или се једноставно улењи? Ако је само наизглед ту, престане да ради за заједницу и само за себе кришом меље поклоњено, отето или украдено?

А Божију воду муте и загађују, како туђини, тако и домаћи, који се угледају на отуђеног, само још формалног воденичара? Не више венчаног и овенчаног народном воденицом? Превареном, напуштеном, издатом?

Е тада, тако народно памћење, воденица пропада, точак се закорови, вода  стаје и у жабокречини око урушене хранитељке настају мртваје, из којих израња анђама, немртви човек, и полази у лов на душе…

А људи? Човек је слаб, пријатељу, а анђама носи хиљаду ликова, од слатких преко слађих до најслађих. Он се не протерује физичком снагом, већ духом, вером и мукотрпним, тежачким радом чишћења и покретања воде и обнављања воденице…

Милош је један од тих тежака…“

Зажмурио сам за тренутак… анђама…

Погледао сам своју празну чашу. Био сам сâм. Подигох руку да позовем келнера, он је међутим већ стајао поред стола и разабрао сам да ме нешто пита:

„Комшија, могу ли сада да однесем поново ово чудо од огледала, које си, кад си сео, рекао да ти ставим на столицу преко пута? Муштерије се буне, гунђају, не воле људи ни у пролазу да се виде у огледалу, шта ћеш, такви смо ми…“

„Донеси ми још једно пиће, комшија“, рекао сам.

(Visited 71 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, УМѢТНОСТ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *