Зоран Туцаковић: ПОРИЦАЊЕ ОПРАВДАНО ТАЈНОМ

„Зашто је споран Емир Кустурица? Споран је јер не говори оно што се од њега очекује. То представља прави шок за београдски шминкерај и квазиелиту невладиног сектора који спроводе интересе група које одређују светски амбијент. Шокирани и изнервирани, они упорно настављају да распамећују све који су прозрели њихове намере не бирајући средства и не штедећи новац. Њима, попут хијена у чопору, нису интересантне мале, небитне животиње, већ све своје снаге усмеравају на крупну звер као што је Кустурица: Они желе да будем оно што нисам. Неприхватањем да постане саставни део политичке анационалне хистерије, Емир Кустурица је постао родомрзачки непријатељ број један.“

(Иван Новчић: ЕМИР КУСТУРИЦА: ПОЕТИКА ПОРИЦАЊА СМРТИ; Краљевачки форум, Краљево, 2016)


 

Зоран Туцаковић

Зоран Туцаковић

Нећу да околишим – одмах ћу да парафразирам назив једног филма Емира Кустурице, и устврдићу да је филм чудо, и то велико; невероватан, фантастичан и многозначан спој књижевне, ликовне и музичке уметности, са подразумевајућом позоришном формом, који се, уз неизбежну повезаност са категоријама, појмовима и принципима из области етике, поетике, епике, философије, психологије, историје, симболике и времена заустављеног у чину стваралачког узлета, самостално заснива као категорија коју подводимо под израз „седма уметност“.  Ако је филм чудо, још веће чудо је филмски стваралац Емир Кустурица. То Иван Новчић покушава да нам предочи и аргументовано докаже у својој књизи. Покушај његов вредан је хвале, оправдан темом и успешан у крајњем резултату.

Poetika EmirНа почетку ове, како је сам аутор назва, „тешке“ студије о естетици и поетици Кустуричиних филмова сазнајемо што-шта о пориву Ивана Новчића да се упусти у речени подухват. Дакако, можемо и сами да потврдимо чињеницу да је заиста мало литературе на српском језику посвећене стваралаштву харизматичног редитеља. Но, у психолошком смислу тек у другом плану спознајемо једну посебну привученост аутора ове студије Кустуричином делу, сагледавајући поступак анализе симбола и сигнала као посебних знакова који исијавају из Емирових филмова, битних сегмената најуспелијих филмова и утицаја из света уметности уопште које је Иван Новчић препознао. Као читаоци, већ на први поглед запажамо да је аутор студије у називу свог дела посегао за симболом, управљајући посебно дифузно светло на два дела која се помињу у студији, а налазе се и у списку коришћене литературе: на Етику неприхватања смрти руског философа Владимира Вараве, и на Порицање смрти америчког антрополога Ернеста Бекера. Иван Новчић нам поштено признаје властиту тврдоглавост, која је у симбиотичкој вези са темом порицања смрти, и због које Емира Кустурицу тражи, а често и налази, искључиво у његовим филмовима, невољан да икада лично упозна чувеног филмског аутора.

Novčić

Иван Новчић

Шта би био Емир Кустурица без мистике и загонетке? Веома мало од свега што је сада. Улога тајне, као нечега што нас у својој неизрецивости и суштаствености ближи Богу, о чијем значају у човековом стремљењу ка Узвишеном и Савршеном сазнајемо кроз дело и мисао професора Светомира Бојанина, најважнија је у подели улога у сваком Кустуричином филму. Ако код Кустуричиног колеге Дејвида Линча запажамо стремљење ка разоткривању тајне, код Емира је видно хтење да тајна остане неоскрнављена површним сазнањем. У такво хтење уклапа се све што је Новчић основано запазио и устврдио: синтеза сопствених и локалних симбола са европском културом, надреалистички узлет и магични реализам, балканска митологија, антихоливудски дискурс, субверзивни приступ, психотични и болесни ликови који су истовремено наднаравно надарени… Проницање у дубоко индивидуално и колективно несвесно бива смислено до границе чији нас вољни непрелазак оснажује у уверењу да тајну љуби душа, а обесвећује раз-ум.

У Кустуричиним филмовима живот се приказује у свој пуноћи, пресан, болан, крвав, податан чулима, и – бар наизглед – необјашњив са становишта смисла. У живљењу и слављењу таквог живота људи и не могу бити другачији него психотични, истрауматизовани, хировити, хистерични и наказни, склони самоуништењу… Узвишена надареност и генијалност, које се (за неупућене) чудом јављају међу припадницима таквог живља симболички означававају наду у постојање сврхе. Кроз сањарења и фантазије филмских ликова може се препознати Кустуричино алегоријско ткање, које пред злом и ништавилом често заузима сатирични одбрамбени став, чувајући уз то тајанствену везу са вишим смислом. Наравно, овакве импресије могуће је изнети када аутор има слободу да их обелодани, док се Иван Новчић повиновао нужној дисциплини властитог духа не желећи да се његов рад подведе под импресионистичку критику. Нека зато мени буде дозвољена једна дигресија. Половином марта 1992. године мој отац је на послу доживео, и преживео, јак мождани удар, праћен изливом крви у ликворски простор и последичном хемипарезом десне стране тела. У болницу сам стигао чим ми је јављено шта се десило. Отац је посебним тиковима, равнодушним пућкањем и одмахивањем левом руком покушао да ми објасни како све то није важно, да не треба да се секирам, и при томе неразговетно изговарао једну једину реч: РИБА. Зашто „риба“, колика и каква, није умео да каже; само се по посебној његовој загледаности у нешто више, нутринско и неисказиво, могло закључити о савршености и вечности представљеној симболом рибе. Када је након пар година и још једног удара, односно 7-8 година пре своје смрти, погледао филм Аризона дрим, препознао је ТУ рибу. Мислим да померање репа ТЕ рибе на Арктику много тога узрокује свуда другде.

Хипербола и гротеска у Кустуричиним филмовима нису у функцији засењивања простоте, као што ни симболи „не морају да имају увек неко значење“, што Новчић исправно закључује. Али, тамо где имају, нераскидива је њихова испреплетаност са мотивима, посебно са трагичношћу, издајом и самоиздајом. Новчић запажа да се невера и издаја јавља „као последица емотивних разлога са једне стране, а са друге као разлог егзистенцијалне природе“. Мотивација многих Кустуричиних филмских јунака, додао бих, потиче из очајничке и неутаживе тежње за самопотврђивањем. У таквим околностима јављају се препознатљиви симболи оца, а кроз дуалистичко заступање идеја и поставки долази до својеврсних дуела на теоријском и психолошком плану, при чему најчешће бива да „синови у Кустуричиним филмовима делују зрелије од својих старатеља“, и тај спецификум писац ове студије тачно уочава.

Dom za vešanjeСлављење живота кроз свадбе, весеље и игру приметно је у многим Кустуричиним филмовима, баш као и својеврсно спрдање са смрћу. Боље речено – ругање преовлађујућем доживљају смрти, што никако не значи прихватање смрти као  природне и нормалне „појаве“. Још је Спиноза, ненадмашни ткалац интуитивне пређе, аргументовано показао да наш дух схвата и сазнаје суштину ствари под неким видом вечности, те да слободан човек не мисли ни о чему мање него о смрти.  Но, Владимир Варава у својој Етици неприхватања смрти запажа да је „сотериолошки однос пре свега морална побуна против смрти“, док чињеница да смрт не треба да постоји показује да и смртни живот не треба да постоји, па због тога човек има позвање на морални преображај тог живота, уз немирење са „природном бесмислицом“ и препознавање смрти као безакоња. Иван Новчић указује да се Кустуричина поетика руга смрти, „нарушава природни след“, уз преплитање живота и смрти као двају агрегатних стања из којих Кустуричини јунаци „олако прелазе из једног у друго“, док неки од њих реализују, односно упињу се да реализују могућност окончања властитог живота, у смислу свесног избора. Упечатљиви су примери необазирања на смрт, на ужас и трагику коју она доноси, инсистирањем на задовољењу хедонистички обликованих потреба баш у време када смрт односи свој данак.  Но, души су ближи примери невиног дечјег неприхватања смрти, при чему Кустурица „успоставља везу између дечје неспознаје смрти и дечјег немања морала“ као посебног морала детињства.

black cat white catТреба рећи да чак и јасно постављени симболи живота и смрти, црна мачка и бели мачор, даљим тумачењем бивају појединачно нераздвојиви, не само због одсуства боје (црна), односно комбинације свих боја (бела), већ и због различитог значења у појединим баштинама и културама. Разлика се примећује како у односу на поступање са идејним репрезентом овог сисара месождера (свеједно на полну одређеност), тако и према томе какво значење и симболика се придају одређеној боји/не-боји. Ко кога ту јури, да ли ноћ гута дан или дан прождире ноћ, ко се потчињава а ко доминира, шта је светло а шта тама, ко побеђује а ко губи – остаје нејасно, тек: бесомучна јурњава и даље траје. Можда се решење налази у ономе на шта указује и Бела Хамваш, да све треба да сагледавамо као сличности и разлике, а не као супротности. Тада и одлазак неће бити оштро супротстављен повратку, и чини се да нам Кустурица то саопштава пробраним и деликатним филмским средствима.

Емиров некадашњи суграђанин Душко Трифуновић написао је познату песму „И пад је лет“. Кустуричини јунаци пропадају у живот, страсно лепршају крилима око мамеће светиљке, чувајући истовремено чистоту ескапистичког сна о лету безвременом и неокованом димензијама. Наравно да се у таквој поставци ствари јављају бројни елементи гротеске и трагике, испреплетани до међусобног неразликовања. Иван Новчић те елементе сагледава у делу студије посвећене својврсној Трилогији смрти, односно филмовима Аризона дрим, Дом за вешање и Подземље, уз посебан осврт на лик Петра Попаре који је „универзални страдалник на балканској ветрометини“. О томе ко се све обрушавао на лик и дело Емира Кустурице, и где се могу открити утицаји на стваралаштво овог антиглобалисте „по свом усмерењу“ и космополите „по боји своје душе“ не бих овом приликом. Приуштите себи примерак Новчићеве књиге, сагледајте ствари или утврдите што већ знате уз несебичну помоћ нашег есејисте.  А на сва непочинства која нам се догађају презриво одмахните руком, пућкањем сведите умишљене величине на заслужену минорност, намигните смрти и спознајте како риба плива у неагрегатном стању душе.


(Прочитано на промоцији књиге Ивана Новчића ЕМИР  КУСТУРИЦА: ПОЕТИКА ПОРИЦАЊА СМРТИ, одржаној у Свечаној сали зграде града Краљева, у четвртак, 28.04.2016. године)

(Visited 90 times, 1 visits today)
УМѢТНОСТ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *