Једна од главних домаћих мана је потцѣњивање својих и прецѣњивање иностраних снага. Излишна скромност је већа мана од излишне самоувѣрености
Желим да прозборим о једној чињеници у нашој историји, која се може учинити познатом. Но, свака чињеница, посебно значајна, има послѣдице, које могу бити бесконачно разноврсне по свом утѣцају на живот. Може имати савршено неочекиване исходе у саврѣмености. У истраживању тѣх послѣдица се и састоји узбудљиви и неисцрпни смисао рада историчара. Рѣч ће бити о познатом научнику Петру Капици. Заправо, чак и нѣ као о научнику. Ја на то, можда, немам права. Његов допринос науци је толико значајан, да је боље да о томе говори неко ко боље од мене познаје историју науке. Желим промислити о једном његовом прѣгнућу које је, како сам ја убѣђен, одиграло своју изузетну улогу не само у историји наше науке и технике, него и у самој историји као таквој. Ствар је у томе што је Петар Леонидовић, осѣћајући увѣк одговорност за све што се дешава у земљи, а нарочито за оно што се дешава у научно-техничкој области, почев од срѣдине тридесетих година постојано писао писма, поучна и смѣла, многим руководиоцима земље, међу њима и Стаљину.
За десет година – од тридесет шесте до четрдесет шесте године (говорићу само о том периоду) – он је вођи послао петнаестак писама. То су само она која су објављена. Имам такву слутњу да су многа још непозната. Ево навода из првог писма: „Читав развој наше индустрије заснован је на прѣношењу туђег искуства. По питању напрѣтка науке и технике ми смо потпуна колонија Запада“.
Он је притом одлично схватао, а ја ћу даље говорити о томе, да се такав положај објашњава револуционарним прѣвратом и у животу, и у свѣсти. Русија је, по логици те свѣсти, била тамница народа, ничег доброг у њеној историји нѣје било и нѣје могло бити. То је слѣдило и из указивања самог Стаљина. Још тридесет друге године он је у штампи изјавио слѣдеће: „Наша земља је била изузетно заостала. Ми слѣдимо Сједињене Америчке државе зато што та земља високо стоји у научном и техничком смислу. Ми бисмо хтѣли да људи Америке буду наши учитељи у области науке и технике, а ми њихови ученици“.
И та мисао је строго спровођена.
Може се рећи како ниједно прегнуће наших научника и техничара, инжењера и технолога, које нѣје имало западног аналога, нѣје узимано у обзир и отворено је занемаривано. И то усмѣрење је узимало жестоке облике. То је, између осталог, одиграло кобну улогу и у судбини Сергѣја Корољева. У врѣме кад се он почео бавити реактивним моторима, већ подразумѣвајући космонаутику (јер, он је био ученик Циолковског), на Западу ништа слично се нѣје радило. Прва невоља је што је он био ухапшен по лажној достави, а друга што му је, приликом саслушавања ислѣдник, дабоме, са благословом виших инстанци, саопштио: „Ваши ватромети нашој земљи нѣсу потрѣбни, чак су и опасни“. И због тога је његов рад прекинут на око десет година. Да нѣје било таквог односа према њему, ми бисмо несумњиво у свемир изашли много раније.
Навео сам једно од првих Капичиних писама Стаљину. Нѣје тешко замислити шта се дешавало у његовој души, пошто се он ипак нѣје одлучио да писмо и пошаље, оно је остало у нацрту. Послѣ тога он је Стаљину послао, како рекох, у најмању руку петнаестак писама. И ево, најзад, он у јануару четрдесет шесте године отправља још једно, које је постало одлучујућим у тој причи. Пакет који је послао изгледао је упечатљиво, пошто уз писмо бѣше приложен рукопис познатог историчара технике Лава Гумиљевског „Руски инжењери“. А у писму је саопштавано слѣдеће: „Једна од главних домаћих мана је потцѣњивање својих и прецѣњивање иностраних снага. Излишна скромност је већа мана од излишне самоувѣрености. Да би се побѣда закрѣпила (има се у виду побѣда у Великом отаџбинском рату) и подигао наш културни утѣцај у иностранству, неопходно је спознати наше стваралачке снаге и могућности. Сада нам ваља усиљеним начином подизати нашу сопствену оригиналну технику. Успѣшно ми можемо то радити тек онда кад будемо вѣровали у могућности и престиж нашег инжењера и научника, када најзад појмимо да је стваралачки потенцијал нашег народа не мањи, већ чак и већи но других. Да је то тако, доказује се и тѣм да нас за све ове вѣкове нико нѣје успѣо прогутати…“
Ето какво је писмо Стаљин добио. Ту треба примѣтити како на сва прѣђашња писма одговора нѣје било. А на ово писмо Стаљин је одмах одговорио. Ту почиње загонетка историје, над којом ће историчари науке много размишљати. У психологији вође десио се прѣлом. Ново Капичино писмо натѣрало га је измѣнити мишљење о руској науци. И та чињеница у историји има те исте далекосежне послѣдице које, вѣроватно, до овог часа опредѣљују стање у нашој науци, у сваком случају у неким, нажалост, малобројним њеним областима које и данас не заостају, него у ствари и претичу свѣтску науку. Стаљин је одговорио слѣдеће: „Добио сам сва ваша писма. У писмима је много поучног. Што се тиче књиге Гумиљевског „Руски инжењери“ – она је врло занимљива и у скорије врѣме ће бити издата…“ Запазите, Стаљин налази да су Капичина писма за њега поучна.
Овдѣ би било умѣсно рећи коју и о књизи Гумиљевског. Капица је о њој писао засебно. „Из књиге је јасно – писаше он – да је велики број најкрупнијих инжењерских подухвата зачињан код нас. Збиља, ту се може поменути авиоградња, телевизија, радио. Гомила примѣра се може навести. „Ми сами скоро не умѣсмо (те замисли) – пише даље Капица – развијати… Узрок неискоришћеног новаторства је често у томе што смо обично потцѣњивали своје, и прецѣњивали инострано…“
И ево, велики учитељ свѣх врѣмена и народа, прочитавши ово, признаде како је Капица њега нечему научио. И заиста, већ 9. фебруара 1946. године, нешто више од мѣсец дана послѣ добијања писма, Стаљин је у свом говору прѣд бирачима изјавио: „Посебна пажња биће обраћена на широку изградњу сваковрсних научно-истраживачких института, моћних да пруже могућност науци за развијање својих снага. Ја не сумњам да ће, уколико укажемо потрѣбну помоћ нашим научницима, они умѣти не само да достигну, него у најближе врѣме и прѣвазиђу достигнућа науке за предѣлима наше земље“.
Враћајући се Капичиним писмима, слѣдује подвући два суштинска и ризична момента на која је он указивао. Такав однос према домаћој науци појавио се као резултат револуционарне замашности, која је прѣцртала читаво русијско искуство. Рат је само у незнатној мѣри помогао да се васпостави нормалан однос према науци. Као на вапијућу чињеницу он је указивао на то да је од тридесетих година било отворено свега два научно-истраживачка института… А ето, послѣ овог Стаљиновог говора отворено је одједном неколико десетина крупних научних установа. Упорност и смѣлост Капице, у суштини усрѣдоточене у једном једином писму (пошто је непознато да ли је Стаљин заиста читао остала писма) произвеле су џиновски преокрет. Преокрет у Стаљиновој свѣсти и у научној пракси земље. Ово су тек неколики детаљи тог преокрета. Њих рѣтко спомињу и примѣћују.
Осам година доцније, педесет четврте године, у нашој земљи је прорадила прва у свѣтској историји нуклеарна електрана, направљен је први реактивни путнички лајнер. За још три године у орбиту је пуштен први вѣштачки Земљин сателит. Затѣм смо имали први у свѣту атомски ледоломац. Шездесет прве године десио се први човѣков лет у свемир. Тада смо први пут за сву своју историју престигли читав свѣт у практичном остварењу великих научних открића и технологија.
Сматрам да је зачетник тог праска у русијској науци био управо Петар Леонидовић Капица, и то особито истиче замашност његове фигуре. Капица је сигурно једини који је у таквој мѣри схватао какав је заиста потенцијал посѣдовала тада руска наука. Знао је он то и осѣћао нѣ по чувењу. Двадесетих-тридесетих година он је много радио и живѣо у Енглеској, и могао је сравњивати могућности руске и европске науке.
Разумѣ се, Капица је више познат по својим чисто научним остварењима. У том смислу његов свѣтски ауторитет је неоспоран. И овај подвиг о коме сам говорио налази се као у некој сѣнци његове научне славе. Но, за мене, историчара, чија интересовања леже у области друштвених односа, допринос Петра Капице у историји Русије нѣ чини се осмишљеним до краја. И он је баш данас врло поучан. Код нас је опет преовладало мишљење да наши учитељи обавезно морају бити странци. Опет их морамо достизати. То је код нас већ бивало, и ми као нико знамо да ништа добто из тога нѣје излазило. Подражавање је свагда другостепено. Обзирање нас увѣк лишава самосталности и оригиналности. Зависност од ауторитета васпитава инфантилност мисли и бојажљивост у поступању. А то је један од поуданих начина вѣчитог таворења на репу. Истрајност и вѣру Капице данас би нам ваљало схватати као најбољи од завѣта тог изузетног човѣка.
2000.
Из књиге Вадима Кожинова О русском национальном сознании, Алгоритм, Москва, 2002, стр. 369-373.
Превео: Драган Буковички
Related posts:
Александар Шумски: АЛЕКСАНДАР ПРВИ-СТАЉИН-ПУТИН
Јуриј Рубцов: КАКО ЈЕ ИЗБЕГНУТ ТРЕЋИ СВЕТСКИ РАТ 1945. ГОДИНЕ
Ирина Јесинска: У ИМЕ ВЕРНОСТИ И ЧАСТИ
Ранко ГОЈКОВИЋ: ЛАЖНИ САВЕЗНИЦИ
Драгана Мрђа: ПРИЧАЈ МИ РУСИЈУ (из три угла)
ЦАРСКА ПИСМА илити КАКО СУ СЕ РУСКИ МОНАРСИ ОБРАЋАЛИ ЗАПАДУ
Захарије Орфелин: ДВА ПИСМА ПЕТРА ВЕЛИКОГ СРБИМА
Борис Субашић: ПОКУШАЈ ОТИМАЧИНЕ – РАТ ШПИЈУНА ЗА СРПСКУ БАШТИНУ
Дугинове смернице: О МЕТАФИЗИЦИ МОДЕ
СТАЉИНОВО ПИСМО НАСТАВНИКУ ЊЕГОВОГ СИНА ВАСИЛИЈА
Бранислав Матић: ЕПОХАЛНА ОДГОВОРНОСТ РУСИЈЕ
Тодор Вулић: ЈУВАЛ ХАРАРИ – ОТКРИЋЕ НЕЗНАЊА
