Сава Росић: АЛЕКСАНДАР ПУШКИН И СРПСКИ СЕЉАК О РАСТАНКУ

Сава РОСИЋ

Петар Соколов: Портрет А. С. Пушкина. Акварел на хартији, 1836., Музеј А. С. Пушкина, Петроград.

 

 

 

 

 

 

 

 

 


* * *

Велики словенски песник Александар Сергејевић Пушкин написао је 1821. песму (први пут објављену 1884. године):

В твою светлицу, друг мой нежный,

Я прихожу в последний раз.

Любви счастливой, безмятежной

Делю с тобой последний час.

Вперёд одна в надежде томной

Не жди меня средь ночи тёмной,

До первых утренних лучей

Не жги свечей.

 

У твоју собу, моја нежна,

Сад дођох последњи ти пут.

Још сад нек` затрепери чежња

Док будем миловô ти пỳт.

Јер одсад немој чекат` мене

У тужној нади ноћне сене;

Док ноћ са даном се не среће

Не пали свеће.

 

 


Исту слику свеће која узалуд гори, јер он више никад доћи неће, у сасвим другачијим околностима дочарава нам непознати српски сељак:

 

Ој, ора је, ора је

Ој, ора је, ора је, устај, мала, зора је,

Устај, мала, зора свиће, нахрани пилиће.

Ој, ора је, ора је, устај, мала, зора је,

Устај, мала, вежи кера, свану зора бјела.

Ој, ора је, ора је, устај, мала, зора је,

Устај, мала, гаси свјећу, јер ја доћи нећу.

 

Племић и сељак никада се нису срели… Ипак, срешће се сваки пут кад својим стиховима у нама додирну струне: један – запéвајући сетно, други – отпéвајући шаљиво.

(Visited 74 times, 1 visits today)
УМѢТНОСТ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *