Андрѣј Л. Шемјакин: УБЕЂЕЊА (одломак из књиге „Смрт грофа Вронског“)

Наведене чињенице више него очигледно потврђују ту дубоку мотивисаност и свесност избора, који је учинио Рајевски девет година касније (1876.), када је у односима између Србије и Турске ипак наступио „дан Д“.

УБЕЂЕЊА

Ко је он био, шта га је водило у његовој постојаној „жељи за променом места“? И шта га је, напокон, довело у Србију, одакле се жив више није вратио?

Схватити унутрашњи свет Рајевског и разабрати његове пориве омогућује дивна психолошка скица, коју је направио знаменити пушкиниста Б. Л. Модзалевски. Представивши у контрастном светлу црте двојице браће, он је саставио у њој допадљиве, сваки на свој начин, портрете обојице. Дакле: „Уопштено говорећи, романтичан, испуњен потрагама живот Н. Н. Рајевског показује се јаркијим него фигура његовог млађег брата — уравнотеженијег и мирнијег по карактеру Михаила. Идеалиста, сањар, песник и музичар, он остаје некако у сенци поред непрестано колебљивог, непрестано испуњеног жудњом за неиспитаним пространствима, узрујаног и узрујљивог за околину Николаја Рајевског[1]. У време када Михаил Николајевић предавши се, по окончању службе у пуку (истом, Хусарској телесној гарди — А. Ш.), савршено мирном животу и рано постаје породичним човеком, његов брат иште простора за своју широку предузимљивост, напушта гардијски хусарски пук зарад службе у далеком Туркестану, с успехом затим учествује у походу на Китаб, заноси се узгајањем памука и винове лозе у Туркестану, организује у Ташкенту Одељење ‘Друштва за подршку руске трговине и индустрије’, у којем се, као председник, труди да развије енергичну делатност, а при својим одласцима у Петербург иступа сад у штампи, сад по јавним зборовима са различним плановима и предлозима“. И даље: „Рано осетивши интересовање за судбине словенских народа — интересовање, које се у њему појавило још у студентским данима, у кружоку и под утицајем И. С. Аксакова, а 1867. учинивши путовање на Балканско полуострво — Рајевски, природно, није могао остати хладнокрвним посматрачем пониклог 1875. г. словенског покрета (тј. устанка у Херцеговини — А. Ш.) и ускоро започетог рата Срба с Турцима за ослобођење“.

И још једно запажање, које као да синтетизује горе речено — „Рајевски је био изузетна личност. Он је припадао оним ретким руским природама које цео живот ишту себи живог дела и, једном се зауставивши на нечем, готови су заложити у њега сву своју душу“.

За нас су ова сведочанства, која описују карактер Н. Н. Рајевског, ванредно важна, пошто нам помажу да објаснимо то дубоко одушевљење с којим се он посветио словенској ствари, уложивши у њу не само „сву своју душу“, него и живот. Тим више што је на источницима тог одушевљења стајао нико други него сам И. С. Аксаков — Рајевског су кроз живот водили заиста првокласни учитељи…

Упознали су се почетком 60-их година, истина, најпре посредно. 15. октобра 1861. г., као што је познато, изашао је први број Аксаковљевог „Дана“. И већ у њему био је објављен материјал с потписом Рајевског. У писму даљем рођаку последњег — протојереју посланства руске цркве у Бечу, Михаилу Фјодоровићу Рајевском — Аксаков се о њему изразио крајње ласкаво: „Најбоље дописе у мојим новинама написао је неки Рајевски. Познајете ли га? Вредан момак, а перо му је живо и искрено. Његова писма сви су прочитали са задовољством“. Управо тако је расни књижевник оценио покушај студента, коме једва да је минуло двадесет две године. Тада се, по свему судећи, догодио и њихов лични сусрет. Тим пре што су они у то време живели сасвим близу: у Москви, на Спиридоновки. Рајевски — у родитељском дому, Аксаков — у стану закупљеном за потребе уредништва, буквално у суседству.

А после свега неколико месеци, 13. фебруара 1862., Николај Николајевић учинио је још један корак у изабраном правцу — ступио је у Московско словенско добротворно друштво (Аксаков је тада био његов секретар и благајник), одмах предложивши низ мера за организацију обуке православних Словена. „У Паризу — образлагао је он свој предлог — појавило се друштво за обраћање Бугара у католичанство“. При чему „језуити не само да обећавају Бугарима све, него и утољавају њихову љубав према просвети“. „Неће ли — са жаром је питао сасвим млади известилац солидне и титулисане слушаоце — језуити најзад тријумфовати? А ми остати равнодушним сведоцима дотле док не буде већ касно пружити тим народима руку помоћи, када ће све везе, које их спајају са нама, бити покидане?“ Да се то не би десило, Рајевски је предлагао: „1) издржавати на рачун друштва у духовним академијама и универзитетима младе људе из словенских племена под влашћу Турске; 2) печатати на бугарском и српском језику дела духовног, историјског и књижевног садржаја; 3) подржавати у Турској постојећа православна училишта“[2].

Шта из свега тога следи? Само то да се идејно Н. Н. Рајевски образовао задивљујуће брзо, нашавши своје место већ на самом почетку јавне делатности, испољивши умешност мислити свеобухватно, али притом веома конкретно. Дату особеност мишљења ми ћемо не једном још подвући.

Узгред, у време ступања у чланове Словенског друштва пада његово ново и не мање важно познанство — са М. Г. Черњајевом (будућим покоритељем Ташкента и неуспелим српским главнокомандујућим), који се почетком 60-их година озбиљно занео словенофилским идејама[3]. То ће познанство за нашега јунака, у неку руку, бити судбоносно. Но, то ће се десити касније…

* * *

Још очигледније степен понирања Рајевског у словенску проблематику показује, од Б. Л. Модзалевског поменута, његова тајна мисија на Балкану, при чему је суштаствен за разумевање будућих збивања детаљ да је он, као официр, првенство давао практичном деловању.

Подсетимо да је 1867. година у европској Турској — време склапања Балканског савеза који је, под руководством српског кнеза Михаила Обреновића и његовог првог министра Илије Гарашанина, спремао општебалкански устанак против Турака. Аксаков се налазио у вези са организацијом И. Гарашанина и био у току свих припрема[4]. И зато ничега чудног нема у томе да је „у извидницу“ на место предвиђених збивања послао свога ученика — сјајно образованог војног стручњака. У априлу коњички капетан Рајевски стигао је у Букурешт, где је ступио у везу са бугарском „Честитом дружином“, која је за циљ поставила ослобођење своје земље од турског ига… Сви ти догађаји добро су познати историчарима. Њима је непознато нешто друго, управо — да је његово путовање у многом било изнуђени, тачније споредан корак, будући да испрва никако није била планирана та „појединачна пловидба“, него нешто друго. Али шта?

Предвиђана је далеко замашнија акција, чија душа су били Рајевски и Черњајев, већ овенчан ташкентским ловорима. Ствар је у томе што је већ 3. фебруара 1867. г. Рајевски предао на име директора Азијатског департмана МИД Русије, П. Н. Стремоухова, белешку „О неопходности слања руских официра у Турску ради помоћи Словенима у борби против Турака“.

„Због непрестано растућих немира на Балканском полуострву, — читамо у њој — свакоме постаје јасно да са наступањем пролећа тамо мора букнути свеопшти устанак хришћана против муслиманских господара“, који се „више неће ограничити испрошавањем некаквих права“, него ће „имати за циљ потпуно ослобођење хришћанских племена од турског ига“. „За Русију — сматрао је аутор — такво решење Источног питања било би више него пожељно, не само са становишта човекољубља, него и са становишта њених сопствених интереса“. Даље он предлаже „меру која, будући предузета од наше владе, мора испољити веома важан утицај на успешан ток устанка“.

Та мера, како је видно из назива документа, је — „отправљање у Србију и друге словенске земље Турске неколико десетина искусних официра свих врста оружја ради обучавања и заповедања српским војскама и добровољцима у предстојећем народном рату“. Шта се конкретно имало у виду? „Изабрати једног искусног и способног вишег официра или генерала, који ужива опште поверење, и поверити му вођење целога овога посла. Ради тога он би морао изабрати међу заинтересованима потребан број официра и с њима се отправити у Турску, ради преузимања под своје старешинство и управу тих војски и милиција које ће му поверити српска влада. Такав начин рада имао би ту погодност што не би свима заинтересованима, него само најбољима од њих, био допуштен одлазак у Турску. И та прегршт одабраних официра, сједињених под једном општом управом, могла би донети ствари далеко више ползе него целе стотине официра, бачених у тај крај и препуштених тамо самима себи без икакве везе и подршке“.

У закључку своје белешке, Рајевски је упозоравао: „Свим овим мерама треба приступити сместа, пошто догађаји не чекају, и сасвим лако се може десити да устанак у Србији и њој суседним областима букне већ у марту, одмах после топљења снегова, у каквом случају би наша помоћ могла стићи исувише касно“. И још резон: „Благовремени долазак наших официра у Србију имао би још ту добру страну што би им дао могућност упознати се прво с положајем краја и латити се организације самих јединица, што они никако не могу учинити ако стигну тамо тек пред отварање ратних дејстава“.

Напоменимо да дати предлог Рајевског није био његова лична иницијатива — српске власти, како званично, тако и приватним путем, неједном су се обраћале Петербургу с молбом за слање стручњака ради оцене војних могућности Кнежевине. Он је само развио већ познате мисли, довевши их до логичног краја (у чему се јасно види математички ум), и преобликовао идеју чисте инспекције у пројекат максимално ефикасног и делотворног коришћења целе групе ратних официра. Притом је аутор белешке политички крајње коректан, тежећи да никако не нашкоди вишим интересима Русије: „Оваква мера могла би бити предузета од наше владе без видног нарушавања мирољубивих односа, у којима се она сада налази са турском владом. За то би довољно било допустити заинтересованима да узму одсуство за границом (у крајњем случају узети оставку), с тим што би им ипак време одсуства било урачунато у службу, да се они због тога не би лишавали права и повластица додељених им у време њиховог нахођења у војној служби“.

Пред нама је ништа друго него чињенични нацрт поретка који леже у основу руског добровољачког покрета девет година касније, 1876. г. Но тада, авај, подбацује остваривање.

За неко време са белешком Рајевског упознају се веома утицајни кругови — њене копије налазимо међу папирима војног министарства и личном фонду тадашњег посланика Русије у Константинопољу, грофа И. П. Игнатјева. Последње нипошто није случајно. У сећањима, написаним већ на измаку живота, војни министар Д. А. Миљутин записао је да је овај „пружао отворено покровитељство вођама словенског покрета. Он је давао савете српској влади и чак наложио нашем војном агенту у Константинопољу, пуковнику Франкини, израду целог плана кампање за Србе“. Рајевски је, како видимо, тражио и налазио једномишљенике.

А у међувремену, у оквирима разрађеног плана био је учињен следећи корак: 7. марта Черњајев, који је за заузимање Ташкента добио генералске еполете, обратио се са писмом српском кнезу Михаилу Обреновићу. „Одушевљен жељом посветити себе великом делу —  писао је он — којега сте Ви представник и заштитник, усуђујем надати се да Ви нећете одбити понуду мојих услуга и молим Вашу Светлост да располаже мноме и мојом готовошћу јавити се у Србију неодложно, како у мирно, тако и у ратно време“. Монарх се сагласио и, захваљујући генералу на понуди, позвао га да узме одсуство и допутује у Београд. Своје узвратно писмо отправио је преко руског посланства у Константинопољу, при чему га је Игнатјев пропратио посебном белешком.

Но, испало је сасвим другачије. По приспећу у Петербург, кнежева посланица је отворена, а њена садржина одмах саопштена Д. А. Миљутину — старом противнику Черњајева. Сцена је била бурна, и на крају су се Дмитриј Алексејевић и Михаил Григорјевић коначно посвађали: један је назвао другог издајником, други је као одговор на то дао оставку. Чега је овде било више у поступку министра — принципијелности или личне мржње, тешко је рећи, тим пре што се Александар II према замисли Черњајева понео уопште снисходљиво.

Како било да било, план Рајевског и Черњајева, у  његовој широкој верзији, је пропао, на шта је генерал у оставци приметио: „Болно је видети како је пропуштено драгоцено време, које се скоро ничим не може надокнадити“. У руској политици победила је уска опција — као одговор на молбу Срба послана им је специјална мисија на челу са пуковником Лејером ради процене војног стања земље и конкретне помоћи на лицу места[5]. У тим условима Рајевски се  и упутио на Балкан — незванично и пре мисије. Хтео је све  видети лично, тако рећи „упознати се са положајем земље“. Аксаков му је уступио своје везе. Почињала је „појединачна пловидба“.

Дакле, посетивши пролећа 1867. Букурешт и Константинопољ и успоставивши потребне везе, изасланик Словенског комитета припремио је „Пројекат организације устанка на Балканском полуострву“. Датиран 20-им априлом, документ је намењен за „предају генералу Игнатјеву“. Копија је послата Черњајеву, у чијем се архивском фонду чува и данас. Упознавање са текстом показало је да је план који је разрадио Рајевски у вишем степену био оригиналан.

Из његовог увода следило је да је противтурској побуни најподложнија била Бугарска, чији би покрет био почетком општебалканске акције. Притом, узимајући у обзир раздељеност територије земље на низијски део и горе, предвиђало се организовати борбу двојаким начином: „У планинском делу већ сад мора бити положен темељ партизанским дејствима која, почевши спрва у облику хајдучије морају, мало по мало, узрасти до најширих размера (овде и даље истакнуто у оригиналу — А. Ш.). У долинама, неко време, мора се избегавати сваки сукоб са Турцима, пошто је борба са њима на отвореном земљишту немогућа све док српске војске не ступе у пределе Бугарске“. То је, тако рећи, општа диспозиција. За успешно „устројство устанка“ у брдима предвиђао је читав низ мера. Свега их је било пет.

Као главни задатак определио је образовање „партизанских одреда“ и скупљање добровољаца „из брдског и низијског дела Бугарске, из Србије, Црне Горе и других словенских земаља“, а такође доставу оружја, како сухим путем — из Молдавије, Влашке и Србије, тако и морем — преко Варне и Бургаса, где је с тим циљем требало држати нарочите агенте.

Даље се претпостављао једновремени почетак и јединство партизанских дејстава, ради чега је „цео гребен од Црног мора па до граница Србије морао бити издељен на неколико делова, од којих је сваки морао бити поверен једном искусном официру из редова Бугара, Срба или Руса“. У њиховом тесном општењу једног с другим и узајамном усклађивању планова писац „Пројекта“ видео је обавезан услов истовремености дејства. У случају недостатка официра следило је разделити цео балкански ланац на седам крупнијих округа: од Сливенског и Грабовског — на истоку, до Пиротског и Нишког — на западу.

Врховно ратно руководство операцијама устаника планирало се поверити „искуснијем и упућенијем официру“ — преко њега „морају ићи све везе у горама дејствујућих одреда са градским комитетима, који ће их снабдевати оружјем и опремом“. Осим тога, „обавеза тог начелника биће да се договори са Србима у погледу предстојећег начина дејстава и одржавати постојано сагласност са њима ради успеха опште ствари“.

Ради тога, пак, да би „од самог почетка придали устанку неколико тачки ослонца„, које би олакшале образовање партизанских одреда и њихова почетна дејства“, Аксаковљев изасланик држао је неопходним „отправити на Балкан неколико стотина Црногораца (рођених ратника, са великим опитом устаничке борбе са Турцима — А. Ш.), расподелив их у малим партијама на целом потезу од Црног мора до граница Србије“. Те невелике групе, тврдио је он, „донеле би ту корист што би собом образовале низ малих центара“, око којих „не би оклевале да се саберу гомиле бугарских добровољаца“.

И, најзад, последња тачка пројекта, која се тиче „начина вођења рата“. Она заиста заслужује да буде наведена у потпуности. Дакле, „сам начин вођења војне мора се у почетку састојати само у томе да се нападају турске страже и мањи одреди, пресрећу поште, транспорти с оружјем и опремом и уопште наноси свакојака штета турској влади. Истовремено, треба се уздржавати од напада на турска села и од ма каквих непријатељских дејстава против турскогстановништва, старајући се, напротив, зближити се с њим и понављати у свакој згодној прилици да тај рат нипошто није религиозни, и да је његов циљизбавити се од тлачења чиновника, који својим непрестаним глобама разарају како хришћанско, тако и муслиманско становништво, па су најзад чак и земљу довели до потпуне исцрпљености“.

Како видимо, упоредо са предлогом целог система промишљених и по војнички јасних мера за организацију и тактику устанка (који је, под пером аутора „Пројекта“, добијао неки општесловенски прелив— Бугари, Срби, Црногорци, Руси), он није заборављао да га и идеолошки обезбеди, тежећи да осигура, ако већ не подршку, а оно бар немешање турског становништва. Веома ретка тада и увек похвална политичка далековидост.

Завршивши посао над „Пројектом организације устанка“, Н. Н. Рајевски је 26. априла отпутовао из Константинопоља. Цео мај и почетак јуна провео је у Србији и Босни. Путовање по западном Балкану имало је инспекциони карактер и, како изгледа, било је  одобрено на највишем нивоу — у Државном архиву у Београду сачувана су четири писма руског официра српском војном министру Миливоју Петровићу — Блазнавцу[6]. Њих је пронашла и увела у научни оптицај сарадница архива Вера Митровић. О чему је била реч у тим писмима?

Као прво, обилазећи места распореда војних јединица и надгледајући њихове вежбе, гост је своје утиске о ономе што је видео делио са министром. Али не само то. Полазећи од њих, он је разрадио детаљан план реформирања српске коњице (на основи коришћења руског искуства) са циљем подизања њених борбених својстава. И, најзад, „имајући у виду да ће Босна у врло скором времену постати поприштем ратних дејстава између Србије и Турске“, Рајевски је доставио Блазнавцу извештај о постојању и стању путева преко Дрине. Осим тога, он је чак саставио цели списак саобраћајница са српске стране, које је требало хитно реконструисати ради несметаног пребацивања јединица на босанску границу и даље, када наступи „дан Д“.

Такав прилаз ствари, који је испољио Рајевски у преписци са војним министром Кнежевине, сведочи о његовом несумњивом стратегијском мишљењу, а такође и меродавности, схваћеној као одсуство илузија, својствених већини словенофила, и признавање неопходности свестране припреме сваког озбиљног корака. Он није случајно, упознавши се са стварним стањем ствари у српској каваљерији, исказао веома трезвен суд у вези рокова окончавања њеног могућег преустројства: „Ако се упорно буде радило током јесени и зиме, уз пуни самопрегор официра и војника, онда ће до следећег пролећа настати добар пук редовне коњице, потпуно готов сукобити се с непријатељем“… Тим својим закључцима Рајевски је, у суштини, предухитрио веома сличне закључке званичне војне мисије о стању српске армије у целини.

И није његова кривица што је све ово остало непримењено — у новембру 1867., без обзира на протесте из Петербурга, главни „архитекта“ Балканског савеза Илија Гарашанин био је умировљен, што је означавало јачање аустријског утицаја у Србији. У земљи је почела унутрашња криза, која се на крају крајева разрешила 29. маја 1868. убиством кнеза Михаила Обреновића у Топчидерском парку под Београдом. Планови антитурског наступања предати су у архив. Привремено.

Како било да било, угледни истраживач историје словенских комитета С. А. Никитин назвао је балканска дела Н. Н. Рајевског и стојећег иза њега И. С. Аксакова „најкрупнијим актовима политичке делатности комитета, искључујући скупове 1867-1868. гг.“. И то да притом научник није чак ни наслућивао о излету официра у Србију и Босну, оценивши једино бугарску епизоду…

Наведене чињенице, чини се, више него очигледно потврђују ту дубоку мотивисаност и свесност избора, који је учинио Рајевски девет година касније (1876.), када је у односима између Србије и Турске ипак наступио „дан Д“. Никакве друге реакције, осим одлуке сместа се отправити на место збивања, од њега се није могло очекивати. И потајна дозвола владе руским добровољцима да иду на Балкан одстранила је, како је он писао мајци 24. јуна 1876. г., „последњу препреку која ме још задржавала од одласка у Србију“. Њега је Рајевски проматрао као „покушај остварења снова, који су ме од детињства одушевљавали[7]; због тога сам одлучио да отпутујем одавде што пре могу“. Не мало важна за њега је и чисто етичка страна (ко је кад о томе мислио?). Тако је саопштио Ани Михајловној да се спрема „узети с собом довољну своту новца, да би се у Србију јавио као добровољац који ни у чему не оскудева, а не као пустолов који продаје своје услуге српској влади“[8]. Зар пред нама није јасна, у свим детаљима проверена позиција. И одмах, као непосредан њен продужетак, следи оставка, ступање у српску армију и брзи одлазак на фронт. „Грофу Вронском“ остало је свега 14 дана живота.    

превео Драган Бунарџић

Изворник: Бдење бр. 15, фебруар 2007, стр.  114-125