Марина Мирковић: КЊИГА КОЈА РУШИ ЗАБЛУДЕ (А НЕ РУШИ КУЋЕ)

ОБИМОМ невелика књига Павла Ћосића, интригантног имена „Језичке недоумице – заблуде и митови“, у заједничком издању „Прометеја“ и „Корнета“, подигла је у нашој јавности буру и пре но што је одржана њена промоција у УКС

---

Они одлучни да до краја верују својим учитељицама или професорима који су им усадили тврдње попут оне да се „дрва слажу, а људи су сагласни“ или да се „деле само бројеви, а никако мишљење“ – не само да се никако и никада не могу сложити нити поделити мишљење са Ћосићем, већ ни са аутором овог текста. Јер већ би само у ових првих пар реченица унели низ исправки као што су: „књиге су обимне, а никако дебеле или (не)велике“, „људи имају имена, а књиге називе/наслове“, затим „војна лица се промовишу, а књиге се приказују“, оне се исто тако искључиво објављују док се издаје – пријатељ или држава, док се „снови прекидају, а куће се руше“…

Чак и потоња реченица би заслужила чистог кеца од свих „тако су нас учили“ ликова, јер „пар може да значи само два или двоје, никако неколико“, а „српска реченица не почиње са јер ни са па, осим ако није Јерменија или Париз“… Нема им краја, ни конца, тим свима знаним „правилима“, и то почевши од чувеног „задњег“, односно „последњег“ – „учили су нас“ тако да је „задатак писани, а колико ће бити писмен – зависи од ђака“, да „телевизор није пожар па да се гаси, он се искључује“, да не може нешто да „пара уши, јер уши нису чарапе“ (или џемпер, то већ зависи од наставникове креативности), баш као што се „чарапе деру, а људи вичу“…

У ишчекивању поменуте промоције, односно приказивања или представљања (иако знамо да књига није човек па да га представите некоме), угледни наш лингвиста Ћосић, аутор капиталног Речника синонима, оснивач ФБ групе „Наш језик“ (настале умногоме и због ове књиге, тачније због свеприсутности заблуда и митова укорењених не толико у самом језику колико у нашим умовима), и сам каже да је свестан да ни овај приручник неће много допринети њиховом искорењивању.

– Исто сам тако свестан да ће ова књига од многих бити одбачена, као што појединци и дан-данас одбијају да прихвате да је Земља округла и да се врти око Сунца – наводи аутор.

– Овај свет не би био оно што јесте кад не би пливао у заблудама у сваком сегменту свог постојања. Заблуде су као нека врста одбране од чињеница које нам се не допадају, а често се догоди да нам се и званично сервирају. И у језику се преносе с колена на колено, као и сва предања, а као и све заблуде, настају из незнања. Морамо се помирити с тим да оне никад неће бити побијене никаквим аргументима, науком нити било којим методама које сматрамо цивилизацијским достигнућима.

И заиста, ова Ћосићева књига одмах је наишла на много поборника и одушевљених присталица, али и гневних и љутих противника. Иако је свака појединачна језичка заблуда у српском добро поткрепљена и аргументована релевантним изворима и разлозима, многи не могу да прихвате да није тачно оно чему су их целог живота учили да јесте тачно. А то је и природно јер, констатује то и Ћосић, али и његови рецензенти, готово је немогуће разуверити некога у нешто у шта су га од најранијег детињства убеђивали највећи ауторитети: родитељи, васпитачи, учитељи, наставници, па чак и универзитетски професори.

Ту не помаже ни неспорни ауторитет рецензената – угледних професора, др Рајне Драгићевић, која књигу описује као слику у огледалу Клајновог „Речника језичких недоумица“ (при чему се Ћосић обраћа превасходно „онима који себе сматрају језичким експертима и који агресивно и с најдубљим уверењем заступају непостојећа језичка правила а, у ствари, подједнако не познају језичку норму као и они који су свесни свог незнања“), и др Данка Шипке, који тврди да ова књига „у најбољем смислу обавља сржну мисију популарне лингвистике – доприноси ширењу језичке културе тако што разбија псеудонормативне тенденције које заправо штете неговању језичке норме“, а као таква „биће од користи широком кругу читалаца, од оних надобудних инжењера и пензионера, преко ускопишћених наставница и тврдокорних новинара, све до ђака и високошколаца, који су заправо и најчешће мета језичких заблуда и митова“.

Изглед и претежна опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: Вечерње новости (штампано издање, 29.03.2022, додатак КУЛТУРА, стр. 22; електронско издање)