Свмч. Иларион Троицки: ЗАМЕНА ЦРКВЕ ХРИШЋАНСТВОМ

„Хришћанство! О, – то је, наравно, високо и велико учење. Ко ће још то оспоравати?“ Тако отприлике они говоре о хришћанству. Али у исто време, као да се сматра знаком доброг тона да се буде у некаквом, често несвесном, непријатељству према свему црквеном

Сâм Христос је рекао да ће Он саздати Цркву, али, зар сада говоре о Цркви? Не, сада више воле да говоре о Хришћанству, при чему Хришћанство разматрају као некакво философско или морално учење. Хришћанство – то звучи, као ново-кантизам или ничеанизам! Та замена Цркве хришћанством, као префињени отров, прониче у свест чак и црквеног друштва. Она је – префињени отров, јер се скрива под шареним омотима громких речи о недостацима „историјског хришћанства“ (то јест, Цркве?), о његовом, тобож, несагласју са некаквим „чистим“, „јеванђелским“ хришћанством. Јеванђеље и Христос се постављају насупрот Цркви, која се због нечега назива „историјском“, као да постоји или да је некада постојала нека друга, „неисторијска“ Црква! Заиста, овде је Сатана узео облик светлог Анђела. Он прави слику, као да, тобож, жели да истину Христову очисти од људске лажи.

Невољно се присећамо при томе мудре изреке преподобног Викентија Леринског: „…Када видимо, да неки наводе апостолске или пророчке изреке ради побијања Васељенске Вере, не морамо да сумњамо, да њиховим устима говори ђаво; а да би се неприметно прикрали простодушним овцама, крију свој вучји изглед, не губећи вучју суровост, и као руном, прикривају се изрекама Божанског Писма да се, осећајући мекоћу крзна, нико не би уплашио њихових оштрих зуба.“¹
То је особина гордог и самољубивог човека: о свему расуђује смело и самоуверено, иако у суштини не схвата оно што говори. Посебно јасно то се открива у питањима вере. Овде сви желе да буду учитељи, апостоли и пророци. Овде се не смућују својим потпуним незнањем. У другим областима људи, ништа не знајући, више воле да ћуте. Али у питањима вере код нас сада више од свега расуђују и проповедају они, који мање од свих схватају та питања. Заиста, још је ап. Павле говорио, да се онај ко је одступио од чистосрдачне љубави, од добре савести и нелицемерне вере, приклања празнословљу, жељи да се буде учитељ закона, али да не схвата ни оно о чему говори, ни оно што тврди. (1.Тим. 1: 5-7).

Све у свему, у том савременом празнословљу, посебно јасно се показује жалосно несхватање, које је могуће назвати одвајањем хришћанства од Цркве. Зато људи и почињу да расуђују исувише самоуверено о стварима вере јер допуштају могућност постојања некаквог хришћанства, не само независног од Цркве, већ чак и непријатељског Цркви. Сматрају да је могуће бити хришћанином и у исто време бити у непријатељству са Црквом. Сада се потпуно различито односе према Цркви и хришћанству. Људи, који мало мисле о Богу и о вечности, сматрају као неким дугом пристојности, иако само на речима, да говоре о хришћанству са поштовањем. До пуног и откривеног презира према хришћанству, до отвореног непријатељства према њему до сада ствар још није доспела. Те границе су достигли само неки „надвладани ђаволом“ (Дела Ап. 10: 38), „најнапреднији“ (ако, наравно, гледамо по усмерењу ка паклу) отпадници.
Просечни „малограђани“, понављамо, о хришћанству говоре обично са некаквим поштовањем: „Хришћанство! О, – то је, наравно, високо и велико учење. Ко ће још то оспоравати?“ Тако отприлике они говоре о хришћанству. Али у исто време, као да се сматра знаком доброг тона да се буде у некаквом, често несвесном, непријатељству према свему црквеном. У души многих наших савременика некако заједно бораве поштовање према хришћанству и немар према Цркви. Хришћанима се, у крајњој мери, не либе да називају себе сви, али не желе ни да чују о Цркви и због нечега се стиде да открију своју црквеност. Људи који су по папирима „православног вероисповедања“ са некаквим несхватљивим задовољством указују на стварне, а чешће на измишљене недостатке црквеног живота, не тугују због тих недостатака по речима Апостола: „И ако страда један уд, са њим страдају сви уди“. (1. Кор. 12: 26), већ заиста, бивају злуради. У нашој, такозваној „напредној“ штампи постоји мноштво лица која обезбеђују себи средства за издржавање скоро искључиво клеветом на црквене установе, на представнике црквене јерархије. Клевета на све што је црквено је сада за неке постала скоро угодним занатом. Али тој злобној лажи журе да верују, без икакве сумње, чак и они који себе сматрају истинским хришћанима. Код злих људи бива тако да, када чују нешто лоше о својим непријатељима, журе да свему томе поверују, бојећи се да се некако то лоше не би показало као неистина. Па управо то исто се види и у односу неких људи према Цркви. Црква је за њих попут непријатеља, о коме је грешном човеку тако пријатно да слуша лоше ствари. Овде опет видимо како је широко распрострањено одвајање хришћанства од Цркве: сматрају себе хришћанима, а о Цркви не желе ни да чују било шта добро.

Али зар је могуће да би било нечег сличног, ако би била јасна идеја Цркве, ако она не би била замењена другим, потпуно несхватљивим и неодређеним величинама? Да ли је себи могуће представити да би се у апостолском веку Црква подвргавала некаквим укорима од стране незнабожаца због тога што она од себе одлучује неподесне чланове, јеретике на пример? А управо у првим вековима, одлучење од Цркве је представљало најобичнију меру црквене дисциплине, и сви су је сматрали потпуно законитом и веома корисном. А зашто? Управо зато што је Црква у то доба иступала као јасна и одређена величина, управо: Црква, а не само као некакво хришћанство. Тада није остајало места за апсурдне мисли о томе да је хришћанство – једно, а да је Црква нешто друго, као да је хришћанство могуће ван Цркве. Тада је непријатељство против Цркве представљало и непријатељство против хришћанства. Непријатељство против Цркве у име, тобож, некаквог хришћанства – то је искључива појава наших жалосних дана. Када се хришћанство у очима света јављало заиста као Црква, тада је и сâм тај „свет“ јасно схватао и невољно признавао да су Црква и хришћанство једно и исто.
Понекада се чини да је сва Црква наша раштркана, као у неком нереду. Не знаш ко је наш, а ко је од непријатеља. У умовима царује некаква анархија. Исувише много се појавило „учитеља“. „Иде распра у телу“ (1. Кор. 12: 25) црквеном. У древној Цркви епископ је учио са горњег места; сада онај, ко о себи говори да је он само у „припрати“, чак само „око црквених зидова“ сматра, међутим, да има право да поучава Цркву заједно са јерархијом. О црквеним стварима уче и мишљење о њима формирају преко отворено непријатељских Цркви, „јавних листова“ (како је новине називао митрополит Филарет), где о црквеним питањима пишу или рашчињени свештеници и сваковрсни црквени отпадници, или уопште, озлобљени и безочни ругачи (2. Петр. 3: 3), људи који немају никакве везе са Црквом.

Стање је жалосно! Управо то јадно стање наше савремености мора побудити свакога, коме је драга вера и вечни живот, да провери основну заблуду наше савремене предрасуде, која одваја хришћанство од Цркве. Под руководством Речи Божије и светоотачких дела следи нам да у свој дубини промислимо то најважније питање: да ли је могуће хришћанство без Цркве?

Related posts:

Архим. Никодим Богосављевић: СТВАРАЊЕ „ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ЦРНОЈ ГОРИ“ ВОДИ КА РАСКОЛУ! Раде Јанковић: ОД ИДЕНТИТЕТА КА СОПСТВУ Свештеник Стеван Стефановић: ЗИЛОТИ И НОВОТАРЦИ Преподобни Јустин Ћелијски: НОВОЗАВЕТНО УЧЕЊЕ О ЦРКВИ Владимир Басенков: КАКО ЈЕ УРЕЂЕНА ЈЕДНОВЕРСКА ПАРОХИЈА Андреј Ткачов: ВРЕМЕ ЈЕ ДА ПОЧНЕ СУД ОД ДОМА БОЖЈЕГ Драган Буковички: ОТКРОВЕЊА СКРИВЕНЕ РУСИЈЕ Миодраг М. Петровић: ШТЕТНИ ТОМОСИ О АУТОКЕФАЛИЈИ Преподобни Јустин Ћелијски: КОСОВСКА ЕТИКА Архим. Никодим (Богосављевић): ОБЈАВА ПРЕКИДА ПОМИЊАЊА И ОПШТЕЊА Протојереј Андреј Ткачов: НЕПРИЈАТНЕ СТВАРИ Владимир Димитријевић: ЈЕДНО СУНЧАНО ИМЕ – ЖАРКО ВИДОВИЋ КАО ПОПУДБИНА ДУШЕ