О Музи Владимира Мајаковског из два угла (I)
1999. године у серији „Жена-мит“ изашла је књига Аркадија Ваксберга „Љиља Брик. Живот и судба“, након чијег читања се јавља мисао да би кудикамо правилније било грађу о узајамним односима Мајаковског и блиставе прѣдставнице пѣсниковог чекистичког окружења објавити под наднасловом „Жена-вамп“
У својој аутобиографији („Ја лично“) под заглављем „Најрадоснији дан“ В. В. Мајаковски је написао: „Јули 1914 године. Упознајем се с Љ. Ј. И О. М. Брик“[1].
По запажању[2] Ал. Михајлова, „нарадоснији дан“ је за собом повукао моћни пљусак емоција, почела је љубавна драма која, кад се сведу рачуни, пѣснику нѣје донѣла среће, али га је надахнула на стварање изванредних лирских поема „Флаута-кичма“, „О томе“, једне од најбољих пѣсама из ране лирике – „Љиљице! Умѣсто писма“…
У то врѣме Љиљи Брик је било 24 године, с Осипом се знала од 13 године, већ до тог доба прошавши велику школу „сасвѣм земаљских, плотских осѣћања“, како је забѣлѣжио А. Ваксберг у својој књизи[3], објављеној у колу „Жена-мит“.
Ваксберг овако описује способности младе заводнице: „Еротски занос који мути разум сизао је чак и оне што раније бѣху потпуно равнодушни према било каквим женским чарима. Свѣст о магији коју је посѣдовала, не улажући притом за своје неизоставне побѣде ни најмање напора, заувѣк је одредило њезину линију живота, уливши јој – с пуним правом на то – убѣђеност у своју свемоћност. Одолѣти јој нѣје могао ниједан (скоро ниједан!) мушкарац на кога је Љиља обраћала свој поглед“.
Љиља Брик би у потпуности могла бити прототипом пѣсмице Але Пугачове с рѣчима: „За парицу, за таблетицу, свукли нашу малолѣтницу…“ и с припевом: „Здраво, дѣвојче, секонд-хенд!“ Само с том разликом што је Љиља, можда, била „љубитељ чисте умѣтности“ и, дабоме, не дѣвојче из друге, него из далеко већег броја руку. За музу таквог соја један познати поета написао је другом, познатијем:
Ех, пѣсниче, канда куцнуо је час
Да памет пѣсништва у бездан се сурва.
Надахнуће муза прѣ бѣше за Вас,
А сада Вам је надахнуће курва!
Породица Љиље Брик
„Име оца легендарне жене… – Урија Александровића Кагана – може се наћи не само у списку правозаступника при Московској палати правде… већ још и у списку чланова Књижевно-умѣтничког кружока, у коме се тѣх година окупљао ‘крем’ културне елите ‘друге руске прѣстонице’“ (А. Ваксберг). Био је познат, штоно сада веле, као правобранилац, борац за права Јевреја. Нѣје пожелѣо да прими православље, а „постигао је све… успѣвши да савлада све препрѣке које је закон Русије подигао за иновѣрце“.
„Његова жена, Рижанка Јелена Јулѣвна Берман била је кћи добро образованих и богатих родитеља, школовала се на Московском конзерваторијуму (за некрштену Јеврејку доспѣти у ту светињу над светињама захтѣвало је поприличне напоре), али професионалац нѣје постала…“ (Ваксберг).
Љиља Каган, доцније Љиља Јурјевна (Уријевна) Брик је рођена 1891, њена сестра Елза (будућа француска списатељица Елза Триоле и жена Луја Арагона) родила се пет година касније.
Још у гимназији колале су гласине о Љиљиним списатељским способностима, премда је у стварности све њене саставе писао њен наставник словесности, очигледно, уопште не из некористољубља.
Родитељи су покушавали да школују своју кћер: у почетку то бѣјаше математички факултет Високе женске школе, потом Московски архитектонски институт, неко врѣме у Минхену је желѣла да постане вајарка. „Но, учење нѣје могло замѣнити оно што бѣше кудикамо занимљивије: љубавне пустоловине, ватрена заклињања, тајне састанке, раскиде и нове сусрете“ (Ваксберг).
Најгласовитија „враголија“ у породици, због нечег називаној „племенитом“ била је „романса“ с властитим ујаком (или стрицем? – прим. прѣв.), (када су је „што даље од грѣха“ послали код баке у град Катовице. Рођени ујак је захтѣвао „супружнички савез, тѣм прѣ што закони јудејске религије у том погледу нѣсу садржавали никакве забране“.
Морали су вратити кћер кући и најмити јој учитеља клавира, па се рѣшавати његовог дѣтета њеним слањем у провинцију даљим рођацима. „Операција нѣје баш прошла успѣшно: Љиља је заувѣк лишена могућности да има дѣцу, мада и без те невоље материнству никада нѣје тежила. Ни тада, ни касније“ (Ваксберг).
Најзад, московски рабин је 1912. вѣнчао Љиљу и Осипа Брик, на радост родитеља, који су цѣнили да је то добар послић: могућност „удаје ‘беспутне’ кћери за ‘дипломираног правника’…“ Истина, женикови родитељи нѣсу били одушевљени синовљевом женидбом, знајући какав се „реп“ вуче за младом.
Биографи Љиље Брик тврде како је њен супружнички живот с Осјом престао (удвоје?) 1914. или 1915. године.
Но, прѣ него што се Мајаковски упознао с Љиљом Брик, он се „дружио“ с њеном млађом сестром Елзом. Елза Триоле је доцније писала: „И тек он ми је омогућио да упознам сву пуноћу љубави. Физичке – такође“.
Жалосним исходом 1917. године за Елзу је после низа неуспѣшних „романси“ постала иста она немогућност имати дѣце, као и код старије сестре.
Но, међу Елзиним поклоницима појавио се члан француске војне мисије у Москви Андре Триоле, за кога се она удала у Француској, на несхватљив начин отишавши с тѣм циљем из совјетске Русије.
Живот утроје
Ал. Михајлов сматра да је негдѣ у зиму или пролѣће 1916. Осип „уступивши жену другоме, али остајући законским супругом, изабрао за себе (и за сав преостали живот, још скоро 30 година!) улогу…“ коју Михајлов не може чак ни квалификовати.
Сама Љиља је признавала да је до Мајаковског код Брикових постојало само пасивно занимање за књижевност. Из даљег ће бити видно како је искрсло занимање за стваралаштво Мајаковског код Брикових постало активно комерцијалним.
Ево Љиљиног признања о односу према Осипу, „које баца у озбиљне двоумице“ (наводимо по Михајлову): „Волѣла сам, волѣм и волѣћу Осју више него брата, више него мужа, више него сина. О таквој љубави ја нѣсам читала ни у каквим стиховима, ни у каквој литератури… Та љубав нѣје сметала мојој љубави према Волођи. Напротив: могуће је да, кад не би било Осје, Волођу ја не бих тако силно волѣла. Морала сам волѣти Волођу, кад га је тако волѣо Осја“.
Таква ситуација у „породици“ нѣје изазивала радост ни код Љиљине мајке, а тѣм више у породици Мајаковских. Марта 1919. „породица“ прѣлази у Москву и живи у малој соби („Дванаест квадратних метара стана“), затѣм Мајаковски добија собу у Лубјанском пролазу, и та соба у комуналном стану је постала његов радни кабинет.
Лѣто је „породица“ провела у подмосковском лѣтњиковцу – у насељу Пушкино, гдѣ је Мајаковски по читаве дане радио, а остало двоје чланова породице се сунчало и веома пријатно проводило врѣме.
1920. „породица“ је прѣшла у други стан, гдѣ је већ било двѣ собе, ту је Мајаковски проводио већи дѣо врѣмена, „будући грађанским мужем удате (формално) Љиље Јурјевне Брик…“ (Ваксберг).
То што је Мајаковски патио због разних врста „заноса“ пријатељице, нимало нѣје узрујавало његову „грађанску“ супругу, која је говорила: „Волођи је корисно да пати, помучиће се и написати добре стихове“. Додајмо да је за добре стихове Мајаковски добијао добре паре, што је притом допуштало „породици“ да још боље живи.
Лѣта 1922 код Љиље Брик се појавио нови занос. „Из текста поеме „О томе“ се може извући спомињање „љубомора“, што излѣва свѣтло на ситуацију. Али поглед на то код ње и Мајаковског нѣје био једнак. „Законита“ жена једног мужа и стварна (или штоно веле „грађанска“) другог, Љиља Јурјевна је у свом кругу исповѣдала пуну слободу од матримонијалних обавеза“ (Михајлов).
Крајем 1922. Мајаковски и Љиља Брик се по договору растају на два месеца, што је довело до стварања поема о љубави „О томе“ и „Волим“. Љиља Брик, будући присталица „слободне љубави“ настављала је да живи безбрижно и весело, „поткрај живота губећи чак прѣдставу о годинама“ (Михајлов).
„Љиља је – са беспрѣкорно тачним прорачуном, потпуно свѣсно, што ни сама доцније никада нѣје порицала – ишла на то (тѣрајући Мајаковског да пати – В. Б.) подстичући га да се на тако болан начин прикива за писаћи сто“ (Ваксберг). И то је било сасвѣм у духу породице Брик – трѣбало је што се може боље живѣти у то за земљу тешко врѣме.
Почетком 1923. саврѣменици су запажали необичан узлет лирског дара Мајаковског, „породица“ је по прѣђашњем остајала породицом, а пѣсник је био њен хранитељ. „Саврѣеменици оба пола запажају да је Мајаковски остављао осѣћај моралне чистоте. Нѣје подносио масне вицеве и такве исте разговоре са женама. Он нѣје био Дон Жуан у односима са женама. За ту му је улогу много недостајало…“ (Михајлов).
Мајаковски 1926. добија невелики четворособни стан у Гендриковом сокаку, гдѣ су се уселили такође и Брикови, с којима је дружење „све врѣме захтѣвало материјално поткрѣпљење“. И сада се Осип Брик, који „нигдѣ дуже и озбиљно нѣје радио… обрео као готован у ‘породици’: бивши муж код другог бившег мужа своје жене“ (Михајлов).
1927-му г. у животу Мајаковског и „породице“ карактерише неколико момената: 1) стално учешће Јакова Сауловића Агранова, крупног радника Јагодиног ресора, који је касније постао замѣник наркома; 2) неочекивана појава предсѣдавања Љиље Брик (умѣсто Мајаковског) на скуповима Лефа; 3) највиша тачка признавања Мајаковског као пѣсника за живота; 4) њихово схватање неопходности да се опредѣле у личном животу; 5) за Осипа Брика то бѣше година учвршћавања односа с Ѣвгенијом Соколовом (Жемчужином) и рада као сценаристе; 6) за Љиљу Брик то је била година завршавања романсе с Красношћековим и Куљешовим, а такође и година првог љубавног неуспѣха с Пудовкиним.
Догађали су се за „породицу“ опасни случајеви с Мајаковским. Довољно је било да се заљуби у другу жену, па да тај догађај од Брикових одмах буде оцѣњен с тачке гледишта могућег пѣсниковог одласка из „породице“. Ако се ситуација чинила критичном, одмах су предузимане најразноврсније методе за ликвидацију опасности, све до укључивања Бриковима блиских ВЧК-ОГПУ-НКВД.
А сама Љиља, по речима А. Ваксберга, „никакве споне нѣје признавала, и сваки пут је својим мужем сматрала оног ко јој је био нарочито близак у датом тренутку“. Примѣтимо да таквих нѣје било мало!
Некима се чинило да је Мајаковски јако богат. Очито је да се то мнѣње заснивало на његовој изузетној штедрости. Кад је имао новаца, он је чашћавао пријатеље, дѣлио поклоне, позајмљивао новац, помагао сестрама и мајци, којој је новац давао мѣсечно.
И он је био савршено прав кад је писао: „Од стихова ја немах ни цвоњка…“ („На сав глас“), јер се „породица“ непрестано бринула о томе да брже протрати паре што их стекне Мајаковски.
На том плану нарочито је карактеристична прича о „колцима“.
Мириси, чарапе и „колца“
Крајем октобра 1924. Мајаковски се преко Риге и Берлина отправио у Париз. Живот Мајаковског у Паризу се налазио под присмотром Љиљине сестре – Елзе… за Љиљу је купљена нова бундица, која је као допуна уз ону од Красношћекова „пријатно обогатила Љиљину гардеробу“ (Ваксберг). Осѣм тога, наручен је кофер свињске коже, купљени су шеширићи, мириси, на реду бѣху и пиџамице.
Но, као што је познато, „апетит долази током јела“, и ево, приликом путовања Мајаковског у Париз у јесен 1928. Љиља у топу за њим пише писмо, напомињући: „не заборави НА МАШИНУ“, и набраја у седам основних тачака оно што је трѣбало купити за кола.
Али Мајаковски нѣје одмах могао испунити молбу „породице“, пошто „нагрнуше познаници“, а заправо, Мајаковски је отишао у Ницу да види своју трогодишњу кћерку и њену маму – Американку Ели Џонс. А послѣ повратка из Нице Мајаковски се упознао с Татјаном Алексѣјевном Јаковљевом, која је из Русије отишла 1925. Мајаковски се на први поглед заљубио у Татјану, и у његовим пѣсмама се послѣ петогодишњег прекида обновила љубавна тема. То су „Писмо другу Кострову из Париза о суштини љубави“ и „Писмо Татјани Јаковљевој“, које бѣше објављено тек 1956. године.
„Владимир Владимировић се не само заљубио у Татјану, него је одмах показао своје намѣре да је ожени и врати је назад у Русију. Пѣсникови стихови се изнова уздижу до самих висина истанчане лирике, ‘из зѣва до звѣзда вину се рѣч златнорођеном кометом“ (Михајлов).
О том догађају, природно, смѣста кренуше извѣштаји Елзе Триоле у Москву Љиљи Брик, али сестре нѣсу одмах појмиле колико је та ствар озбиљна, поимање је дошло након појављивања стихова Мајаковског, посвећених не Љиљи, што је био најтежи ударац за Љиљино самољубље и ударац по њеном будућем благостању.
Али нѣје само Елза информисала „породицу“ о париским пословима Мајаковског. Био је још један човѣк – дипломата Захар Иљић Воловић (за своје другове чекисте познат као Виљански или као Зорја за пријатеље), који је одржавао везу с Елзом и редовно Љиљи слао француску козметику.
А засад су из Москве ишла подсѣћања на аутомобилчић. Ево какве „сувенире“ је Љиља наручивала Мајаковском из Париза: „Јахаће панталоне розе 3 пара, јахаће панталоне црне 3 пара, чарапе скупе, иначе ће се брзо поцѣпати… Мирис Rue de la paix, пудер Hubigant и уопште много разних, које посавѣтује Ела. Перле, ако су још у моди, зелене. Хаљину шарену, лѣпу, од креп-жоржета[4], и још једну, може с великим изрезом, за дочек Нове године“.
И Мајаковски предузима велике напоре у потрази за зарадом, јер немали новац је био потрѣбан, све чини да задовољи нови хир „породице“.
Пѣсник се у Москву вратио 8. децембра, а устопице за њим су из Париза ишли извѣштаји о његовим љубавним стварима. Но, добијање „аутомобилчића“ и удаљеност супарнице унеколико су омекшали стање ствари у „породици“. Достава „аутомобичића“ преко границе сигурно нѣје прошла без помоћи Љиљиног присног пријатеља Јање Агранова.
Прича о аутомобилу је имала наставак – Љиља је оборила малу дѣвојчицу, ствар је прошла без судских послѣдица(овдѣ ћемо се сѣтити Агранова), послѣ чега се Љиља возила са шофером.
По повратку Мајаковског из Москве дошло је до његовог објашњавања са Љиљом, која је у то врѣме имала нову романсу са Киргизом Јусупом Абдрахмановим, али је била ужасно узнемирена жељом Мајаковског да се ожени Татјаном и доведе је у Москву, о чему је, природно, био извѣштен и Јања Агранов.
„Колико год Љиља била заносна и привлачна, колико год Осип био уман и талентован – свеједно је стожер, душа и привлачни магнет дома у Хендриковом сокаку био Мајаковски. Ниједна његова жена никакву „двопородичност“ не би отрпѣла. Татјана, чији психолошки портрет је Љиља пажљиво изучила по причама самог Мајаковског , по Елзиним писмима, по информацијама пријатеља куће, двоструко и троструко не би отрпѣла“ (Ваксберг).
Чак ни покушај да се Мајаковски од Јаковљеве одвоји познанством с Нором Полонском (женом М. Јашина) и жеља Мајаковког да ожени њу послѣ немогућности да оде у Париз и раскида с Јаковљевом, нѣсу умањили опасност за „породицу“ да остане без храниоца и појиоца. У исто врѣме, књижевно наслѣђе Мајаковског је „породици“ могло донѣти осѣтну финансијску корист. Овдѣ се, као у класичном кримићу, може поставити питање: „Коме је била корисна смрт Мајаковског“?
На крају се развила кампања широких размѣра за хајку на Мајаковког, а Брикови се отиснуше на службени пут у иностранство с циљем упознавања с културним животом Европе. „Ни међу блискима се не нађе човѣк коме се могло повѣрити оно најскровитије. Због тога – усамљеност на свѣти, због тога – депресија“ (Михајлов).
До данас остаје загонѣтном смрт Мајаковског, као нарочито припремљена низом животних околности, сазданих, можда, и напорима Бриковима пријатељских „органа“: неуспѣх представа, хајка у штампи, стварање око њега вакуума у смислу људског општења. Ту ситуацију је добро окарактерисао М. Јаншин: „Свако ко је могао ритао (га) је копитом… сви су га ритали. И другари, свако ко је могао… поред њега нѣје било ни једног човѣка. Уопште, ни једног. Тога нигдѣ нема…“ (Ваксберг).
На то да је акција против Мајаковског била брижљиво испланирана организационо и психолошки, указује чињеница што се послѣ одласка Брикових у Европу у стан „породице“ преселио чекиста Лав Елберт (Сноб) и замѣнио Брикове као свакодневно друштво „осиротѣлог“ Мајаковског.
На тај начин се стиче утисак да су, као резултат добијене од Брикових и од чекистичких „пријатеља“ дома информације о жељи Мајаковског да се ожени дѣвојком из инотранства и, можда, послѣ тога остане у Француској, биле предузете све могуће чекистичке мѣре за пресѣцање таквих намѣра. Можда је одлучено како је црнац свој посао већ одрадио, па може мирно да оде, оставши класиком и доживотним хранитељем Брикових.
Брикови, Кагани и Лубјанка
Марта 1918. почела је страна интервенција у совјетској Русији, што Елзу Каган нѣје омело да добије дозволу ЧК за одлазак из земље ради удаје за непријатељског (француског) официра Андреа Триолеа.
А 1920. Осип Брик је добио исправу сарадника ВЧК, у коју нѣсу примали људе с улице, већ је била нужна препорука неког значајног радника те организације. Нѣсу онда случајно Сергѣју Јесењину приписивали овакав епиграм:
Ви мислите да Осја Брик
Проучава руски језик?
А у ствари је доушник
И „чекин“ врли ислѣдник.
Примѣтићемо да се Осип са ГПУ растао 31. децембра 1923. зато што је био „успорен, лѣњив, неефикасан“, али везе с Лубјанком нѣје изгубио.
Тврди се да је управо преко Осипа израђена дозвола за одлазак из земље Пастернакове жене Жозефине, његових родитеља и сестре Лидије.
Сама пак Љиља Брик је први пут у совјетско врѣме отпутовала преко границе (у Летонију) с енглеском визом октобра 1921. У Енглеској се у то врѣме нашла и Елза, која је до тог тренутка стигла да се растане с мужем.
Код неких биографа Љиље Брик сложио се утисак да је у Летонију она ишла због чекистичких послова, а с њом је отпутовао и дипломата – нарочити опуномоћеник иностраног одсѣка ВЧК Елберт, преко кога је приликом његових честих путовања у Москву она и слала писма Мајаковском. Основни зов у писмима Мајаковском је – „Чекај ме! Не варај ме! Ужасно се бојим тога“. У Москви је Љиљу очекивала нова поема „Волѣм“, њој посвећена.
Лѣта 1922. на лѣтњиковцу у Пушкину Љиља се упознала с још једним одморником – Александром Михајловићем Красношћековим (Абрамом Мојсѣјевићем Тобинсоном, или се по другим подацима он именовао Фроим-Јудка Мовшев Красношћек), који у то доба бѣше замѣник наркома финансија и члан комисије за заплѣну црквених драгоцѣности, тј. „за пљачку имовине различитих конфесија, прѣ свега Руске Православне Цркве“ (Ваксберг).
„Љиља Јурјевна је писмено признала Мајаковском да више нема прѣђашњих осѣћања према њему…“ (Михајлов).
Романса Љиље и Красношћекова прекинута је на жалостан начин: он лично је страћио крупне своте државних средстава и заједно са својим братом Јаковом приређивао савршено дивље пијанке. У оптужници поводом „дѣлатности“ браће Красношћеков се говори како су они „наручивали својим женама астраганске и творове бунде...“ Али, у то врѣме Красношћековљева жена се налазила у Америци, и на улогу жене је тада могла претендовати једино Љиља. „Но, њено име… у судским документима се не спомиње. Позвани органи су још тада штедѣли Љиљу“ (Ваксберг).
Красношћекова су ослободили „због здравственог стања“, али „сва Москва“ је „хрлила на премијеру прѣдставе“, у којој је Љиља Брик била приказана као Рита Керн, која је завела директора банке и од аутора комада била прѣдстављена као оличење зла.
Стању ствари у „породици“ је нешто доцније био посвећен памфлет, написан од првог француског амбасадора у совјетској Русији Пола Морана „Ја спаљујем Москву“. „Каснији истраживачи… антисемитску усмѣреност новеле објашњавају обиљем Јевреја у совјетској врхушки, што је Морана поразило...“ (Ваксберг). Овдѣ је Љиља била изведена као Василиса Абрамновна, а Осип, обједињен с Красношћековим, почео се звати Бѣна Мојшевић.
Путовање Љиље Брик у Енглеску и Нѣмачку било је одложено до јесени, а у то врѣме се у „салону“ Брикових појавио нови човѣк, којег су они од милоште звали „Јања“ – Агранов, чије право име је било Јаков Сауловић Сорендзон, у то доба ислѣдник ВЧК. Аграновљева жена је доцније писала да је у то врѣме њен муж био на челу одсѣка који се бавио надзором интелигенције.
„Код Ђержинског бѣјаше… крволочни ислѣдник ВЧК Јаков Агранов, падавичар женског лица...“ – тако је Роман Гуљ („Дзержинский“, „Молодая гвардия“, 1992) карактерисао човѣка којег су код Брикових умиљато звали „Јања“. И Роман Гуљ наставља: „Он је убио многе познате друштвене раднике и врсне руске научнике: проф. Тихвинског, проф. Волкова, проф. Лазаревског, Н. Н. Шћепкина, браћу Астове, К. К. Черносвитова, Н. А. Огородњикова и многе друге… То исто крваво ништавило је фактички убица изванредног руског пѣсника Н. С. Гумиљова“.
А кад је добијала нови пасош, Љиља Брик је поднѣла увѣрење ГПУ од 19 јула под бројем 15073! (А. Ваксберг).
Многобројна путовања „породице“ прѣко границе у периоду кад је отпутовати из земље било изузетно сложено, путовања у којима они нѣсу осѣћали стѣшњеност у срѣдствима за живот, све то говори о чврстим везама Брикових с ОГПУ. Наравно, извор срѣдстава за обезбѣђено живљење била је пѣсничка дѣлатност храниоца и појиоца породице В. В. Мајаковског. Мајаковски је 1927. написао читав низ пѣсама које опѣвају чекисте, што се на чудан начин поклапа с њиховом најездом у салон Љиље Брик. Једна од пѣсама била је посвећена „Вал. М.“ – Валерију Михајловићу Горожанину. Сматра се да је управо он увео Агранова у Љиљин кружок. А. Ваксберг пише: „Дружба цѣле породице с Аграновим била је бѣлодана, и многи саврѣменици, међу њима и они што бѣху блиски дому, нѣсу сумњали у карактер његових односа с Љиљом. У неким свѣдочанствима се отворено употрѣбљава рѣч ‘љубавници’“.
Један од сталних гостију салона био је Михаил Сергѣјевић Горб (Мојсѣј Савељевић Розман) – замѣник начелника иностраног одсѣка ОГПУ. О томе да су сви ти људи били Љиљини пријатељи говори чињеница да они послѣ смрти Мајаковског нѣсу нестали из куће Брикових, о којој је Борис Пастернак рекао да је „стан Брикових био у суштини одѣлѣње московске милиције“.
[1] Сочинения в двух томах“, М., „Правда“, 1987.
[2] Точка пули в конце“, М., „Планета“, 1993
[3] Лиля Брик. Жизнь и судьба“, М., „Олимп“, 1999.
[4] Врста свилене тканине од јаче упредених жица (прим. прѣв.)
Прѣвео и приредио Драган Буковички
Изворник: Дуел