ЈУНАЦИ СА ПАШТРИКА

За планину Паштрик на југословенско-албанској граници до 1999. године, осим Призренаца и њихових комшија, знали су само ретки географи, планинари и бивши граничари који су боравили на караулама. Битка која је на њеним падинама почела пре 20 година, херојски отпор Војске Југославије и размере силе са којом су се, храбро и одлучно, суочили, учинила је ову планину готово митским местом одбране Косова и Метохије.


СРПСКИ ХЕРОЈИ СЛОМИЛИ НАТО „СТРЕЛУ“

Уз битку на Кошарама, Паштрик се сматра местом најгрчевитијих борби које су браниоци водили са албанским терористима. За противнике имали су здружене снаге НАТО, страних плаћеника, терориста ОВК и регуларне војске Албаније, о чему се и данас ретко говори. Сви они, окупљени око истог задатка – освајања Косова и Метохије – покренули су 26. маја 1999. године велику војну операцију „Стрела“, чији је циљ био копнени упад у СРЈ, прекид комуникације Призрен – Ђаковица и пролаз у дубину покрајине.

ПЛАНИНА Паштрик место је на коме је издата команда, која је постала заједничка заклетва свих бранилаца Косова и Метохије 1999. године – „Нема назад, иза је Србија“. Верујући у снагу овог гесла, Војска се херојски борила. О томе сведоче и жртве – у операцији „Стрела“ 549. моторизована бригада, која је држала положај на овом делу границе, имала је 25 погинулих и око 200 рањених бораца. У зони бригаде погинуло је укупно 87, а рањено и повређено 300 официра, подофицира и војника. О жестини борби, посебно током ваздушних удара НАТО авијације, сведочи и чињеница да су десетине бораца повређене, иако уопште нису били изложени директним погоцима пројектила.

Операција „Стрела“ почела је у рано јутро 26. маја нападом на фронту између караула Ћафа Прушит и Ликен. Тада су се појавили албански тенкови, а српски положаји засути су минобацачком и хаубичком ватром. Овом офанзивом непријатељ је покушао да замаскира главни правац офанзиве преко карауле Горожуп. На правцу главног напада ВЈ је имала свега 400 људи, од чега је на првој линији била половина. Они су били развучени на шест километара дугој линији. Ситуацију је отежавала чињеница и да је у близини границе у том тренутку боравило око 5.000 терориста.

Командант 549. моторизоване бригаде, овенчане лентом Ордена народног хероја, генерал у пензији Божидар Делић, истиче да су се браниоци брзо консолидовали у заштити положаја.

– Како није било довољно људства, наредио сам да свака јединица направи по једну чету од 150 до 200 људи. То је учинио и оклопни батаљон, тенкисти су постали пешаци. Артиљерци, такође. Чету је формирао чак и Позадински батаљон, састављен од кувара и техничара. Сви су они узели пушке у руке и кренули на Паштрик у борбу. Већ увече тамо нас је било око 1.000 – присећа се првих дана офанзиве у то време пуковник, а касније генерал Делић.

ФИЛМ

БИТКА на планини крај Призрена у фокусу је документарног филма „Ратне приче са Паштрика“ који се емитује вечерас (26.05.2019-прим.З.Т) на РТС 1 у 21.00. Филм хронолошки прати ове догађаје, а потресне приче преживелих бораца 549. моторизованe бригадe илустроване су аутентичним архивским снимцима.

У ЈЕКУ напада караула Горожуп се нашла у окружењу и издата је наредба да се напусти. Свега који час касније, браниоци су се консолидовали и такорећи без наређења више команде повратили караулу, што су чак забележиле и телевизијске камере.

Главна подршка терористима стизала је од америчке војске. Север Албаније био је тих дана база НАТО снага. На аеродрому „Ринас“ био је центар ваздухопловне подршке офанзиви. Током борби на Паштрику евакуацију су обављали хеликоптери „чинук“, а у ланцу командовања били су и амерички инструктори и стратези. Американци ће главну ролу преузети који дан касније.

По наређењу генерала Веслија Кларка на браниоце Паштрика подигнута је стратегијска авијација Оружаних снага САД. То су били најтежи дани за српске војнике у овој бици. Авионима А-10 „тандерболт“ – сејачима смрти – придружени су ловци Ф-16, авиони „торнадо“, па чак и гигантски бомбардери Б-52 и Б-1. Полетали су из Енглеске, а смртоносни товар испуштали су на положаје у околини Призрена. 

Прочитајте још:

„НОВОСТИ“ СА СУПРУГОМ ХЕРОЈА СА ПАШТРИКА: Дао би и последњу кап крви за отаџбину

– Зона бригаде, пре свега на Паштрику, од караула Горожуп до Планеје, од 31. маја до 10. јуна бомбардована је 24 пута. Нису увек погађали, најчешће су ударали у празан простор. Али када два авиона истоваре 100 тона бомби, све нестане. Камене ограде, електрични стубови, растиње – постају ништа. Остану само патрљци. Куће такође. Вишеспратнице у контакту са авијацијом постају само мало веће гомиле шута, црепа и арматуре – сведочи генерал Делић.

Генерал Божидар ДЕЛИЋ

Једну од најважнијих улога током одбране границе тешких дана 1999. године имао је потпуковник Стојан Коњиковац, који је у 549. моторизованој бригади обављао дужност начелника Оперативног органа команде. Најтежи дан у бици на Паштрику, како каже, био је 31. мај, када се на браниоце сручила дотад невиђена сила из ваздуха.

– Употребили су све снаге како би направили продор. На небу изнад нас непрекидно је кружило најмање десетак НАТО авиона. Дејствовали су по рејону Шех Махале, засеока Планеје у коме је свака кућа гађана. Само у једном налету тепих бомбардовања, у подрумском заклону где смо се склонили, погинуло је седам бораца, а десеторица су рањени. У том налету погинуо је и потпуковник Бошко Лемић – присећа се генерал Коњиковац.

НАЛЕТЕ НАТО авијације памте сви учесници битке на Паштрику. Посебно су жестоки били удари бомбардера, чији борбени товар чини чак 55 тона пројектила. Дејствовали су у пару, а један „тепих“ покривао је простор од приближно 16 хектара. На том простору све постаје сравњено са земљом. Звучни ефекат, као и визуелни, како истичу борци које је ратна срећа послужила да то преживе, застрашујући је.

Упркос неупоредиво снажнијем непријатељу, најсавременијој ратној техници коју је НАТО дигао, као и даноноћној изложености непријатељској ватри, браниоци нису узмакли ни за корак. Непријатељ преко њих није могао на српску земљу. Иако се на Паштрику водила битка без директног победника, ове чињенице браниоцима Косова и Метохије дају право да говоре о тријумфу. Задатак који су добили, без обзира на велике жртве, извршили су.

ЖЕНЕ

ПРИЧА о бици на Паштрику не може бити испричана без женских јунака. Током евакуације рањеника са прве линије погинула је Слађана Станковић, која је као болничарка добровољно дошла у само средиште борбе. Добровољно се на Паштрику нашла и Марина Милошевић, која се 1999. са свега 22 године добровољно пријавила у војску.

МАЈОР ВЛАТКО ВУКОВИЋ:СНАГА

– МОЈ 2. моторизовани батаљон 549. бригаде, чији сам био командант, свакодневно је био изложен истовременим налетима НАТО авијације из ваздуха и нападима терориста и војске Албаније. То су били најтежи тренуци. Гинули су људи, али нису попуштали. А засипани смо свим наоружањем које је непријатељ имао.

КАПЕТАН ГОРАН МИШИЋ: ЈУНАЧКИ

– НА моменте је било страшно. Све гори, пуца, исијава. Али држали смо се јуначки. Сваки војник моје чете, 55. граничног батаљона, чији сам био командир, имао је од једног до два заклона. Свака група имала је добро укопано и маскирано склониште. Није било померања линије одбране.

ПОРУЧНИК ДРАГАН МАРКОВИЋ: НЕПОБЕДИВИ

– НИКАД нећу заборавити бомбардовање села Планеја и засеока Шех Махала. Зачула се потмула експлозија, а затим серија детонација тепих бомби. Изнад Планеје, где је био минобацачки вод којим сам командовао, појавила се огромна црна печурка. Осећали смо бес због немоћи да се таквој сили са неба супротставимо. На копну смо били непобедиви.

ВОЈНИК ДЕЈАН ЛАЗИЋ: ОБРАЗ

– БИО је то прави рат. Имали смо два циља – да останемо живи и да не дамо да непријатељ пробије одбрану. Видео сам како се брзо и лако губи глава. Али и шта значи ратни друг, саборац, брат по оружју. Рањене и погинуле другове никада нисмо оставили. Образ и другарство сковано у најтеже време нису нам дозвољавали да одемо. 

НОЋ КАДА ЈЕ ГЕНЕРАЛ ВЛАДИМИР ЛАЗАРЕВИЋ ОСЕДЕО

ГЕНЕРАЛ Владимир Лазаревић командовао је 1999. године Приштинским корпусом. Током тих драматичних дана срео се са небројено изазова, искушења и проблема. Најтежи тренутак, међутим, везан је за битку на Паштрику.

– Крајем маја, око два-три сата после пола ноћи, из Приштине су ме обавестили да Бил Клинтон држи конференцију за штампу, на којој је изјавио да је НАТО тога дана убио 700 војника Приштинског корпуса на планини Паштрик. Везе са браниоцима биле су у прекиду. Само дан раније био сам на том правцу и видео дејство авијације. Проценио сам да је одбрана стабилна. Када сам чуо информацију из Вашингтона, хтео сам да одмах кренем на пут. Себе сам погледао у огледалу и видео да сам потпуно сед. Права истина је била – тога дана погинула су двојица наших војника.


ЈУНАК СА ПАШТРИКА ЖИВИ ОД НАДНИЦА


Андрија Лукић (41), војник из чувене битке и актер сјајног филма емитованог у недељу вече (26.05.2019-прим.З.Т) на РТС. Добровољац из Подујева данас је расељено лице у Мердару

Поручио бих младима да, као што смо и ми тада волели и бранили своју државу, и они поштују нашу Србију, јер је она наша кућа. Филм о биткама за Паштрик, који је емитован у понедељак увече на РТС, снимљен је изванредно! Све је тако аутентично, да просто не би могло боље да се сними, нити уради – поручује Андрија Лукић (41), један од актера филма и ратника који се на лицу места борио са терористима УЧК, потпомогнутим НАТО авијацијом.


Добровољно се пријавио за служење војног рока и после двоипомесечне обуке, као редован војник провео 78 дана на Паштрику. Преживео је неколико бомбардовања НАТО, такозване „тепих фазе“ у којима су са земљом сравњена два села у подножју планине, после којих је, вели, земља била другачија, а дрвеће као „из пакла“. Са својом бригадом од двадесет војника издржао је свакодневне нападе терориста из правца Албаније.

Андрија Лукић је данас расељено лице из Подујева са привременим смештајем у куршумлијском селу Мердару. Каже да би и сада, уколико затреба, поново бранио отаџбину, али и да му је најтеже ипак било када су се после потписивања Кумановског мировног споразума повукли са Космета.

И сада, док пребира по сећањима на ту давну 1998. и 1999, каже да се детаљно сећа сваког од тих дана и напада терориста који су трајали од 26. маја до 14. јуна.

– На нашу борбену групу, која је имала двадесет редовних војника јуришало је по више од стотину припадника УЧК, који су имали логистичку подршку НАТО авијације, али и редовне албанске војске… Њихова противдиверзантска група из такозване Атлантске бригаде, обучавана у Канади и Америци, нападала нас је свакодневно. Иако су били неупоредиво бројнији и можда обученији, ми смо ипак били срчанији. Бранили смо домовину, знајући да је иза нас Србија. Заправо прво смо бранили један другог, потом врх планине, јер смо знали да уколико нам заузму тај врх Паштрика да ће наставити даље нападе на Призрен, Ђаковицу, Ораховац… – присећа се Андрија.

Војници ВЈ на граници са Албанијом

Он је као редован војник распоређен из Призрена, у који је упућен из Ваљева где је отишао на служење војног рока. И док са поносом прича да до последњег дана боравка на Паштрику нису попустили терористима УЧК нити њиховим савезницима, Андрија се присећа да је најтежи напад његова борбена група, претрпела 27. маја увече када их је напало више од 150 припадника УЧК, као и војника из Албаније.

– Међу њима је, како смо касније сазнали био и један од оснивача УЧК Муја Краснићи. Налетели су на нашу заседу од шесторице војника са водником. Од наших нико није ни огребан, а настрадао је 41 терориста, заробљено их је петоро или шесторо, међу којима и једна жена. Они су касније у размени посредством Вилијама Вокера замењени за наше војнике заробљене на Бајгори – присећа се Андрија.

Напад је започео у ноћним сатима и изгледао је као новогодишњи ватромет. Пошто су издржали и тај напад, сутрадан је уследило бомбардовање положаја војника, а два села у подножју планине срављена су са земљом.

Војници ВЈ на граници са Албанијом

– Тада сам на суседном положају угледао да је граната погодила једног резервисту из Лесковца. Знам да му је притрчао у помоћ војник из Куршумлије, али није му било спаса. Последње што је рекао било је „готов сам“ – наставља причу Андрија и објашњава да су врх Паштрика држале три борбене групе од по двадесетак војника на размаку од једног до два километра.

Наш саговорник истиче да му је најтеже било после повлачења, јер није знао куда ће. У Подујево, где је до тада живео, није могао, а није знао ни где му је родбина. Тако је по доласку у Куршумлију са ратним друговима сазнао где му је смештена мајка. Данас са њом станује у приватном смештају и живи од повремених надница у сечи шуме.

Ратници са Паштрика се срећу и данас

– Иако сам имао послератне трауме и нисам могао да боравим дуже у мраку, најтеже ми је када знам да моји другари који су остали без руку или ногу, или који се боре са опаким болестима, једва преживљавају. Ја сам барем здрав, па иако сам без икаквих примања, зарадићу за кору хлеба – прича Андрија, бравар по струци, а јунак у души.

Приредио: Зоран Туцаковић

Изворници: НОВОСТИ
– Српски хероји сломили НАТО „Стрелу“
– Јунак са Паштрика живи од надница

(Visited 120 times, 1 visits today)
(ГЕО)ПОЛИТИКА, ГЛАВНА, ПАМЕТАРНИЦА
One comment on “ЈУНАЦИ СА ПАШТРИКА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *