Милован Витезовић: ОВО НИЈЕ КРАЉ ПЕТАР ПРВИ – НИ СВОЈ, НИ МОЈ!

Бојим се, по досад виђеним епизодама, да је ово, најблаже речено, веома скупи покушај да се незнањем, веома великим незнањем, промени историјска матрица српског почетка двадесетог века и да се наружи најславнији мирнодопски период српске историје.

---

Мој четврти роман „Чарапе краља Петра“ писао сам скоро деценију, завршио га и објавио пре двадесет пет година, као десету књигу Изабраних дела у десет књига. За тај комплет Завод за уџбенике је на Београдском сајму књига 1994. добио сајамску награду. Сигуран сам био да сам написао солидну књигу. Међутим, нисам очекивао толики успех, који је уследио. Поготово што је овај, обимом невелики роман, тематски „долазио“ после најкапиталнијег тротомног дела „Време смрти“ Добрице Ћосића.

За ових двадесет пет година мој роман је, што је и за мене непојмљиво, „доживео“ само једанаест српских издања, затим девет двојезичних („Службени гласник“ седам, „Чигоја“ два издања) и десет иностраних издања на енглеском, грчком, француском, италијанском, руском, румунском, шведском и есперанто језику. У Русији је објављен и у часопису „XXI век“ у невероватном тиражу од 180.000 примерака, што ми је 2013. године донело и награду Имперска култура Савеза писаца Руске Федерације. Италијански клубови Савоја су са два издања (2014. и 2015) славили стогодишњицу Првог светског рата. Овај успех романа ја једино тумачим његовом краткоћом и великом људскошћу.

Како су ми већ екранизована два романа, „Лајање на звезде“ и „Шешир професора Косте Вујића“ (који је сниман и као телевизијска серија), било је логично да размишљам и о екранизацији романа „Чарапе краља Петра“.

За екранизацију је био заинтересован „Кошутњак филм“, али на конкурсу није добио средства. Онда се 2013. године, пошто се приближавала стогодишњица почетка Првог светског рата, за овај пројекат заинтересовао „Зилион филм“. Писао сам сценарије истовремено и за филм и за телевизијску серију. Радио сам са два сарадника драматурга, Душаном Спасојевићем и Михајлом Витезовићем. Сценарије сам радио не само по свом роману, већ и према следећим књигама: Миленко М. Вукићевић „Краљ Петар од рођења до смрти“, Драгољуб Живојиновић „Краљ Петар Карађорђевић“ (студија у три тома), Бранислав Глигоријевић „Краљ Александар Карађорђевић“ (студија у три тома), Дејвид Мекензи „Апис“, „Голгота и васкрс Србије“ (двотомни зборник успомена), Антоније Ђурић „Солунци говоре“, Ђорђе Поповић „Васкрс Срба на Крфу“, „Дневник краља Петра“ (приредио Драгољуб Живојиновић), Илија Н. Ђукановић „Краљ Петар I ван отаџбине“ (дневник из дана у дан – прелаз преко Албаније, Бриндизи, Грчка, Солунски фронт и краљева смрт), и још тридесетак књига, све из моје личне библиотеке.

Оба сценарија су завршена 2014. и предата „Зилион филму“ и Радио-телевизији Србије. На мој филмски сценарио „Чарапе краља Петра“, „Зилион филм“ је 2018. добио средства од Филмског центра за пројекте од националног значаја. Исте године, за мој сценарио за телевизијску серију „Чарапе краља Петра“ (коју је рецензирала уредница РТС Мирјана Лазић), „Зилион филм“ је склопио уговор са РТС и почела је реализација и филма и серије за обележавање стогодишњице завршетка Првог светског рата под мојим именом и мојим насловом. Тако је настављено до завршетка снимања.

Међутим, до мене су допрле гласине да се при изради књига снимања праве разна одустајања. Тражио сам заштиту од Радио-телевизије Србије и њеног Играног програма. Уредница Мирјана Лазић је на захтев Играног програма рецензирала измене у сценарију и од „Зилион филма“ је тражено да се држи изворних сценарија, што им је и обећано. „Зилион филм“ се, колико знам, обратио и историчару др Далибору Денди, пуковнику, са жељом да добије историчареву сагласност за своје измене. Како историчар није дао сагласност, прекинута је сарадња са њим.

Филм је под насловом „Краљ Петар I“ имао премијеру у децембру 2018. године, а РТС је почео да емитује серију под истим насловом 10. марта 2019. На шпицама и филма и телевизијске серије ја сам потписан као други од тројице сценариста. За првог не знам ко је, други је редитељ и филма и серије и са њим сам се куртоазно упознао пре скоро две године.

Ретко се, скоро никад, и у свету може десити да се један писац сасвим сложи са негативним критикама онога што је, под његовим потписима, стигло у најширу јавност. У томе сам, можда, светски преседан који се, ево, слаже у свему са критикама филма и игране серије „Краљ Петар I“, које у „Вечерњим новостима“ објављује драмски писац и сценариста Божидар Зечевић, филмски и телевизијски критичар без премца и аналитичар до бола. Дакле, као други од три потписана писца сценарија, ја се, ево, слажем у свему са њим и мислим да бих могао бар још толико да додам.

Рецимо: већ у шпици, краљ Петар у кочији улази, полутајно, кроз неке полумрачне улице у Београд, тј. долази у Србију, док продавац новина за кочијом виче: „Петар Карађорђевић, краљ, у недостатку бољег!“ Истина је следећа: краљ је у Србију дошао возом у посебно закупљеном вагону, у пратњи Петра Велимировића, председника Народне скупштине. У Руми се пресвукао у свечану униформу српског генерала. Кад је воз прешао половину Саве, ушао на српску територију, огласила се почасна топовска паљба, сачекала га је постројена гарда и силан народ…

Затим, прича о Уставу, који је окосница заплета прве епизоде, кад се једва усвоји, потпуно је лажна. Тај цео главни заплет епизоде пада. Наиме, Устав је изгласан 2. јуна 1903. године, три дана после атентата на краљевски пар Обреновића, а враћен је, са незнатним изменама, укинути Устав из 1888. У преамбули изгласаног Устава стоји: „Краљевина Србија је наследна уставна монархија, с Народним представништвом“. Дакле, дужност краља обавља Представништво. По том уставу, Народна скупштина је могла изгласати Петра Карађорђевића за краља, и то са потписом свих посланика. То је и учињено, па је краљ Петар био први краљ у свету који је на дужност краљевања изабран у парламенту.

У престоној беседи краљ Петар је рекао да ће краљевати републикански. И то је чинио. А то се не види у ове четири епизоде телевизијске серије.

Имао сам олакшавајућу околност, јер је у Београду на власт долазила генерација коју сам већ описао у роману „Шешир професора Косте Вујића“. Како су се у прве две године краљевања Петра Карађорђевића промениле четири владе, две је састављао ђак професора Вујића, проф. др Љубомир Стојановић. У неколико тадашњих влада министар народне привреде бивао је проф. др Јаша Продановић. Проф. др Јован Цвијић био је понос и Универзитета и Српске краљевске академије наука. Михаило Петровић (Мика Алас), по жељи самог краља Петра, постао је лични учитељ престолонаследнику Ђорђу и био сведок његових драма. Овде, због свих импровизација, ваља рећи да је у часу краљевог доласка на српски престо принц Ђорђе имао 16 година (за престолонаследника ће бити оглашен тек по пунолетству), а да је принц Александар био две године млађи.

Серија која се емитује доста је тмурна и мргодна у измишљеним заверама, па и сликама увредљивим за сам народ, поготово што се нису догодиле, каква је, рецимо, сцена пребијања официра у порти Саборне цркве у време краљевог крунисања. Изгледа да је општа историјска радост намерно заборављана. Велика је радост била после краљеве престоне беседе, када се поздрављао са часним људима који достојанством оличавају Србију.

Нема обичног, а историјског сусрета са доктором Лазаром Пачуом, човеком који је излечио српске финансије. Нема ни првог сусрета са мајором Павлом Јуришићем Штурмом, кога је, као Лужичког Србина, знао као пруског кадета из војне школе у Сен Сиру, који му постаје ађутант и као такав напредује до генерала. Краља Петра је непрекидно пратио Штурм, а никако Апис.

Изостао је лик Добре Ружића, краљевог пријатеља из Цириха, сада дворског библиотекара, ривала у шаху, повременог министра просвете, а са Ружићем нема ни приче о несталом Мирослављевом јеванђељу, иако се на том питању тресла влада проф. Љубомира Стојановића.

Изостала је веома људска сцена кад краљ, по налогу савести, од Скупштине тражи право да се тела убијеног краљевског пара Обреновића, из капеле ташмајданског гробља, пренесу у манастир Раковицу и сахране уз гробове породице Јеврема Обреновића, родоначелника овог дела династије. Ту жељу одбила је Народна скупштина, али се то у овој телевизијској серији не види.

Све сцене у двору су без управитеља двора др Јаше Ненадовића, иначе краљевог рођака и њему најоданијег човека још из емиграције. Требало је да у четвртој епизоди видимо и полагање темеља за Народну скупштину. Не знам каквом је проценом то изостављено.

Изостављена је и лична краљева драма када је прочитао у бечкој штампи вест да је на Марковом гробљу оскрнављен гроб његовог оца кнеза Александра Карађорђевића. Тада је краљ донео одлуку да подигне Опленац. Нема ни првих сцена о подизању Опленца, кад цело село, непозвано, долази да копа темеље.

Нема епизоде са више сцена краљевог величанственог путовања у Париз, кад га у Јелисејског палати одликује француски председник Фалијер највишом медаљом части за одбрану Француске у време Француско-пруског рата. Тада је уговорена куповина топова којима ће српска војска ући у балканске ратове и даље у историју.

Избачена је већина историјских ликова. Они који су остали, сем Аписа и Пашића, коришћени су само да дају шлагворте краљу Петру. Могло би се рећи да се све своди на краља Петра. Само то није краљ Петар. Ово би се могло навођењем претворити у сценарио „Изостављени живот краља Петра“.

Бојим се, по досад виђеним епизодама, да је ово, најблаже речено, веома скупи покушај да се незнањем, веома великим незнањем, промени историјска матрица српског почетка двадесетог века и да се наружи најславнији мирнодопски период српске историје.

Верујем да ће се продуценти позивати на типске уговоре са мном и типска права из њих. Потписао сам их верујући им на реч, у коју верујем и даље. Сличне уговоре сам потписивао као уредник РТС, али сам давао реч ауторима и држао је се. Ни уговор са Богом не важи, ако на почетку није била реч. Срећом, о ауторском праву и његовој заштити ово право је старије од сваког уговора.

ДА ЛИ СЕ ТО РАДИ НА ПРЕПАД?

Продуценти ми нису омогућили гледање серије унапред, пре емитовања сваке епизоде. Серија се емитује напречац. Видимо да је програмски неприпремљена. Нема најавних синопсиса за емитовање. Хоћу да верујем да се епизоде завршавају наврат-нанос током емитовања. Да ли се то ради на препад због могућих редовних конкурса за руководиоце РТС?

ДЕМОКРАТСКИ БЕОГРАД

Књижевник, новинар и уредник свих освајаних слобода Мило Глигоријевић и ја, у башти Видин-капије, у лето 1965. године, питали смо најславнијег хеленисту тога времена, професора Милоша Н. Ђурића: „Професоре, како је изгледала демократска, античка Атина?“ Одговорио нам је без двоумљења: „Изгледала је као Београд 1910. године. Као Београд у демократској Србији краља Петра.“ Такав Београд оживљавао сам и у роману и у овим сценаријима.

СТЕНОГРАФСКЕ БЕЛЕШКЕ О СКУПШТИНИ

У све четири до сада виђене епизоде, Скупштина је безлична, расправе су општа места, иако сам, у својој верзији реконструкције, радио према сачуваним стенографским белешкама. Не види се и да краљ Петар у двору, први у свету, слуша телефонски пренос из Скупштине у коју, иначе, може само по позиву. Није снимљена ни сцена када се краљ Петар супротставља забрани листа „Правда“, због лоше вести о њему, јер је он потписао закон са само једним чланом: „Штампа у Србији је слободна.“

(Вечерње новости)

Изглед и опрема текста: Словенски вѣсник

Изворник: НСПМ