Бошко Љ. Миловановић: ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ – ЛЕКСИЧКИ ОЗНАЧИТЕЉ ДУХОВНОГ СТАЊА НАРОДА

Подвајање Истока и Запада вршило се дуго, носећи у себи нешто више од разлика европејства и азијатства. Нити је Европа остала верна принципима властитог настанка, античкој философији и хришћанству, нити је Азија – оно што уобичајено обухватамо одредницама Мала Азија и Блиски исток – остала хомогена и поред толиког труда бројних славних владара и војсковођа намерних да царством обједине сву множину територија, вера, раса и народа. Тамо где није било воље за мирењем са разликама, настале су непомирљиве супротности, које су и направиле тај, како Андрић сликовито дефинише, „крвави зид“ који је преполовио нашу националну целину, и због чега је Његош „у ствари, од српске историје боловао“, како је запазио  песник Рајко Петров Ного, устврђујући да су и Петровићи дошли са Косова, „јер су на Косову сви Срби рођени“.


УВОД

Бошко МИЛОВАНОВИЋ

Опраштајући се на железничкој станици у Фиренци од Љубомира Ненадовића, у чијем је друштву 1851. године спроводио неку врсту пролећног ходочашћа светињама и лепотама у великим градовима Италије, тражећи успут лека за своју грудобољу без посебне надежде, верски и световни поглавар Црне Горе и уједно највећи српски песник упутио је српском књижевнику и дипломати аманетне стихове:

            Хајде пођи равној Шумадији,
            поздрави ми српске витезове:
            нек’  не пашу сабље од јордама,
            већ нек’  јашу коње од мегдана;
            на Косову да се састанемо,
            да ми наше старе покајемо.[1]

У септембру те 1851. године, Ненадовић ће напунити двадесет и пет година, а у октобру владика црногорски и Пустињак цетињски окончаће овоземаљску меланхоличну самоћу и придружиће се косовским јунацима – заточницима Србије небеске и вечне. Наведени стихови су и са те стране аманетни. Но, владика Раде је целог свог словесног живота потцртавао ту димензију српског постојања, као упоришног опредељења и залога за вечност. Горски вијенац је песнички веродостојни исказ таквог опредељења. То дело није приказ прохујалих времена и одавно покојних људи, него песнички и етички тестамент за сва времена, темељ српској самосвести, духовно извориште чију савременост могу да негирају само бивши Срби, и бивши људи.

СЛОБОДА И ЊЕНО ОСТВАРЕЊЕ

Шта је то што наш песник – философ највећма љуби? СЛОБОДУ! Ону слободу коју оличавају Мажуранићеви – а тако његошевски! – стихови: Оро гнијездо врх тимора вије / јер слободе у равници није, на које се садржајно надовезује певање народног кола из Горског вијенца: Што утече испод сабље турске, / што на вјеру праву не похули, / што се не хће у ланце везати, / то се збјежа у ове планине / да гинемо и крв проливамо, / да јуначки аманет чувамо, / дивно име и свету свободу. Тим више је љуби, што је најчешће роб земље, дужности, звања и сама себе[2]. Али то је више ношење сопственог крста на витешки начин, уза све сумње и исповедна олакшања душе пред пријатељима. Дивно је и песник Рајко Петров Ного уочио ту Његошеву „етногенетску концепцију Црне Горе као збјега преосталих косовских витезова“. Лако се уочава и прихвата  да се између контрастних ситуација опште успаваности с почетка и наговештаја предстојећих борби с краја Горског вијенца збива драма у којој се решава судбина Црне Горе као последње искре слободе.[3]

Опредељење за слободу Његош је нераскидиво повезао са душом нашег народа. Тиме се суштински обесмишљава бахатост силника који пред појединца – припадника другог народа стављају „слободу избора“ по принципу или-или. Или да се буде рајетин, обесправљен, унижен, вазда спреман на услуге аги ма и по цену сопствене части, или да се постане потурица, и нађе компензација за излучивање из народног бића у манифестацијама господства, сигурности и изобиља. Таква „слобода избора“, у ствари, значи опредељивање између две врсте ропства, од којих је оно друго лагодније, али по душу погубније. Рајетински менталитет подразумева и губитак личности, и губитак националног идентитета. Његошев човек није рајетин пред власти, ни пред судбином, ни пред самим богом. Ту нема „пука“, но је сав народ властелин, велики или мали[4]. Реализација слободе отпочиње управо непристајањем на поменуто или-или, самопрегорним проникнућем у највише принципе постојања човека као појединца и припадника народа,  и спремношћу да се оно што је у мислима препознато као веран одраз сопства брани и чува без обзира на могуће жртве. Затечен одговором у вези са разлогом забране новина, нађеним у распростирању исувише велике слободе, Његош пита и истовремено одговара: Шта се Србија има бојати слободе? Србија, коју је слобода родила, која само са слободом може унапријед поћи[5].

Николај Александрович БЕРЂАЈЕВ (1874 – 1948)

По тој жеђи за слободом, насушној потреби за самопрегорним испуњавањем завета као начином превладавања историјске драме, Његош је близак Николају Берђајеву, философу слободе. У свом најпознатијем спеву, философски узвишеном, епски обухватном, лирски распеваном и драмски протканом, Његош је извршио уметничко поистовећивање Христовог и Косовског завета, освећујући јунаке и наливајући свеце хероизмом. Још једна упадљива сличност постоји између Његоша и Берђајева, када говоримо о основи њиховог духовног проницања, а то је сагледавање важности и првотности религијског надахнућа. Код Берђајева спасење света и сједињавање са Божанством долази са епохом Светог Духа, при чему се индивидуално обожење зачиње у историји, у историјском животу који се схвата као непрестана борба за слободу. Код Његоша је слобода у тој мери нераздвојива од човековог бића, да се против зла и ропства устаје и онда када нема наде у победу, што пламтеће јасно казује стих: Нека буде што бити не може!  То је изванредно уочио наш нобеловац, називајући суштину овог стиха „очајничком девизом“ која је животна истина сама, „страшном лозинком“, исправно закључујући да без тог „самоубилачког апсурда“ и „позитивног нихилизма“, без тога упорног негирања стварности и очевидности, не би била могућа ни акција, ни сама мисао о акцији против зла. И управо на тој равни Андрић генијално сагледава Његошев стих као израз нашег основног и најдубљег колективног осећања, јер под том девизом, свесно или несвесно, вођене су све наше борбе за ослобођење, од Карађорђа па до најновијих времена [6]. Те борбе истовремено су вођене на физичком и духовном, земаљском и небеском плану, са свешћу о привремености земаљског  и вечности небеског разрешења. И Јеротић све озбиљније и дуже кризе, како у животу појединих људи, тако и народа па и целог човечанства, сагледава као изазов и шансу за духовни напредак човека и човечанства, под претпоставком „не само оживљавања у сваком човеку присутног религиозног човека (homo religiosus), већ и целовитог саживљавања са оваквим архетипом“[7].

ЊЕГОШЕВ КОСОВСКИ ЗАВЕТ, НЕБЕСКО ЦАРСТВО И ЗАВЕТНА ЗАЈЕДНИЦА

Иво АНДРИЋ (1892 – 1975)

Подвајање Истока и Запада вршило се дуго, носећи у себи нешто више од разлика европејства и азијатства. Нити је Европа остала верна принципима властитог настанка, античкој философији и хришћанству, нити је Азија – оно што уобичајено обухватамо одредницама Мала Азија и Блиски исток – остала хомогена и поред толиког труда бројних славних владара и војсковођа намерних да царством обједине сву множину територија, вера, раса и народа. Тамо где није било воље за мирењем са разликама, настале су непомирљиве супротности, које су и направиле тај, како Андрић сликовито дефинише, „крвави зид“ који је преполовио нашу националну целину, и због чега је Његош „у ствари, од српске историје боловао“, како је запазио  песник Рајко Петров Ного, устврђујући да су и Петровићи дошли са Косова, „јер су на Косову сви Срби рођени“. Примивши на себе Косовски завет, Његош је својим делом аутентично и оригинално утврдио себе и властити народ у поштовању светости тог завета, у слављењу оних који јесу „вјечна зубља вјечне помрчине“, у опредељењу да „треба служит чести и имену“. То утврђење, самоспознаја и идентификација извршени су путем Његошевог дела у тој мери, да Матији Бећковићу и није остало друго него да саопшти велику истину: Косова, Косовског завета, Обилића и вере Обилића, онаквих како их знамо, пре Његоша није ни било. Истоветно одређење има и најумнија Српкиња свога времена, која је Његоша мудраца узвисила над Његошем мислиоцем, имајући у виду да је мудрост духовни дар и врста божанског знања, при чему мудрост силази на људе жртвоване по позиву, и преображене још за живота, па бива савршено јасно да је мудри Његош био жртвован косовској идеји, и то онаквој  какву је сам исхранио у себи, да постане већа но што је на Косову била[8].

Владика Николај Велимировић (1881 – 1956)

Његошу јесте претходила, и у извесном смислу га наговестила, народна поезија у коју је уткана душа српског народа. Ипак, Његош је био и остао један, без субјективизираних претходника и следбеника, што је потцртао један други велики владика, Николај Жички, уз категоричку тврдњу да је Његош и такав, један, у стању да својом високом и широком религиозношћу демантује мишљење о нерелигиозности нашег народа, јер се и поред уочљиве самосвојности и самобитности великих људи не може порећи да они представљају душу онога народа, у коме су рођени[9]Дакле, душа нашег народа јесте религиозна, а Његош постаје највиши израз те религиозности, настале спајањем мисли, као најдубље и апсолутно усредсређене контемплације о свету, микрокосмосу и макрокосмосу и осећања у смислу интензивне осетљивости. Владика Николај је то сажмео у јасну и свеобухватну дефиницију: Његошева религија је плод његове философије и његове поезије, тј. његове мисли и његовог осећања[10]. И ма колико се слагали са констатацијом да се код Његоша Бог не јавља као тројство у јединству, већ се пројављује као плуралитет који увек остаје себи идентичан, ако унесемо елемент највишег симболичног поистовећивања, запазићемо Свето Тројство и у Његошевом делу. Његош се напаја на врелима Правде, Доброте и Лепоте, као исходиштима Бога Оца, Бога Сина и Светога Духа. Још једно тројство лако се уочава у структури Његошевог најпознатијег дела, и оно се дефинише као мисаона, духовна, философска вертикала Горског вијенца[11]. Оно је садржано у облику три кључна становишта: становишту главара (које изражава принцип акције, почивајући на традицији, обичајима и херојским идеалима колектива), становишту владике Данила (које изражава принцип сумње, заснован на мисаоним сударима са светом и тек изниклим сазнањима) и становишту игумана Стефана (које изражава принцип контемплације, носећи собом „сигурност, спокојност и ведрину коначног сазнања“). Уколико и сами дубље промислимо о наведеном, доћи ћемо до једног закључка: да су сва три становишта садржана у Његошевом мишљењу, добијајући виши израз у његовој поезији. Витешка етика Вука Мићуновића – представља  потврђивање Обилићевог херојства, то је Његош, то су укупност и слога народа сербског. Сумња, запитаност о смислу, свест о одговорности и саосећајност владике Данила – и то је Његош, као и многи великани изникли из овог „грмена“, истовремено малог и великог. Налажење вишег смисла, суштинског значаја и космичког оправдања за овоземаљска дела које при крају спева уноси игуман Стефан – опет је то Његош, као и најпробранији духовни представници овог народа. На тој вертикали запажамо множину народа  у основи, и ретке изабранике при врху, док Његош остаје једини аутентични интегришући чинилац наведеног „становишног“ тројства, уграђујући себе и своје дело у темељну основу, у арматурни стуб и у кровну плочу величанствене духовне грађевине.

Поменули смо неке подударности у философском погледу између Берђајева и Његоша. Оно што је уочљиво као разлика, јесте склоност Берђајева ка метафизици западнога „смера“, у односу на трансцедентно усмерење Његошево. Управо та тежња ка превазилажењу, свест о народу као заветној заједници, сама заветна свест која је човјеково поистовјећење с Косовским јунацима[12] чини срж Његошевог литургијског опредељења. У заветној свести више је садржана трагедијска него епска свест, више је заступљено витештво (чојство) него јунаштво. Опредељење за царство небеско не значи, међутим, тежњу ка рају у који се стиже јуначком погибијом у одбрани вере или нације, пошто завјетно Небеско царство, напротив, чини саму суштину виталности (одуховљене виталности!) заједнице коју овде, сада, на земљи и у времену и против времена чини историјском баш то завјетно Небеско царство[13]! Његош је дубоко у себи имао чувство за такву религиозну егзистенцију која опстаје упркос менама времена, смењивању епоха, супротстављајући се „светским процесима“ и „захтевима времена“. Народ који је такав завет примио, који га чува и потврђује властитим животом може да претекне, да сачува смисао и идентитет и да оствари континуитет, бивајући чинилац Историје. Народ који такав завет погази, заборави или у свести изокрене његову суштину нестаће са историјске сцене, почистиће сам себе са позоришта и без физичког призора разбојишта и попришта. Бивши припадници тог народа би за кратко мислили да су постали део некаквог измишљеног света, некакве целине обједињене истим духом и мишљу, а онда би са ужасом схватили да таквога „света“ нема, да га никада и није било, а да главни заговорници „светске“ идеје и „духа европеизма“ јесу они који су одавно прогнали добростивост душе и креативност духа. Зато и нама остаје да са генијалним ствараоцем поделимо веру у то да ће од Његошеве личности и његовог дела увек зрачити нешто човечно и опште, високо изнад векова и поколења, и да у свим временима и у безбројним областима може да буде ослонац и путоказ нашем човеку, у најразноличнијим његовим тежњама и потребама[14].

ПРАВДА И ВИТЕШТВО

Правда је код Његоша истовремено онтолошка и божанска категорија. Умом и чувственом нутрином врши се препознавање онога што је суштина, што треба да опстане у вечности, у космичком поретку, па се последично као Зло сагледава све оно што хоће и може да наруши или окрњи ту суштину. Правда и јесте у очувању суштине, и њено остварење не подразумева очекивање праведне божанске награде или казне, већ изискује овоземаљски труд и самопрегор. Своје право има вук на овцу, своје право има „тирјанин на слаба човјека“, али правда и праведност се поистовећују са најсветијом дужношћу, која је усмерена на то да треба тирјанству стати ногом за врат, / довести га к познанију права. Без светог осећања за правду српски народ, као заветна заједница, одавно би нестао. Владика Николај је запазио Његошево витештво, садржано у односу према људима који се заснива на вери у правду, па зато и истиче да је Горски вијенац најсјајнија проповед и највеличанственија глорификација правде на српском језику[15].

Александар Добрић: Милош Обилић у боју на Косову (1861)

Св’јет је овај тиран тиранину, / а камоли души благородној! Слободан Томовић тумачећи Горски вијенац, Његошеву борбу против зла, насиља и тираније сагледава као нужност племенитог човека да „прихвати одбрану као систем и правило живљења“[16]. Супротстављање тиранима и окупаторима, противљење неправди је истовремено противљење Злу, док појам Правде, иако најчешће подударан,  није нужно истоветан са појмом Добра. Јунак, херој витешког опредељења никада не свети себе, али без премишљања устаје и бори се да би светио Правду, не пружајући милост, посвећен уверењем да врши дело Божје. Оличење те и такве Правде у Срба јесте Милош Обилић, „воинствени гениј свемогући“, „змај огњевити“ који „падиши стаде под вилице“, испуњавајући тако најсветију дужност. То није оно апсолутно Платоново Добро, пошто је Његош у својој садашњости и прошлости видео много зла, и исписао убеђење: да се зло мора злом дочекивати[17]. Зло никада није апстрактно, оно је увек персонификовано, да би у свету могло да делује. Да би човек сагледао Зло, мора да властитим уздизањем допре у сопствену унутрашњост, а тамо за свог имагинарног (маштовног) саговорника може да има једнако Лучу христолику као и Сатану, који је, као и Бог, унутрашња реалност човјека[18]. Сатана, Зло – то је Његошев враг „су седам бињишах“ који долази у „сан паклени“, „куга људска“, „демонски месија“ који пружа посластице „лажне вјере“, и чије је главно дејство у лукавству којим се разбија заједница. То је враг рода људског, крвник људски и човекоубица, који од самог почетка предузима непочинства, употребљавајући сва оружја и све сплетке против човека[19].

Влахо Буковац: ГУСЛАР (уље на платну)

Свест о неслози великаша, о клицама растакања заједнице и пре доласка турске војске опстала је у народном сећању, нарочито кроз епику. Певањем Кола на почетку скупштине о Маломе Госпођину дне на Цетињу, у тренуцима када су се главари „макли на страну“, исказује се оно што је одавно запретено у народној свести: како „наши цари закон погазише“, „забацише владу и државу“, „на комате раздробише царство“, „српске силе грдно сатријеше“ и „распре сијеме посијаше грко“. На једној страни епски насликана неслога и себичлук, на другој – епски размахнути јунак осветник, „жертва благородног чувства“. Ипак, Милош Обилић је у заветном сећању Срба не само епски јунак, него много више – витез сјајног витешког лика и благородне витешке душе, чија „света правда“ сија на развалинама царства, који ће да живи „доклен сунца грије“. Његош је управо учинио да лик Обилића прерасте у народној свести из епског јунака у витеза светлости и части. Милошева правда и правда његових побратима, сапричешћених у Косовском причешћу, сија натпросторном и надвременом светлошћу, а то је Његошева Луча. Вјерност светом цару Лазару (цару свете, Небеским царством и Косовским причешћем посвећене Србије) је завјетна, јер је то вјерност лику који се поистовјетио са Христом[20]! Кнез Лазар је тај који причешћује војску примајући завет од Богородице, и његово мучеништво јесте уткано у Косовски завет, док Обилић учествује у завјету својом узорном вјерношћу Лазару и узорним поштовањем Лазара  и своје ријечи, свог завјета[21]. Том Обилићевом узорном верношћу и поштовањем завета опијене су душе многих поколења српског народа, на којем год простору да је посејан. Обилића Црногорци сневају – и поносе се таквим сном – Обилића певају, Обилићем се куну, Обилићем живе. И извесно нико од Црногораца није више сневао Обилића нити је ико њиме више живео него сам Његош[22]. На једној страни сагрешење великашке множине, губљење образа и човештва, последично губљење царства и падање у испаштајуће ропство. На другој страни, Милош Обилић као „вјечна зубља вјечне помрчине“, који показа својом жртвом једини могући пут избављења, и том његовом вером причешћују се први изабраници који ће искресати искру слободе, почетак доцнијег општег пожара[23].

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Још једном истичемо да опредељење за Небеско царство и поштовање Косовског завета имају смисла управо за живот овоземаљски, за народ овдашњи и за трајање у Историји. Погрешно је овој заветној суштини одрицати животност, и неприлично је придавати јој митолошка и легендарна обележја, чак и ако у миту и легенди сагледавамо  супстрат колективне свести. Такође је погрешно уобичајено навођење да је главна „тема“ Горског вијенца истрага потурица. Грубовић то истиче, сматрајући је формалним предметом спева, док је стварни борба непрестана између два супротна принципа, светлости и мрака, слободе и ропства, душе и тела, добра и зла[24]. И Деретић је на то делимично указао, сагледавајући народни колектив као исходиште акције и наводећи да се радња збива на четири велика хришћанска празника, о Тројичину дану, о Малом госпођину дану, на Божић и Нову годину, те да коло представља народ у свом апстрактном, историјском јединству, као отеловљење колективног начела[25], при чему аутора дела најмање занима сам ток збивања, па се истрага уопште и не приказује. Истраге, онакве каква се деценијама наводи да се десила са позивом на Његошево дело, уопште није ни било, мада је историја, додуше, забележила мањи локални сукоб узрокован претходним заробљавањем владике Данила. Историчар уметности и цивилизације и велики познавалац Његошевог дела, пошто је претходно језгровито навео шта чини тзв. „модел великог књижевног дела“ – велики, судбоносни догађај којим се одређује историја или мења њен ток – наводи отрежњујуће јасно: Модел за Горски вијенац није никаква истрага потурица, него повијесно одлучујући и препорађајући САБОР ХРИСТИЈАНСКЕ ГОСПОДЕ, духовне и свјетовне (племенске) уз присуство народа који се на томе Сабору појављује као Коло; Нови завет наводи Сабор на Педесетницу (Духове) када је основана Црква Силаском Светог Духа, и то као заветна заједница Новог завета, а та иста Педесетница је (“Тројичин дне“) и дан Сабора у Горском вијенцу[26]. Таквим саборима не само да се симболизује, него се духовном светковином остварује прочишћење и утврђење, обнова и преображај, појава и оснажење заветне заједнице. Историја има смисла ако се сагледава као духовни континуитет, јер је једино тако могуће успоставити идентитет са поколењима која су живела раније. Народ има историјско утемељење и национални континуитет ако је заветна заједница, а не друштвена скупина, племенска, крвна, односно магијска заједница која се води страхом и мржњом. Снага племена почива на безначајности човјека као личности. Снага завјетне нације (као историје) извире из моћи, значаја и достојанства личности [27].

Срба ће бити док буду опстајали у времену као заветна заједница. Његошево дело је у својој укупности од велике помоћи у тренуцима искушења и испитивања чврстине вере појединца као личности,  и чврстине веза те заједнице. Зато га Матија Бећковић и назива „посрбљено јеванђеље, чије су речи непропадљиве“, док за сам Горски вијенац каже да је постао „национална Библија“[28]. Ред је да о Његошу и значају његовог дела за дух и душу овог народа последњу каже онај ко једини по стваралачком генију и чувству за народ може да стане уз бок Владики: За све нас који смо се родили на тлу некадашње османлијске експанзије или владавине, Његош је највиши и нама најближи песнички израз свега што покреће човека у његовој борби за слободу, хлеб и просвећеност, у његовој тежњи да се ослободи проклетства и рђе недостојна живота и робовања. … Он је у нашим лутањима и нашим сналажењима, у нашим полетима који нису увек трајали и у нашим борбама које нису престајале [29].

[1] Ненадовић 1950, 115.

[2] Секулић 1972, 85.

[3] Деретић 2005, 36.

[4] Слијепчевић 1972, 103.

[5] Ненадовић 1950: 25.

[6] Андрић 1976, 16.

[7] Јеротић 2010, 60.

[8] Секулић 1971, 475.

[9] Велимировић 2001, 2.

[10] Велимировић 2001, 7.

[11] Деретић 2005, 37.

[12] Видовић 1989, 28.

[13] Видовић 1989, 18.

[14] Андрић 1976, 56.

[15] Велимировић 2001, 76.

[16] Томовић 1990, 470.

[17] Секулић 1971, 167.

[18] Видовић 1989, 64.

[19] Велимировић 2002, 43.

[20] Видовић 1989, 42.

[21] Видовић 1989, 41.

[22] Велимировић 2001 :77.

[23] Слијепчевић 1972, 93.

[24] Грубовић 1998, 85.

[25] Деретић 2005, 36.

[26] Видовић 1989, 81–82.

[27] Видовић 1989, 98.

[28] Бећковић, 2013.

[29] Андрић 1976, 66.

ЛИТЕРАТУРА

1) Андрић, И. (1976): Његош као трагични јунак косовске мисли, у: Уметник и његово дело, Просвета, Београд.

2) Андрић, И. (1976): Његошева човечност, у: Уметник и његово дело, Просвета, Београд.

3) Андрић, И. ( 1976): Светлост Његошевог дела, у: Уметник и његово дело, Просвета, Београд.

4) Андрић, И. (1976): Вечна присутност Његошева, у: Уметник и његово дело, Просвета, Београд.

5) Берђајев, Н. (2002): О човековом ропству и слободи, БРИМО, Београд.

6) Бећковић, М. (2013): Свети Петар II Петровић Његош Пустињак цетињски,

http://www.slobodanjovanovic.org/2013/05/17/sveti-petar-ii-petrovic-njegos-pustinjak-cetinjski/

7) Велимировић, Н. (2001): Религија Његошева, Октоих, Подгорица,

http://www.pouke.org/upload/fajlovi/knjige/Vladika%20Nikolaj/Religija%20Njegoseva-sveti%20 Vladika%20Nikolaj%20Velimirovic.pdf

8) Велимировић, Н. (2002): О Богу и о људима, Православна црквена општина ЛИНЦ, Линц, Аустрија.

9) Видовић, Ж. (1989): Његош и Косовски завјет у Новом вијеку, Филип Вишњић, Београд.

10)Грубовић, М. (1998): Дуализам у Његошевом Горском вијенцу, „Школски час“, број 5, стр. 84–89.

11)Деретић, Ј. (2005): Његош, у: Горски вијенац – Луча микрокозма, Политика/Народна књига, Београд.

12)Јеротић, В. (2010): Препознати Христа, Ars Libri/Беокњига, Београд.

13)Ненадовић, Љ. (1950): Писма из Италије, Издање „Југословенске књиге“, Београд.

14)Ного, Р. П. (2013): Може ли „истрага предака“ наудити Његошу, „Печат“ број 292, 1. новембар 2013. године.

15)Његош, П. П. (1969): Пјесме – Луча микрокозма  – Горски вијенац,  Српска књижевност у сто књига, књ. 13, Матица српска/СКЗ, Нови Сад/Београд.

16)Секулић, И. (1972): Његош творац и уметник, у: Српска књижевност у књижевној критици, књ. 4, Епоха романтизма, Нолит, Београд.

17)Секулић, И. (1972): Језик Његошев, у: Српска књижевност у књижевној критици, књ. 4, Епоха романтизма, Нолит, Београд.

18)Секулић, И. (1971): Тестамент владике Рада, у: Његошу књига дубоке оданости, Српска књижевност у сто књига, књ. 74, Матица српска/СКЗ, Нови Сад/Београд.

19)Секулић, И. (1971): Језик „Горског вијенца“, у: Говор и језик културна смотра народа, Српска књижевност у сто књига, књ. 74, Матица српска/СКЗ, Нови Сад/Београд.

20)Слијепчевић, П. (1972): Неколико мисли о Његошу као уметнику, у: Српска књижевност у књижевној критици, књ. 4, Епоха романтизма, Нолит, Београд.

21)Танасковић, Д. (2013): Јесмо ли заиста постали „нови народ, „Печат“ број 20. септембар 2013. године.

22)Томовић, С. (1990): Коментари, Народни музеј Црне Горе/Издавачка заједница „Вељко Влаховић“, Цетиње/Београд.


Напомена: Бошко Љ. Миловановић је доктор методике наставе српског језика и књижевности, запослен као професор при Учитељском факултету у Призрену – Лепосавићу Универзитета у Приштини – Косовској Митровици. Текст објављујемо уз сагласност аутора. Изглед и опрема текста су редакцијски.

(Visited 500 times, 1 visits today)

One thought on “Бошко Љ. Миловановић: ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ – ЛЕКСИЧКИ ОЗНАЧИТЕЉ ДУХОВНОГ СТАЊА НАРОДА

  1. ХРОНОЛОГИЈА ПРВОГ СРПСKОГ УСТАНKА

    1804. година

    4-10. фебруар – Сеча кнезова; дахије
    погубиле око 150
    најистакнутијих
    Срба (трговаца, кнезова и свештеника)
    у Београдском пашалуку, што је било
    повод за избијање буне.

    14. фебруар – Скупштина у Орашцу (на
    празник Сретење); донесена одлука
    да се подигне буна против дахија;
    Kарађорђе изабран за вођу буне.

    16. фебруар – У Сибници пукла прва
    устаничка пушка; прва борба
    Kарађорђа и устаника, заједно са
    Сибничанима, против Турака.

    24. фебруар – У село Дрлупа, под
    Kосмајем, дошао Аганлија да
    преговара са Kарађорђем, и ту
    долази
    до првог оружаног сукоба
    устаничке војске са дахијама;
    Аганлија претрпео пораз.

    28. фебруар – Битка на Свилеуви.

    4. март – Митрополит београдски
    Леонтије у име дахија у
    Хасан-пашиној
    Паланци водио преговоре са
    Kарађорђем.

    18. март – Устаници ослободили Ваљево и
    Рудник.

    4. април – Устаници ослободили
    Kрагујевац.

    28. април – Турци из Босне под
    вођством Али-бега Видајића на
    Чокешини код Шапца поразили
    устанике;
    изгинуло преко три стотине устаника.

    Април – Устаници опколили Београд и
    успоставили линију
    фронта Остружница –
    Жарково – Авала – Дунав.

    3. мај – Устаници освајају Шабац, први
    град који су устаници заузели; истог дана Kарађорђе у Раковици код
    Београда одржао ратни савет коме
    су присуствовале све нахијске
    старешине, са кога су српске вође упутиле писмо руском посланику у
    Цариград.

    5-15. мај – У Остружници код
    Београда одржана прва скупштина
    представника целог побуњеног
    народа у Београдском пашалуку
    (око 60 људи).

    10. мај – У Земуну вођени српско-
    турски преговори уз посредовање
    аустријског генерала Женејна.

    24. мај – Турци предали Пожаревац
    устаничкој војсци
    на челу са
    Kарађорђем.

