Дамир Милош: НЕМАЊЕ

Из рукописа…

---

ГЕНИЈЕ

Био један геније из Лике.
Сједио је сам и о свијету мислио.
Нису разумијели његове ријечи и дјела.

Геније је дао срце,
дао је свјетлост за будућност мрачног свјета.
Газили су га.
Стајао је он и даље
Наспрам таме.

Геније је имао муње своје музе
са њима је легао и будио се.
Стајао је тако сам и схватао све,
уз Господа који му је дар дао.
Дао му је и патњу,
уз њу је добио све.
Прошло је све.
Остало је свјетло његово
као свијет, као сунце.

03.11.2018.год.

ЗАРАСТАЊЕ

Немојте да зарастете превише у своју траву, појешће вас.
Немојте да зарастете у своје звијезде, спржиће вас.
Немојте да зарастете у очи, неће вас видјети.
Ако зарастете у своје безумље, остаћете без ума.
Ако зарастете без љубави, остаћете без душе.
Ако зарастете, нећете срасти.

24.11.2018.год.

НЕДОСТАЈАЊЕ

Недостајеш ми док тишина пада по стварима,
док слушам празне приче површних људи.
Недостајеш као сунце у мени,
као кораци затворенику.

Гледам небо, ковитла се са свјетлом и тамом.
Слушам вјетар.
Посматрам људе, боре се са свјетлом и тамом у себи.
Слушам музику, продире дубоко у кости.

Недостајеш ми да зауздаш мој урлик вука,
док покушавају да ме преваре, а позивају се на част.
Да ме издају да би себе опрали.
Недостајеш ми док пролазе поред мене а знају ме добро.
Нека пролазе.

Путеви се смјењују дани и ноћи теку.
У свом недостајању нас изгубили смо вријеме.
Недостајеш ми у погледу, срцу , кораку, међу празним додиром.
Недостајеш ми док живот бјежи поред нас.

Недостајеш ми да загрлимо јутро,
ноћу да испреплетемо очи, утонемо у сан.

Недостајеш ми док стријеле живота
забијају се у штитове мога срца.

Недостајеш ми да загрлимо нас.

17. 12. 2018.год.

БАЛКАН

Балкане ружо вјетрова,
раскрсницо свијета.
Тебе су многи поробити жељели,
твоју звјезду са неба жељели су угасити.

Долазили су силни и моћни
са војскама од којих се земља тресла,
сви су у блату и крви завршили,
сломљених копаља и топовских цијеви.

Без очију, руку и ногу
глава погнутих поражени
бјежали су протјерани са страхом у костима
преко твојих планина и ријека.

Балкане крвави цвијете
крв је твоја небо бојила
из те крви слободу си освојио
да је носиш као круну на глави.

Балкане не знају они,
да ће и твоји мртви да се боре,
да са силом и моћи не могу поробити
оне који немају гдје даље.
Оне којима је смрт на раменима стајала,
са којом су се љубили.
Оне који душу имају,
које Бог чува.

Не знају они
да ће се сви у смрт претворити
да би живот и земљу одбранили.
Да ће устати и камен и дрво,
да ће у безданима твојим нестати,
да неће бити од њих
ни трага ни гласа.

16.05.2019.год.

НЕМАЊЕ

Преврћем по мислима
да нађем неку, нема ниједне.
Напољу се врућина љепи за све.
Преврћем по дану да га нађем, нема га.
Гледам да нађем неке људе, нема ни њих.
Гледам да нађем себе, тренутно нисам ту.

28.06.2019.год.

ЦВИЈЕТ ИЗ БЕТОНА

Лежи испод камена
снагом воље живота
тражи пут ка небу,
да се супростави вјетру.

Исијава свјетлост, разлива боје.
Спреман да разбије камен
упути се ка сунцу,
упркос тами.

24.07.2019.год.

ДИГИТАЛНИ

Ускоро ћемо сви бити дигитални
и тотално контролисани.
Дигитално ћемо јести, спавати, ходати
као водити љубав.

7.06.2020.год.

КАЗНА

Ако сједнете на клупу у парку
казниће вас, одвести у затвор.
Ако мислите, казниће вас.
Ако дишете, казниће вас.
Ако немате маску на лицу, казниће вас.
Ако волите жену казниће вас,
узети срце.
Ако се пробудите са мислима
другачијим од њихових, не познају вас.
Ако немаш када они имају, одбациће те.
Ако тврдите да љубави има,
упропастиће вас.

10.06.2020. год.

МРАЧНО ДОБА

Једног дана нећемо моћи да
осјетимо мирисе, људе, музику.
Претвориће се све у дугме и лет.
Неће бити дружења.
Завладаће роботи.
Људи ће остати сами у оно мало
срца што преостане.
Свануће дан и ноћ без сунца и мјесеца,
човјек без сјенке и лица.
Човјек без срца нема душу.

МАСКЕ

Маскенбал у току.
Прекрива се лице, срце, душа.
Када то прекријете, не остаје вам ништа.

9.07.2020. год.

ПЈЕСНИК

Разбарушено створење
што хода између звијезда и трава,
у једној руци носи мач, у другој лампу.

Вјесник прошлости и будућности.
Зна да буде прогнан,
и да буде слободан.

Тражи ријечи да му буду коријење,
љушти своје срце као кору
да би га ставио у сунце.

СУСРЕТАЊЕ

Срео сам погледе закривљене према небу,
у њима сјај искуства, тежину живота.
Срео сам погледе алкохоличара и наркомана
који не могу да се одупру.
Срео сам погледе слободних клошара, и луталица.
Срео сам погледе бједе и сиромаштва, одрпаних животом.
Погледе лопова што краду туђу срећу.
Погледе туге и патње.
Погледе среће и радости.
Погледе чистине, погледе љубавника.
Погледе избјеглица птица неба.
Погледе богатих и бахатих,
погледе размажених, погледе гордости,
лицемерја, бијеса и мржње.
Погледе болесника.
Погледе храбрих који мјењају стварност.
Погледе кукавица који не подижу главу на ударце и понижења.
Нисам срео поглед спокоја.

***

Сви моји дани носе твоје име.
У мени си јер си ме препознала,
срца су нам иста.

Када смо се срели звјезде су дисале истим дахом,
Путеви су се са међама борили.
Када се двоје са љубави срећу,
свемир се радује.

ДОБРОТА НЕБА

Милост и доброта неба,
нека се свали као камење, као таласи на земљу.
Само да се више не чују крици,
нека се свали на сву патњу и крв.

Нека згасну звијезде, утихну птице,
полегне трава, угаси сунце.
Само да се тама са легијама мрака
у бездане пакла врати.

Нека Анђеоске војске забијеле небо,
ударе стријелом и мачем,
свјетлом и ватром.
Само да се сунце не рађа више крваво.

09.11.2020.год

РИЈЕЧ

Тешка као земља,
тешка као мач.
Са њом све почиње,
са њом се све завршава.

Ријеч је слобода, и крв.
Ријеч је темељ човјека.
Човјек без ње нема
руке, ноге и главу.

У човјека без ријечи не можеш се поуздати,
иза њега без ње не остају трагови.
Не даје се узалуд,
неки дају па падају, образа немају.

09.11.2020.год.

МИСЛИ

Лоше мисли стварају погрешне путеве,
одведу човјека на странпутицу,
саплићу му кораке, искезе се зуби рђавости.
Замагле очи, уши оглуве.

Стварају мрачне снове,
по којима ходају але таме
свјетлост и крв му леде,
не дају му да послуша срце своје.

Плету га у мрежу своју,
да га баце у вилајете круга, одузму вријеме
изнова да слуша шта је већ чуо,
да се враћа на оно што је већ прошао.

18.11.2020.год.

***

Чекајући сунце, мјесец не видесмо.
Чекајући кишу, сунце не приметисмо.
Тражећи земљу не погледасмо небо.
Тражећи човјека не видесмо људе.

Чекајући љубав заборависмо срце.
Чекајући снове не видесмо јаву.
Чекајући живот дође смрт.
Чекајући смрт дође живот.

20.11.2020.год.

ЏИНОВИ

Успавани спавају,
испред очију наших.
Пробудиће се једног дана,
да земљу ватром и пепелом поспу.

Људи журе, не осврћу се
трче за моћи, јуре за новцем,
на њих заборављају,
а они у утроби пакао спремају.
Стрпљиво стоје
да небо у црвено обоје.

Људи спавају, они чекају
одбране од њих бити неће.
Кад се све у пепео створи,
цвјеће ће израсти ново, љепше.

21.11.2020.год.

Илустрације коришћене у овом прилогу су с међународног конкурса умѣтничке фотографије Nature Photographer of the Year 2020 (NPOTY), „који опѣ́ва лѣпоту дивље природе“.