Борис Над: НАЈСТАРИЈА И НАЈБОГАТИЈА КУЛТУРА ЕВРОПЕ: СЛОВЕНСКА КУЛТУРНА РЕВОЛУЦИЈА

Словенско памћење има и много дубље слојеве од „илирског“ или „римског“, али они нису предмет интересовања истраживача српске и словенске прошлости и наслеђа. Топоними са српским именом, на пример, налазе се на широком простору од Ирана до Индије. То указује на њихово индоевропско порекло


Борис НАД

Српски археолог Ђорђе Јанковић својевремено је изнео јеретичку тезу: Срби су потомци Илира. „Археолошки, по мојим истраживањима, Срби су потомци оних Илира који су настањивали подручје између Ибра, Јадрана, Купе и Саве.“

Да је у питању тешка „јерес“ у нашој археологији, навикнутој да Словене приказује као уљезе и дошљаке на Балкану, а Албанце као староседеоце, потврђује и реаговање у Политици на постхумно објављену књигу есеја Драгослава Срејовића Илири и Трачани, у којој аутор – несумњиви ауторитет и „ерудита каквог је тешко наћи“ – „све оно што је о Илирима и Трачанима изречено у античким временима“ и прихваћено у нашој савременој историографији проглашава за „подложно сумњи“. У нашој савременој историографији, признаје Срејовић у својим „јеретичким“ и „аутохтонистички надахнутим тезама“, око ових питања „постоје крупне неусаглашености“: „Данас се Сармати, Далмати, Панони и Трибали већ бојажљиво признају за протосрбе, од којих су Сармати око Дунава, а остали испод Дунава и Саве“. Све то, закључује аутор овог коментара, показује да је „број присутних, прадавних Срба и Рашана у границама Римског царства, а посебно на Балкану, био заиста за поштовање“. Можда би то што Срејовић „поручује с оне стране грoба“ требало да „оштро опомиње најзадртије данашње ’панилиристе’ (заправо проалбанце), каквих има и међу нашим историчарима, па и такве који пишу уџбенике историје за факултете, средње и основне школе, а на крају и све остале који их у том разорном послу подупиру“?

Борис Ољшански: СЛОВЕНСКА ПРИЧА (1997)

Јанковић није усамљен у својим „јеретичким“ открићима. „Као најстарији народ Европе“, тврде истраживачи Домагој Николић и Винко Кларић, „наш народ је претповијесни…“ Бројни историчари и научници у нашој прошлости „свједоче о непрекинутом илирском континуитету“. Од „наших старих историчара“ довољно је поменути Дубровчанина Мавра Орбина (XV век – 1510), који у свом Краљевству Словена пише о Илирима, Трачанима, Трибалима, Македонцима, Сарматима, Скитима, Готима-Гетима, Вандалима, Аварима… као о једном те истом народу. Под тим именима крију се заправо Словени, а „Илири и сродни Славени“, сматрао је Орбин, „ове крајеве и читаву Европу до Скандинавије настањују од памтивјека“.

Овo мишљење, уосталом, потврђује и хрватски истраживач Горан Шарић, према којем теза „да су Славени прастановници Балкана данас више нигдје осим у Србији није спорна“. Пример за то је народ забележен у античким изворима под именом Лимиганти Срби (Limigantes Servi), који познаје и модерна историја. Овај народ је на подручју данашње Војводине и Славоније живео пре IV столећа нове ере. „Утврђено је, без сумње, да су они славенског поријекла.“

Што се тиче тезе да су Илири Словени, она од модерне историјске науке још није потврђена, али нема сумње да ће бити, сматра Шарић, и то у сасвим догледно време, под теретом нових доказа, који се готово свакодневно појављују. Уосталом, „како нигдје на простору на којем су обитавали Илири није нађен траг неког језика који није славенски или латински, једино је ријешење да су Илири говорили славенским језиком, а романско становништво Балкана латинским“.

Словенско-илирске паралеле

Бројне и упечатљиве паралеле између Словена и Илира подвлачи и познати британски археолог Џон Вилкис у својој књизи Илири (J. Wilkes: The Illyrinas, Oxford, United Kingdom, 1995): Словени и Илири деле исти начин облачења, исти начин градње кућа и врсту огњишта, исте предримске друштвене традиције и топониме.

Недалеко од Бихаћа, подсећа Шарић, пронађена је средњовековна пећ, такозвана црепуља, потпуно идентична оној коју су користили Илири. Отада до данас докази у прилог „илирском континуитету“ су се само множили: Илири и Словени на исти начин граде гробове и деле исте погребне обичаје; имају иста кола, исте инструменте попут фруле, иста имена (Деса, Бато, Бабо, Пајо, Чујо), племена која живе на истим локацијама и под истим именом од античких времена (Деретићи, Черанићи, Лабовићи), исте обичаје тетовирања и магију… Балкански Словени чувају прастара предања о илирским и римским владарима (краљица Теута, цар Трајан), сећања на римско доба и Атилу. Да су Илири говорили другачијим, несловенским језиком, пита Шарић, „зар се не би иједна реч тог фантомског илирског језика задржала у неком забаченом селу?“ Ако су Илири различит народ од Словена, где је нестао њихов језик, не остављајући трага чак ни у оном што се најтеже и најспорије мења – у топономастици, у именима места?

Да ли су (Јужни) Словени заборавили или одбацили сопствену прошлост под туђим притиском, прихватајући туђе заблуде као доказане и неупитне научне истине, у које није дозвољено сумњати, пропуштајући да своју прошлост озбиљно и темељно истраже? Одричући се прошлости, ми се одричемо будућности. Ако Словени нису „млад“ и „неисторијски народ“, они морају имати сопствена предања и сопствено памћење, које сеже у веома далеку прошлост.

Ђорђе ЈАНКОВИЋ (1947-2016)

Древни Илири, према мишљењу археолога Јанковића, „настају из цетинске културе, која се образовала у првој половини II миленијума пре Христа. Отада до данас, на том простору живи становништво мање-више исто по антрополошком типу, а и културно, такозваног динарског антрополошког типа“. Међутим, то је „донета култура, што значи да су њени носиоци негде живели пре тога“.

Слојеви словенске меморије

Словенско памћење има и много дубље слојеве од „илирског“ или „римског“, али они нису предмет интересовања истраживача српске и словенске прошлости и наслеђа. Топоними са српским именом, на пример, налазе се на широком простору од Ирана до Индије. То указује на њихово индоевропско порекло: „Српско име види се као самоназив индо-иранског или индијског порекла, што указује“, уочава Јанковић, „на доба образовања Индоевропљана“. Евроазија је јединствени простор, који се дели на правцима север-југ, а не запад-исток; „у ужем смислу, од Алпа до Забајкаља, он је у вези са Иранском висоравни“. Повезан је степом, тим „морем номада“, погодном за кретање сточара и на коњима. Пре Турака и Монгола, евроазијским степама је, све до пустиње Гоби и још даље ка истоку, господарила култура Индоевропљана, „вероватно Словена“. И код Срба постоје „некаква сећања на боравак у просторима око Алтаја“ и на Индију; и код Руса налазимо сећања на Индију, на пример у билини о Волху Всеславевичу. А постоји, како опажа Јанковић, и „упадљива сличност енеолита Средње Азије са вучедолском културом на Дунаву“.

Али постоје и још старији слојеви од тога: „Магловито се назире једна старија епоха Словена и Срба коју треба повезати с неолитом Мале Азије и Југоисточне Европе, коме насупрот стоји просечно млађи неолит Западне и Средње Европе…“

Јанковић указује и на трећи, најстарији слој древне словенске меморије: „Још дубљу и магловитију прошлост наилазимо код Срба и данас у виду сећања на потоп, иначе запамћен у Старом свету, у Ирану, Индији, Израелу. То су предања о алкама на врховима наших планина, за које су некад били везивани бродови.“ Уопште, „духовно се Срби одликују запретеним предањем, сећањем на нека исконска времена, сачуваним у ’слави’ посвећеној прецима и свецу, у бадњаку и Божићу са обредима који се код Руса распознају у Масленици (Сиропусна недеља)“.

Апсурди традиционалне историјске хронологије

Постојбина Словена је Подунавље. Овај став деле многи истраживачи словенске прошлости. О томе, уосталом, сведочи и словенско предање забележено у Несторовом летопису (Повест времених љет), који је настао у Печерском манастиру, недалеко од Кијева, крајем XI века: „Послије много времена сјели су Словени уз Дунав, гдје су данас Угарска земља и Бугарска. Од ових Словена разиђоше се Словени по земљи и назваше се именима својима по мјестима гдје сједоше“, записао је монах Нестор.

„Преци Словена доселили су се у Подунавље после рушења Вавилонске куле под именом Норци, што је име Илира у области данашње Аустрије и Словеније“, подвлачи археолог Јанковић. Сличне тезе заговарао је и италијански професор Марио Алинеи (1926–2018), чија је „теорија одавно прихваћена на универзитетима у Холандији, Италији и Шпанији“. Јасно је и зашто у неким другим срединама теорија о словенској постојбини у Подунављу није наишла на одобравање. Подунавље је дуго било кичма Хабзбуршке империје, основа њене политичке, војне и економске моћи, у шта су се веома добро уклапали мађарски великодржавни интереси. Овај простор је отуда и у „нашој“ науци, у стручној и културној јавности, виђен пре свега као простор којим се шири искључиво један политички и културни утицај: онај (германске) Средње Европе, ка Балкану и Блиском истоку. Словени, посебно православни, овде су приказивани као „уљези“, придошлице без традиције и културе; као заостали и примитивни, полудивљи „Балканци“.

Проф. др Марио АЛИНЕИ (1926-2018)

Насупрот томе, професор Алинеи тврди да су Словени од давнина заузимали огроман простор, од Балтика, преко северне Италије све до Мале Азије, а „народе као што су Венети, Трибали, Трачани, Пелазги, Фризи, Лики и Лиди сматра прасловенским корпусом“. Према његовом мишљењу, Словени поседују аутохтоност и непрекинут континуитет у Европи, још од палеолита. На основу компаративних анализа, заснованих на археологији, генетици и (палео)лингвистици, Алинеи долази до закључка да су технолошке иновације током неолита у Подунављу омогућиле нагли раст становништва, брзи развој језика и културе, а да су Словени били носиоци ових културних промена. Управо зато је, према речима професора Алинеиа, „потребно рашчистити једну од најапсурднијих последица традиционалне историјске хронологије, ону која тврди да су Словени касно стигли на историјску сцену Европе и у исто време успели, сасвим необјашњиво, да заузму огромне просторе на којима и данас живе“. А подједнако необјашњив је и напрасни нестанак народа који су претходно настањивали овај огромни простор. То су, пре свега, народи упамћени под именима Скита и Илира.

Словенска културна револуција у неолиту

Шта је, у најкраћем, закључак његових дугогодишњих истраживања? Управо „Словени били су покретачи нове земљорадничке револуције, заната, уметности, религије, језика и првих урбаних култура Европе у Подунављу“. Континуитет европске културе у Подунављу и на Балкану може се пратити од VIII миленијума пре нове ере, за разлику од Западне Европе, где неолит почиње тек у II миленијуму пре Христа. Будући да се Словени налазе у Подунављу (у Панонији) још од палеолита, апсурдна је и теорија о доласку Јужних Словена тек у VII столећу нове ере. Алинеи жестоко оспорава и тезу о сеоби Словена на Балкан, за коју не постоје никакви археолошки ни историјски докази. Готово сви нама доступни историјски извори, скоро једногласно, подржавају „дунавску“ или „балканску теорију“ о пореклу Словена. Зашто онда наша званична наука, упркос чињеницама које више није могуће игнорисати, тврдоглаво заговара идеју о доласку Словена у VII веку, сматрајући ту ствар за коначно решену, а одбацујући све оно што томе противречи, као ненаучне фантазије и као „паранауку“? На основу којих истраживања и каквих доказа је досељавање Словена у VII веку утврђено као неспорна историјска истина која се више не може доводити у питање?

У нашој стручној јавности и даље доминира теза о примогености германских народа и германске културе. Алинеи не оклева да оспори ни ту псеудонаучну тврдњу, пре свега на основу лингвистичких анализа и методе хронолошког датовања језика. Јужнословенски језици, тврди Алинеи, представљају заједнички именитељ свих словенских језика, из чега следи чврсто утемељен закључак: да су се западни и источни словенски језици развили из јужнословенских. Јужнословенска језичка група је најстарија. Што се тиче германских народа, они (Германи) су у ствари прихватили тековине неолитских – словенских култура Подунавља и Балкана, и то са закашњењем, а прихватили су и један део, не само језичке културе Словена. Према америчком лингвисти Морису Свадешу, германски језици су се заправо релативно касно издвојили из словенских; наизглед сензационална тврдња, за коју постоје снажни, не само лингвистички аргументи. Старословенски, старогрчки и старолатински, према италијанском лингвисти, „спадају у исту хронолошку раван“, али тај статус се и данас оспорава старословенском. Професор Алинеи сачинио је и листе словенских речи из периода палеолита, мезолита и неолита, које практично представљају „најстарији супстрат европских језика“. Управо неолитске културе Подунавља, закључује Алинеи, чине „првобитну језичку културу Европе“.

Да ли је Eвропа уопште потребна Словенима?

Још у прошлом и у претпрошлом веку словенске културе показују задивљујућу виталност и плодотворност, дајући немерљив допринос европској култури који, међутим, често није препознат на Западу


Шта се, у такозвано Ново доба, догодило с некад плодотворном културом Словена, која се данас све више доживљава као анахрона и „несавремена“, „заостала у неком имагинарном времену“? Још у прошлом и у претпрошлом веку словенске културе показују задивљујућу виталност и плодотворност, дајући немерљив допринос европској култури који, међутим, често није препознат на Западу. То није увек случај са утилитарном, рационалистичком културом Запада. Заправо, почев од епохе просветитељства, Запад тоне у све дубљу и дубљу духовну кризу. Упркос привиду економског просперитета, Европа улази у „ново мрачно доба“ – то је развој који су у прошлом веку предвидели најлуциднији мислиоци Запада. Ако излаз из те кризе постоји, спасоносни импулс за препород Европе могао би доћи једино из словенских и „источних“ култура. Виталност постоји још само на Истоку Европе, писао је румунски филозоф Емил Сиоран: „Кад би нам, упркос произвољности тог покушаја, пало на памет да утврдимо где се у Европи налазе подручја на којима живе народи пуни животне снаге, установили бисмо да, што се више приближавамо Истоку, животни нагон све више јача, а да постаје све слабији што више идемо према Западу.“

Емил СИОРАН (1911-1995)

Политички, Словени су данас периферија „уједињене Европе“, која се гради на другачијим, „несловенским“ темељима. Крајем прошлог века са политичке мапе Европе и света збрисане су три словенске државе: СССР, Чехословачка и СФРЈ. То нису биле никакве „комунистичке творевине“, будући да су последње две настале после Првог светског рата, док је СССР пуноправно наследио старо Руско царство. Сада се распада и Украјина, године 2014. снажно привучена у орбиту Запада, Европске уније.

Нешто слично се 1990-их догодило и у Југославији, у којој су поједине „националистичке“ елите похрлиле у „Европу“ и на „Запад“, одричући се словенског имена, идентитета и наслеђа. То није „природан процес“ већ последица дуготрајне индоктринације која непрекидно, током два века или дуже, пристиже са Запада, о културној а можда и расној инфериорности Словена, и о њиховој трагичној неспособности да се уклопе у модерна друштва, што их, наводно, осуђује на трајну „заосталост“.

Словенски аутошовинизам

Идеје о „германској примогености“ и културној супериорности Запада нису историјске чињенице, већ најгрубља и злонамерна политичка манипулација. Фантазија о „германској супериорности“, расној и културној, и о Словенима као „подљудима“, већ у XX столећу довела је до два светска рата и до геноцида над словенским народима. Сличне тезе данас се не изричу отворено него прикривено, у виду тобоже научних теорија, које је, упркос чињеницама које их очигледно побијају, забрањено доводити у питање. Словени су заостали, и да би превладали ту заосталост, они морају да прихвате западне политичке, културне и привредне моделе, одричући се своје посебне, словенске културе. Реч „Словенство“ је готово нестала из савременог речника. Бити Словен постало је нешто „превазиђено“, „демодирано“, скоро непристојно. Да ли су Словени у XX столећу коначно изгубили самопоштовање? „Стваралачке моћи словенских народа су утрнуле или успаване јер им је одузето самопоштовање“, приметио је Драгош Калајић 1992, а „самопоштовање је основни темељ самопоуздања, битне енергије самоостварења.“

Обнова ових „словенских стваралачких моћи“, тврди Калајић, изискује нову „словенску културну револуцију“, у циљу „великог окупљања словенских народа и уједињења снага и енергија, моћи и талента.“ Уосталом, „ако желе макар само опстати и преживети“ – подвлачи Калајић у есеју Ка словенској империји – „словенски народи се морају ујединити те створити своју културно-политичку, војну и привредну заједницу.“

Драгош КАЛАЈИЋ (1943-2005)

Данас постоје интелектуалне и политичке „елите“ у словенским земљама, не само у Украјини, Хрватској и Пољској, које поричу словенско порекло ових несумњиво словенских народа; словенских по језику, духу и култури. Могу ли се Словени преко ноћи претопити у нешто друго, одрећи се дуго грађеног словенског идентитета и на тај начин се „интегрисати у прогресивни Запад“? То је болест самопорицања, самопрезира, самопоништавања. Колико далеко се може ићи у томе? Реч је о парадоксалном феномену аутошовинизма, и то аутошовинизма у својим најекстремнијим, најнижим и најдеструктивнијим формама. Да ли је на таквим основама могуће градити било какву будућност, осим будућности колоније, крајње периферије, у политичком, културном и сваком другом смислу? Пример трагично подељене Украјине или Југославије опомиње. Поделе и сукоби међу Словенима користе једино словенским непријатељима. Политичке и интелектуалне елите које их подстичу и изазивају само су „корисни идиоти“ Запада. Насупрот томе, „обједињена словенска цивилизација,“ писао је још у другој половини XIX столећа руски филозоф историје Николај Данилевски, „била би геополитички џин у глобалним размерама, а судбина Европе била би најзад у словенским рукама.“

Управо то Запад не жели да допусти. Такво стање продужава се вековима. Али Запад више није снажан сам по себи, његова снага данас почива само у разједињености, издаји и кукавичлуку Словена.

Дубоко укорењени „антиславизам“

Данас се, упозоравао је Ђорђе Јанковић, на Западу гради Европа Германа и Латина – „Европа без Словена“. Из наслеђа Европске уније нису искључени само Словени, већ и такозвани Илири – некадашњи становници средишњег дела европског континента. „Наравно, под именом Илира, што није самоназив“, примећује Ђорђе Јанковић, „крију се Херодотови, Плинијеви и Тацитови Венеди – Словени.“

Доминантни „културни код“ у Немачкој и на Западу, сматра професор Волфганг Виперман, био је и остао дубоко укорењени антиславизам: „Историја левог и десног антисловенства (у Немачкој) није завршена. Леви и десни антисловени јесу и биће, и даље међу нама. Али то се, заправо, више не сме толерисати. Против антиславизма се треба борити исто као и против антисемитизма и других форми расизма. При том је споредно да ли он долази с леве или са десне стране.“

Зашто Запад и дан-данас истрајава у агресивном антиславизму? Зато што су једино Словени у Европи способни да створе цивилизацијску алтернативу Западу: Словени ће, писао је Драгош Калајић, преобразити и спасти свет. Вредности словенске културе нису исто што и западне: „Различите су вредности расистичког Запада и Истока Европе“, уочава Ђорђе Јанковић, „другачије схватање слободе. Против вредности оних словесних, као што су неприродност ропства, гостољубље, старешинство, православље, западна власт тешко може да се бори својим вредностима распоређеним на класе…“ Због тога се праве ове „вештачке баријере“. Још од Рима, сматра Јанковић, постоје покушаји да се промени свест Словена. Словени и Срби представљају сметњу „због свог импулса слободе, што може бити заразно“; сметњу за западне империје, због чега их треба разбити. „Зато нам треба променити свест, како саветују из Немачке, а свест обликује културу и обрнуто.“ Из тих разлога, ствара се „патолошко стање, уместо родољубља бира се домољубље, па ’државољубље’, властољубље“. А то је управо оно што се ради и сада.

Валтазар БОГИШИЋ (1834-1908)

Да би се одупрли антиславизму, Словени прво морају да обнове самопоштовање. Да би имали будућност, они морају да поврате своју прошлост. То је богата прошлост и данас најмногољуднијег етноса Европе. Али стварна снага Словена не лежи у њиховој бројности, ни у огромном простору који запремају и данас, „од границе Италије па до Китаја и Јапана, од срца Еуропе до срца Азије“. Права снага Словена лежи у особеностима њихове културе, пред којом све германско и латинско изгледа непоправљиво безначајно и ситно; у оном „богатству“, како је још 1874. писао Валтазар Богишић, „најразличнијих појава и облика друштвеног живота, богатству, које тешко да се игдје, барем у странама старог свијета, може наћи у таквој мјери“. Данас су Европи Словени потребнији него икад пре, али оваква Европа тешко да је потребна Словенима.

Ту словенску величину, тежњу за бескрајним мимо свих ограничења дубоком интуицијом наслутио је румунски мислилац Емил Сиоран: „Ах! Колико су ми блиски ти Руси! Моја досада је потпуно словенска. Бог зна из које су степе дошли моји преци! Носим, попут отрова, наслеђено сећање на неограничено.“

* Текст се објављујe као део пројекта који је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања – „Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства“

Изглед и опрема текста: Словенски вѣсник

Изворник: ПЕЧАТ (Дух времена; број 581-582)

(Visited 409 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, ПАМЕТАРНИЦА
2 comments on “Борис Над: НАЈСТАРИЈА И НАЈБОГАТИЈА КУЛТУРА ЕВРОПЕ: СЛОВЕНСКА КУЛТУРНА РЕВОЛУЦИЈА
  1. ВИД МАЛИВУК – ИЗ НЕВЕСИЊА:

    МУСЛИМАНИ ВИ СТЕ САМО СРБИ

    Муслимани подигните главе,
    Погледајете у времена древна,
    Кад вам преци беху Божанствени,
    Даровани моћима великим,
    Па су свету на земљиној кугли,
    Изумели писмо и култру,
    Сваком знању темељ ударили,
    А темеље свих научних грана.
    А све су то они записали,
    На камену и оружју своме,
    Оклопима и на штитовима,
    Те на сваком ћупу керамике.
    То чинише тим Винчанским писмом,
    Које ваши преци изумели,
    Изумели у времена давна,
    Од којих су прошле и тисуће
    И тисуће Божијих година.
    А на сваком тексту из старина,
    Јасно било да су ваши преци,
    Ваши преци били са именом,
    А то име остало до данас.
    Нећете се ви потомци одрећ’,
    Ви одрећи предак најславнијих,
    Чије име свако данас знаде,
    То је име преподобно – СРПСКО.
    Име знано требате га чуват’
    Истицањем да сте само Срби.
    Те реците да Босанци нисте,
    Такав народ нигде не постоји,
    Босанци су само грана Срба,
    Јер је Босна име завичајно,
    Завичајно, а у земљи српској,
    Као што је сремско и банатско,
    Те и личко, па и кордунашко,
    И пространо место шумадијско,
    И премило завичајно рашко,
    Не санџачко, oкупаторско је,
    Наметнуто да се брише – Рашка.
    Узгајајте своје име српско,
    Срби су вам преци најславнији,
    А ваш предак јесте Александар,
    Нико други него Македонски,
    Који био Србин најчистији,
    Па зар онда ви можете рећи,
    Да вам није један од предака?
    А он рођен јесте у Краљеву,
    Које тад се звало Караново,
    Па су сада научници часни,
    Нашли запис да се Александар,
    Александар звао Карановић.
    Грк никако није мог’о бити,
    Јер пред свој је поход до Индије,
    У Атини српску власт увео,
    А Грке је у војску примио,
    Те је крен’о до земље Индије.
    А тамо су Срби бројни били,
    И имали шест држава својих.
    А ти Срби у земљи Индији,
    Данас носе ново име – Сики,
    Амерички академик Кљосов,
    Тамо данас Србе избројао,
    А њих јесте баш сто милиона,
    О којима књижевница Митер,
    Унука је песника Тагоре,
    Написала повелику књигу,
    А баш књигу о језику Сика –
    Који јесте српски језик древни,
    А наука санскритом га зове.
    А ви Срби вере муслиманске,
    Што зовете себе несрбима,
    Да ли знате да језик латински,
    Скован јесте од језика српског,
    Од језика баш предака ваших,
    А којих се данас одричете.
    Вергилије, тај песник из Рима,
    У првом је веку Нове ере,
    Описао стварање латинског,
    У који су речи убачене,
    Бројне речи из језика српског,
    Само што су мало измењене.
    То је било у столећу шестом,
    У то време прије Нове ере.
    И да знате да је то тврдио,
    А и славни Павле Соларићу,
    Који штамп’о књигу у Будиму,
    А штамп’о је почетком столећа,
    Тог столећа баш деветнаестог.
    Навео је и стотине речи,
    А тих речи језика латинског,
    А све оне узете из српског,
    Из језика управ најстаријег,
    Најстаријег у Европи целој,
    У којој су језици романски,
    Па и они језици германски,
    Скандинавски, па још и мађарски,
    Сви створени од дван’естог века,
    Од дван’естог па до деветн’естог –
    А до века баш деветнаестог!
    База им је српски језик била,
    Поред њега јоште и латински,
    А латински јесте исто створен,
    Баш на бази српскога језика.
    Па зар ћете браћо муслимани,
    Моћи рећи да потомци нисте,
    А потомци Срба Божанствених,
    Који дали јесу и језике,
    И језике поред писмености,
    Дали управ’ сваком Европљану!
    А управо ти су Европљани,
    У научне књиге уносили,
    Да су Срби били неписмени,
    А на Балкан пристигли су позно,
    Тврдили су у столећу седмом.
    А писање научили касно,
    Научили у деветом веку.
    Истина је сасвим другачију,
    Јер су Срби стварно на Балкану,
    На Балкану од каменог доба.
    Имали су тада као сада,
    Завичајна безбројна имена.
    А она су Келти и Илири,
    Те Сораби, Трачани, Дачани,
    И било је тих имена јоште,
    А Европа Западна написа,
    Да то беше несрпски народи,
    А који су давно изумрли.
    Не верујте муслимани у то,
    То су само имена племенска,
    А племенска српскога народа,
    А Срби су имали државу,
    Основану у столећу петом,
    То је била баш Србија дична,
    Те имала и краљева много,
    До Немање око четрдесет,
    Престоница била им је Скадар.
    Пуних била седамсто година,
    У којем су биле династије,
    Три су српске династије биле,
    Четврта је лоза Немањина –
    Владала је од дванестог века.
    Муслимани чистог српског кова,
    Ви схватите што је Скадар био,
    Што је био дуго престоница,
    Престоница државе Србије,
    О чему је запис оставио,
    Баш Андрија Качић Миошићу,
    Који био свећеник католик,
    А то био века осамн’естог.
    А Скадар је некад био Троја,
    Око њега битке су трајале,
    А трајале у Тројанском рату.
    А у рату европских држава,
    Које биле насељене Србим’.
    У том рату Грка није било,
    Мада пише да су Грци тада,
    Ратовалии против Тројанаца,
    Тројанаца у Азији Малој.
    Рат је био столећа дванестог,
    Тог столећа прије Нове ере,
    А Грци су у Европу стигли,
    Стигли они у столећу осмом,
    У том веку прије Нове ере,
    А они су песму „Илијаду“
    Баш превели у столећу шестом,
    У столећу прије Нове ере
    И свакако превели са српског.
    Да је Троја била баш град Скадар,
    То говоре имена планина,
    Јер планине данашњег имена,
    А имена знаног – Проклетије,
    Звале су се Тројанске планине,
    Тако звале до века двадесетог,
    А онда је тај научник српски,
    Именом је знани Јован Цвијић,
    Избрасао то давнашње име,
    Те је онда Тројанске планине,
    Уписао као Проклетије –
    Да се бришу сви трагови Срба,
    Сви трагови из времена давних.
    А ви браћо муслимани бројни,
    Настављате осуђено дело,
    А то дело Јована Цвијића,
    Па бришете трагове у Рашкој,
    Како рекох те трагове српске.
    Тако неки ваши муслимани,
    Који јесу на власти у Рашкој,
    Забрањују дизат’ и споменик,
    А споменик Стевану Немањи.
    А преци су рашких муслимана,
    Сви војници Немањини били,
    Те Немања тада је успео,
    Учврстити државу Србију,
    Коју хтели тад су уништити,
    Државници две државе римске,
    И Западна и она Источна,
    Коју лажно Византијом зову.
    О ви Срби вере муслиманске,
    Не црните слику предак својих,
    Који беше војска Немањина,
    Који беше њему војсковође,
    Који с њиме заједно владаше,
    А сви себе Србима су звали,
    Те немојте више дозволити,
    Да несвесни Срби муслимани,
    Одричу се својих праотаца,
    С којима је наш Стефан Немања,
    Уздигао државу Србију,
    А Србима дао и слободу,
    Тим Србима баш прецима вашим,
    А прецима муслимана скупа,
    А данас су они насељени,
    Врло бројно у тој дивној Рашкој,
    Па у Босни и Херцеговини,
    На Космету и Косову Славном,
    И у дивној земљи Македонској,
    И у целој земљи Албанији,
    У којој су многи освешћени,
    Из Скадра нам они поручују:
    „МИ СМО САМО ТОГ СРПСКОГА РОДА,
    ИАКО СМО САДА МУСЛИМАНИ,
    АЛИ ЧЕСТО МИ ИДЕМО РАДО,
    А БАШ РАДО ЦРКВАМ’ ПРАВОСЛАВНИМ“.

    Београд, 8. сепембар 7527 (2019)

  2. Садржајно и упечатљиво отпева Вид Маливук:
    „Рат је био столећа дванестог,
    Тог столећа прије Нове ере,
    А Грци су у Европу стигли,
    Стигли они у столећу осмом,
    У том веку прије Нове ере,
    А они су песму „Илијаду“
    Баш превели у столећу шестом,
    У столећу прије Нове ере
    И свакако превели са српског.“

    Бранко Драгаш нам надахнуто предочава многе чињенице, које један народ, намеран да опстане и сачува своју слободу, не сме да пренебрегава. О томе сведочи и део текста објављеног на нашем сајту, посвећеног изванредном препеву Слободана Јарчевића:

    „Враћањем ИЛИЈАДЕ на српски десетерац, Јарчевић разбија те тешке, недоступне тројанске подигнуте миленијумске тврђаве неразумевања и неприхватања, руши те вековне предрасуде, заблуде и страхове, ослобађа заробљену ИЛИЈАДУ из тешких окова грчког превода, Хекторовом снагом отвара замандаљена академска врата уображености и самодовољности и Ахиловом енергијом подиже свест и вољу пораженог, покореног и изгубљеног савременог човека, даје му снагу да истраје, да се бори за више идеале, јер није све тако, како се намерно приказује, изгубљено за човечанство, да има у том последњем човеку још увек снаге и воље да се узвиси ка духовним олимпијским висинама и да своме напаћеном и промашеном животу подари неки виши смисао и сврху.“

    http://sloven.org.rs/srb/?p=11471

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *