Уморио сам се, на крају. Веома сам желео да постанем глуп, необразован, блесаст, некакав смешан субјект са оскудним обимом мисли и радосним животним поривима.
Из чланка Пролетерски хуманизам, „Правда“ од 23. маја 1934. године, број 140. Related posts: Милорад Павић: СЕДАМ НЕБЕСКИХ ЦАРИНА Милош Црњански: СЕОБЕ I (цитат) Цитат […]
Множина људи је увек готова да чује човека обдарена јаком вољом који им се намеће. А људи у гомили изгубе свуколику вољу и инстинктивно се окрећу ономе који је има
Богу никако нису потребни покорни и послушни робови који вечито дрхте и само су обузети собом. Богу су потребни синови, слободни и смели, који умеју […]