Интервју: Слободан Владушић – У СРБИЈИ СЕ ОБРАЗУЈУ БУДУЋИ РОБОВИ, А НЕ ЛИЧНОСТИ

Имамо посебно задовољство, да на нека од питања која се пре свега, тичу књижевности, али и   o добу празнине, у коме живимо, разговарамо са Слободаном Владушићем, професором на Филозофском факултету, књижевником, романописцем и есејистом, чија је  најновија књига, „Књижевност и коментари“ недавно изашла из штампе.

Уредништво Археофутуре


Слободан ВЛАДУШИЋ

1. Каква је то књижевна идеологија која настоји да испразни књижевност од имена, од личности?

Да бих одговорио на ваше питање, морам се вратити у време СССР-а и концепта књижевности који је владао у то време. Тај концепт се називао ждановизам, по Андреју Жданову, књижевном критичару и политичару који га је установио. Укратко: разлог постојања књижевности је био у томе да шири владајућу идеологију и све је морало бити подређено том циљу. После пада Берлинског зида, десило се нешто необично: такав идеолошки концепт се преселио на Запад. Иако часни изузеци постоје, савремена књижевност Запада се данас дели на две велике групе: у првој, имамо посла са бестеселер књижевношћу којој је основни циљ да заради новац. Наравно, пошто продаја књига зависи од присуства у медијима, јасно је да таква књижевност не сме да доводи у питање основне догме друштва које ти такозвани mainstream медији чувају. Напротив, исплативо је понекад послати сигнал о својој политичкој подобности. Са друге стране, имамо идеолошку књижевност. Она не заступа више неку партијску идеологију, већ идеологију политички освешћених социјалних група које се разликују на основу пола, сексуалне оријентације, боје коже, типа идентитета (рецимо тзв. постколонијална књижевност афирмише тзв. хибридни идентитет). Као што се да наслутити оба типа књижевност нити могу, нити желе да пруже целину слике света и епохе у којој настају. Они су само дериват званичне неолибералне идеологије и њене потребе да се забашури стравична неједнакост у подели друпштвеног богатства као и де факто, олигархијски недемократски и антихуманистички политички систем. Ту истину света може да осветли само књижевност личности, дакле књижевност појединца који има моћ да креира сопствену животну причу, замишљењу као низ искустава, а самим тим и сопствено виђење тоталитета света које се путем књижевности, али и других облика изражавања нуди другим таквим личностима.

2. У Вашој књизи Књижевност и коментари пишете о Мегалополису и претварању човека у пуког потрошача, у роба, у биомасу; Каква је то политика која пушта људе да умру? Шта стоји насупрот ње? И, које су кључне разлике између Полиса и Мегалополиса?

Кључна разлика између Полиса и Мегалополиса јесте у томе што у првом живе политички активни грађани, који према властитој држави имају однос активног националног или државног патриотизма (присетимо се да је Полис град-држава). Са друге стране, у Мегалополису живи политички и економски повлашћена мањина олигарха и економски и политички угрожена већина робова. Олигарси робовима владају преко других робова, стварајући једну робовску хијерархију. Да би овакав систем био могућ, јасно, потребно је робове прво поделити на основу радикализованих идентитетских разлика (мушкарац-жена, хомосексуалци-хетеросексуалци, домицилно становништво-имигранти, итд.) како нико никада не би могао да постави кључно питање, а то је питање како мањина олигарха влада већином у једном антидемократском и антихуманистичком друштвеном уређењу у коме влада онтологија профита, тј све што не може да донесе профит пушта се да умре и нестане. Људи се тренирају да је тај економски фашизам врхунац правде на овој планети. Нажалост, многи у то и верују, чак и када гладују и умиру.

3. Које су, конкретне, стратегије отпора овом надолазећем добу празнине коју Мегалополис нуди?

У својој књизи Књижевност и коментари нисам се само задовољио да опишем и дијагностицирам стање Мегалополиса, већ сам се потрудио да осмислим и неке потенцијалне стратегије отпора. Настојао сам да покажем зашто од деполитизованих робова треба да се преобразимо у политичке активне грађане (тј личности). То је и први корак у правцу слободе. Да бисмо постали личности, прво треба да поново да стекнемо своје животне приче, које се састоје од личних искустава. Та лична искуства се стварају од колективних искустава, али и од личних доживљаја, путем неколико животних техника од којих је најважнија херменеутика, односно моћ да у нечем очигледном видимо и оно што није очигледно. Све сам то подробно описао у својој књизи. Дакле, када постанемо личности са животном причом, ми смо у стању да се повезујемо са другим личностима али и да се полако ослобађамо Мегалополиса који је путем тржишта доживљаја владао нашим мозговима. Уколико политички организоване личности дођу на власт или стекну удео у власти, они могу да путем државних институција којима управљају, створе системске оквире за образовање слободних личности. Разуме се, сама фигура личности превазилази поделе које у друштво уграђује Мегалополис: личност може бити и мушкарац и жена, и хомосексуалац и хетеросексуалнац и тако даље. Личност одређује став према Мегалополису а не према другим људима.

4. Колико је данас важно читати Друштво спектакла Ги Дебора, и зашто?

Ги Дебор и његово познато дело Друштво спектакла спада у групу оних текстова за које су сви мање више чули, али их мало ко и даље сматра релевантним. Мислим да није случајно што је Дебор гурнут у запећак, што се сматра баналним и превазиђеним мислиоцем. То се догађа зато што се у његовом делу може и даље пронаћи инспирација за супротстављање Мегалополису. За мене је то био један фрагмент из његовог најпознатијег дела у коме он каже како Спектакл уништава општу али и личну историју. Када сам то прочитао, почео сам да размишљам о томе шта је животна прича и зашто је она важна. Ја се не слажем, јасно, у свему са Дебором, али ми је његово дело заиста било веома подстицајно. Стога сам за поднаслов своје књиге и узео наслов једног његовог текста.

5. У времену диктатуре „политичке коректности“, која на орвеловски начин жели да обликује и сам мисаони процес, да ли сматрате да ускоро можемо бити сведоци, да на „Index Librorum Prohibitorum“ дође, рецимо, Његошев „Горски вијенац“ као ретроградно и политички некоректно штиво? Колико је у ствари данас и остало од суверенитета образовних институција, а у којој мери су оне претворене у извршиоце радова страних налагодаваца?

Добро је што сте поменули у питању Орвела. Ми заиста и живимо у орвеловском друштву у коме влада једна паклена иронија: речи упућују на феномене који су управо супротни основном значењу речи. Рецимо, такозвана Болоњска реформа је требало да смањи оптерећење студената, између осталог, а данас су студенти, верујте ми, оптререћенији него пре реформе, док су им истовремено знања мања. То није чудно: високошколским установама у Србији у највећој мери влада Мегалополис, што значи да се у доброј мери на њима образују будући робови, а не личности. Разуме се, постоје професори који свој посао раде и даља часно, који дакле, свесно или несвесно, пружају отпор организацији наставе у којој факултети све више почињу да личе на средње школе. Али системски се ради на томе да студентска популација данас буде поробљена. Најпре, смањеном количином знања, које је обавезно за полагање испита, а потом и наметнутом обавезом да се на испиту може питати само оно што се предавало. Тиме се истовремено и смањује градиво, а студентима се индиректно сугерише да је довољно бубање из белешки. У време док сам ја студирао, предавања су били догађаји, интелектуални спектакли на којима су професори предавали оно што су хтели и на начин на који су хтели, а студенти су, користећи стечена знања, сами били у стању да спреме неиспредавана испитна питања, користећи секундарну литературу: дакле, бубање је било замењено активним обликовањем одговора на испитна питања. Студенти не би само стекли више знања, већ би овладали и техником самосталног организовања знања, односно повезивања различитих области знања што је неопходно за развијање личности.

6. Ко су вам књижевни узори? Шта бисте препоручили нашим читаоцима да обавезно прочитају?

Не бих могао да кажем да имам или да сам имао књижевне узоре. Постоје свакако писци који су у неком тренутку или у дужем временском периоду утицали на мене: Црњански, Андрић, Пекић, Киш… да наведем само неке, али не наравно све. Али мислим да је важније нешто друго: ја сам у писцима заправо све време гледао личности, дакле спој биографије и библиографије. За мене није никада била важна књижевност за себе, као нека врста издвојене сфере деловања супротстављење свему осталом. За мене је књижевност била есенција једног богатог живота личности. У том животу се онда мешају различити облици деловања у јавном простору: рецимо, писци које волим су били неретко, и публицисти и дипломате, а када је требало и војници, или припадници антидржавних организација или побуњеници. Они су на различите начине деловали у јавном простору, а књижевност им је послужила као интегративна, обједињујућа сила којом су могли да испричају своју животну причу сачињену од стотине искустава створених на основу доживљаја из разнородних сфера живота. Сматрам да сваки писац долази у ситуацију да у једном тренутку мора да својој бибилографији дода и своју биографију. Често и под тешким или јако тешким условима или у болним ситуацијама. На тај начин писац постаје личност. Они писци који су бежали од биографије – бар је то случај у српској књижевности – тежећи да у сваком тренутку сачувају максималну сигурност сопственог живота (као и припадајући комфор) обично нису имали своју животну причу, па је популарност или значај њихове књижевности врло често била краткотрајна односно мотивисана некњижевним разлозима.

(Изглед и коректура текста Словенски вѣсник)

 

Изворник: Археофутура  Српска Акција

 

(Visited 126 times, 1 visits today)
ИНТЕРВЈУ, МУДРОЉУБЉЕ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *