Раде Милојевић: НАТАЛИЈА НАРОЧНИЦКА – ЗБОГ ЧЕГА СМО И С КИМ ВОЈЕВАЛИ

Раде МИЛОЈЕВИЋ: НАТАЛИЈА НАРОЧНИЦКА – ЗБОГ ЧЕГА СМО И СКИМ ВОЈЕВАЛИ

Књига Наталије Нарочницке „Због чега смо и с ким војевали?“ појавила се пре неколико година. Од прошле 2012. имамо је и на српском језику. Издавач је ЈП Службени гласник. Превео га је Драган Бунарџић Буковички, лепим и сликовитим језиком. Само дело је по обиму мало али веома садржајно. И изнад свега поучно. Посебно за некога са простора Србије и бивше Југославије.

Ауторка осветљава најважније појаве и догађаје руске историје ХХ века. Наравно централно место заузима Други светски или Велики отаџбински рат како га зову у Русији и целом постсовјетском простору. Победа у Великом отаџбинском рату постала је битан чинилац савременог руског идентитета. Тадашњи СССР је уз огромне жртве и напоре својих житеља одбранио сопствено право на постојање. Црвена армија је имала највећи удео у сламању нацистичке ратне машине и ослобађању Европе. Наравно уз немерљив допринос западних савезника, као и бораца и учесника покрета отпора широм Европе.

Велики отаџбински рат поново је повезао, чинило се заувек, покидану нит руске историје. Наиме, победом бољшевика дошло је до раскида са дотадашњом руском историјом. Све што је било наслеђе прошлости требало је избрисати, заборавити, или превредновати. Напад Трећег рајха и наметнута борба на живот и смрт зауставиће тај процес. Да би се војска и народ надахнули на отпор завојевачу морало се осврнути на предреволуционарну прошлост. То се дало запазити већ у првом Стаљиновом ратном говору. Стаљин се по први пут свом народу обратио са „браћо и сестре“. Бољшевичко ословљавање „другови и другарице“ или „грађани и грађанке“ није било прикладно у времену свенародне невоље. Чак је и поступање према РПЦ почело да се мења. Првог дана рата, митрополит Сергије, чувар патријаршијског трона, позвао је све православне у одбрану Отаџбине. Треба приметити да се то десило десетак дана пре Стаљиновог истог таквог позива. То је наравно било изнуђено поступање.

Познато је наиме, да је од победе бољшевика РПЦ била систематски и непрестано гушена и потискивана. Рат са Хитлеровом Немачком међутим, није био обичан рат. То је био рат за опстанак. Подршка цркве постала је драгоцена државном врху, а сама црква добила је преко потребан предах. Повратак на схватања изворног бољшевизма са почетка двадесетих година више није био могућ. Мењала се и сама бољшевичка тј. комунистичка партија. После одлучујућих битака Московске, Стаљинградске и Курске у партију је примљено неколико милиона нових чланова. Већином су потицали са села и били су сасвим другог кова него претходна генерација бољшевика. У широким народним слојевима сачуван је наслеђени осећај за Отаџбину као заједничку вредност која се брани снагама читавог народа. Партија лењинско-бухаринско-троцкистичког типа била је састављена од сасвим другачијих људи. Већина бољшевика раног раздобља били су интелектуалци, а њихов поглед на свет био је марксистички. У њиховим схватањима није било места за Отаџбину. Њима је Русија била „нарамак дрва“ у пожару светске револуције (ст.18.). Друго „совјетско-партијско“ покољење је на ортодоксне марксистичке ставове о отаџбинској историји и развоју света накалемило сопствани традиционализам. Оно је нагонски тежило да с марксизмом усагласи природну побуду човека да ствара на својој земљи, а не да је разара у име револуционарно-прогресистичких апстракција (ст.18.). У крви и напорима ратовања народ је пронашао своју одбачену историју. Ово је, може бити, највећа тековина Великог отаџбинског рата.

Нарочницка истиче да се известан отклон од непатвореног марксизма Лењиновог доба запажа неколико година пре Хитлеровог напада на СССР. Стаљин се, било својим политичким осећајем, било својим образовањем, издвајао из скупине Лењинових најближих сарадника. Можда је то, као што запажа ауторка утицај духовне семинарије коју је у младости похађао. За разлику од „евроцентризма“ правоверног бољшевизма и позносовјетског дисидентства, он је дубоко презирао „декадентни“ Запад, са свим његовим вредносним пртљагом, и није имао никакав комплекс мање вредности или моралне зависности од њега (ст.73.). Спољна политика СССР почиње да личи на политику какву воде све велике силе. То значи да је идеја светске револуције у стварности напуштена. Стаљин се окреће ближим и реалнијим циљевима. Повратити утицај над изгубљеним просторима некадашњег царства Романових и обезбедити се од могуће агресије постају приоритети спољне политике Совјетског Савеза од средине тридесетих година.

Последњих деценија, истиче ауторка, антируски кругови на Западу оспоравају одлучујући допринос СССР-а победи над нацизмом и фашизмом. Други светски рат тумаче као борбу два тоталитарна чудовишта за превласт у Европи. Једина исправна страна у том рату биле су англосаксонске силе, посебно САД. Њихов рат је био витешки, њихов једини интерес је била борба за слободу и демократију. Према тим мишљењима, долазак америчке војске у помоћ већ посусталим британским снагама спасао је западну Европу од Хитлеровог нацизма. За источну Европу тада није било спаса, сурову нацистичку окупацију заменила је Стаљинова владавина. Англо-америчке силе тада нису имале могућности да помогну народима источне Европе. Обавеза „демократских сила“ да се тим народима помогне остала је. После неколико деценија чекања то се и догодило. Након распада Совјетског Савеза и Варшавског пакта, све земље које су по завршетку Другог светског рата доспеле у Стаљинову интересну сферу, долазе под окриље Запада. Те државе постају чланице, прво НАТО пакта, а потом и ЕУ. Рекло би се да је правда задовољена, макар са пола века закашњења.

Нарочницка, наравно, критикује таква мишљења. Већ на првим страницама констатује да се нико на Западу не би усудио да омаловажава победу у Великом отаџбинском рату, да се нису појавили критичари (исмевачи ст.8.) у самом руском друштву. Ауторка их именује постсовјетским либералима (ст.8.). Њихова мишљења су да је то био рат два грабитеља за светску превласт. Хитлер је наводно предухитрио Стаљина, који се спремао да нападне Немачку. Историјски гледано постсовјетски либерал је наследник западњака из 19. века. За таквог је још Пушкин писао да: „нежно туђе народе заволе, а мудро свој замрзе“ (ст.8.). Такви више не могу разликовати државу (у конкретном случају Стаљинову, тоталитарну), од Отаџбине. То значи да, следећи ту логику, Стаљинову тоталитарну државу, није имало смисла бранити. Те 1941. , народ је ипак схватио да бранећи државу брани Отаџбину. Милиони војника Црвене армије нису пошли у рат да се боре за Стаљина и КПСС, већ да одбране отаџбину којој је претило уништење. Као што је јасно да у Другом светском рату нису победили Стаљин и КПСС, већ руски народ и остали народи тадашњег СССР-а, проливеном крвљу и неизмерним напорима. Да Отаџбина и држава нису увек исто схватали су и припадници тзв. беле емиграције (исти они који су пред бољшевицима морали да напусте Русију). Ауторка наводи као упечатљиве, поступке двојице познатих Руса тог времена. Царски генерал Дењикин одбио је понуду генерала Власова (који се ставио на страну Немаца) да подржи њихов поход на СССР. Рекао је још: „Ја јесам ратовао с бољшевицима, али никада с руским народом. Кад бих могао постати генерал Црвене армије, показао бих ја Немцима!“ (ст.14.) Други је Рахмањинов, који је по САД неуморно држао концерте и новац слао у Совјетски савез. Због тога су његова дела, раније забрањена, почели да изводе у СССР-у. За њих очување вољене Отаџбине за будућа покољења беше изнад жеље да за живота виде крах омрзнутог „режима“. Они не поистовећиваху Русију са „бољшевичком влашћу“. А власовци су, изгледа сматрали да је боља никаква Русија него бољшевичка (ст.14.).

Нарочницка показује, да је у понашању англосаксонских сила постојао континуитет током Првог и Другог светског рата. Константа тог понашања је тежња англосаксонских држава да на простору између Русије и Немачке, и Балтичког и Црног мора постоји низ слабих и зависних држава. Подразумева се да оне треба да буду ван руског и немачког утицаја, тј. да буду зависне од Лондона и Вашингтона. Бар кад су у питању САД исходиште таквог поступања је Програм од 14 тачака, председника В. Вилсона. За ауторку је то први универзалистички пројекат преуређења света на основама „демократије и општељудских вредности“. Стварни аутор документа био је пуковник Е. Хаус, alter ego председника Вилсона. Програм је формално објављивао недељивост Русије. Тачка 6. дешифрована у „Архиву пуковника Хауса“, посвећена Русији, гласила је: „Русија је сувише велика и једнородна, њу треба свести на Средњеруску висораван… Пред нама ће бити лист чистог папира, на коме ћемо нацртати судбину русијских народа.“ Тим планом било је предвиђено на територији Руске империје „признавање де факто постојећих влада“ и „помоћ њима и преко њих“. То значи Украјинске раде, Естоније, Летоније,Литве, још увек окупираних кајзеровим војскама, а такође засебно и бољшевика, и белих, као и повлачење са самопроглашених територија свих иностраних војски (међу њима, и Беле и Црвене армије, које су могле да успоставе јединство земље).

То је значило ништа друго него међународно признање разбијања историјске Русије (ст.24.). Британија поступа истоветно. Као и САД и Британци настоје на истискивању Русије са Прибалтика и области Црног мора. Британски изасланик код генерала Јуденича тражио је да Северозападна влада белих призна независну Естонију, претећи укидањем помоћи од стране Антанте. Помоћи која свеједно није стизала (ст.27.). Британија, која је званично још увек била савезница Русије, фактички је признала независну Летонију. Антанта међутим није признала ниједну од белих влада. Поводом тога је генерал Дењикин запазио да су „они радо и ужурбано признавали све нове државе, поникле на крајинама Русије“ (ст.28.). Британску политику, у општим цртама, одредио је Лојд Џорџ, који је отворено, у парламенту, изразио сумњу у „пробитачност васпостављања пређашње моћне Русије за Енглеску“ (ст.29.). С. Сазонов је као спољнополитички представник Дењикинов у Европи имао сазнања о „грандиозном плану Енглеске, који је за циљ имао рашчланавање Русије. Балтичке државе требало је коначно да Русију одсеку од Балтичког мора, Кавказ је требало да буде браник, савршено самосталан од Русије, исто тако самосталан измађу ње и Турске и Персије морао је постати и Туркестан, како би се једном за свагда препречио пут у Индију. Персија би цела потпадала под власт Енглеске, а „независност“ Кавказа, Туркестана и балтичких држава ограничавала би се практичним протекторатом Енглеске над тим областима“ (ст.29.). Остварење тих планова осујетила је победа црвених. Главнина простора царске Русије сачувана је у СССР-у. Стаљин је постепено обнављао великодржавље, па ће планови из Првог светског рата морати да сачекају повољнију прилику.

Нарочницка доказује да Британија, од Хитлеровог устоличења 1933. године, настоји да Немачку наведе на сукоб са СССР-ом. То је стварни наставак политике из времена Првог светског рата: Немачка и СССР би у међусобном сукобу ослабили, а земље смештене између ове две силе дошле би под утицај Лондона. Посебно су истакнути тајни преговори сер Џона Сајмона, министра спољних послова В. Британије, вођени марта 1935. године, са Хитлером, у Берлину. Записи са тих преговора доспели су у посед совјетске обавештајне службе, и објављени су 1997. године (ст.55.). Сајмон је допутовао да би са домаћинима разјаснио неке недоумице. Његовог немачког колегу Рибентропа, занимали су британски погледи на аустријско питање. Одговор је био отворен: „Влада Његовог Величанства не може се бринути о Аустрији исто као, на пример, о Белгији, земљи која се налази у најближем суседству с Великом Британијом“ (ст.55.). Сам Хитлер захвалио се британској влади за њене „лојалне напоре… и по свим другим питањима, у којима је она заузела тако великодушан став у односу према Немачкој“ (ст.55.).

Британија је наиме, на међународној конференцији омела примену санкција према Немачкој због њеног нарушавања војних одредаба Версајског мировног уговора. Сви наредни поступци британских влада према Хитлеровој Немачкој (до 3. септембра 1939. године), добили су касније назив „политика умиривања“. Француска у том времену није имала ни снаге ни одлучности да се самостално постави према Трећем рајху. Следила је у стопу понашање Лондона и доживела јун 1940. Британску политику попуштања Хитлеру касније су покушавали да објасне на разне начине. По једнима, британски политичари наивно су веровали да се неким уступцима могао избећи рат. По другима, Британија је куповала време, јер није била спремна за рат. Врхунац „политике умиривања“ био је Минхенски споразум. Тада су ради мира Британија и Француска приморале Чехословачку да се на Хитлеров захтев одрекне Судетске области. Тек је улазак Хитлерове војске у Праг уверио британске политичаре да се никаквим уступцима не може избећи рат са Трећим рајхом.

Нарочницка одбацује те разлоге као неубедљиве. Сви британски уступци Хитлеру имали су за циљ да Немачку окрену према истоку, што би је неминовно довело у сукоб са СССР-ом. Тиме би била отклоњена опасност од рата на Западу, а Немачка и СССР би у међусобном обрачуну били ослабљени. То би створило могућност да се у завршној фази рата укључи и Британија, која би тако стекла одлучујући утицај на овом простору. Тврдња да је Британија, пристајући на аншлус Аустрије и заузимање Чехословачке, рачунала да ће умирити Хитлера, али се наводно прерачунала, лажна је (ст.56.). За англосаксонске силе најстрашније би било да се Немачка зауставила после Минхена и аншлуса Аустрије. Било би то сједињавање немачких потенцијала у једној држави, мора за Британију од времена Бизмарка (ст.56.). Због тога је Хитлерову Немачку требало хушкати све даље на исток.

За сво то време британска влада не прекида везе са СССР-ом. Од уласка Хитлерове војске у Праг (март 1939. г.), па до потписивања уговора Молотов-Рибентроп (23. 8. 1939. г.), воде се преговори између В. Британије, Француске и Совјетског Савеза. Историографија на Западу тврди да су британски владајући кругови тек тада (после нестанка Чехословачке) увидели да је политика попуштања доживела неуспех. Због тога су, заједно са Француском преговарали са СССР-ом о стварању савеза који је требао да обузда све агресивнију Хитлерову Немачку. Ти преговори трајали су неколико месеци и завршили су се неуспешно. И на крају чудо над чудима- немачко совјетски уговор.

Нарочницка у свом делу показује да политика Лондона према Совјетском Савезу није била искрена. Британија је упорно избегавала оно главно- да се обавеже на сваку, а пре свега војну подршку СССР-у у случају рата са Немачком. Неколико дана пре потписивања уговора Молотов-Рибентроп, припреман је сусрет Геринга и Халифакса, јер су „миротворци“ Чемберленовог кова дигли главе лета 1939. године, сматрајући да је време да се са Хитлером постигне погодба. Али за „поштену“ погодбу било је већ касно. Сам Хитлер је већ изгубио стрпљење понашањем Лондона. То потврђују његове речи од 11. августа 1939. године: „ Све што предузимам усмерено је против Русије. Ако је Запад сувише глув и слеп да то схвати, бићу принуђен да се споразумем с Русима, да смрвим Запад и да тада, када он буде поражен, прикупим све снаге и кренем на Совјетски Савез“ (ст. 115-116.).

Политика САД према Источној Европи у општим цртама се поклапала са поступањем Британије. То показује извештај председника Рузвелта свом кабинету, од 29 септембра 1937. године, претходно размотрен са Рансиманом, представником Болдвина, британског премијера. Тај извештај доспео је до совјетске обавештајне службе. У најкраћем, извештај сведочи о спремности Американаца да се умешају у немачко-совјетски сукоб, тек ако победа Немачке постане извесна. Другим речима, за англосаксонске силе би најбољи исход био исцрпљујући рат, који би ослабио обе зараћене стране и спречио доминацију у Евроазији било које од њих.

Уговор Молотов-Рибентроп био је вероватно највише критикован документ на Западу, од његовог потписивања до данас. Чак се тврди да је тај уговор изазвао Други светски рат. Нарочницка, као и други руски историчари доказују да је рат био неизбежан после аншлуса и Минхенског споразума. Уствари свеукупна политика Хитлерове Немачке је била припрема за рат. У научним круговима и јавности Запада тај уговор изазива и морално згражавање. За то наравно нема разлога. Владе свих великих сила у прошлости су имале бар један такав уговор, где се деле сфере утицаја и где се се мањим и слабијим земљама кроје границе. Стаљин по том питању није био ни бољи ни гори него државници осталих земаља тог времена, пре свега великих сила. По мишљењу Нарочницке највећи разлог за незадовољство уговором Молотов-Рибентроп на Западу је тај што је њиме британска политика доживела неуспех (а она је давала тон политици Запада у том времену).

Овим уговором је Хитлер наведен да прво зарати са Западом, па тек касније да се окрене Истоку. Због тога су западне силе биле приморане да се удруже са СССР-ом, и да се са њим боре против Хитлерове Немачке до самог краја. То је омогућило велику победу маја 1945. године. Последица тога су и Јалта и Потсдам, када су вође В. Британије и САД морале да признају превласт СССР-а у Источној Европи. После победе у „хладном рату“, Запад се покренуо да поништи све добитке Совјетског Савеза из маја 1945. године. Почео је победоносни поход Запада (НАТО), све до граница Русије. Једна по једна држава овог дела света враћала се у окриље Запада (како су то доживљавали у тим земљама), тј. долазила је под утицај атлантских сила (што је ближе стварности). То отворено потврђују речи Џ. Буша на прослави позивања Литваније у НАТО 23. 11. 2002. године:“ Знали смо да ће произвољне границе, нацртане од диктатора, бити избрисане, и те границе су нестале. Више неће бити Минхена, више неће бити Јалте“ (ст.75.). Ово јасно показује континуитет спољне политике англосаксонских сила у последњих стотинак година. И показује да се на почетку 21. века таква политика приближила свом остварењу. Нарочницка примећује да је управо Литванија добила своју престоницу, Виљнус, захваљујући уговору Молотов-Рибентроп.

Ауторка такође истиче неке мало познате ствари. Рецимо, и на Западу и на постсовјетском простору, комунистички (бољшевички) злочини познати су искључиво као стаљинистичке чистке, из друге половине 30-их година. Прећуткује се да су прве чистке (само се тада још нису звале тако) биле почетком 20-их година. Имена Јагоде и Јежова и тужиоца Вишинског урезала су се многима у памћење. Зато су имена А. Луначарског, Ј. Ларина и П. Стучка позната малом броју људи. А они су носиоци лењинистичких репресија које ни најмање не заостају за стаљинистичким чисткама. Циљ њихов био је затирање дотадашњих елита руског друштва. Деловање тог периода обележено је револуционарном целисходношћу. То преведено на свима разумљив језик, значи да су апсолутно сва средства дозвољена да би се циљ досегао. Вишински се вратио старом, буржоаском схватању о мери кривице и мери казне. Критичари, међутим, добро пазе да у својим критикама не доведу Лењина у везу са било каквим злоделима комунизма. Сво зло које је изазвао комунизам сваљују на плећа Ј. В. Стаљина, што је сасвим поједностављено и искривљено мишљење. Апологети са Запада и из редова постсовјетских либерала, штеде Лењина, јер је својим деловањем разарао Русију, утемељену на православљу. Стаљина су омрзли јер је обнављао великодржавне традиције, које су такође наслеђе Русије. Наравно, било би сувише очекивати да Стаљин обнавља православно руско наслеђе. Али и то што је учинио било је довољно да га препознају као противника „позападњачења“ Русије. А то је управо био циљ обе руске револуције, и фебруарске (либералне) и октобарске (марксистичке). Русија као прирепак Запада, привредни, културни и духовни је крајњи циљ тог деловања.

Као додатак, на крају књиге налази се 15 докумената из важних година пред избијање Другог светског рата (1938-1939.). Први документ је текст Минхенског споразума, последњи документ је текст уговора Молотов-Рибентроп. Између њих су документи који се односе на преговоре британске и француске владе са владом СССР-а (апр. 1939.-авг 1939. године, који су окончани безуспешно.

Ова књига са својих стотинак страна открива нам неке мало познате чињенице из релативно блиске прошлости. Сигурно нам не може пружити све одговоре, али ће нас натерати да размишљамо о тој прошлости. А и то је некакав помак.

Related posts:

Анђелко Ердељанин: ПРЕЛЕСТ НАДЕЖНИХ ДАНА Драган Буковички: ЦРВЕНА КУГА ДУГИНИХ БОЈА (поводом трећег дела трилогије Антонија Ђурића) Коста Чавошки: „ЗАПАМЋЕЊА“ ВАСИЛИЈА КРЕСТИЋА Зоран Туцаковић: О ЈЕДНОЈ (НЕСУЂЕНОЈ) МОНОГРАФИЈИ Добрица Гајић: ПРИКАЗ КЊИГЕ: Драгољуб Р. Живојиновић: „НЕВОЉНИ РАТНИЦИ/ВЕЛИКЕ СИЛЕ И СОЛУНСКИ ФРОНТ (1914-1918)“ Захарије Орфелин: ДВА ПИСМА ПЕТРА ВЕЛИКОГ СРБИМА Драган Буковички: ПРОЈЕКАТ РУСИЈА ИЛИ ЈЕДАН ПРЕДЛОГ РУСКОГ НАЧЕРТАНИЈА ЗА ХХI ВЕК Иља Сургучов: ГОРКИ И ЂАВО Ненад В. Николић: ХУМОР И СУБВЕРЗИВНО Драган Буковички: ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СЛОВЕНСКИХ НАРОДА илити БРУКА У ЦВИКЕРИМА Драган Бунарџић: У РУСИЈИ САМ СЕ ОСЕЋАО КАО КОД КУЋЕ Владимир Умељић: КАКО ПОМОЋИ ЗАБЛУДЕЛИМ СРПСКИМ ПОРИЦАТЕЉИМА СРБОЦИДА ХРВАТСКЕ ДРЖАВЕ 1941-1945?