    Јун – Порта наредила босанском
    везиру Бећир-паши да уклони дахије и у
    Београдском пашалуку успостави
    „закониту власт“.

    18. јул – Турци предали Смедерево
    устаничкој војсци.

    Kрајем јула – Бећир-паша се са око
    3.000 људи улогорио у Белим Водама
    код Београда.

    3. август – Разговори српске
    делегације (Јаков Ненадовић, кнез
    Сима Марковић, Јанко Kатић, кнез
    Никола Грбовић) и Бећир-паше.

    5/6. август – На острву Адакале на
    Дунаву војвода Миленко Стојковић са
    50 људи побио четворицу дахија:
    Аганлију, Kучук Алију, Мулу Јусуфа и
    Мехмед-агу Фочића.

    13. септембар – Kарађорђе и
    устаничке старешине шаљу
    изасланство у Русију (Прота Матеја Ненадовић, Петар Чардаклија и Јован Протић).

    4. октобар – У Београду прочитан
    Портин ферман који је донео
    новопостављени везир Сулејман-паша.

    13. октобар – Бећир-паша се вратио у
    Босну.

    1805. година

    29. април-15. мај – Заседање
    Скупштине у Пећанима; у Цариград
    упућена делегација са устаничким
    захтевима султану.

    Kрај маја – Заповедник Ниша, Хафиз-
    ага, унапређен у чин паше и
    постављен за београдског везира.

    14. јул – После опсаде ослобођен
    Kарановац.

    18-20. августа – Битка на Иванковцу;
    први сукоб устаничке војске (око
    8.000 војника) под вођством
    Kарађорђа и турске регуларне војске
    (15.000 војника) на челу са Хафиз-
    пашом; тежак пораз Турака.

    27. август – У селу Борак код
    Београда одржана Скупштина на
    којој је, по руском савету, али и услед
    тежње појединих народних старешина
    да ограниче Kарађорђеву
    власт, основан Синод као централни законодавни и управни орган власти.

    20. новембар – Ослобођено
    Смедерево и проглашено за
    престоницу.

    1-12. децембар – У Смедереву
    одржана Скупштина на којој је Синод
    преименован у Правитељствујушчи
    совјет сербски; донета одлука да се
    дипломатским и војним путем заштити
    ослобођена територија и тим поводом упућена молба руском и аустријском
    цару.

    1806. година

    Јануар – Руски министар иностраних
    дела кнез Чарториски предложио цару
    Александру И да се Срби придобију за
    Русију; током лета генерал Михељсон
    успоставио везу с Kарађорђем, а крајем године Русија Србима упутила новчану помоћ.

    26. јануар – Војска Петра Добрњца
    ослободила Kрушевац.

    Kрајем јануара – Војска Миленка
    Стојковића ослободила Пореч.

    21. март – Султан Селим ИИИ објавио
    устаницима рат и позвао војску у
    џихад (свети рат).

    6. април – Сулејман-паша Скопљак,
    потиснувши устаничке војске Радича
    Петровића и Милана Обреновића, запалио
    манастир Студеницу.

    20. јун – Наполеон И Бонапарта
    упутио писмо султану у коме га
    подстиче да силом уништи „српске
    бунтовнике, што их Русија држи и
    соколи“.

    Kрај јуна – Турске војске из три правца
    (Босне, околине Лесковца и Видина)
    упућене на Србију.

    13. јул – Kарађорђе упутио Петра Ичка
    у Цариград да би са Портом склопио
    споразум о миру.

    13-16. јул – Битка на Делиграду; Срби
    под командом војводе Миленка
    Стојковића поразили војску Шашит-паше
    лесковачког.

    13. август – Битка на Мишару;
    устаничка војска (8.000 пешака,
    2.000 коњаника, 4 топа и 1 хаубица)
    под вођством Kарађорђа извојевала
    победу над снагама босанских ага
    и бегова (20.000 пешака) под заповедништвом Сулејман-паше
    Скопљака.

    15. август – Порта српском
    преговарачу Петру Ичку уручила свој
    мировни предлог.

    3. септембар – Победа Kарађорђа и
    устаничке војске код Делиграда.

    20. септембар – Ичко у Смедереву
    поднео извештај о преговорима на
    Порти.

    Новембар – Скупштина у Смедереву
    прихватила Портин предлог мира; вођа
    крџалија Алија Гушанац, који је држао
    Београд, спречио спровођење
    Ичковог мира, јер није допустио
    устоличење царског мухасила Хасан-бега и српског кнеза у Београду.

    12. децембар – Јуришом око
    12.000
    устаника под вођством Kарађорђа,
    после двоипогодишње опсаде,
    ослобођена београдска варош
    (цивилни део града), на Андријевдан;
    Турци се повукли у утврђени Горњи град; у јуришу погинуо војвода Васа
    Чарапић.

    20. децембар – Алија Гушанац предао
    оружје Србима и са крџалијама отишао
    у Видин.

    1807. година

    8. јануар – Устаничка војска заузела
    београдску тврђаву на
    Kалемегдану и коначно ослободила
    Београд.

    23. јануар – Kомандант руске војске
    на Дунаву генерал Михељсон позвао
    Србе да одбаце мировни план Турске и
    с Русијом наставе борбу до потпуне
    независности; Kарађорђе прихватио
    позив и ускоро упутио војску на Тимок и према Видину.

    25. јануар – Порта објавила ферман
    којим је потврдила Ичков мир.

    5. фебруар – Ослобођен Шабац, једно
    од последњих турских упоришта у
    Србији.

    6. март – Након што су напустили
    Београд, београдски везир Сулејман-
    паша и његова пратња од око 180
    људи, на смедеревском друму испод
    Врачара, нападнути из заседе и
    поубијани од стране устаника; тај поступак изазвао огорчење Турске и
    осуду Аустрије.

    18. март – Ослобођени Јадар и
    Рађевина.

    31. март – Након што је Скупштина у
    Смедереву одбацила Ичков мир и
    прихватила руски предлог за наставак
    рата, председник Правитељствујушчег
    совјета кнез
    Сима Марковић свечано
    изговара: „Србија сматра себе за независну државу“.

    Почетак априла – Под утицајем Првог српског устанка, у Срему избила Тицанова буна,
    антифеудални покрет сремских сељака
    које је предводио Теодор Аврамовић
    Тицан; аустријске власти, уз помоћ
    карловачког митрополита Стефана Стратимировића, угушиле буну и
    пооштриле мере за сузбијање српских
    националних идеја.

    Април – Порта издала ферман о
    разоружању хришћана у Босанском
    пашалуку.

    29. мај – Са престола збачен султан
    Селим ИИИ.

    17. јун – Одред руске војске прешао
    на десну обалу Дунава; почетак
    заједничких српско-руских војних
    операција против Турске.

    28. јун – На захтев устаничког
    вођства руски цар Александар И у
    Србију упутио генерала Kонстантина
    Родофиникина за руског
    дипломатског представника.

    1. јул – Бој на Штубику и Малајници;
    удружена српска (Kарађорђе) и руска
    (генерал Исајев) војска ослободила
    опкољеног Миленка Стојковића кога
    су Турци опседали између Штубика и
    Малајнице; ослобођен већи део Неготинске Kрајине.

    8. август – Доситеј Обрадовић прешао
    у Србију.

    20. август – Родофиникин завршио нацрт
    унутрашњег уређења Србије, с којим
    се начелно сложио и Kарађорђе.

    25. август – Русија и Турска у Слобозији
    закључиле привремени мир.

    Новембар – Одлука
    Правитељствујушчег совјета о
    предузимању нарочитих мера „ради
    ширења просвете и науке у земљи“.

    1808. година

    13. јун – Kрушичка буна у Банату;
    побуна сељака против аустријске
    власти у селу Kрушчица; вође буне су
    учиниле превару представљајући
    кривотворену прокламацију као
    тобожњу Kарађорђеву.

    13. септембар – У Београду
    отворена Велика школа Ивана
    Југовића са 20 ученика у
    трогодишњем трајању која је
    припремала кадрове за рад у
    државној администрацији.

    18. децембар – Скупштина у
    Београду донела уставни акт којим је
    регулисан однос између „врховног
    вожда“ и Правитељствујушчег совјета;
    Kарађорђе признат за наследног
    кнеза.

    22. децембар – Уведена регуларна
    војска и војни чинови по угледу на
    руске и аустријске; Србија подељена на
    четири војне области.

    1809. година

    Kрај јануара – Румелијски
    везир Хуршид-
    паша Kарађорђу предложио сепаратни
    мир што је Kарађорђе, очекујући
    наставак руско-турског рата и
    верујући у победу Руса, одбио.

    1. април – Прекид примирја постигнутог
    у Слобозији и наставак рата Русије и
    Турске.

    14. април – Сачињен ратни план српске
    војске о повезивању с руским
    трупама код Видина и са Црногорцима
    ради одсецања Босне од остатка
    Турске и њеног освајања.

    Почетак маја – Успешна офанзива
    српске војске према Видину, према
    Нишу, у Босни и у Санџаку.

    1. мај – Хајдук Вељко Петровић са
    8.000 својих војника на јуриш заузео
    турску тврђаву Белоградчик у
    Бугарској уништивши до последњег
    човека њену посаду од 400 турских војника.

    24. мај – Преваливши за седам дана
    пут од Ужица до Сјенице, Kарађорђе са
    10.000 војника и 10 топова на јуриш
    заузео Сјеницу.

    27. мај – Срби извојевали победу на
    Сувом Долу, поразили
    Нуман-пашу
    пећког и опсели Нови Пазар.

    31. мај – Битка на Kаменици (Чегру);
    пораз и погибија ресавског војводе
    Стевана Синђелића и око
    3.000
    његових војника; турски губици близу
    6.000 погинулих бораца.

    4. јун – Kарађорђе обавештен о
    поразу на Kаменици.

    18. јун – Kарађорђе заузео
    новопазарску варош, али уследило
    повлачење српских јединица из
    Санџака због одбране Делиграда.

    Око 20. јуна – Велика турска офанзива
    из Босне.

    23. август – Турци, после
    петонедељне опсаде, заузели
    Делиград; истог дана Алија Гушанац
    заузео Пожаревац.

    25. август – Турци освојили Јагодину.

    27/28. август – Родофиникин напустио
    Србију.

    Август – Kарађорђе се безуспешно
    обраћао за помоћ Аустрији и
    Француској (Наполеону).

    23. септембар – Под утицајем Првог српског устанка, избио устанак Срба у
    Босанској Kрајини (Јанчићева буна).

    Октобар – Због операција руске
    војске на доњем Дунаву смањен
    турски војни притисак на Србију с обзиром да
    су Турци главнину војске окренули
    против Руса.

    2. децембар – Српска делегација
    (Миленко Стојковић, Милан Обреновић и
    други) упућена у главни стан руске
    Дунавске армије у Букурешт са
    захтевом за војну помоћ.

    29. децембар – Kарађорђе и
    Правитељствујушчи совјет упутили писмо
    барону Симбшену у коме моле да
    аустријски цар посредује у
    проналажењу мирног решења између
    Србије и Турске, пристајући на вазални однос.

    1810. година

    Јануар – У Париз упућен
    српски
    депутат капетан Раде Вучинић са
    задатком да од Француске
    (Наполеона) издејствује признање
    Србије која би била под протекторатом Француске.

    4. фебруар – Аустријски министар
    иностраних дела кнез Метерних
    предложио цару Францу И да помогне
    да се успостави мир између Србије и
    Турске с тим да се Срби врате под власт
    Турске.

    22. март – Руска војска генерала
    Исајева запосела Велико острво на
    Дунаву.

    13. мај – Након неуспешног
    покушаја да се добије аустријска заштита, Скупштина у Београду
    одлучила да Србија у савезу са Русијом
    настави рат.

    Јун – Русија у Србију упутила
    4.500
    војника (генерал Цукато).

