Евсевије Петровић: СВЕТА ИНКВИЗИЦИЈА, АУСТРАЛОПИТЕКИ И БИЉА СРБЉАНОВИЋ ПРОТИВ БИОТЕРОРИСТА

Идеје Србљановићкиног антисемитизма су утолико подмуклије и малигније, јер су скривене и сублиминалне – као отров у колачићу. Да су стари Сефарди имали прилике да не дај Боже чују и послушају малу инквизиторку и велику учитељицу BS, данас их не би било

---

У свом бљиц-бљуц есеју „Срби нису посебни“ извесна Биљана Србљановић (BS) констатује: „Ми упорно одбијамо да прихватимо једну једноставну, баш онако просту, а темељну истину: Срби нису посебни. Просто нису. Исти су као и сви други, чак и најпосебнији међу нама, вреде исто колико и најнепосебнији било где на свету и то је просто тако“.

А како је са другим народима?

Да проверимо, покушајмо да прочитамо то у истом кључу, нпр. овако: „Фундаментални проблем Јевреја је у следећем. Они упорно одбијају да прихвате једну једноставну, баш онако просту, а темељну истину: Јевреји нису посебни. Просто нису. Исти су као и сви други, чак и најпосебнији међу Јеврејима вреде исто колико најнепосебнији било где на свету.“

Не знамо да ли ово пали црвене лампице на серверима Анти-дефамационог одељења Мосада негде у далеким подрумима интернета, али свакако звучи супер-провокативно, и чак бизарно, нарочито у слуху нас Хришћана који знамо историју људског завета са Богом, и своје место у њој.

Ђоковићев аустралијски проблем, тврди даље расна мислилица, „нема никакве везе са ‘борбом за слободу’, са Ђоковићевим ‘супротстављањем тиранији’, са ‘бруком међународне заједнице’ и ‘борбом против ропства аустралијског народа’“. Него искључиво „са чињеницом да један од највећих спортиста свих времена сматра да је важнији од свих“, будући убеђен „да свет мора да се прилагоди њему-нама, а не обратно“.

Истинитост и валидност ових узбудљивих „мисли“ можемо тестирати проверавајући их у непролазном историјском контексту.

Римокатоличка краљевска власт Шпаније је 1492. донела закон, такозвани Гранадски едикт, којим је узакоњено да Јевреји више не могу да живе у Шпанији (осим ако не постану римокатолици-Шпанци). И великодушно им је дат рок од неколико месеци да земљу напусте. Са собом су могли понети своју покретну имовину – осим сребра, злата и кованог новца; и осим коња – кола су могли да сами вуку, или да нпр. упрегну своју децу, ако су их имали. А они који се после тога затекну у Шпанији, по царском закону имали су бити кажњени смрћу.

Судски и извршни орган краљевско-католичке власти, Света Инквизиција, Јевреје је именовала „заразом“ („лепром“), односно идентификовала их као биолошку претњу и социјалну опасност по верни католички шпански народ.

Баш као кенгур-инквизиција Новака Ђоковића међу аустралопитекима[1] Комонвелта: „Невакцинисани Ђоковић би представљао претњу по социјалну добробит аустралијске нације, одлука о избацивању је донесена на здравственој и безбедносној основи, као и због жртава које су Аустралијанци поднели“ (премијер аустралопитека).

Већина шпанских Јевреја је под притиском пристала на захтеве власти, и крстила се – пошкропила се „светом водицом“, примила ново име, и уместо у синагогу почела да иде у католички храм. Добили су QRштеницу од црквених власти, и тако – сертификовано – престали да буду „зараза“. Или, што би Србљановићка рекла: разумно су разумели да нису важнији од Шпанаца католика; и прилагодили су се свету, уместо да чекају да се католички свет прилагоди њима.

Значајна мањина није пристала на „прилагођавање“, сматрајући да је њихов национално-верски идентитет њихова слобода, са чиме нема компромиса, и напустила је своје домове и земљу Шпанију, у потрази за слободом негде другде (то су Јевреји-Сефарди, који су се тада населили и код нас, ноторних „ксенофоба“ и „антисемита“, у Босни, Србији и Македонији).

И када то прочитамо тако, ваљано и у оквиру који нам је урамила стара Учитељица живота, онда видимо непријатну чињеницу: да нас нова учитељица новог нормалног живота (мудросер-бљановићка) у ствари поучава злу – оправдавању и нормализацији геноцида, инквизиције, нацизма и антисемитизма. А идеје Србљановићкиног антисемитизма су утолико подмуклије и малигније, јер су скривене и сублиминалне – као отров у колачићу. Да су стари Сефарди имали прилике да не дај Боже чују и послушају малу инквизиторку и велику учитељицу BS, данас их не би било. Зато, окултни идеолошки нацизам и антисемитизам наше несрећне суграђанке, треба енергично осудити и одбацити без резерве. И оградити се од ње и њених идеја, као од смртоносне духовне заразе. Као и од свих сличних савремених (вакци)нациста, генерално.

Јер данас инквизиција, апостоли и верници нове католичанске (у смислу: све-сабирајуће) вере глобалног Четвртог Рајха – вакцинодавци и вакциноверци[2] – не чине ништа другачије од својих претходника у шпанском Рајху, старом нормалном свету. Онај ко хоће да настави да живи и ради у Рајху мора да прими „свету водицу“, са изјављеном вером у дејственост „тајне“ (потпис на формулар), и тиме добија „потпуни имунитет“ (immunitas – привилегија), ново дигитално име (ID број у јединственој светској бази података), и QRштеницу, сертификат о примању праве вере и свих социјалних повластица које му уз то следују.

Једина, незнатна разлика је у следећем: „Света водица“ („brought to you by Pfizer“) мора се примити у тело, интрамускуларно. Али и то вакцинацисти разумеју као савршено оправдано – јер, показало се, део покрштених Сефарда католичку веру је примио само споља, и даље настављајући да држи своју веру тајно (и даље „трипујући да су посебни“, како каже BS). Таквим проблематичним праксама не може бити места у новом нормалном Рајху.

Јер, само кад дефинитивно не буде заразних (невакцинисаних, „теоретичара завере“, „бораца за слободу“, правоверних…), неће бити заразе и неће бити проблема.

---

[1] Аустралис: јужни, питекос: мајмун.

[2] А у ствари, QRC-давци и QRC-верци, jer QR код (Quick Response Code) као дигитални ID сваког појединачног грла у стаду кнеза овога света је циљ, а вакцина само средство.