Брана Црнчевић: ЈУБИЛЕЈ


Тебе је, Калауз, историја помиловала. Сад је пред историјом тежак задатак: како ће, и кад ће, описати оне за које нема помиловања.

——————————————————————————————————————–

Бранислав Брана ЦРНЧЕВИЋ
(1933-2011)

Жики молеру је рођендан. Окупља се друштво спремно да га вуче за прозирне старе уши, дивећи се његовом здрављу, чврстини, карактеру и памети. Округли рођендан, седамдесети. Кец, онако кумовски, претерује. Тешко је разабрати кад се Кец искрено диви слављенику, а кад се, још искреније, шегачи на његов рачун.

„Догађа се“, вели Кец, „да човек у животу напредује, а у смрти назадује. Такав је живот. Таква је смрт. Погледајте, вели, Стаљинов случај. Тата му је био шуца, али ако ти је тата шустер, није писано да и ти мораш бити шустер. Догурао Стаљин до маршала, до генералисимуса, чак. А онда, смрт. Добио је маузолеј да у њему лешкари напоредо са својим учитељем Лењином, а немилосрдни живот тера по своме. Избачен је из маузолеја. Осуђен је на обичан гроб. Добијеш највећи рат у историји ратова, а онда наиђе генерација која ти смањује гроб и руши споменике. То се мом куму Жики не може догодити, њега смрт неће смањити, може га само повећати.“

„Не једи говна, куме“, каже молер.

Кец се не предаје.

„Погледајте“, вели, „Титов случај. Градови су носили његово име, а тек улице! Догурао је до маршала несврстаности, цео свет је дошао на његову сахрану. И одједном: мук. Као да га никада није било. То се Жики не може догодити, он неће бити заборављен.“

Молер брани Маршала. „Ко си ти, куме, ко ти даје право да оцењујеш историјске личности? Сад историја и литература неумерено куде Маршала као што су га, некад, хвалиле. Не зна се да ли је Маршал смањен онолико колико је преувеличан, или мрвичак више. Али претрајао је. Живи у похвали која прети да се претвори у народну пословицу, каже се: Бравар је био бољи! Није лоше бити члан народне пословице. Народна пословица је леп гроб.“

Калауз каже да нема ништа против народних пословица, али и сад, после толико година, не трпи Маршала.

Зна и зашто.

„Мој стари је био ватрени револуционар. Идеолошки религиозан човек. Тито, па Бог! Показао је татица колико воли свог вођу; прави дете за дететом, а не крсти нас. Ја сам му био четврти некрштени син. А кад сам добио прве батине? Дошао отац да ме гледа како трчим штафету, ја се спотакнем и паднем, свето дрво ми испадне из руку. Брука. Породична драма. Олешио ме је татица. Обрукао си, вели, моју револуцију. Хтео је да ме задави пионирском марамом. Мајка ме једва извукла из његових руку.“

„Ако се добро сећам“, каже Кец, „отац те је први пут озбиљно олешио кад си, као малолетник, украо, или како се тада говорило: позајмио трећи аутомобил.“

Калауз признаје да се Кец тачно сећа батина које је фасовао због аутомобила, али не боле га те батине. Најдуже памти оне батине због штафете.

„Није лако живети уз оца који Тита воли више него свог четвртог, некрштеног сина“, филозофира Пера Игла.

Друштво признаје Калаузу тешко детињство. Спасавајући се од оца револуционара, дрпио је седми ауто и збрисао преко гране, у Италију. Тамо је научио занат и зарадио надимак Калауз. Да није добио батине због штафете, његов би живот био другачији.

Молер захтева да Калауз исприча шта му се, пре три дана, у свету недељу, догодило.

Калауз не може да одбије слављеникову жељу.

„Таксисти штрајкују, а ја, шта ћу, уђем у трамвај. Годинама нисам ушао у трамвај. У трамвају неки обичан, замишљен, углавном сиромашан свет. Док сам учио занат код Ђуре Кључа, радио сам трамваје. Почео сам као џепарош. Провозам се у два-три трамваја, уђем у неколико аутобуса, и ето плена. Доцније сам изучио провалу и друге радње. Кад сам отворио први сеф, добио сам надимак Калауз. Заборавио сам на правио ‘лева рука – десни џеп’, и одједном ми паде на памет да проверим да ли сам у форми. Мерачим пристојно обученог клијента. Дрпим му новчаник, а у новчанику 50 динара. Смучио ми се живот, а жао ми човека. Неприметно му вратим новчаник и завучем руку у други џеп и тутнем му велику новчаницу, нек му се нађе. Нека жена почела да вришти. ‘Лопов’, виче. А ја миран као политичар, хладан као шприцер. ‘Нека господин завуче руку у свој џеп, нека вам каже да ли му нешто фали’, кажем. Човек завуче руку у џеп и извади петохиљадарку. ‘Хвала ти’, вели, ‘младићу, ти си добар човек.’ На првој станици изађем испраћен аплаузима.“

Кец се смеје: „Мени си рекао да те је ухапсила полиција.“

Калауз га прекорно гледа: „Полиција ме је ухапсила, а путници су ми аплаудирали.“

„Теби или полицији“, шегачи се Кец.

„Испричај тачно шта ти се догодило“, каже Молер. „Ако већ мораш, борећи се за углед, да лажеш, лажи ситно, не лажи крупно, ниси на телевизији.“  ‘Полиција ме хапси, а човек ком сам тутнуо петицу у џеп понудио се да крене са нама. ‘Хоћу да сведочим’, каже. ‘Да ли си’, питају ме у полицији, ‘завукао господину руку у џеп’. ‘Јесам.’ Лажем да сам, док је он чепркао по новчанику, видео да има само 50 динара. Сведок потврђује да је то тачно. А што сам му завукао руку у џеп? ‘Био сам при парама’, кажем, ‘а он је био без пара, хтео сам да дам, а не да узмем.’ Пандур се смеје. ‘Другом ти то, а да ниси, због нечег, покушао да подмитиш човека?’ А сведок се људски наљутио. ‘Ја сам’, вели, ‘пензионисани професор историје. Уверавам вас, господине, да у српској историји никад, као данас, мали лопови нису били поштенији, а велики кварнији.’ Полицаја гледа професора са неким чудним, могло би се рећи болним разумевањем. ‘Бришемо’, вели, ‘овај случај. Идите обојица кући.’“

Молер мудрује: „Добро је, Калауз, што си налетео на професора историје. Да си којим случајем налетео на пензионисаног професора математике, тај би извео другачију рачуницу. Професор географије би те урнисао, не би разумео ствар. Тебе је, Калауз, историја помиловала. Сад је пред историјом тежак задатак: како ће, и кад ће, описати оне за које нема помиловања.“

Кренуло друштво да оговара државу и српске в.д. државника, заборављају Жикин рођендан, кад, ето, „на рачун куће“, рођенданске торте са упаљеним свећицама. Стевица Пицајзла, педантан као и увек, броји свеће.

„Овде неко не зна колико је Жики година, фале две свећице“, каже Пицајзла.

„Не секирај се, куме, гаси свеће“, каже Кец, „ако гекнеш пре мене, донећу ти на гроб две свеће више.“

Газда зауставља церемонију, доноси још две свећице, пали их и забада у торту.

„Ослабила су ми плућа, помози, куме“, каже Жика.

Пламен умире.

„Кад у Србији кум куму угаси свећу, та је свећа стварно угашена“, каже Стевица Пицајзла.

Напио се Пера Игла. Заборавио човек шта прослављају. Дигао је чашу и рекао: „Бравар је био бољи!“ Сви су прихватили здравицу изузев Калауза. Још се љути на Маршала и свог строгог оца. Многи су се скоројевићи, премда нису закачили ни шамар, уписали у успешне политичке страдалнике, а Калауз је стварно страдао због штафете.

Изглед и опрема текста: Словенски вѣесник

Изворник: Вечерње новости, штампано издање, 30. децембар 2018. (стр. 26)

(Visited 68 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, САТИРА, УМѢТНОСТ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *