Сергеј Худијев: МРАЧНА СЕНКА РЕВОЛУЦИЈЕ

Када се држава распада, власт природним путем прелази у руке највећих бунтовника, најнеморалнијих и најнасилнијих делова друштва. „Народ величанствен, свемогући, слободан“, из одговарајуће комунистичке песме, је у ствари најагресивнији део народа, који успешно спроводи терор над свима осталима. Мирни грађани, несклони насиљу, и као и увек, лоше организовани, осуђени су на неминован пораз. На чело револуције долазе људи већ навикнути на насиље оправдано идеологијом.

Пре неколико дана у Москви је откривен споменик жртвама комунистичких репресија 1937-38, а убрзо ћемо обележити и стогодишњицу Октобарске револуције.

Какве поуке можемо извући из тих страшних догађаја? Већина лекција су толико очигледне да аутору овог текста могу замерити да је досадан, па ипак, људи су склони томе да најочигледније ствари не примећују. Пробаћемо све да их формулишемо.

Прво. Револуција води у тиранију, а не у слободу. Тако је било и са Француском револуцијом, тако је и са Октобарском. Можемо ту разликовати масовност терора, као и степене рушења поретка и безбедности, али логички след ствари је доста очигледан. Револуција чини људе неслободнијим и незаштићеним. Збиља славити револуцију као велики помак ка ослобођењу, могу само следећа покољења, која живе у добу када историја уступа своје место митологији. Разлози за то су разумљиви сами по себи. Револуција озакоњује (чак и сакрализује) грађанско насиље као средство достизања задатих превасходних циљева. Она законитост представља као угњетавање, а повинавање закону, обичајима и ауторитетима као срамоту. Она обесцењује живот и добробит појединца у контексту тих величанствених, грандиозних, историјских достигнућа, која прокламује.

За француске и руске револуционаре, као и за савремене либералне интервенционисте, благостање појединачног грађанина, који мора некако да прехрани своју породицу, не значи ништа када се пореди са поменутим главним задацима револуције, па све и ако тих забринутих грађана има на хиљаде и милионе. Тирани морају бити свргнути, а колико ће њихових поданика умрети у љутим мукама, или остати без ичега, то је потпуно небитно. Они су само колатерална штета.

Било би сулудо очекивати да ће се под таквим околностима живот индивидуалних грађана побољшати. Узгред, револуционари прихватају туђа страдања са великом храброшћу, све док на следећој етапи револуције она не прождере и њих.

Вера у насиље као „бабице историје“ и бољшевичка репресија из 1937. године су непосредно повезане, као што је то био случај и са побуном против „тираније“ Луја XVI и каснијим покољима у Нанту где су француски револуционари масовно давили људе у реци Лоари.

Друго. Вера у то да ће револуција на неки начин побољшати државу и заменити неспособне владаре добрим – ненадарене мудрим, корумпиране поштеним, сурове милосрдним, себичне брижним – нема оправдања и не може се оправдати.

Када се држава распада, власт природним путем прелази у руке највећих бунтовника, најнеморалнијих и најнасилнијих делова друштва. „Народ величанствен, свемогући, слободан“, из одговарајуће комунистичке песме, је у ствари најагресивнији део народа, који успешно спроводи терор над свима осталима. Мирни грађани, несклони насиљу, и као и увек, лоше организовани, осуђени су на неминован пораз. На чело револуције долазе људи већ навикнути на насиље оправдано идеологијом. То су људи попут друга Стаљина и његових компањона, који су започињали своју револуционарну каријеру пљачкањем дилижанси.

То је уједно очекивано и неизбежно – држава се дефинише монополом примене силе, а да поврате тај монопол након што је претходна држава срушена могу само људи, који су спремни да лако, вешто и без пуно размишљања пролију крв својих сународника. То су људи из сфере организованог криминала, или идејни терористи, или пак нека мешавина та два типа.

Треће. „Народ“ сам по себи не располаже ни мудрошћу, ни способношћу за самоорганизовање, ни другим дивним квалитетима које му приписују револуционарни романтичари. Потврду те тврдње можемо наћи у нашој реалности – то је украјинска „револуција достојанства“ против корупције и безочности режима Јануковича. Њен дискурс је био такав да величанствени, слободољубиви, одважни народ треба да отера корумпираног тиранина и да убудуће учини исто са сваким политичарем коме такво срамно понашање падне на памет. Ипак, као што можемо видети, квалитет живота у Украјини се увелико погоршао, ниво корупције је порастао, док се власт према народу опходи много горе него што је то чинио претходни режим, а притом их никакав народни бес не може сменити.

Све је то тако јер су за организацију јавних скупова потребни ресурси – новац, дисциплинована организација, енергични лидери. И те скупове могу организовати једино они који тим ресурсима располажу – екстремистички покрети, који могу бити малобројни, али организовани и одлучни, тајкуни, страни спонзори. „Народ“, то јест обични људи, немају могућност примене организоване силе, а ни такве финансијске и организационе могућности, нити ће их икада имати. Они могу једино да одиграју улогу статиста (често је и играју), топовског меса, пратећег хора, али би било невероватно наивно веровати да они сами нешто могу да реше.

Четврто. Постоји феномен, који можемо назвати „глупошћу маса“. Масовни покрети су далеко глупљи, од појединачних људи из којих се састоје. Појединци могу на личном плану бити рационални и бити у стању да прозру отворену превару, или да реално искалкулишу и испланирају своје будуће поступке у односу на сопствене циљеве и ресурсе који су им на располагању. Али када постају део масе, губе чак и минималну рационалност, као што је то био случај и са паметним, образованим, па чак и аристократским људима, који су 1916. године сањарили да се ослободе од тих „мрских Романових“, уопште не размишљајући шта ће уследити после тога.

Притом, не говоримо о ситуацији када се неко физички прикључује гомили – гомила је само један пример. Неко се може инфицирати масом и кроз новине, летке, карикатуре, гласине, а у наше доба и кроз интернет, где људи читајући хиљаде нестручних коментара стичу погрешну слику о неком питању, коју би (да сами могу да размисле) одбацили као глупост. Али када сумануто, глупо и очигледно ирационално мишљење деле и први и други и трећи познаник, људи почињу да узимају то за озбиљно. Чудовишне гласине о царској породици које су се шириле међу образованим Петербуржанима пре револуције 1917. године су касније одбачене као потпуно неосноване, а ми се данас чудимо како људи могу веровати у свакојаке бесмислице. То је било могуће, јер су сви у њиховом окружењу у то поверовали.

Када рационални појединац постаје део масе, он се изразито заглупљује, а ту појаву можемо да забележимо (иако није толико рушилачка) и у наше време.

Закључак вам, понављам, може изгледати као досада, али га упркос томе морамо извући. Промене на боље, ако их заиста желите, долазе споро. Како је својевремено написао Пушкин: „Најбоље и најпостојаније су оне промене, које произилазе из побољшања друштвеног морала, без насилних политичких промена, тако страшних по човечанство.“ Револуција може само срозати морал – и то на дуже време.