МИША ЂУРКОВИЋ (ИНТЕРВЈУ): СРБИЈА ЈЕ ПОД МЕКИМ ПРОТЕКТОРАТОМ

Западне земље инфилтрирале су своје људе у важне државне институције, од 2000. стране амбасаде и НВО пишу нам важне законе, намећу уџбенике у којима стоји да је у Јасеновцу страдало 30.000 људи…


Миша ЂУРКОВИЋ

У основи свог научног опуса др Миша Ђурковић има веома широк дијапазон интересовања. Бави се политичком и прав-ном теоријом и значајно је допринео томе да се она осавремени на српским научно-политичким просторима, докторирао је на Филозофском факултету у Београду, озбиљно се бави феноменом популарне културе и процесима европских интег-рација, а објавио је и књигу веселих прича за децу. Објавио је и десетак књига различитог жанра, од историјских анализа до политичке будућности Срба, више десетина научних радова, стално је запослен у Институту за европске студије.

С тим у вези занимљива је и теза његове докторске дисертације, која се бави највећим српским проблемом – немања државе. „Основно што сам хтео тим докторатом ‘Либерализам и држава’ било је да објасним како је у земљама капиталистичке либералне демократије на првом месту држава па онда све остало. Да докажем значај тога што ради правна држава устројена на владавини закона и да укажем на апсурд с којим смо се суочили у историјским догађањима после 2000. Сви смо причали о демократији, а убијали смо државу, као у комунизму.

– Пре 2000. смо имали државу иако она није била уређена, недостајали су владавина права, индивидуална права и тако даље. Тада смо почели да је убијамо, што радимо и данас, континуирано под страним притиском и уз властиту добру вољу. Значи, либерална држава је држава пре свега, а ако имате државу, много једноставније је стварати, радити, напредовати и освајати друге просторе, и демократију, наравно.

Бавили сте се научном оставштином енглеског филозофа из 19. века Џона Милтона Мила?

– То је човек који је у конзервативној Енглеској средином 19. века одбранио оно базично, слободу мишљења и изражавања, полну и другу једнакост и значај утицаја појединца на политику и филозофију. Али оно што сам ја показао јесте да је његова теорија синтеза те раније просветитељске либералне приче и конзервативизма, који доноси значај поретка, културе, државног разлога, дакле низа ствари које се данас игноришу. Покушао сам да покажем значај државе и свих оних ствари које је конзервативизам донео, да објасним, и овде, а и шире, колико су и данас држава и поредак неизбежни за слободу, нема слободе без поретка.

Чини се да је свет ушао у једно бестежинско стање, миграциона криза се поклопила с растом популизма и национализма у свету.

– Да, велика померања су се десила последње две године. Дакле, ја помињем да је то што је Британија изашла, јер сада дефинитивно излази из ЕУ, промена парадигме која је била на снази шездесет година. Дакле, стално цитирам ту Макмиланову одлуку из 1960. године, где су они имали дилеме шта да раде након губитка колонија, како да се поставе након Суеца, када су их Американци зезнули с Французима. Важила је једно време та идеја да се они приближе Европи, да са Европом јачају баланс према Америци, а онда је то 1959/60. године пресекао Макмилан, који се сматра иначе за највећег премијера, уз Маргарет Тачер, у прошлом веку, у другој половини, који је рекао отприлике, а то је чувена прича, да ће они ипак са Американцима направити стратешко партнерство и бити за Американце оно што је Атина била за Рим. Што кажу, ови су дивљи, јаки и тако даље, ми ћемо им дати нови софтвер, учићемо их да заправо ми управљамо њиховом снагом. Чак и после тога, рецимо, као део тог пакета они су кренули, пријавили се да уђу у Европску економску заједницу, што Де Гол није дозволио. Дакле, њихов улазак у Европску економску заједницу је био део укупног партнерства са Американцима, односно контрола изнутра. Ја не верујем да је то била демократска одлука, то је одлука једног значајног дела њихове елите, с краљицом и вероватно финансијерима на челу. Прошле године донели су одлуку да се из свега тога извуку. Сад има доста спекулација зашто је то случај и тако даље, има један дужи период, то смо исто пратили овде, где су они почели да бивају стално мајоризовани, где је Европа од кризе, de facto скоро десет година, постала немачка Европа, и то се види на сваки начин, просто та немачка снага почела је њих да угрожава. Дакле, долазак Трампа је исто нешто што је доста радикална промена парадигме, и то у првом тренутку. Он не одустаје, само што му јако тешко иде, од доласка пре свега војне структуре у Америци, која је по сваку цену хтела да спречи Клинтонову да гурне земљу у рат с Русијом. Значи да екипа око НАТО-а, Клинтонових и финансијера не одустаје од идеје да заокружи Русију и да проба да започне рат. С друге стране, екипи која на сваки могући начин покушава да то заустави иде доста килаво и тешко.

Значи, да заокружим, све ово што се дешава последњих десет година, почев од економске и финансијске до мигрантске кризе, апсолутно сам убеђен у то, резултат је инжењеринга. Покретање „арапског пролећа” је евидентно за задатак имало слање емиграција према Европи, која треба да се дестабилизује, што је и учињено. Дакле, распад ових колико-толико одрживих ауторитарних система и прављење једног великог хаоса на Блиском истоку који, као што видимо, води ономе што се назива у америчкој, условно речено, не само конспиролошкој него и војној структури – креирање нечега што се зове велики Блиски исток. Дакле, уништавање досадашњих држава и паковање нових држава као што су Курдистан, Балуџистан… Узгред, северни део Ирака, дакле под Курдима, најавио је за јесен референдум о независности. Од тога није имуна ни ЕУ. Каталонија је најзад заказала референдум за јесен, тако да се ова врста континуиране дестабилизације света наставља, а шта стоји иза тога и како ће се завршити, то је тешко предвиђати.

Светска политика данас под окриљем НАТО-а своди се на ултимативни циљ – стићи на границе Русије. Где то води?

-Клинтонова политика је и даље на цени у НАТО, а завршиће тамо докле они могу да добаце. Трамп је дошао с једном агендом, и засад се веома лоше сналази зато што добија шамаре са свих страна, има против себе „дубоку државу“ која води рат против њега. Клинтоновска структура у НАТО и ЦИА, и даље гура своју агенду. Балкан им је још занимљив, видели смо операцију „Македонија“, која је класична силеџијска операција. Као и Црна Гора. Једино што их занима то је да на сваки начин цео овај простор што пре угурају у НАТО и окрену га против Русије. Ту агенду је имао и Хитлер, пре њега Наполеон. Питање је колико имају снаге. Дешавања на Блиском истоку последњих година говоре да је те снаге све мање. Њихови класични савезници и клијенти, од Турске до Саудијске Арабије, сви иду код Руса. Руси на Блиском истоку воде мировни процес. Да се разумемо, Американци су и даље доминантна сила, али атрактивност америчке културе и популарне културе данас је много мања него пре 20-30 година.

Писали сте о „силовању историје и производњи нових народа и држава на Балкану“?

-Пример Црне Горе је класични пример силовања који траје 130 година континуирано, од Аустроугарске и Ватикана до Коминтерне, гурају исту причу јер је то њихов геополитички интерес. То је врло занимљиво јер је ситуација данас, то са Црном Гором – класични стокхолмски синдром, где стране силе, преко корумпирања домаће елите, остварују своје интересе. Без референдума су угурали земљу у НАТО, јер су знали да је то против воље народа. То што Срби доле преживљавају то је апартхејд. Иако сви знају да дугорочно нема ништа од њиховог новог језика, црногорске цркве… сви знају да је то лаж, чак и најтврђи депеесовци који, после два пића на свадби, дижу три прста и певају Цецине песме. Значи, сви знају, укључујући и странце, да је то једна глазура која може да се распадне сутра и да Црна Гора опет нормално буде српска, као што је вазда била… У овом тренутку ми смо у дефанзиви и газе нас, наш задатак је да држимо „ногу у вратима“ где год можемо, у Македонији, Црној Гори и Српској. Да се бијемо, да знамо ко смо и шта смо. И то је наш задатак.

Често тврдите да је и Србија и под окупацијом?

-Да. Ево, министар просвете Шарчевић је прихватио ове Шебекове уџбенике који директно окривљују Србе. У тим уџбеницима пише да је у Јасеновцу страдало само 30.000 људи и слично.

Писали сте да је у Србији страни утицај изузетно јак?

-Јачи него у Српској која и формално има неку врсту протектора. То су утицаји у судству, образовању, војним структурама, у плановима развоја, у пољопривреди,… Није поента у томе што они нас држе преко амбасада, поента је што су они дубоко инфилтрирани у све струкуре друштва. Фактички мешају се у све, па и у писање закона. На пример, ово око Закона о основном образовању, они га праве у њиховим невладиним организацијама или амбасадама и онда само то шаљу нашим министарствима која то треба да аминују… Када су се радиле измене Кривичног закона, нису усвојена мишљења наше стручне јавности, него оно што је рекла америчка амбасада. И тако они у низу пишу наше законе. Дакле, не само што преписујемо законе које преузимамо од ЕУ, него и неке врло суштинске и системске законе пишу нам стране амбасаде. То се ради од 2000. године.

Хоће ли Србија ући у НАТО и да ли ће морати да призна Косово?

-Ја сам још  пре шест година чуо да цео овај простор треба да уђе у НАТО, укључујући и Србију. Србија је већ сада дубоко интегрисана преко Партнерства за мир. Међутим, проблем је што хоће да нас утерају и у НАТО. А народ је бар 70 одсто изричито против. То је морално питање. Признавање Косова такође траже, као пакет уласка у ЕУ. Немци то називају „потписивање споразума о добросуседским односима“. Бриселски споразум и јесте значајан искорак у том правцу. Мој колега Стеван Гајић је полемишући са Бошком Јакшићем пре 15 дана имао јако леп текст у коме је указао да није проблем само Косово. Оног тренутка кад ви прихватите да вам је на силу отргнут један део територије, то није крај него почетак. Због тога што Бугари имају претензије у источној Србији, Румуни у Неготинској крајини, Мађари у Војводини, Хрвати у Срему… Према томе, мислим да време ради за нас, Косово је дугорочно за нас основа идентитета, темељ и не треба да дижемо руке од њега ни на који начин.

Ваша књига „Тајни коридори моћи“ занимљива је из више разлога. Рецимо, властодршци око Слободана Милошевића износили су тврдње које су нама личиле на теорије завере. Да ли је то заиста тако?

-Кад се бавим клубом Билдерберг, радим то систематично, из перспективе човека који је филозоф, дакле неког ко је по образовању доктор политичке филозофије и политичке теорије. Хтео сам „Тајним коридорима моћи“ да видим шта је са нетранспарентним системима моћи без којих не можете да разумете шта се дешава. Ту сам анализирао пет посебних подручја, почев од тајних друштава до тајних служби и система мафије. Основна идеја је била да то систематизујем и да објасним како те ствари утичу на нас. То је, рецимо, агенда која је постављена за СФРЈ 1985. године, и која се наставља без обзира на то ко је овде на власти, а то је онај чувени Милошевићев говор од 2. октобра 2000. године, кад он упозорава на то шта ће се десити. Историјски гледано то је агенда коју је Аустроугарска поставила још негде 1870-1890. Зато је битно познавати историју и континуитет тог трајања, а то су проблеми које ми имамо и дан-данас. Ништа од тога се није променило, можемо да будемо какви год хоће, демократе, шта год, они просто иду с читавим тим планом конституисања вештачких нација на нашем ободу и сузбијања Србије од мора до Солуна. Велике силе имају нове форме, али суштина је иста.

Срби су мали народ, коме сметамо, откуд толика србофобија?

-Ми смо на стратешки проблематичном положају. Па погледајте преко које територије имигранти иду у Европу. То је стари Римски пут, то је жила куцавица Европе која повезује централну Европу и Блиски исток. У модерном добу, пре свих Аустроугарска је уочила тај просторни проблем, па су уз подршку Британаца и других великих западних сила, уз Ватикан наравно, настојали да спрече Србију да на простору Балкана направи нешто што су Италијани урадили на Апенинском полуострву или Немци у централној Европи. Ми смо против себе имали све велике нације, у значајном делу 19. века су се и Руси опирали идеји да се формира природна Србија у којој би живели сви Срби. Просто, спречавали су нас из геостратешких интереса да се Срби не рашире на целом том простору и не направе јединствену државу.

Распад СФРЈ је пројектован са Запада. Али, део политичке елите у Београду, па чак и Вук Драшковић у својој књизи „Ко је убио Катарину“ оптужује Србију да је изазвала рат и распад СФРЈ?

-Пазите, ти људи које помињете су класични агенти страног утицаја. Југославију су разбијале велике силе, о томе имате сведочанстава колико хоћете, од немачког БНД деловања, преко Ватикана, до Америке. То сви знају, и споља и овде, међутим, преко тих разних несрећних плаћеника у Србији производе се разне будалаштине, пише се нова историја која у Хагу треба да окриви Србе за све.

Разговарао: Ђоко Кесић

(Изглед, коректура и опрема текста редакцијски)

Изворник: Експрес, Магазин Седмица

(Visited 187 times, 1 visits today)
(ГЕО)ПОЛИТИКА, ИНТЕРВЈУ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *