Као некада у пасхалном спору данас, из истих разлога због спора са папизмом, Васкрс и црквене празнике не славимо и не треба да славимо са римокатолицима. Некада смо утврђивали календар због покушаја преиначења смисла новозавјетних празника повратком на старозавјетну вјерску праксу, а данас православну пасхалију бранимо због папског преиначења хришћанског Предања. Раније су поједине православне цркве празновањем Васкрса са старозавјетном Пасхом кршиле каноне, смисао хришћанске вјере и празника, а данас православне цркве које су прешле на папски календар нарушавају православну саборност, прихватају јерес папске прелести и уједно крше одлуке Васељенских сабора о празновању Васкрса.
– Претходни наставак: Грегоријански глобализам (2)
ВАСЕЉЕНСКИ САБОР О КАЛЕНДАРУ И ПРАЗНОВАЊУ ВАСКРСА
Један од првих покушаја преиначења хришћанског Предања био је покушај да се новозавјетни празници подреде старозавјетном вјерском смислу и празничном поретку. Васкрс, као празник којим се исповиједа суштина хришћанске вјере, према којем са одређује богослужбени поредак и живот Цркве, у првим вјековима Цркве је под утицајем старозавјетне традиције већина цркава на Истоку празновала кад и старозавјетни Јевреји Пасху. Такво празновање Васкрса је било у супротности са смислом празника Васкрсења и жртвом искупљења Спаситеља, нарушавало је учење и смисао саборности Цркве, што је довело до сукоба унутар Цркве познатог као „пасхални спор“.
Као и данас, хришћани су празновали Васкрсење Спаситеља док су старозавјетни Јевреји празновали и вршили предхришћанске старозавјетне обреде, и даље ишчекујући долазак Месије, пошто нису признавали Господа Исуса Христа за Спаситеља. Због супротног вјерског смисла и значења новозавјетног Откровења и старозавјетних религиозних обреда, празновања Васкрса и старозавјетне Пасхе, питање пасхалног спора’ се морало решавати на Васељенском сабору одлукама о начину и времену празновања Васкрса.
Први Васељенски Сабор је сазвао Свети Цар Константин Велики и Света саборна Црква 325. године у Никеји, због осуде Аријеве јереси и због ‘пасхалног спора’. Сабор је одлукама утврдио јединство хришћанске Цркве и новозавјетни смисао празновања Васкрса. Одлучено је да сви хришћани Васкрс прослављају у исто вријеме, а нипошто истовремено или прије старозавјетне Пасхе. Сабор није везао празник Васкрса за одређен датум да се не би догађало поклапање празновања Васкрса са старозавјетном Пасхом или прије старозавјетне Пасхе. Сабор је и астрономским промјенама, кретањем Земље, Сунца и Мјесеца, одредио временски размак празновања Васкрса од старозавјетне Пасхе, сматрајући то довољним гарантом, јер ће Сунце тако излазити и залазити до краја свијета и вијека. Донесене су одлуке да је потребно поштовати четири правила : 1. Васкрс се слави после пролећне равнодневнице; после 14. нисана – датума када Јевреји славе Пасху; 2. хришћани не славе Васкрс истог дана када и јудеји свој празник; 3. Васкрс се слави после пуног (уштап) мјесеца – не одмах послије равнодневнице него после првог пуног мјесеца иза равнодневнице; 4. Васкрс се слави увијек у недјељу. Потребно је да се сретну и мјесец и дан да би се Пасха славила, кад је пун мјесец и недјеља. Ове четири одредбе у Православној цркви важе до данас.
„У складу са одлукама Сабора, монах Дионисије Мали, познавалац математике и астрономије, сачинио је Велики индиктион. Дионисије је схватио да је за тачно израчунавање датума Васкрса важно пратити Мјесечеве мијене. Утврдио је да сваких 19 година Мјесечеве мијене падају у исти дан и исти час. Израчунао је и да Сунчев круг траје 28 година, послије чега година почиње у исти дан. Кад је помножио број година Мјесечевог круга (19) с бројем година Сунчевог круга (28) дошао је до броја 532. Тако је добијен Велики индиктион, циклус који се понавља сваке 532 године. Сада се налазимо у 15. индиктиону који је почео 1941. године.“
Заједништво са кривовјернима у богослужењу је забрањивано од почетка Цркве, као што свједочи Правило светих апостола канон седми, који је Први васељенски Сабор усвојио: „Епископ, свештеник или ђакон, који буде празновао васкрсење Христово прије прољећне равнодневице и заједно са јудејима, нека буде свргнут“. Цар Константин Велики се лично заузео за рјешавање овог спора. Послије одржаног Сабора Цар је свим црквама упутио посланицу у којој поред осталог налаже: „Шта може бити љепше и побожније од тога да сви по једном чину и по одређеном пропису светкују овај празник, који нам дарује наду бесмртности! Показало се одмах у почетку да није прикладно овај најсветији празник светковати по обичају Јудеја, који своје руке упрљаше безакоњем, па стога као нечисти бише кажњени духовним сљепилом, а то су и заслужили. Потребно је, дакле, одбацити њихов обичај и придржавати се праксе која је потврђена као истинита. И тако нека престане међу вама свака заједница са Јудејима, јер нам је Спаситељ показао други пут који пред собом имамо попут отвореног поља.“ (Сократ Схоларис, Црквена историја, 1,9; Теодорит Кирски, Црквена историја, 1, 10)
У четвртом вијеку, међутим, Црква је била и у Европи православна, а римски патријарх под круном православног Василевса – Цара у Цариграду, тако да је одредница „сви хришћани“ подразумијевала јединство у православљу, док је „празновање у исто вријеме“ подразумијевало јединство у јулијанском календару. Такође, једну тежину има одлука помазаника божијег – Цара, који је заштитник вјере и у једномислију са учењем Цркве, а друго предузимања попа или епископа расколника, или научника атеисте који у име науке на ванцрквеним основама уређују питање црквених односа и календара.
*
Православно одређивање датума празновања Васкрса је заснова-но на редослиједу новозавјетних догађаја, суштински повезаних са последњим данима земаљског живота Спаситеља, прије свега Васкрсењем као испуњењем старозавјетне симболике Пасхе – изласка из земаљског ропства као предсказања изласка и ослобађања човјека од ропства смрти. „Непоштовање редослиједа јеванђелских збивања значи непоштовање њиховог вјерског смисла“, а не тачног датума и самог временског редослиједа догађаја. Зато правило Светих апостола налаже да се Васкрс прославља после јудејске Пасхе, а забрањује прослављање Васкра прије и заједно са старозавјетном Пасхом. Када би се због астрономских узрока понекад дешавало да се поклопе Васкрс и Пасха било је недопустиво да Васкрс претходи Пасхи.
Дакле, Сабор је наложио религиозно раздвајање хришћана од старозавјетне јеврејске заједнице због супротног новозавјетног смисла празника Васкрсења и старозавјетног празновања Пасхе, а не због прорачуна тачнијег датума Васкрсења, дана и сата Тајне вечере и Васкрса, то јест усклађивања временске разлике историјских догађаја по себи. Такође, смисао одлуке Сабора је религиозно, а не национално раздвајање хришћана и старозавјетних Јевреја, то јест одржање и чување новозавјетног, а не националног и племенског предања. Многи савремени богослови одлуку Првог васељенског сабора тумаче логиком и доктрином глобализма или племенске припадности, релативизују религиозне разлике, и ако је одлика управо указивање на вјерске разлике и суштину хришћанског вјероисповиједања. Одлуке васељенских Сабора говоре о смислу Саборности, као квалитативној, а не квантитативној категорији; као јединству цркве у једном Смислу и Предању, а не јединства у једном племену, по племенском праву или праву просте демократске већине.
Зашто Васкрс морамо славити послије старозавјетне Пасхе, а нипошто прије или истовремено, шта је смисао саборности и јединства цркве, богонадахнуто тумачи Свети Јован Златоуст, патријарх Цариградски, у Бесједи трећој – ,,Онима који посте са Јудејима“ : ,,То што је Христос одржао пасху са Јеврејима (на Тајној вечери) није то учинио да би смо је ми са њима сада славили, него да умјесто сјенке уведе истину… пошто је стара Пасха била праобраз оне која је долазила. Зато немојмо пазити на дане и времена и године, него свуда Цркву следујмо са тачношћу, изабирајући више од свега љубав и мир.
Јер ако је, рецимо, Црква и погријешила (о времену), није било толико успјеха од тачности времена, колико је било зла од овог одвајања и цијепања. Сада, није ми никаква ствар о времену, пошто ни Богу није, као што смо показали, него само једно тражим: да у миру и слози све чинимо, да не буде, док ми и сав народ постимо, и свештеници чине опште молитве за сву васељену, ти остајеш код куће и пијеш.
Црква не гледа на тачност времена, него, пошто су оци (у Никеји) одлучили да се раздвојени (око празновања Пасхе) споје заједно, и овај су дан одредили, зато је Црква, поштујући свуда сагласност и љубећи слогу, прихватила то што је одређено. Јер је немогуће да ми, или ви или било ко, присвоји овај Господњи Дан. Немојмо зато да се боримо са сенкама, нити да се препиремо око узгредних ствари, а у великим стварима себи штетимо. Јер постити у ово или оно вријеме није зло, али Цркву цијепати и свадљиво се понашати, и стварати раздоре, и себе стално лишавати Сабора, неопростиво је и достојно је осуде и многе казне“.
ЗАШТО НЕ ТРЕБА СЛАВИТИ ВАСКРС СА РИМОКАТОЛИЦИМА?
Супростављеност православног и старозавјетног талмудског тумачења Светог писма није већа од супростављености православног са папским и протестантским тумачењима Библије. Као што је због дохришћанског заједничког библијског предања старозавјетна обредна традиција могла у првим вјековима да утиче на новозавјетну цркву, позивањем на прејемство библијског предања, тако данас папизам под заставом папског „примата“ и позивањем на повратак „јединству хришћанa“ спроводи прозелитизам према православнима наметањем папског поглаварства у `уједињеној цркви`.
Као некада у пасхалном спору данас, из истих разлога због спора са папизмом, Васкрс и црквене празнике не славимо и не треба да славимо са римокатолицима. Некада смо утврђивали календар због покушаја преиначења смисла новозавјетних празника повратком на старозавјетну вјерску праксу, а данас православну пасхалију бранимо због папског преиначења хришћанског Предања. Раније су поједине православне цркве празновањем Васкрса са старозавјетном Пасхом кршиле каноне, смисао хришћанске вјере и празника, а данас православне цркве које су прешле на папски календар нарушавају православну саборност, прихватају јерес папске прелести и уједно крше одлуке Васељенских сабора о празновању Васкрса.
Само у периоду од 1851. до 1951. године следбеници грегоријанског календара су кршили каноне Никејског сабора петнаест пута, тј. празновали су Васкрс 15 пута прије јеврејске Пасхе, и не само једном заједно са њима. Зато се одлука Васељенског Сабора о празновању Васкрса односи и на папско кршење канона календара, којим су прекршене управо одлуке Првог васељенског сабора о празновању Васкрса. Зато су после папске промјене календара православни патријарси на Истоку упутили анатеме свим црквама које покушају да пређу на папски калелендар.
„Одступајући од православне пасхалије по којој Васкрс може да падне у периоду од 22. марта до 25. априла по јулијанском календару (између 4. априла и 8. маја по папском календару), римокатоличка црква Васкрс слави у прву недјељу послије првог уштапа иза прољећне равнодневице. Тако се догађа да прослава Васкрса католика буде прије или се поклопи са јеврејском Песахом. Римокатолици су одступили од израчунавања датума Васкрса утврђеног на Првом васељенском сабору пошто је папа Гргур XIII реформом календара фиксирао пролећну равнодневицу на 21. март, када је падала у вријеме Никејског сабора. О томе је издата и папска була „Inter gravissimas“ чији је циљ био да врати равнодневицу на мјесто од којег је одступила десет дана. Али, Сунце и Мјесец су у сталном покрету, немогуће је неком методом фиксирати равнодневицу, јер се тај датум за један дан помјера сваких 128 година, а мијене Мјесеца за један дан сваких 310 година.“ (Пешић)
Од Првог васељенског Сабора и решавања „пасхалног спора“, до папске промјене јулијанског календара 1582. године, преко цариградског такозваног Свеправославног конгреса 1922. године, и потом преласка појединих православних цркава на папски календар, питање црквеног календара нам указује на кључна вјерска питања, практичне примјере поштовања и непоштовања Предања. Препреку старозавјетном и папском новомесијанизму и екуменизму, као и револуционарној идеологији, не представљају други древни календари, већ црквени и царски јулијански календар, као двијехиљадугодишња икона православног Предања, свједок црквеног и царског права, али и прелести папског раскола и отпадништва.
ПОМЕНИК
Календар у Цркви не служи првенствено мјерењу времена, већ има виши смисао, предмет му није само вријеме, већ и историја, али не као прошлост већ завјет. Као што црквена историја није само повијест о прошлом, већ предање непролазног и вјечно садашњег, тако црквени календар није подсјетник, већ поменик, по којем се врше подушја светима, и прецима уопште. Као што претхришћански култ мртвих није култ смрти, већ култ предака, израз потребе за сусретом живих потомака са почившим прецима, што је и смисао литургијске саборности, сабирање у Богу живоме свих покољења прије и после Васкрсења. Као што је писао Николај Фјодоров: ,Црква није световна земаљска институција да брише из свог списка преминуле, она подстиче своје чланове да се сјећају отаца и предака, не ограничавајући се на било какве степене’. Календар је јединствени канонизовани поменик, канонизована историја, историјска читуља, који нас упућује литургијском односу предака и потомака. Црквени календар је окренут будућем као долазећем, испуњењу завјетног, путу ка другом доласку Спаситеља, великом Суду и Васкрсењу.
Зато новокалендарско нивели-сање представља својеврсно духовно вавилонско мијеша-ње. Религиозно једнокален-дарство са римокатолицима поистовјећује поменик право-славних светаца са поменом мисионара папског прозелити-зма. Када је Српска црква крајем прошлога вијека у православни календар уписи-вала мученике јасеновачког геноцида, папа је затим у римокатолички календар уврстио као „блаженога“ вјерског идеолога јасеновачког геноцида у Другом свјетском рату. `Поравнање` правосла-вног и папског календара изједначава дјела и подвиге православних мученика са превјерништвом и недјели-ма иновјерних неправедника, православне светитеље присаједињује отпадницима од вјере и противницима Цркве, од којих су страдали хришћани, од прве Цркве до данас, од римокатоличког раскола и крсташких ратова до Јасеновца.
Изједначавање папског и православног календара мијеша и изједначава поменик и појам јунаштва и жртве православних витезова и светаца са злодјелима крсташких похода и покоља – жртву и подвиг Светог Александра Невског са злочинима тевтонских крсташа и завојевача православних народа. Изједаначавање папског и православног календара изједначава нашу и њихову историју, православно Предање и папско-протестантску прошлост, што представља гријех према завјету предака и будућности потомака. Прихватањем грегоријанског календара, поред тога што бисмо одрекли предање вјере, утврдили бисмо кривовјерне у вјерској заблуди, злочинце у злочину и грешнике у непокајивости, на вјечну погибељ грешника, али и праведника које бисмо заробили заједницом духовног и моралног сљепила, религиозног релативизма и равнодушности, а потомству ускратили слободу духовног и историјског избора, православног предања и покајања.
_________________________
Литература:
1. Патријарх српски Павле – „Став Српске православне цркве према старом и новом календару“; Београд 2002. године; Издавачки фонд Архиепископије београдско-карловачке.
2. Протојереј професор др. Радомир Поповић – „Календарско питање“ – Београд 2013. године; Издавач: Висока школа – Академије СПЦ за уметност и конзервацију.
3. Александар Калимирос – „Против лажног јединства“ – Светосавска књижевна заједница, 1990. године.
4. Протојереј-ставрофор Србољуб Милетић – „Мелетиос (Метаксакис) митрополит, архиепископ, папа и патријарх“; Светосавље.
(Изглед, опрема и коректура текста редакцијски)
Related posts:
Раде Јанковић: РАЂАЊЕ ТРАГЕДИЈЕ ИЗ ДУХА СМЕРДЈАКОВШТИНЕ
Богдан Лубардић: НИКОЛА ТЕСЛА И СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
Драгиша Бојовић: ПРВОВЕНЧАНИ КРАЉ – СКРИВЕНИ ЛИТУРГ
Раде Јанковић: ОПРОСТИ НАМ, СВЕТИ КРАЉУ
Огњен Војводић: ГРЕГОРИЈАНСКИ ГЛОБАЛИЗАМ (1)
Огњен Војводић: ГРЕГОРИЈАНСКИ ГЛОБАЛИЗАМ (2)
Милош Живковић: ЗЕМАЉСКИ И НЕБЕСКИ ЈЕРУСАЛИМ У СРПСКОЈ АЛЕКСАНДРИДИ
Раде Јанковић: ОД ИДЕНТИТЕТА КА СОПСТВУ
Раде Јанковић: ДУПЛИ ПȂС СЛЕВА ИЛИ КАКО ЈЕ ИЗАБРАН СРБСКИ ПАТРИЈАРХ
Евсевије Петровић: РЕЧ О УНИЈИ
Огњен Војводић: КАЛЕНДАРСКЕ КАРТЕ СУ НА СТОЛУ
Евсевије Петровић: МАНАСТИР СРБИЈА
