ШТА ЈЕ ТАО, ТО ЈЕ ЗНАО ЛАО

Лао Це (највероватније живео у VI веку пре нове ере; према неким изворима: 634-531.године); највећи и најутицајнији кинески философ-мистичар, претходник Конфучија, оснивач таоизма. Био старији савременик Конфучија, кога је по причама поучавао у извођењу церемонија и ритуала. Име под којим је вековима познат дословно значи „стари учитељ“ (док му је право презиме било Ли, а име Тан). Своју науку је изложио у делу Тао-те кинг (Tao Te Ching-Класично дело о Путу и Моћи), које је првобитно било познато као Лао-цу (Lao Tzu), по имену писца.

О „ИМЕНИМА“ ЛАО ЦЕА

Име Лао Це, под којим је наш мудрац остао упамћен, заправо није лично име, него епитет који може да се преведе као „Старац“. У младости, звали су га Ер, што значи уво. Као учењак, био је познат под именом По Јанг, односно Бо Јанг („гроф Сунце“ или „Сунце“). Након смрти, прозвали су га Тан, или Лао Тан (у буквалном преводу: „старо дуго уво“, а у пренесеном значењу: „Стари Учитељ“).

Трагалачку машту може да заголица наслућивање везе између Вештог Бојана, односно Пророчког Бојана, личности из најчувенијег словенског епа Спев (Слово) о Игоровом походу, и Лао Цеа, који по неким изворима потиче из племена белих („белог“ племена) Ди. Наиме, постоје руски извори који наводе да област у којој је Лао Це рођен (држава Чу, данашња провинција Хунан, односно рејон данашњег Пекинга) тада нису насељавали Кинези, већ припадници белог племена Ди. Радећи као архивар у Царској библиотеци династије Џоу у Луојангу, тадашњој престоници Кине, Лао Це (Бо Јанг, односно Бојан) пронашао је старе хронике из којих је недвосмислено закључио да следи скора пропаст, па је своје откриће изнео гласно узвикујући: „Династија Џоу је осуђена на смрт, нема јој помоћи!“ Дакле, Бо Јанг/Бојан није био само историчар и хроничар, већ и пророк, чиме се додатно оснажује тврдња да је то наш Вещий Боян из Спева о Игоровом походу. Ево стихова с почетка епа у преводу М. Панића Сурепа:

„Та ту песму певат треба
ко садашње што се поју,
не схватањем Бојановим.
Би вешт Бојан –
ал кад кога тај хоћаше опевати,
мислима се разиграва по дрвећу,
по пољима мрки вуче,
сури орле под облаке!“

Исти стихови у Његошевом преводу гласе:

„Запјевајмо све кано је било,
оставимо жарка маштанија
вјешта пјевца старога Бојана,
који знаде вјешто укитити,
час се дрвљем и тамо и амо,
час се зорно мрким вуком вући,
сада лећет небу под облаке,
и ка оро парати га крилом.“

СУСРЕТ СА КОНФУЧИЈЕМ

Лао Це је радио као архивар на двору у Луо-Јангу (данашња провинција Хенан). Предање каже да је у посету двору наишао Конфучије, и да се упознао са Лао Цеом. Тај сусрет се помиње у делу историчара Си Ма Ђиана, као и у књизи Ли Ђи (која припада Конфучијанској философској школи), али и у раној таоистичкој литератури. Остао је урезан у свест народа, тако да је овековечен на надгробним споменицима у западном Чаотонгу у близини Ђиа Ксианга; приказано је како Конфучије поклања фазана Лао Цеу, у знак поштовања. Постоје многи записи о разговору, вођеном између два велика мислиоца. И у свим записима је наведено да је Лао Це у омаловажавајућем тону говорио о Конфучијевим узорима, херојима из давнина, те да је покушао да га убеди у несадржајност и испразност његових културних настојања. Конфучије је пред својим ученицима исказао поштовање за мисаону дубину Лао Цеа, упоређујући га са змајем који на облацима језди небом.

ТАОИЗАМ И КОНФУЧИЈАНСТВО

Таоизам и конфучијанство су два главна тока кинеске мисли, али су то постали током дужег временског периода. Оно што се обично зове „Таоистичком школом“, „Школом Пута и његове Моћи“ подразумева метафизичко усредсређивање око концепта Небића (Тао или Пут), чија се концентрација у појединцу може назвати човековом природном врлином (Те-врлина, моћ). У књизи Кратка историја кинеске философије (аутор Фунг Ју-лан) Лао Це се помиње у поглављу посвећеном другој фази таоизма. Видели смо да се он у енциклопедијама назива оснивачем таоизма. Права збрка настаје довођењем у сумњу да је књига Lao–tzu прво философско дело у историји Кине, пошто модерна наука настанак ове књиге поставља знатно након Конфучија. Такође, у сумњу се доводи и традиционално схватање да је њен аутор Лао Це, мада се прихвата као сигурно да књига садржи и његове мисли и изреке. Ако је књига Lao–tzu настала знатно после Конфучијевог времена (без обзира колико у њој има Лао Цеових мисли), онда она представља одговор на конфучијанство, који се дуго спремао и утврђивао. Опет, ако је Lao–tzu прво философско дело, онда је конфучијанство, човечност и остале врлине које оно истиче одговор на таоистичку метафизику.[pullquote]ТАО који се може изразити
није вечни ТАО.
Име које се може наденути
није вечно име.
Почетак Неба и Земље назива се „Непостојање“.
„Постојање“ је мајка свих бића.[/pullquote]Концепт Тао (таоистичког Пута) се заснива на оном што се не може именовати, то је име које није име, док кроз њега истовремено настаје све што се може именовати. Све настаје кроз Тао, а Тао никад не престаје да постоји, што објашњава изрека: „Све ствари у свету настају из Бића (Yu), а Биће настаје из Небића (Wu)“. Биће је само једно, и из њега настају све ствари, док је Небиће оно што се не може именовати, Тао. Непроменљиво (вечно, трајно) је оно што је увек тако, оно што се може сматрати правилом, пошто закони који управљају мењањем ствари нису променљиви. Један од тих закона гласи: “Кад ствар досегне једну крајност, она се онда креће у супротном правцу“, односно преокретањем својих екстремних својстава иде ка властитој супротности, а то нам Лао Це каже овако: „Преокретање је кретање Тао-а“.[pullquote]Тао који се може изразити
није вечни Тао.
Име којим се може именовати
није вечно име.
Безимено је исходиште неба и земље.
Именовано је мајка хиљаду ствари.[/pullquote]

Концентрат природних људских врлина, Те, скрива се у већој дубини од спознаје разлике добра и зла. Људи су изгубили првобитни Те пошто имају „сувише жеља и превише знања“. Лао Це истиче да људи треба да имају мало жеља, и да мало знају (знање је предмет жеље, уједно њен господар и слуга). Увиђамо непомирљиву супротност са појмом конфучијанске врлине, коју Лао Це презире и сматра да врлине као што су човекољубље и исправност представљају изрођавање Тао-а и Те-а.

ИМЕНОВАЊЕ НЕИЗРЕЦИВОГ

Исправно превођење речи ТАО било је од давнина повод за несугласице. Преводиоци су употребљавали термине: Бог, Пут, Правац, Стање, Смисао, Истина, Реч, Логос, а већи број њих је једноставно ту реч увео у европске језике без превода. Од питања превода, важнија је суштина – ТАО је и за Лао Цеа представљао неку врсту симбола за изражавање неизрецивог. Када се користи као глагол, ТАО значи говорити, рећи, водити.

Шта значи, и како се преводи реч ТЕ? Кинеско објашњење ове речи је: „Оно што бића удахну да би се родила“. Значи, најприближније је основном значењу ову реч схватити, и превести је као живот. Но, адекватни су и преводи: природа, суштина, дух, моћ, док уобичајени превод „врлина“ више одговара Конфучију него Лао Цеу.

Таоисти, као и конфучијанци, сматрају идеалном државом ону на чијем је челу мудрац. Али, за разлику од ових других, они сматрају да дужност мудраца – владара није да чини ствари за народ, већ да поништава учињено, односно да ништа не чини. Поништавањем учињеног нестали би сви узроци немира у свету, а затим би се владало неделањем: владар ништа не чини, али све постиже. Како каже Лао Це, што човек више управља, све мање постиже очекивано. То је директно изведено из Тао-а, који ништа не чини, а ипак ништа не остаје неучињено, јер се свакој ствари дозвољава да учини оно што сама може.

ТАО ТЕ ЂИНГ – значења и тумачења

У предговору књиге ТАО ТЕ ЂИНГ – Књига смисла и живота, њен приређивач и коментатор Рихард Вилхелм, који је у Кини живео више од двадесет година, написао је да „ниједан други кинески текст није привукао толику пажњу и није доживео толико превода у последњих неколико стотина година“. Тиме се указује и на све тешкоће на које наилазимо, када читамо бројне а различите преводе овог дела. Јер, Тао Те Ђинг не разумеју најбоље ни кинески учењаци, па је тим веће искушење за сваког синолога.

Уз то, објављен је велики број слободних тумачења дела овог древног мудраца, која уопште нису заснована на кинеском оригиналу.

Рихард Вилхелм је, дакле, одлучио да проучи оригиналне, кинеске изворе, и да направи превод дела и коментаре текста. Наша је невоља што ретко имамо прилику да у оригиналу прочитамо дело приређивача. Зато смо и упућени на ову књигу (издавач: ИП „Бабун“, 1997), где је за српско издање извршен превод са енглеског (H. G. Ostwald), тако да имамо ситуацију: кинески оригинал – превод Рихарда Вилхелма на немачки – превод Оствалда на енглески – превод на српски (Бешлић/Париповић).

Но, исте муке имају и ствараоци и преводиоци који припадају руском и енглеском говорном подручју, ма колико били „блиски“ оригиналном запису. О томе сведочи и ових пар почетних стихова у њиховим преводима:

А.Е.Лукьянов
Дао, которое может быть высказано,
не есть постоянное Дао.
Имя, которое может быть названо,
не есть постоянное имя.

В.Малявин
Путь, о котором можно поведать, —
не постоянный Путь.
Имя, которое можно назвать, —
не постоянное Имя.

И.С.Лисевич
Путь, о котором можно поведать,
То не Предвечный Путь;
Имя, которое можно восславить, —
То не Предвечное Имя.

Stan Rosenthal
Even the finest teaching
is not the Tao itself.
Even the finest name
is insufficient to define it.

Peter Merel
The Way that can be experienced
is not true;
The world that can be constructed
is not real.

S. Mitchell
The tao that can be told
is not the eternal Tao
The name that can be named
is not the eternal Name.

О настанку дела Тао Те Ђинг можемо се упознати из предања. Лао Це је одлучио да напусти Кину, и упути се ка западу. На граници, припадник ондашње граничне јединице (нека врста цариника) захтевао је да мудрац плати износ утврђен за прелазак границе. Лао Це је прелазак платио тако, што се издвојио у страну, сео и записао своју мисао у око 5000 пиктограмских знакова. Видели смо да тај запис и даље, у добром делу, остаје непознаница не само за „остатак света“, него и за кинеске упућенике. Све то доприноси да име Лао Цеа остане „легенда која траје“. Јер, људи све оно што је непојмљиво и неизрециво смештају у мит и легенду, који се могу протумачити тек јасним распознавањем симбола.

Куда је Лао Це отишао, по напуштању Кине? У старим усменим предањима забележено је да је стигао до Индије, чак и да је Буда био његов ученик. Вероватноћу за такву тврдњу донекле пружа упоређење смисла оног тешко изрецивог, које Лао Це назива „Тао“, и Будиног „племенитог осмокраког пута“. И један и други „пут“ можемо приближно описати као развојни пут достизања просветљења.

УНИВЕРЗУМ И ПРОЛАЗНОСТ

„Лао Це је доживео исту судбину као и сви остали независни мислиоци из других времена, јер док су остали уживали у слави својих ‘величанствених постигнућа’, он се често осећао као изопштеник из владајућих струјања свог времена. Но, чини се да му није падало превише тешко да прихвати такву судбину. За разлику од Конфуција, он није основао никакву ‘школу’. Школа му није била потребна, нити је желео да је оснује, јер његов задатак није био да шири било какву доктрину. У својој самоћи удубљивао се у велике праизворе универзума, налазећи да је оно што види веома тешко изразити речима – и остављајући будућим истомишљеницима слободу да узму у обзир његове наговештаје и сугестије, и да сами за себе открију истине до којих је он дошао. То му је пошло за руком. У свим временима и добима постојали су усамљени мислиоци који су се трудили да виде шта стоји иза пролазног феномена људског живота, и који су упирали поглед ка вечном смислу универзалних сила, чија величина надмашује сваку могућност поимања. Такви људи не узимају такозвану „озбиљност“ живота превише озбиљно, јер у томе не виде никакву суштинску вредност. Ти мудраци су такође важили за ‘особењаке’. Јер, природно да се оваквом начину размишљања неће приволети већина, нарочито због тога што ниједан од ових мудраца није поседовао ‘јединствену доктрину’.
…
После извесног броја година, многи од оних који су храбро крчили пут кроз живот као верни Конфуцијеви ученици, примивши многе животне ударце, враћали су се самопосматрању. Окретали су леђа световним задовољствима и патњама да би пронашли неко тихо место у планинама или крај мора, где би се посветили извлачењу поука из својих животних искустава, ослањајући се управо на Тао Те Ђинг.“  (Тао Те Ђинг; Увод – приредио Рихард Вилхелм)

 

МИСЛИ, ИЗРЕКЕ И ЦИТАТИ

Одреци се учености, па нећеш знати за патњу.

Учење без размишљања је празно, а размишљање без учења је опасно.

Онај ко познаје друге је мудар.
Онај ко познаје самог себе је просветљен.

Ко зна да не зна, највиши је.

„Радити на знању значи расти из дана у дан; радити на Таоу (Пут, Истина) значи смањивати се из дана у дан.“  (Lao–tzu, глава 19)

Онај ко сваки дан зна оно што не зна и сваки месец оно што зна, озбиљно учи.

„Изопштите мудрост, одбаците знање и људима ће бити стоструко боље. Изопштите човекољубље, одбаците исправност и људи ће бити одани дужности и самилосни. Изопштите вештину, одбаците ћар, па ће ишчезнути лопови и разбојници.“ (Lao–tzu, глава 19)

Онај који зна, не говори; онај који говори, не зна.

Мудрац се према свима опходи као према деци.

У највишој части нема више части.

Наметати своју вољу другима је насиље; наметати себе самог, врхунац је насиља.

Кад у земљи влада ред, срамота је бити сиромашан и обичан човек. Кад је у земљи хаос, срамота је бити богат и на високом положају.

Да би владао царством, користи праведност. Да би постао истински владар света, буди обузет унутарњим животом.

Шта шкоди држави? Кад простаци владају народом и држе власт.

„Што у свету има више ограничења и забрана, људи ће бити сиромашнији. Што људи имају више оштрог оружја, земља ће бити немирнија. Што има више вештих занатлија, појавиће се више погубних справа. Што се више закона обзнањује, биће све више лопова и разбојника.“  (Lao–tzu, глава 27)

У победи нема лепоте. Ко би је лепом називао, уживао би у убијању људи. А онај ко ужива у убијању, неће успети да завлада светом.

Кад су палате сувише раскошне, житнице су празне.

Ратна победа завршава се карневалом у црнини.

Нежност савлађује снагу.

Боља од хиљаду бескорисних речи је једна једина реч која доноси мир.

Кад човек има љубави, нема страха.

Човеку изузетних способности потребан је мир.

Само оно не пропада што не живи само за себе.

Чувам у души лепе моралне особине које не стварају велику буку и параду.

Човек од вредности се не препире. Свађалица нема вредности.

Што више дајеш, тим више имаш.

За добре изјављујем да су добри, и за рђаве изјављујем да су добри: то је доброта Врлине.
Поштенима верујем, и лажљивцима верујем: то је вера Врлине.

Пут Неба нема миљеника, увек је на страни доброг човека.

Дај сиромаху пре него што ти затражи; јер ако му пружиш пре него што је он своје руке испружио, даћеш му и само-поштовање, које је вредније од твоје помоћи.

„Нестати, сакрити се у маси – то је сигурност. Следити кретање без издвајања, ићи својим путем без истицања, скромно, једноставно. Избрисати сећања на своје заслуге и заборавити свој углед – то је тајна како се може живети у миру међу људима.“  (Lao–tzu)

Покрет савлађује хладноћу, мировање савлађује врућину. Коме је позната права тајна мировања, тај постаје узор читавом свемиру.

Најпривлачније дрво, биће најпре посечено; бунар чија је вода најпријатнија, биће најпре исушен.

„Повлачећи се у позадину, мудрац је вазда у првом реду. Остајући споља, увек је присутан. Зар се сви његови лични циљеви не испуњавају управо зато што он не тежи никаквим личним циљевима?“  (Lao–tzu, глава 7)

Смањи ствар и увећаће се. Увећај ствар и смањиће се.

„Буди крњ и бићеш цео. Буди крив и бићеш прав. Буди празан и напунићеш се. Буди дроњав и поновићеш се. Имај мало и добићеш. Али имај много и бићеш пометен.“  (Lao–tzu, глава 22)

Кад човек има љубави, нема страха.
Кад не дела сувише, поседује залихе снаге.
Кад се не труди да буде први у свету, може да развије свој таленат и пусти га да дозри.

Нема веће несреће од тога да човек не зна да се задовољи оним што има; нема већег греха од жеље за стицањем.

Ко лако даје обећање, тешко ће му пасти да га одржи.
Ко олако узима ствари, сусрешће се са многим тешкоћама.

Онај који сам нема довољно вере, не може да очекује веру код других.

И у тајној соби подвргнут си суду. Настој да не урадиш ништа због чега би поцрвенео, па макар те само таваница посматрала.

Лепе изреке могу се продавати и на тржници. Племенито понашање може се поклонити и као дар. Ако и има рђавих људи, зашто их одбацивати?

Онај ко сваком одобрава, ретко ће доћи у могућност да каже своју реч.

Ако сви људи на свету знају да је лепота лепота, онда већ постоји ружноћа. Ако сви људи на свету знају да је добро добро, онда већ постоји зло.

Не бој се неуспеха; ако си и хиљаду пута пао, покушај још једном.

 

Приредио: Зоран Туцаковић