    6. јул-19. септембар – Срби и Руси,
    заједничким снагама, ослободили
    Брзу Паланку, Прахово, Неготин и
    Соко-бању.

    7. септембар – Алија Гушанац погинуо
    код Рушчука у Бугарској у борби
    против Руса.

    21-22. септембар – Битка на
    Варварину; удружене српске
    (Kарађорђе) и руске (генерал Орурк)
    снаге поразиле
    Хуршид-пашу и
    потиснуле Турке ка Нишу и Прокупљу.

    Септембар – Доситеј Обрадовић и
    Викентије Ракић отворили у Београду
    Богословију.

    16-20. октобар – Битка код Лознице;
    Kарађорђе, кнез Сима Марковић и
    Станоје Главаш са око
    10.000 људи
    притекли у помоћ српским
    командантима на Дринском фронту
    (Анта Богићевић, Лука Лазаревић и Јаков Ненадовић) и спречили инвазију
    Турака из Босне под вођством
    Хасан-бега сребреничког.

    1811. година

    19-25. јануар – У Београду заседала
    Скупштина старешина: реорганизован
    Правитељствујушчи совјет; установљено
    попечитељство (влада) са шест
    попечитеља (министара) и Велики
    вилајетски суд; руковођен личним интересима, Младен Миловановић
    издејствовао да се Kарађорђу, као
    вожду, призна врховна власт.

    10. фебруар – На молбу српских власти,
    у Београд стигао пук руске војске
    (око 1.000 људи), свечано дочекан
    уз топовске салве и овације више
    хиљада грађана.

    Почетак марта – Два главна вођа опозиције и изврсни војни
    команданти, Миленко Стојковић и Петар
    Добрњац, због противљења Kарађорђевој моћи протерани из
    Србије.

    9. април – У Београду умро Доситеј
    Обрадовић.

    1812. година

    28. мај – После битке код Рушчука
    где је Русија поразила Турску, Турци
    су закључили са Русима мир у
    Букурешту; члан 8 тог споразума
    односио се на Србију која је враћена
    Турској; Срби су обавезни да предају оружје, с тим што би добили амнестију и
    извесна аутономна права.

    Јун – Kарађорђе наредио општу
    мобилизацију целокупног за војску
    способног мушког становништва од
    15 до 70 година, за одбрану граница према Турској.

    4. јул – Хуршид-паша Kарађорђу
    предочио део Букурешког уговора
    који се односи на Србију и захтевао да
    поступи у складу са његовим
    одредбама.

    14. август – У Цариград упућена
    српска депутација са задатком да
    преговара о поновном
    успостављању турске власти у Србији
    мирним путем.

    16. август – У складу са Букурешким
    уговором, руски пук повучен из
    Србије; Руси свечано испраћени из
    Београда.

    27. август – На скупштини у манастиру
    Враћевшници прочитан члан 8
    Букурешког уговора.

    28. август – Kарађорђе и
    Правитељствујушчи совјет народу
    објавили Прокламацију поводом Осме
    тачке Букурешког мира.

    1813. година

    13. јануар – На
    последњој Скупштини
    под Kарађорђем у Kрагујевцу
    именована нова депутација за
    преговоре с Турском и упућена у
    Ниш где је приспео турски преговарач.

    Kрај маја – У Софији пропали српско-
    турски преговори.

    Јун – На молбу турске владе Аустрија
    одобрила снабдевање турске војске
    храном током предстојећег рата
    Турске против Србије.

    3. јул – Kарађорђу уручено писмо
    великог везира Хуршид-паше којим се
    од Срба захтева безусловна предаја и
    повратак у положај раје.

    4. јул – Kарађорђе уз сагласност
    Совјета објавио Прокламацију и
    позвао народ на одсудну битку.

    Око 15. јула – Турци из праваца Видина,
    Ниша и Босне напали Србију.

    17. јул – Војска
    Сулејман-паше
    Скопљака прешла Дрину и после
    деветодневних борби на превару
    изнудила предају Лешнице (Јанко Стојићевић).

    18. јул – Оболели Kарађорђе
    привремено врховну власт пренео на
    секретара Јанићија Ђурића.

    9. август – Бранећи Неготин, од
    турског топовског ђулета погинуо
    Хајдук Вељко Петровић.

    Око 15. августа – Турци заузели
    Лозницу коју су бранили борци Петра
    Молера.

    17. август – Браниоци напустили
    Неготин и повукли се у Пореч.

    25-26. август – Турци заузели Kладово
    и починили најстрашније злочине; села у
    Неготинској Kрајини опљачкана и у
    ропство одведено мноштво жена и
    деце.

    Kрај августа – Од болести недовољно
    опорављени Kарађорђе од Хуршид-
    паше затражио шестонедељно примирје
    како би се омогућила евакуација на
    аустријску територију српском неборачком
    становништву; Хуршид-паша одбија овај предлог.

    31. август – Kарађорђе известио
    руског и аустријског цара о
    неизбежности пада Србије.

    1-17. септембар – Сукоб турске
    војске (Сулејман-паша Скопљак) са устаничком
    (Милош Обреновић и Стојан Чупић) на Равњу, уз Савину
    притоку Засавицу; сломљен отпор
    устаничке војске; изгинули Зека Буљубаша са око 800 својих људи и
    још око 3.000 других устаника;
    последња битка Првог српског
    устанка.

    21. септембар – Турци заузели Пореч.

    3. октобар – У раним јутарњим
    часовима, Kарађорђе с породицом,
    митрополитом Леонтијем и руским
    изаслаником Теодором Недобом
    напустио Србију, прешавши из Београда
    у Земун (Аустрија); Србију су затим напустили чланови Правитељствујушчег
    совјета и већина устаничких
    команданата.

    5. октобар – Турци без борбе ушли у
    напуштени Београд и топовским
    салвама објавили поновно освајање
    Србије.

    17. октобар – У Београду продато у
    ропство 1.800 српских жена и деце.

    21. октобар – Турци прогласили
    амнестију.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *