Донко Ракочевић: ПАД ЦАРИГРАДА – ВИЗАНТИЈСКА ЛЕКЦИЈА ЗА ЕУРОПЕЈЦЕ!

Византијско царство и његова престоница, пали су као жртва занемаривања сопствене хиљадугодишње традиције и неселективног прихватања агресивних западних утицаја. Главна поука се, из тог закључка, сама по себи намеће – морамо се што више окретати духовном животу, свом наслеђу и предању, умјесто некритичког прихватања вриједности Европске уније.


Донко РАКОЧЕВИЋ

Наши људи данас веома мало знају о Византији, иако је она наша духовна постојбина, јер нам је предала у наслеђе своју највећу вриједност – православље. У школама у Црној Гори, а богами и у Србији, учи се о „мрачном средњем вијеку“, упркос томе што је Византија, у 1132 године свог трајања, поставила темеље правне државе, тржишне економије, културе и образовања, на којима почива и данашњи свијет. На крају крајева, да није било Византије, Европа би била покорена од Османлија и вјероватно би данас у цјелости била исламска.

Византијско царство, са својим хришћанским, крштеним и миропомазаним царевима, успјело је да надживи западни Рим за 110 година. То је до сада најдужи живјећи државни организам који је у континуитету постојао, и то захваљујући споју римског државног уређења, хеленске, односно хеленистичке културе и хришћанства. Управо је зато Византија низ вјекова вршила главну улогу крститељке оних народа који су продирали у Европу и била њихова главна поучитељка у вјери, култури и просвети.

На цариградском универзитету, првом у свијету (основаном у 5. вијеку), предавала се античка филозофија, реторика, природне науке и теологија. Готово сви старогрчки текстови које данас познајемо, сачувани су захваљујући византинским преписивачима, обично монасима. Класичну старогрчку књижевност посматрамо помало и очима византинских учењака, уз помоћ њихових коментара и тумачења. Византија је сасвим непосредно утицала на културу најсјајнијих својих изданака: Србије у 14. вијеку и Русије у 15. вијеку.

Узроци пропасти империје

Европски народи, који су у вријеме процвата Византије били у стању крајњег варварства, били су задивљени богатством и љепотама Константинопоља, али су имали и потајну жељу да га освоје и опљачкају. То су и учинили априла 1204. године, после чега су, пуних 50 година, из главног града Византије односили новац, злато, реликвије, ремек-дјела умјетности и друге вриједности. И дан-данас, европски музеји и црквени објекти препуни су покрадених византијских драгоцјености, као на примјер црква св. Марка у Венецији.

Управо захваљујући опљачканом византијском богатству, зачета је европска економија и јеврејски капитал. Најприје у Венецији и Ломбардији, а потом и широм Европе, све до Енглеске и Скандинавије, као печурке после кише, почеле су да ничу банке и залагаонице, трговинске радње и предузећа. Запад варварски постао је цивилизација тек пошто је опљачкао Византију.

И Руси су долазили у слично искушење, али су брзо схватили да највеће богатство Византије није ни злато, ни умјетност, ни наука, већ православље. Посланици кнеза Владимира, присуствујући служби у цркви Св. Софије, схватили су истинску повезаност Бога и човјека, записујући касније: „Не знамо да ли смо се налазили на небу или на земљи!“ Одлучили су да створе православну Русију, духовну наследницу Византије.

Иако је Византија имала најјачу економију на свијету, уосталом ријеч економија ту је настала, исто као и економска наука, а византијска златна монета била основно средство плаћања у међународној трговини, Византинци нијесу придавали посебан значај економији и њеном очувању од грамзивих руку Запада.

Један од основних финансијских ресурса Византије био је приход од царињења огромне трговине на Босфору и Дарданелима. Под утицајем домаће и стране олигархије, император Алексеј Комнин (1081-1118) ријешио је да бизнисменима из Венеције и Ђенове, као противуслугу за њихове инвестиције у изградњу лука и друге инфраструктуре, повјери контролу транспортних коридора и бесцаринску трговину. Потписао је, са европским земљама, уговор о слободној трговини, познат под називом „Златна була“. Неко вријеме сви су били задовољни, оживјела је трговина, појавило се обиље робе из Европе и Азије. Али, после неколико деценија, кренуо је назадржив пад византијске производње и пољопривреде. Сви византијски предузимачи су банкротирали или су постали зависни од странаца.

Нови император, Андроник Комнин (1118-1185) покушао да интервенише и спаси империју од пропасти. Поништен је уговор „Златна була“, заустављен је одлив капитала, али било је касно. Цара су убили, а Венеција је, са својим савезницима Французима и Германима, кренула у војни поход на Византију. Иако је почетни циљ овог похода био напад на исламски Египат, крсташи су, по наговору Млечана, напали хришћанску Византију, те 13. априла 1204. године заузели Цариград, спалили га и потпуно опљачкали.

Венецијанци су, после заузимања Цариграда, објавили свијету да је то само успостављање нарушене законитости и слободног међународног тржишта, као и обрачун са режимом који пориче европске вриједности. Управо тада, на Западу настаје слика Византије као јеретичке империје зла, која ће се касније, према потреби, вадити из идеолошког арсенала.

Иако је Византија, после 50 година, ослобођена од крсташа, никада се више није опоравила, а страни трговци су и даље господарили економијом и извлачили на Запад последње ресурсе.

Други проблем Византије била је корупција, против које се држава одлично борила док је била строго централизована, али када је, под утицајем Запада, улога државе сведена практично само на законадавну и судску власт, новостворени домаћи олигарси и инострани тајкуни, својим новцем поткупљивали су судије и друге државне чиновнике.

Трећи узрок који је довео до пропасти империје јесте национално питање. Док су сви изјашњавали као Византинци, владала је потпуна стабилност, слога и јединство. Када су дјелови народа почели да се позивају на своје грчко поријекло, кренуло је и национално издвајање Јермена, Руса, Срба, Бугара и других становника Византије.

Та три проблема, у контексту опште кризе која је настала после крсташког похода, довела су до слабљења одбрамбене моћи Византије, па Турцима није било превише тешко да 1453. године освоје Цариград и дефинитивно униште византијску империју, која је, иначе, на свом врхунцу, имала хиљаду градова.

Цариградски олигарси нијесу хтјели да издвоје новац за војску, у предвечерје очекиваног турског напада. Њихов неморал казнио је турски султан Мехмед II, који им је, после упада у град, одрубио главе, рекавши: „Како могу очекивати да мени будете лојални, када то нијесте били свом народу, војсци и држави.“

Византијске поруке

Шта рећи на крају? Што више будемо изучавали Византију, више ћемо се, од потрошачког и отуђеног начина живота, окретати књизи, умјетности, духовности, саборности, заједници, цркви. Спознаћемо да је једино православље у стању да преобрази и просвијетли наш унутрашњи живот, али и друштвени живот и опстанак народа и државе.

Иако професор др Радивој Радић, шеф Катедре за историју Византије на Филозофском факултету у Београду, у интервјуу „Политици“, каже да се једна од непролазних порука византијске цивилизације односи на дубоко хуманистички принцип који нас увjерава у огромну снагу знања, не бих се могао у потпуности сложити. За Византинце је снага знања била везана за снагу духовности и снагу вјере (вјера у снагу знања, без вјере, припада модерним временима и западном свијету).

Као што је и цјелокупну природу и битну садржину византијске културе диктирало хришћанство – вјерски живот био је идентичан с културним животом, религија је сама постала културом. За разлику од новије српске историје гдје имамо на дјелу драматично опадање духовности; културу која је изразито материјалистички оријентисана. A култура без религиозности је празна ријеч; збир спољашњих конвенција које немају никакве везе са унутрашњом структуром личности.

Религија је била темељ цјелокупног византијског друштва и државе. Чак је једина улазница да постанеш пуноправни припадник заједнице и држављанин Византије, била да се изјасниш као православни вјерник. Када су почели да пристижу венецијански и други западни трговци и инвеститори, почео је да се урушава вишевјековни систем вриједности; економија је избила у први план, самим тим и корупција, раслојавање друштва, богаћење као једини циљ живота. Духовни амбијент у којем су, седам-осам вјекова, живјели Византинци, почео је да се урушава као кула од карата.

Империја се дефинитивно суновратила када је почела да губи државну контролу над привредом и финансијама, када је почео одлив капитала у Европу, када је предала своје трговинске и економске ресурсе у руке страним предузимачима. Свако поређење са данашњим приликама у Црној Гори, Србији, али и другим земљама у региону, сувишно је, јер су сличности толико очигледне да их није потребно потцртавати.

 

(Изглед и опрема текста: Словенски вѣсник)

Изворник: Магазин СЕДМИЦА

(Visited 104 times, 1 visits today)
ПАМЕТАРНИЦА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *