Интервју: Милослав Самарџић – СРБИЈА: ТЕЖИНА ПРОШЛОСТИ (за француски часопис Commentaire)

Западни историчари су пред великом језичком баријером. Колико ми је познато, многи су писали о Другом светском рату у Југославији, али ни један од њих пре тога није научио српски језик. А кључна документа налазе се у Војном архиву у Београду. То што су писали западни историчари, исто је као када бих на пример ја сада сео да пишем о историји Француске, а нити знам француски, нити сам видео иједан оригинални француски документ. Дакле, то би могла бити само књига на тему како неки странац види Француску, а никако права историја Француске.


Милослав САМАРЏИЋ

Милослав Самарџић је историчар специјалиста за Историју Југославије током Другог рата.

С.К: Господине Самарџићу, 1987, са 23 године, Ви сте главни уредник студентског гласила једног универзитета у Србији – Погледи – који ће постати први медиј у комунистичкој Југославији који ће објавити афирмативне чланке о мултипартизму, шефу четника током Другог рата генералу Дражи Михаиловићу па и о тражењу да се закон који штити култ личности председника Јосипа Броза Тита укине. Како сте дошли до тога да се за та питања интересујете и који је Ваш пут од тада?

М.С: То је било две године пре пада Берлинског зида и рушења „гвоздене завесе“. Социјалистичка Југославија није била чланица Варшавског пакта, а сем тога она је 1965. године, за разлику од осталих источноевропских земаља, отворила границе (у кратком року побегли су милиони грађана). Због та два разлога, затим због британске подршке Титовим партизанима током рата, као и због тога што је Стаљин 1948. избацио Тита из његовог царства, на Западу се сматрало, а и данас се у великој мери сматра, да је југословенски режим био другачији. Међутим, није. Подсетићу само на факат да је Титова тајна полиција у Европи убила више људи него КГБ током читавог „хладног рата“. Титова тајна полиција је убијала политичке емигранте из Југославије.

Насловна страна часописа “Коментар“, јун 2019.

Другим речима, живели смо под репресијом социјалистичког, односно комунистичког, режима. Сва људска права и слободе били су укинути још 1945. и те забране важиле су и 1987. Постојали су само државни медији и сви су били под контролом Комунистичке партије и тајне полиције, које су биле у чврстој вези. То је важило и за лист студената крагујевачког Универзитета.

Као и сви студенти, и ми смо били бунтовни, тражили смо забрањене теме. Тако смо дошли и до најзабрањеније – генерала Драже Михаиловића и Југословенске војске у Другом светском рату, познате под именом четници. Они су били најзабрањенији из простог разлога што су током рата били главни непријатељи комунистима. У документима Титовог Врховног штаба, која су они сами објавили после рата, до доласка Стаљинове војске уопште нема наредби да се нападају Немци. Увек је наређивано да се испред Немаца склања, док су офанзивне операције извођене против четника. Разуме се, комунисти су говорили све супротно, што, уосталом, и данас чине.

Потерница коју је 1943. године за генералом Михаиловићем расписао Заповедник немачких трупа у Србији

Тако смо почели да схватамо да је читава комунистичка историографија лажна, да је то у ствари партијска пропаганда. Кључно је било откриће немачке потернице од 100.000 златних рајхсмарака за главу генерала Михаиловића, из јуна 1943. Објављивање таквих докумената кажњавало се по закону као „непријатељска пропаганда“. Међутим, још пре тог открића, новембра 1989. године, имао сам безброј такозваних информативних разговора у тајној полицији. То јест, у мањем броју случајева у канцеларији агента задуженог за мене, где је на једном зиду висила Титова слика, а на другом аутомат „узи“, а чешће на разним местима, попут гробаља, шума, или напуштених градилишта, углавном дубоко у ноћ.

Због тога сам, наравно, ублажавао критику и одугувлачио објављивање опасних прилога. Било је још неколико сличних новина, студентских или књижевних, попут „Књижевних новина“, гласила Удружења књижевника Србије. Пратио сам пажљиво шта они пишу и одмеравао где је у том тренутку црвена линија. Прешао сам је новембра те 1989. године, објављивањем поменуте немачке потернице. Имао сам среће да је управо тада пао Берлински зид, а нарочито што је следећег месеца пао Чаушеску. Чињеница да је уз њега убијено и много агената Секуритатее, битно је утицала на понашање југословенске тајне полиције.

Тако, иако сам студирао економију, може се рећи да ме је историја повукла, не слутећи ни најмање докле ће ме то довести. Поред економског факултета, образован сам и као новинар, посебно у најчитанијем дневном листу у  Југославији, „Новостима“. То споредно образовање ми је помогло да усавршим свој стил писања. Факултет нас је учио методама за писање научних радова, али само у новинарској школи смо учили кратко и јасно изражавање, рангирање информација по значају, оцену њихове веродостојности, итд. Зато, мислим да би новинарство требало увести као предмет на свим факултетима, јер, често смо у прилици да прочитамо чланак о интересантној теми, али толико је опширан и компликован написан, да је тешко разумети која је порука аутора.

С.К: Какав је Ваш поглед на најчешће виђене закључке историчара (на западу – прим. преводиоца) за које је монархистички генерал Дража Михаиловић био први покретач отпора у окупираној Европи, па је био пасиван пре него што је запао у колаборацију са Немцима из антикомунизма?

М.С: На жалост, западна историографија је у основи заснована на принципима историографије социјалистичке Југославије, као њена блажа варијанта. Све је почело августа 1942, када је Совјетски Савез преко комунистичких партија на Западу и њихових гласила покренуо кампању против генерала Михаиловића. Настављено је са британским мешањем у рат на Балкану, које је после рата праћено правдањем тог мешања. Јер, Британија је подржала оружане формације Комунистичке партије Југославије, која је и по законима и де факто била терористичка организација. То је било грубо кршење међународних правних норми и мешање у унутрашње ствари једне земље.

Званична британска историја Другог светског рата, „Велика стратегија“, из 1950-тих, што се тиче Југославије, као да је писана у Београду. Промене су ишле споро и тек са савременом генерацијом британских историчара, на челу са Хедер Вилијамс, начињен је велики искорак. Наравно, британски официри који су рат провели са четницима, увек су писали другачије, али њихов глас није могао далеко да се чује.

Не знам како се у међувремену писало у Француској, али знам да је књига Жана Кристофа Буисона „Херој кога су издали савезници“, дакле књига о генералу Михаиловићу, одлична.

Технички гледано, западни историчари су пред великом језичком баријером. Колико ми је познато, многи су писали о Другом светском рату у Југославији, али ни један од њих пре тога није научио српски језик. А кључна документа налазе се у Војном архиву у Београду. То што су писали западни историчари, исто је као када бих на пример ја сада сео да пишем о историји Француске, а нити знам француски, нити сам видео иједан оригинални француски документ. Дакле, то би могла бити само књига на тему како неки странац види Француску, а никако права историја Француске.

У случају историје Другог светског рата у Југославији ствар је још гора, како због поменуте пропаганде и предрасуда, тако и због чињенице да су комунисти и њихове присталице објављивали и на енглеском. Те књиге западни историчари и данас користе, ваљда због форме, да ипак имају нешто из земље о којој пишу.

Сем тог практичног питања, језичке баријере, други проблем је утицај поменуте ратне и поратне пропаганде по кључном питању: Михаиловић се и данас на Западу посматра као вођа једног од два покрета отпора, што он није био. Он је био начелник штаба Врховне команде Југословенске војске – исте оне која је и ушла у рат. Термин два покрета отпораје пропаганда, односно то је политички поглед на ствар. Тог термина није било у законима Краљевине Југославије, или ма које земље, нити ће га икада бити, просто јер војска може бити само једна. Све друго су или терористи, односно пета колона, или окупатори.

Ово је суштинско, а не само формално питање, јер из њега извире дилема: на основу чега вредновати ратне догађаје? На основу статута, или чега већ, једне терористичке групе, или на основу државних закона, који су усклађени са међународним законима?

У званичној историографији у Србији, а и у осталим постјугословенским земљама, и данас, 2019. године, на делу је ово прво. Док се објективна историографија свакако мора руководити овим другим.

С.К: Рекосте ми пре интервјуа да су архиви за документа из Другог рата отворени за истраживаче тек после 2000. године. Да ли доносе битне податке у односу на оно што су историчари до тада користили и да ли су у другим земљама екс-Југославије такође тако касно отворени? Да ли битно мењају слику оног што знамо о главним догађајима из тог доба на Балкану?

М.С: Отварање архива је једна од последица тзв. петооктобарске револуције 2000-те године, тј. пада Слободана Милошевића. Ипак, у свим установама које се баве историјом, остали су исти људи. Тако и сада, 2019-те године, не можемо да добијемо нека документа из Архива Србије. Та документа је тајна полиција предала овом архиву још пре око 15 година. Међутим, архив их даје само државним историчарима. А они настављају стопама својих претходника или, једноставно, нису заинтересовани.

Систематско архивско истраживање почео сам 2004-те године. Тада сам морао да потпишем документ да пронађена документа нећу злоупотребити. Под злоупотребом се подразумевало да се не сме објављивати ништа против, како су говорили, „тековина народноослободилачке борбе и социјалистичке револуције“. Такво објављивање раније је било кажњиво, а тада није, али, државни историчари који су већ нешто писали, сада нису хтели да кажу да су раније лагали. Ни један то није рекао. Напротив, они бране своје каријере и то је велики проблем. Пошто нисам у том систему, ја, наравно, „злоупотребљавам“ документа, тј. пишем реално. Иначе, они чак и данас имају и правила о терминима који се смеју користити. Нпр. за комунисте се мора користити термин „народноослободилачка војска“, не може се рећи просто „комунисти“, или „партизани“.

Да, и у другим земљама је иста ствар са отварањем архива. Такође, и тамо бирократија чини своје.

С.К: Проноси се глас да су четници били формација скоро искључиво српска и православне вероисповести, који су чинили злочине над другим народима, док су комунисти под вођством њиховог шефа Тита знали да превазиђу поделе на националној основи и поведу све народе у борбу против нациста?

М.С: У тим гласинама практично ни једна ставка није тачна. Четници су, дакле, били војска Краљевине Југославије, у којој је било свих националности и вероисповести. Наравно, највише је било православних Срба, јер су били најбројнији народ. Тада су, иначе, постојали и Срби католици и Срби муслимани, па и њихове четничке јединице, рецимо Дубровачка четничка бригада, док није било дубровачке ни усташке ни партизанске јединице.

Други разлог што је било највише Срба био је тај што су Хрватима, другом југословенском народу по бројности, традиционални савезници били Немци. Они су их на почетку рата свечано дочекали, као ослободиоце, и све до пролећа 1945. године већина војноспособних Хрвата била је у нацистичким формацијама.

Сем тога, Хитлерову и Мусолинијеву солдатеску пријатељски су дочекали и муслимани и Албанци на Косову и Метохији.

Судбину Срба делили су Словенци, које су Немци делом протерали у Србију, и Јевреји, који су, као и свугде, систематски убијани.

Комунистичка партија до краја рата није имала већинску подршку ни једног народа. Да су после рата расписани прави избори, резултат би свакако био сличан као на последњим предратним изборима, тј. победиле би велике политичке партије.

Такође треба имати у виду право бројно стање партизана, а не оно које наводе комунисти. Њих је пролећа 1942. у целој земљи било око 10.000, а августа 1943. око 25.000. Четници су били бројнији и држали су већу територију све до септембра 1944. године, а то је месец уласка Стаљинове војске у земљу.

Међутим, Британци су заиста тражили од генерала Михаиловића да придобије и већину Хрвата. То би било као да је неко од Британаца тражио да придобију већину Немаца. Дакле, Срби и Хрвати били су у крвавом рату, праћеном ужасним геноцидом над српским цивилима, концентрационим логорима, итд. Британци су то, наравно, знали, али они су од стварања Југославије били на страни Хрвата, тј. били су традиционални хрватски савезник.

С друге стране, и Совјетски Савез је водио антијугословенску и антисрпску политику, јер је Краљевина Југославија, после Француске, примила највише „белих Руса“. Зато је Стаљин на чело партије поставио Хрвата Јосипа Броза Тита и уопште Совјети су сматрали да су Хрвати њихов главни играч у Југославији.

Тако се догодила у историји веома ретка ситуација, да су главни учесници рата међу великим силама, на свим зараћеним странама, били хрватски савезници, а с друге стране да су сви традиционални српски савезници – царска Русија, Француска и Италија пре Мусолинија – испали из игре.

Тито је, наравно, говорио да је превазишао националне поделе, али то није био случај. Он је, једноставно, територије српских административних јединица смањио за 50 посто, тј. поделио их је другима, оставивши Србима само територију данашње Републике Србије, и то са две покрајине – Косово и Метохија и Војводина. Срби су се под притиском систематски исељавали са оних одузетих 50 посто територија, али ипак их је остало толико да се првом приликом поново покрене процес насилног протеривања. То је било 1991, тј. тада је почео нови низ ратова. Само да подсетим да су на територији данашње Босне и Херцеговине, која пре рата иначе није постојала као административна јединица, Срби уочи Другог светског рата били најбројније становништво преко 1.000 година. Тек после геноцида 1941-1945. доспевају на друго место по бројности.

С.К: Објавили сте веома леп албум богат фотографијама – «Le Royaume de Yougoslavie dans la Seconde Guerre mondiale», зашто само албум а не детаљан један Ваш рад (историјску књигу која анализира то доба, са мало слика)?

М.С: Хтео сам да моја прва књига преведена на француски и енглески (двојезична је) садржи само елементарне податке. Наиме, иако доминирају слике, ипак је ту и око 80 страница текста, што баш и није мало, барем не за почетак.

Друго, одувек сам тражио и сакупљао не само документа, већ и слике, тако да имам преко 10.000 ратних фотографија. Још кад сам ишао у новинарске школе, стално су нам понављали да једна слика вреди више од хиљаду речи. Ова књига садржи 480 пажљиво одабраних фотографија разних формација и разних догађаја, тако да оне заиста много казују. Један читалац, Француз, нашао ме је на Фејсбуку и послао писмо, које је преко Гугла превео са француског на српски. Рекао ми је да је прочитао доста књига о Другом светском рату на Балкану, али да је тек из ове сазнао ко је био ко и шта се у основи дешавало. То писмо било ми је велика награда, јер сам баш то хтео да пружим: основну оријентацију. Јер, за неког са стране, Балкан је увек проблем за разумевање, због, како неко рече, превише историје на премалом простору. Илустрације ради, на територији окупиране Краљевине Југославије деловале су чак 24 различите оружане формације.

Пример комунистичке фотомонтаже

Најзад, фотографија је била једно од основних средстава комунистичке пропаганде. Савезнички официри у њиховим редовима сведочили су да су још током рата видели радионице за фалсификовање фотографија. То су наставили и после. На насловној страни своје књиге „Фалсификати комунистичке историје“ објавио сам фотографију на којој је немачки официр заједно са четничким официром. То је фотографија са насловне стране књиге „Сарадња четника са окупаторима“. Међутим, на фотографији су и британски пуковник Бејли и амерички поручник Менсфилд. Тај комуниста, који је спојио две слике, једну на којој је четнички официр, мајор Лукачевић, са Бејлијем и Менсфилдом, и другу, на којој је немачки официр, просто није препознао америчку и британску униформу. Менсфилд је носио нетипичну униформу, у ствари кожну јакну, а и клечао је том приликом, док је Бејли имао такође неку нетипичну капу, налик на италијанску. Тако да их је тај комуниста заменио за Италијане, или можда усташе. И мада сам уз монтирану слику објавио и обе оригиналне, још пре више година, тај комуниста, аутор књиге, и данас је сарадник Института за савремену историју у Београду – водеће државне установе за Други светски рат. Од тада, на француски је преведена и моја књига „Крвави Васкрс 1944“, која разрађује питање зашто је више Београђана погинуло под англо-америчким бомбама него под нацистичким, само три године раније, што је још једна табу тема и то не само у Србији. Тема је још занимљивија када се зна да је Београд једини главни град на свету који је бомбардован и од нациста и од Савезника.

Оригинал фотографије настале у залеђу Дубровника, фебруара 1944, уочи одласка савезничке војне мисије за Бари. Слева надесно: Јован Бабовић, пратилац мајора Лукачевића, мајор Војислав Лукачевић, командант Старог Раса, енглески пуковник Вилијем Бејли и пуковник Петар Баћовић, командант Оперативних јединица Источне Босне и Херцеговине. Клече: амерички капетан Валтер Менсфилд и мајор Борислав Тодоровић, официр за везу са страним војним мисијама

С.К: Однедавно се бавите и документарним филмовима, шта Вас је навело на тако драстичан преокрет? Зар нећете више да се бавите истраживањем историје?

М.С: Покретне слике за мене су биле логичан корак. То је нешто што сам одувек желео да радим. Уз помоћ пријатеља из емиграције, нарочито Бранка Петровића из Њујорка, који је набавио око 14 сати архивских снимака у Националном архиву у Вашингтону – годинама сакупљам архивске филмове. Такође, годинама покушавам да савладам и тај занат, као сценариста и режисер, уз помоћ уџбеника и учећи од старијих, а наравно и кроз рад. Најпре сам био сарадник на филму о повратку четничког команданта Радомира Петровића Кента 2002, први пут од краја рата. Потом сам сарађивао на неколико пројеката, посебно са екипом америчке компаније 44blue, једне од најјачих светских компанија у области продукције документараца, па сам се потрудио да будем добар ученик. Основно што сам схватио од њих, то је да је рад на документарном филму борба против досаде. Јер, документарни филмови, нарочито они из социјалистичке школе, која и данас доминира у Србији, пре свега су досадни филмови. Има много ТВ канала и гледаоци обично „прелете“ преко њих. Зато документарац и сликом, и нарацијом, и музиком мора непрекидно да „баца удице“. Нема увода, нема закључака, нема апстракције, нема празног хода, нема чак ни много тактичких силазних путања – барем сам ја то тако схватио. Само јаке информације и динамична прича од почетка до краја.

ДВД – Први серијал, епизоде 1-6: Шта се дешавало на Балкану током Другог светског рата?

Нашу документарну ТВ серију „Краљевина Југославија у Другом светском рату“, од 18 епизода по пола сата, откупила је државна ТВ Пољске, затим три ТВ из Чешке и Словачке и једна из Републике Српске. На телевизијама у Србији, на жалост, и даље се, по ко зна који пут, репризирају филмови снимани за време најтежег комунизма. И нове филмске продукције испуњавају услове које су комунисти диктирали 1960-тих година: систематски приказивати комунистичке партизане – и само њих – у позитивном светлу. Тако да су наша серија и наши филмови одбачени од стране телевизија у Србији.

Недавно смо завршили продукцију документарца „Генерал Дража Михаиловић“, од 114 минута. Задатак је био веома тежак, јер је Михаиловић на неки начин персонификација античке трагедије. Имамо у плану још неколико документарца. А онда, ако све буде текло по плану, окренућу се дугометражним играним филмовима; за први већ знам сценарио напамет.

(Часопис „Коментар“, Париз, јун 2019, број 166, стране 309-314. Са француског превео: Слободан Костадиновић)

Изглед, опрема и прилагођавање текста: Словенски вѣсник


Изворник: ПОГЛЕДИ

(Visited 64 times, 1 visits today)
(ГЕО)ПОЛИТИКА, ИНТЕРВЈУ, ПАМЕТАРНИЦА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *