Милован Данојлић: ВРЕМЕ НАШЕГ УМИРАЊА

Времену нашег умирања, најављеном у наслову Ћосићевог романа, као да нема краја. Животодајни нагон постоји или не постоји. Нема добрих рационалних аргумената у прилог одржања врсте. Народи се рађају и умиру; опстанак на историјској позорници ваља заслужити. Кад се окрену леђа Природи и њеном оностраном надгледнику, остаје батргање усамљеничког ума

---

Често ми долази на ум једна анегдота коју ми је, пре пола века, испричао Добрица Ћосић. Био је завршио „Време смрти“, те реши да посети унуку војводе Радомира Путника, која је онда живела у Београду. Најави се и, са букетом ружа, позвони на врата са месинганом плочицом на којој је одблескивала зрака наше славне прошлости. Дочека га старица неповерљива држања. Понуђени букет примила је уздржано, са снебивањем. („Није вам то требало.“)

Сусрет је почео лоше, па се тако и наставио. Беспомоћно љубазан, писац је тражио речи за успостављање обичне међуљудске везе. Оне нам лакше долазе за писаћим столом, него у неким животним ситуацијама. Дијалог са ближњим коме није до разговора обично испуњавамо замуцкивањем или низањем пустих неважности. Стара госпођа је чекала да гост саопшти шта има. („Ето, знате, мислио сам, у вези са мојом књигом, а и иначе, велика ми је част…“) Принуђене да успостављају натегнуту везу, речи нам се свете. Ћосићев роман био је, у оном тренутку, културни догађај деценије, а стара дама није много марила за чаршијска збивања; на све је гледала с висине и безбедног растојања.

Најзад, старица прекиде околишавање и изручи оно што јој је лежало на души:

– Да, пратим и ја то што радите, али ми није јасно зашто вам је то потребно. Какве везе ви имате са тим стварима, шта о томе знате, шта можете знати и разумети? Нема више оног народа коме је Војвода командовао.

Не знам да ли је романописац о овом сусрету оставио писаног трага у својим дневницима, чланцима и успоменама. Ја сам га овако чуо и запамтио, и данас ми, из посебних разлога, изгледа актуелнији него онда. И Ћосић га је вукао као опомену вредну размишљања.

Згоду ми је испричао у једној од повремених шетњи које смо предузимали по Београду. Ноге су нас добро служиле, а потреба да предахнемо од исцрпљујућег собног посла била је заједничка. Кренемо са Дедиња, спустимо се до Вождовца, па преко Аутокоманде на Мостарску петљу, оданде на Сењак. Кривудава стаза, душу дала за отворене разговоре о свему, свачему и свакоме, у четири ока и на четири ноге, без бојазни да ће нас неко чути и то даље пренети.

Добрицу је одликовала храбра самокритичност и спремност на свестрано сагледавање збивања и њихових носилаца. Имао је врлине које се код нас не срећу на сваком кораку: духовну знатижељу, самопрегорно интелектуално поштење и народску истинољубивост. Није се клонио нежељених закључака; дужност романсијера је да свачију саслуша и узме у обзир. Као да је своју сујету задовољавао сузбијајући је, ликујући над њом. У једној од тих шетњи покушао сам да браним Равногорски покрет генерала Михаиловића. Моравски партизан-илегалац је, у тој ствари, био непопустљив. Ратно искуство са смртним непријатељима се показало непреболно. Пажљиво ме је слушао, одбијајући да начини било какав уступак, да ми се, бар за часак, приближи. На крају, тужно вртећи главом рече:

– Само ми четнике не помињи! Не знаш ти какви су то примитивци и дивљаци били…
– Па да – рекох – кад сте ви културнији и образованији отишли за Брозом, препустивши народ жандарима и војним старешинама нижег чина.

Броза се, онда, грозио више него и четника, био му је трн у оку и нож у срцу. Да бисмо у миру наставили шетњу, он изусти један сасвим конструктиван предлог:

– Хајде да не причамо о разбијеним крчазима.

Живот сваког појединца, као и читавих народа, пун је разбијене грнчарије. Почињено се не да исправити, ни заборавити. Савест је сведок који полаже рачуне пред судијама вишим од ових који су грешни као и ми и дају се потплатити. Разбијену грнчарију остависмо за усамљеничка ноћна преслишавања.

Да, нема више оног народа, а и овог, преосталог, све је мање. Сваке године бела куга однесе по један град величине Крушевца – преко 50.000 нерођених душа! Много више од ковида 19, око кога смо подигли узбуну. Са њим ћемо, ваљда, изићи на крај, а демографској катастрофи нико не налази лека. То није политичко, ни економско питање. Кренуло је низбрдо, препустили смо се земљиној тежи, незауставном сурвавању ни у шта. И ту, више него и у чему другом следимо европски тренд. Наш континент листом одустаје од настављања врсте. Живот има своју аутохтону енергију; можемо је одмеравати, али не и производити, кад нам се и како прохте. Спољашња запажања помажу описивању појаве, не и суштинском разумевању. Дошло је до замора материјала. То је, изгледа, почело већ у време када је војвода Путник предводио народну војску. Да, певало се „Радо иде Србин у војнике“, али се убрзо појавио припев „Два га вуку а тројица туку“. Један надреалиста – да му не помињем име – дао је своју, нихилистичку варијанту: „Радо иде Србин у крајнике“. Кад пође у таквом смеру, тешко се зауставља. Питајући се чему и зашто, напуштамо борбу, бежимо са наслеђеног имања. Одустајање од обавеза које намеће живот почело је послератном бежанијом у градове и у бели свет. Испада да је побољшање животних услова допринело погоршавању демографског прилива. Парадокс је привидан. За настављање врсте нису неопходни повољни материјални услови. Нагли, и лоше припремљени заокрети воде на погрешан колосек.

Добри услови се, самим доласком на свет, стварају. Живот сам себи крчи пут, проширује простор, осваја смисленост. Егзистенција, и овде, претходи есенцији. Завештање да се размножавамо садржи и онај пресудни додатак: у зноју лица свога. Ми смо то одбацили, у мишљењу и у деловању. Уместо трудољубивости дошла је идеологија лакоће, веселе забаве, провода, добро плаћеног нерада. Школовали су нас да се не бисмо мучили, да бисмо пландовали у добро загрејаним канцеларијама. Нека ради ко мора, и ко је луд! То је девиза свештеница најстаријег заната, којих је у престоници све више. Оне, са старлетама и њиховим спонзорима, са силоватељима и силованима, свакако, не раде на јачању народне срчике. Свака част хомосексуалцима и њиховом праву да буду то што су, али ни од њих, у програму обнове, не треба очекивати помоћ.

Бежанија са земље почела је превратом из 1945. Увођење механизације није умањило одбојност према земљи-хранитељици. Ратар одавно не посрће за дрвеном ралицом, његов унук на њиву улази седећи на трактору, тако оре, тако сеје и жање, а опет је често незадовољан и због такве, посредне, везе са земаљским тлом. Рад је принуда и проклетство, какав год био. Чух, од пријатеља, да је ономлане, у једном селу западне Србије, крава упропастила срећну будућност заљубљеном пару. Кандидаткиња за удају је просцима поставила кључно питање: да ли држе стоку. Јесте, имамо једну краву, али јамчимо да је млада неће мусти; ни у шталу не мора улазити ако не жели. Нису јој одагнали страх из осетљиве душе. Боље бабадевојка него музиља неке тамо Мркуље! Ако је до млека, оно из тетрапака је укусније од млаза који бризга из крављег вимена. Није искључено да, и о питању рађања, ова лепојка има нарочитих захтева и услова. Уколико је уопште способна за тај подвиг: по неким налазима, четвртина младих брачних парова пати од јачег или слабијег облика стерилитета. Ко би овде утврдио све узроке психичких тешкоћа и биолошке блокаде…

Времену нашег умирања, најављеном у наслову Ћосићевог романа, као да нема краја. Животодајни нагон постоји или не постоји. Нема добрих рационалних аргумената у прилог одржања врсте. Народи се рађају и умиру; опстанак на историјској позорници ваља заслужити. Кад се окрену леђа Природи и њеном оностраном надгледнику, остаје батргање усамљеничког ума. Провала осветољубивог безбожништва, ојачана је НАТО бомбардовањем и очајништвом јаловог индивидуализма преузетог са љубљеног нам Запада.

Можда би смишљен педагошки програм рехабилитовања самог рада, његове лепоте и спасоносног смисла, спровођен у породици и у школи могао, на дуже стазе да оживи радост рађања. Простор који ми овај лист уступа је ограничен, па ћу о томе неком другом приликом.

Изглед и опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: ПЕЧАТ