Слободан Турлаков: СВЕ ЈЕ НАПЕТИЈЕ И УЗАВРЕЛИЈЕ

Нема дана кад се нешто претеће не деси, кад се не питамо како ћемо да опстанемо, чак и кад смо сведоци опште умртвљености, која као да се чини једино спасоносном. И тако, биће да није случајно, да се баш у овом времену и овим приликама, размишља о стварању тзв. „Декларације о опстанку српског народа“, која се неће односити само на Србе у Србији и Републици Српској, већ и на Србе ма где они живели у свету.

---

* * *

Чудо једно, до пре неког времена Срби су се у Србији звали грађанима, за разлику од националних мањина, које су увек и у свакој прилици бивале звате именом матичне нације. Ми у то изненадно „посрбљавање“ не верујемо, утолико пре што од свих бивших југословенских република, званична Србија има нај-незаинтересованији однос према Србима у расејању, што се могло видети и по безобразном односу у остваривању права гласа, на свим прошлим изборима, без обзира о ком се у режиму радило. Ту су једино били сагласни, ма како су се, у свем другом, међу собом кокали.

Овај последњи режим, за који је његов Један човек имао храбрости да каже „ми живимо у демократији, у правом смислу те речи“, у том погледу је најдаље отишао, именујући чак једног припадника националне мањине за државног секретара за дијаспору!

И шта сад треба да представља речена Декларација?

Заправо ко је тај који ће је написати?

Објављено је да је образован „тим“, али нису објављена и сва имена, која чине аутори из двеју српских република, али ће, нема сумње, главни редактор бити Један човек, оно што ће њему и његовој личној власти погодовати. Као и у свем осталом.

* * * 

У време кад је Један човек објавио да ће премијерка бити Ана Брнабићева, речено је да ће се она бавити углавном унутрашњим проблемима, док ће се спољњим бавити Иван Дачић. У тим данима јавио се и Селаковић, као будући генерални секретар председника Републике, који је рекао да ће се следећих 5 година спољном поли-тиком бавити сам председник, иако му то Устав не омогућава, с обзиром да председник нема права да се меша у извршну власт, којој припада и вођење спољне политике.

Међутим, како се време одвија, види се да премијерка не испушта спољну политику, и често путује ван земље на разне скупове. Ту скоро рекла је да ће се састати и са Харадинајем, премијером Косова, које држава Србија не признаје, а њеног премијера и даље сматра зликовцем, без обзира како се Европа према њему понаша. Наравно, то „понашање“ се односи и на Србију, тј. лепо се види колико Србија има шансу да уђе у ЕУ.

Међу ангажмане на страни, спада и њено недавно учешће на „Конференцији о светској политици“ у Мароку, где се састала и са албанским премијером Рамом, који је сусрет протекао, како је објављено, у „најбољој атмосфери“, после ког је изјавила, да је „Регион сада препознат, да он има позитивне ствари да покаже и Европи и целом свету“.

Међутим, „Дојче веле“ пише:

„Албанија је највећи произвођач канабиса (марихуане) у Европи. Нарко банде од тога зарађују милионе. Део тих пара одлази на подмићивање судија, тужилаца, политичара… Реформа правосуђа морала би то да промени, ако може“ .

Дакле, регион је и овим „препознат“, још од раније, да не кажемо од вајкада као такав, и, дабоме, у том погледу се неће ништа изменити.

Уопште, по свим тим силним конференцијама, свашта се прича и измишља, али ствари теку својим током, омогућавајући учесницима да праве познанства и уговарају разне корисне послове, углавном за себе.

То, ваљда, зна и премијерка, иако је од скора ушла у велику политику, по жељи и потреби Једног човека.

Уз то, почела је да га имитира, па је тако на сусрету са норвешком делегацијом, изјавила како „Србија може много да научи од нордијских земаља“, што је без икаквих основа, с обзиром на различите традиције и још више по томе колико је Норвешка једна од најбогатијих европских земаља. А онда, ми нисмо од јуче. Тј, кад смо ми имали независну државу (од 1878), они су се тек спремали да је остваре (1907). Да је рекла – „данашња Србија“, која се практично одрекла своје традиције, па и историје, још би се могло прећутати ово њено залетање.

Ипак, једна је ствар нејасна, иако се стално помиње.

Наиме, сваког дана се помиње тзв. регион, у који се сваки пут смешта друга територија или држава, баш као што се од Југоисточне Европе кренуло у Западни Балкан, у који не само да је угурана Србија, већ и Хрватска, која себе никад није сматрала за део Балкана, сматрајући себе за припадника Средње Европе.

Овде, пак, никог нема да се успротиви том прекрштавању припадности Србије, која ако је реч о Балкану увек је припадала бар његовом средњем делу, иако има оних који нас третирају као једну од Подунавских земаља.

Једноставно речено, не зна се ко све чини регион.

По некад изгледа да њега чине све бивше југословенске републике.

* * *

Као, почело се са тзв. „Унутрашњим дијалогом“, мада би било тачније кад би се рекло „унутрашњим – монологом!“ Јер све ће бити како Један човек жели, одн. како се он обавезао Западу, не само Бриселским споразумом.

Да је тако и никако другачије, он сам је признао 14. октобра када је изјавио:

„Храбро ћемо предложити народу, решење за Косово“.

Чему онда – дијалог, кад је, ето, већ монологом – храбро решен проблем. Није, јер има их који хоће да му помогну, да пред историјом не буде он једини кривац. И отпочело се округлим столом у палати Србија, на ком су учествовали представници свих правних факултета у земљи.

Њихово мишљење саслушала је некаква „Радна група“, о којој се ништа није знало, ни ко је сачињава, мада је извесно да је Један човек, по својој потреби, формирао. Као и све остало. А о чему су они разговарали, на основу каквог предлога, то није речено, мада је свима јасно да округли астал не може сам из себе да предложи шта да се прича. Ваљда је та Радна група рекла оно што је од Једног човека чула да треба да им каже.

После ових правника, доћи ће на ред САНУ, па СПЦ… и тако редом, по оцени Једног човека. Нас нарочито интересује шта ће СПЦ у том свеопштем позоришту да истисне из себе, а у његову корист?

Рећи ћемо само једно, тј. запитаћемо се:

Зашто се за све наше недаће, оптужује Ватикан, а не СПЦ, која редовно ништа не чини да се спасемо ватиканског диктата.

Зна ли СПЦ да се још увек врши покатоличење православних у Хрватској, док тамошњи митрополит тврди да је дошао у Загреб, са идејом да докаже да је однос између Срба и Хрвата – тек предрасуда!

Није ли та „предрасуда“ само – наша, која нас је коштала и глава и пара, од 1918, и никад то није престало, до дана данашњег. Па ни марта 2004. на Космету, када је једна наша глумица, лично молила пок. патријарха Павла да се огласи, да изађе у јавност, да се види да Црква постоји и осуђује власт, што не реагује. Није се огласио. На њену јавно испољену несрећу. (Ако се не верује, можемо да кажемо и њено име)

Уосталом, ја сам још 4. дец. 1995. упутио посланицу патријарху г. Павлу и господи члановима Светог архијерејског сабора, коју сам касније 1997. објавио и у књизи „Призив“, и још тада казао оно што бих и данас могао да поновим. Дошли смо до тога, да смо по повратку делегације СПЦ из САД, коју је предводио владика Григорије, из његових уста чули да СПЦ никад није била национална! А да нико није реаговао.

Не љутите се и не анатемишите ме, али ја сам у поменутој посланици рекао и ово: „Једино што је нама Србима остало, то сте Ви, Ваша Светости, са гг. Архијерејима.“

То бих и данас рекао, али оцените сами да ли је то истина.

Најзад, да бих био јасан и искрен, ја сам то и митрополиту Амфилохију рекао, подсећајући га на борбу архиеопископа Макариоса – на Космету има да се делимо, по кипарском моделу, што сам увек мислио да је за нас једино прихватљиво, што и данас мислим.

Не верујем да ће се то остварити, али био бих Вам захвалан, и ја и будућност српског народа, ако бисте и Ви тако мислили и одлучили.

* * *

Данашња власт је свима пријатељ, сем нашем народу, који се, на жалост, својом већином, определио за њу и омогућио јој да чини оно што чини. Има ли кога, који би се заложио да тај народ опамети, да га врати себи и српској свести, или ће и даље одлучивати пакетићи, сендвичи, а негде и новац, да остану верни онима који су нас довели у стање у ком се налазимо. (Атанасије Јевтић, пензионисани владика, у свом отвореном писму је признао „да није очекивао да тај скоројевић буде толико примитивно претенциозан, да покуша српском народу да промени свест“).

Палма, који је један способан и паметан човек, седми пут је одвео јагодинске студенте у Беч, и тамо се састао са замеником градоначелника, са којим је изјавио да су Аустрија и Србија брана исламизму, иако зна да се овде, за потребе Једног човека, тј. испољавања његове верности Западу, успостављају школска одељења за мигрантску, муслиманску, децу, док се, рецимо, у Македонији свега 18 малишана уписало ове школске године у први разред, а у три основне школе само 161 Српче учи на на свом матерњем, српском, језику.

Усуђујемо се да кажемо, шта ће наши Срби у Македонији, у којој се врши тиха асимилација, или, пак, у Хрватској, где се врши терористичка асимилација и преверавање у католичку веру.

Ми немамо пријатеље на Западу, што нам сваког дана доказују, али немамо ни пријатеље у суседству, што никако да признамо.

* * *

Један Човек, коме је главно занимање појављивање на ТВ екранима, имао је интервју на Инсајдеру, у ком је одговарао на питања уредника Бранкице Станковић, која су била добро смишљена, али без једног главног, које питање сви од реда заобилазе и сматрају његову данашњу свевладу нормалном, иако је у Уставу, као таква, по члану 115, забрањена.

Наиме, председник државе „не може обављати другу јавну функцију или професионалну делатност“, а Један човек је већ пуних 5 месеци и даље председник СНС-а и координатор свих безбедносних служби, што би се морало назвати као јавно кршење Устава, на који се заклео 31. маја о.г.

Зашто га није питала како то и такво јавно кршење Устава себи дозвољава?

Кад је, пак, реч о његовим одговорима, мора се рећи да су многи одговори изгледали као преводи са неког другог језика, са речником. Једноставно речено, неразумљиви су. Тако на пример: Да ли је тачан податак да је 6.940 грађана, већином уплатило идентичне износе од 40.000 дин, на рачун СНС-а?

„Тачно је. То раде људи по општинским одборима… Молимо вас , онај ко може, уплатите то“.

Али, како то да више хиљада људи уплате исти износ од 40.000, „није ли то можда механизам помоћи, којим неки тајкун прикрива финансијску подршку странци“?

„Нема говора о томе, али то ће се све испитати. Ево, ја молим Агенцију за борбу против корупције, да испита све до краја, само имајте мало стрпљења.“ 

А то се испитује још од избора 2014!

„Не постоји ни један тајкун који финансира СНС, јер то онда не би био СНС, већ ДС, Јанковићев партија или Вука Јеремића“.

СНС обилато финансирају они који су га омогућили и створили. Тек. зар Један човек може себи да дозволи да је овај народ сем што је лењ и толико глуп и лаковеран, да може да му верује да људи тек тако олако дају по 40.000 динара на рачун СНС-а. Зашто би то радили ако немају од тога користи? И свеједно је како их он зове, тајкунима или донаторима, они постоје, и те уплате нису случајно исте у свакој општини, а руководства по општинама нису самостална, већ раде оно што им се нареди из Београда, тј Један човек, у противном лете из странке.

Бранкица није на томе инсистирала и прешло се на брата Андреја, па на Гашића и Вулина…

Па и на „како се зове облик владавине у којем се један човек пита за све?“

Уследио је одговор који више казује од његовог објашњења.

„Није тачно да сву власт држим у својим рукама. Држава никад није зависила од једног човека… Ми живимо у демократији у правом смислу те речи, друга је ствар што некима сметају помаци које смо направили. Можда би неки рекао да му смета снага моје личности, можда моја марљивост, а можда би неки други рекли зашто не поштује довољно политичке противнике и да стално хоће да се бори против нас, можда је у томе моја кривица…“

Колико је то све јадно и срамотно!

Остало о чему се говорило, скоро је неважно. Уосталом, Један човек ће се ускоро опет јавити и опет исто причати.

Тек о реченој демократији, да кажемо и то, да се ових дана, у Београду, говори о дељењу неких „сениорских картица“, којима пензионери добијају читав низ повластица у куповини прехрамбених производа по неким, а можда и свим, самопослугама, па чак и приликом куповина позоришних улазница!

А зашто то? Па, биће избори, забога! Тиме СНС јавно и без много части, купује савест пензионера, да би гласали за њих.

Јављено је да су по периферији Београда почели са дељењем прехрамбених производа, као и то да се врши пресељење чланова СНС-а из унутрашњости у Београд, како би се повећао број гласача и евентуално дошло до свог градоначелника. Бедно! Ту има једна нелогичност, по којој Један човек размишља да именује за кандидата градоначелника, неко ванпартијско женско чељаде, што много тога наговештава, а и казује. Једноставно речено, он има веће поверење у ванпартијске личности, него у своје чланове странке. Или још јасније, да му је странка кадровски нејака, сем што је ретко послушна.

Учинио је већ један удар доводећи ванпартијку за премијера, што се унутар СНС-а није могло позитивно одразити, тј. без притајеног гунђања, не само од стране женских чланова. И сад опет то исто са градоначелником Београда.

Нема сумње, он рачуна на своју моћ и на њену захвалност и послушност, која ће бити већа и сигурнија, него од стране неке чланице странке.

* * *

Ових дана у Скупштини се навелико дискутовало о образовним законима, од којих је нарочито важан био онај о увођењу тзв. дуалног образовања, који је у пуној мери открио његово социјално значење.

Наиме, овим законом уводи се стручна пракса и за малолетну децу, која радећи по предузећима страних власника, бивају јавно израбљивана, као неки мали ропчићи, што је више него отужно. И то се фаворизује од стране министра просвете као гарант сигурног запослења за ту децу у будућности, не хајући на то што неки нестраначки посланици указују да је реч о деци сиромашних родитеља, који су принуђени да прихвате овај вид образовања, како би обезбедили њихов будући живот.

Ми се сећамо некадашњих школа ученика у привреди, које су према овим садашњим са тзв. дуалним образовањем, биле прави факултети. Манипулише се са тиме како су ово дуално образовање увеле и далеко богатије земље, као што су Швајцарска и Немачка, које тиме хоће да смање увоз радника из других земаља, док се Србија обраћа том и таквом образовању, уз неомеђени извоз својих грађана управо у те земље.

После Болоњске декларације, којом нам је факултетско образовање дрско смањила ниво, а у неким гранама чак га свела на средњошколски степен, сад и ово дуално образовање, које ће помоћи још већи социјални раскорак грађанства. Куда то Србија иде, него у своју пропаст.

Усред таквог неодговорног понашања, са наводним европским циљем, ових дана смо добили и закон о „Националној (!) академији за јавну управу“ која ће се установа бавити дошколовавањем свих државних чиновника, кроз опште и посебне програме, чиме ће се подићи њихова компетентност у обављању поверених им послова. Ово дошколовавање биће обавезно и за министре, председнике општина и градоначелнике…

Просто, благо нама!

Али, ако се овом Академијом стиче компетентност у обављању послова, то се јавно признаје да су постојећи функционери некомпетентни за обављање поверених им послова. И ко их је као такве, бирао и постављао на одговорне функције, хоће ли ти моћници бити предавачи у тој Академији, која ће бити самостална установа и моћи ће да уговара сарадњу са „водећим светским унивезитетима“! Просто – фантазија!

Поготову кад се има у виду, да је тај Закон образлагао министар за јавну управу, који је, како је објављено, дипломирани политиколог! Свашта!

Ко зна, можда ће за ректора те Академије поставити Жарка Обрадовића, бившег вишегодишњег министра просвете и заменика шефа СПС-а, погову што предаје предмет о државној управи, на универзитету Менаџмента!

 

П.С.

Зна се да је некадашњи руски амбасадор Конузин, постао запамћен по својим иступима („Има ли овде Срба?“), тек пред крај свога мандата. На жалост.

То исто понавља се и са садашњим руским амбасадором, Чепурином, који се тек ових дана испрсио и сручио читав низ озбиљних примедаба, без свог, иначе уобичајеног, смешка!

Што значи да ће нас ускоро напустити.

Искрено речено, ми не разумемо доктрину руске политике, по којој се они не мешају у унутрашње ствари држава, а јасно виде да западне амбасаде, харају по њима, да су им, како је рекао Скот, врата свих министарстава у земљама свог мандата – широм отворена.

 

(Изглед, наслов, коректура и опрема текста редакцијски)

 

Изворник: NOVINAR ONLINE