Раде Јанковић: СИМБОЛИ ВЛАДАЈУ СВЕТОМ

Видели смо да „Мртвачка глава“ (Totenkopf) долази из немачке војне традиције. Контратрадицијско дејство „Мртвачке главе“ састоји се у потискивању традиционалног, више миленијума старог, српског амблема – крст са четири оцила – који потпуно ишчезава у хералдици „Црне руке“

– Претходни наставак: Загонетка звана Апис

---

1.

Већ након првог Аписовог боравка у Немачкој (1905-1906) германофилија поново постаје мода у Србији. Архитектура и намештај југендстила, који преко Беча долазе у Србију као сецесија, преовладавају у српским градовима и варошима и уносе осећај апсолутне потчињености германском културном империјализму. На плану индивидуалне психологије тај сензибилитет производи пристајање, које ће се временом претворити у својеврсну чежњу за тоталитаризмом– не само у култури него и у политици. Српска социјалдемократска партија на свом оснивачком конгресу усваја као „свој“ програм, тзв. „Ерфуртски програм“ Социјалдемократске партије Немачке (SPD) а брат вође српских социјалдемократа, пуковник Владимир Туцовић, постаје члан „Црне руке“ и нераздвојни Аписов пријатељ. У Солуну, пред хапшење, он се гласно размеће да ће Војска кад ослободи Србију, све политичаре „пропустити испод сабље“… У овој германофилској помами предњачио је лист „Пијемонт“, неформално гласило „Црне руке“. У уводнику првог броја, који је изашао 21. августа 1911. године, под уредништвом већ поменутог  Љубомира Јовановића Чупе, истакнута су програмска начела „Црне руке“, од којих је најзанимљивије било ово: ликвидација буржоаске демократије и потпуно завођење војне диктатуре у облику преторијанства.[1] Мени ово много говори о везама између бољшевика и црнорукаца у међуратном периоду, под покровитељством ЧЕКЕ и НКВД. На крају крајева, управо су руски бољшевици и српски комунисти спровели у дело план „Црне руке“: ликвидирали су „трулу“ буржоаску демократију и успоставили војну диктатуру у облику „ратног комунизма“… Да би војска остварила циљ уједињења Српства „Пијемонт“ се отворено залагао за милитаризацију српског друштва – „будући да се ’само помоћу њега, у веку милитаризма, могу одржати и велике и мале државе‘.“[2]

Од владе се тражило више улагања у наоружање и војну опрему. „Залажући се за јачање војске у Србији, стално и непрестано, ’Пијемонт‘ је указивао на Немачку која би у том погледу требало да буде узор Србији. Нарочито много чланака у том смислу, објављено је 1911. и 1912. године. Писац тих чланака, у којима се најдиректније истицала позитивна улога немачког милитаризма, био је наводно један сарадник из Берлина – по имену Дависон. Да ли је то био псеудоним неког Србина, добро упућеног у немачке прилике – не зна се. Али то је лако могућно. Ако је био Србин, а штошта говори да јесте, онда би то најпре могао бити Милош Богићевић. Неки чланци пак, објављени под псеудонимом, могли су лако бити написани и у самој редакцији, и чак потицати из пера самог Аписа, као, на пример, чланак одштампан у броју од 3. априла 1912. године, у којем се поред осталог каже: ’Наша војска не пропагира оне идеје које подижу немачку војску. Зашто наши официри не крену напред? Организације патриота нико неће и не сме осудити. Паметан народ, као што је немачки, пошао је одавде… Пођимо и ми одатле и створимо за нашу војску боље услове и бољу будућност‘.“[3] У пропагирању немачког милитаризма „Пијемонт“ је изузетну пажњу поклањао активностима које су јачале немачку борбену силу. „Цитирани су у вези с тим немачки генерали, као генерал Лицман, затим војсковођа Шарнхорст – ’да је само оружани народ у стању да створи и одржи државу, да речи и говори нису батаљони‘, онда Бизмарк –да ’без војске нема Немачке: нити би постојала нити би се одржала‘.“[4] Велику пажњу „Пијемонт“ је посвећивао и одгоју немачке младежи. Са сугестијом да то треба да буде пример и за српску младеж, „Пијемонт“ је одушевљено извештавао о великом сабору немачких студената у априлу 1912. године. „Колико одушевљења код немачких студената! Колико праве и честите искрености за национални напредак! Како су дубоко прожети идејом, да је војска сила изнад свих сила, да је она оруђе изнад свих оруђа… Такав идеал, да је среће, требало би и наша омладина да има.“[5] Али, за остварење таквог идеала, по мишљењу „Пијемонта“ – „треба имати људе на врху државне управе, који ће војску подизати, који на њен развитак неће жалити.“[6]То је значило да треба променити читаво политичко устројство српског друштва. „Србија је, у оквиру те нове политике, коју је тражио ’Пијемонт‘, морала да постане ’једна ратничка, војничка држава‘.“[7] Да би то постала на чело српске државе требало је да дође нова елита. Та елита били су у првом реду официри.„Место политике неуспеха и пораза – писао је „Пијемонт“ у пролеће 1912. године – ваља започети политику успеха и победа, треба формулисати принципе нове политике која ће одвести Србију слави и величини а који се састоје у новом режиму васпитања наше Омладине и спреми наше Војске, у реорганизацији наше државе и у регенерисању наше расе. Ову нам политику саветује Историја, ову нам политику препоручује живот…“[8] Принципи те нове политике имали су да се остваре у једној – само једној партији! Ти принципи су: етатизам, национализам и милитаризам.[9]

2.

Истовремено са овом пропагандном офанзивом немачког милитаризма, појачала се и четничка акција у старој и јужној Србији (Косово и Македонија). Тада се појављују четнички црни барјаци са белом лобањом и укрштеним костима.Овај симбол у нашој православној традицији није постојао све до средине XVIII века, до продора барока, када се појављује у иконографији (код Жефаровића, Орфелина, Томе Месмера), под именом „Адамова глава“ (руски „Адамова голова“).[10] Истовремено, у сасвим истоветном облику, лобања са укрштеним костима појављује се као амблем у елитним хусарским пуковима пруске војске, под именом Totenkopfhusaren. Уз то су ишле црне чакшире, долама и црна крзнена капа–мирлитон (немачки:Fluegelmuetze) са сребрном кокардом –лобањом и укрштеним костима („Мртвачка глава“). Сви се слажу да „Мртвачка глава“ симболизује мистичну симбиозу између рата и смрти на бојном пољу.[11] Током времена она је постала симбол многих војски: британске, француске, италијанске, мађарске, бугарске и руске. У руској војсци „Мртвачка глава“ се најпре појавила међу козацима који су ратовали на Кавказу. У ширу употребу ушла је за време Првог светског рата, нарочито међу руским пилотима. Касније се овај симбол појављује и у другим родовима руске војске. Тако на црној застави „Царскоселског батаљона смрти“ видимо „Мртвачку главу“ са полукружним натписом „Лучше смерть, чем гибель Родины“ („Боље смрт него пропаст Отаџбине“). Слично томе, и на четничком барјаку појављује се „Мртвачка глава“ са натписом „Уједињење или смрт“. (Паралелно, и ВМРО истиче свој барјак са „Мртвачком главом“ и натписом „Слобода или смрт“). За време грађанског рата у Русији „Мртвачку главу“ су истовремено користили и „црвени“ и „бели“. Бољшевици („црвени“) користили су „Мртвачку главу“ као симбол „Црвеног терора“. На једној фотографији из 1917. године видимо огромну црну заставу са лобањом и укрштеним костима, изнад које пише: „Живео црвени терор“ („Да зравствует красный терор“). Контрареволуционари („бели“) користили су „Мртвачку главу“ као симбол своје одлучности у борби са бољшевицима. Украјински анархист Нестор Махно формирао је једну специјалну јединицу чији су борци били обучени у црна сукнена одела и наступали са „Мртвачком главом“ на црној шубари. Тако исто и „Корниловски ударни пук“ и „Женски батаљон смрти“ који је бранио „Зимски дворац“ у новембру 1917. године…

Данас се „Мртвачка глава“ појављује свуда. Видимо је као налепницу која означава места опасна по живот, као пиратску заставу у холивудским акционим филмовима, као украс на свечаној одежди православних монаха (схимника), као декор у представи о Хамлету, као реквизит у сатанистичким обредима, као тетоважу на телу криминалаца и девојака сумњивог морала…„Симболи владају светом!“ – говорио је мудри Конфучије пре више од 2500 година. Некада давно, то су знали и наши преци. Птица, дрво, цвет или облак имали су у њиховом животу своје алегоријско значење. Све је могло да буде „то“ и „нешто друго“, истовремено. Ништа није било једнозначно. Све је имало своју симболику и своје дубље значење. Смисао симбола био је важнији од спољашњег изгледа. Зато су наши преци врло опрезно баратали са симболима. Знали су да симболи имају иницијацијско, а исто тако и контраиницијацијско значење. Данас је то знање изгубљено. Модерни човек је навикнут да све види у његовом баналном облику, зато му је лако подвалити. Кад хоће да подвали човеку, Лукави му подметне баналну слику какав је и амблем „Мртвачка глава“. Данашњи модерни човек не зна да је то заправо симбол који скрива своје најдубље значење, свој контраиницијацијски архетип, нападно истичући оне елементе који се површно или само привидно везују за истинско иницијацијско дејство. Ако желимо да разумемо зашто „Мртвачка глава“ производи контраиницијацијско дејство морамо, пре свега, знати да су сви демонски симболи слојевити и да њихово значење, тиме и дејство, зависе од узајамних веза између слојева и њихових веза са контекстом. Зато морамо да пронађемо архетип, ако желимо да покажемо контратрадицијско дејство „Мртвачке главе“ на исправну православну традицију.

3.

У члану 34 Устава организације „Уједињење или смрт“ детаљно је описан печат ове организације. „Организација има следећи жиг: у средини обележја је јака и извијена рука која носи раширену заставу. На застави, као амблем, мртвачка глава са укрштеним костима, а поред заставе нож, бомба и отров. Око жига налази се, с лева на десно, натпис: ’Уједињење или смрт‘, а испод ознака Централне управе у Београду: Врховна Централна управа.“[12] Видели смо да „Мртвачка глава“ (Totenkopf) долази из немачке војне традиције. Контратрадицијско дејство „Мртвачке главе“ састоји се у потискивању традиционалног, више миленијума старог, српског амблема – крст са четири оцила – који потпуно ишчезава у хералдици „Црне руке“.

Па и сам назив „Црна рука“ има контратрадицијско дејство јер долази из шпанске, дакле јеретичке, римокатоличке традиције, где се појављује под именом „Mano negro“, око 1807. године, за време рата против Наполеона. Бочица са отровом и нож (кама) долазе из језуитске традиције. На то упућује заклетва коју полажу језуити.[13] Из такве, или сличне бочице, са „Мртвачком главом“ и једнакокраким крстом на етикети, узет је отров којим је 1937. године отрован српски патријарх Варнава (Росић).[14] Кама (нож) води у два симболичка правца: ка немачком „Тајном суду“ (на шта сам већ указао) и ка језуитима (што произилази из њихове заклетве). Бомба са упаљеним фитиљом долази из традиције италијанских карбонара (анархиста).[15] Интересантно је да се бомба истог облика (округла) појављује и у усташкој симболици (слово „U“ а у њему бомба са упаљеним фитиљом). Реквизити који су коришћени у иницијацији нових чланова организације „Уједињење или смрт“, крст, кама и револвер, коришћени су и у иницијацији припадника „В.М.Р.О“ (Тајна македонска револуционарна организација) и „Усташа“ (Тајна хрватска револуционарна организација), што указује да овај ритуал потиче из једног истог окултног центра! По свему судећи, тај центар се налазио у Ватикану. На то упућује и изглед заветног крста на којем су се заклињали црнорукци. Три горња краја крста завршавају се са три круга који се секу, а распеће Исуса Христоса са мртвачком главом и укрштеним костима урађено је по обрасцу западне, католичке иконографије.[16] То, наравно, не значи да између ових тајних организација постоји директна веза, напротив! – веза је посредна! – и зато је недокучива обичним члановима. Само повлашћени појединци из врха организације могу знати како се та веза успоставља. Успоставља се преко профанизованих, тобоже тајних организација – које су намерно профанизоване да би прикриле оне истински тајне организације. Демони се врло ретко показују лично, али се редовно показују преко својих „рекламних агената“ и „агената од утицаја“. Једна таква веза могли би да буду тзв. „Баварски илуминати“. Њих је, као што се зна, основао језуита Адам Вајсхаупт. Тобоже су сасвим случајно разоткривени, после једног „натприродног“ догађаја (гром убија њиховог повереника са торбом пуном тајних докумената!), због чега су морали да напусте Баварску и да се размиле по читавој Европи. Читава та мистерија са тобожњим „громом из ведрог неба“, заправо је обмана! – смишљена да би се „Илуминати“ инфилтрирали у друге тајне организације, између осталих и међу масонима. Као у Русију, и у Србију су поменути симболи, са њиховом контраиницијацијом и контратрадицијским дејством, дошли из два правца, преко масонске и језуитске линије.[17] Данас је њихово извориште замућено, а путеви до њега запретени. Тако модерни Срби, из сасвим искрених патриотских разлога, гутају контратрадицијско дејство симбола који су страни, штавише непријатељски према нашој православној традицији, као што гутају увозну храну из супермаркета, о чијем пореклу не знају ништа. Храном трујемо тело, а симболима душу! Лукави се никад не бори прса у прса, него ширећи заразу. Трује скривеним, тзв. „сублимираним порукама“. Зато понављам: симболи владају светом! Помоћу симбола врши се тзв. „меко освајање“. Сва мудрост ратовања, каже Сун Цу, састоји се у томе.[18]

4.

Легенда, која је скувана у Удбиној „Вештичијој кухињи“, каже да је мајор Љубомир Вуловић ноћ пред стрељање, написао писмо у којем пориче кривицу за покушај атентата на престолонаследника Александра, предао писмо извесном проти Здравку Паунковићу и замолио да поверено му писмо преда некоме „када земља буде слободна“. Прота је писмо предао извесном Тодору Михајловићу из Београда[19], који је ово писмо наводно однео Александру Ранковићу. Чим је прочитао писмо, шеф УДБЕ је наредио да се истраже сви могући документи о „Солунском процесу“ и саслушају преживели сведоци. Лично сумњам у ову Удбину верзију, као што сумњам и у верзију о „хватању Драже Михајловића“, али веродостојност ове верзије и није од значаја за анализу која следи, те се зато њоме и нећу бавити.[20] Претпоставимо да је тачна. Легенда даље каже: пронађени су пуковник у пензији, члан „Црне руке“ Радоје Лазић и два бивша четника – Ђорђе Константиновић (Георги Константиновски) и Темељко Вељановић (Темељко Вељановски), који су изјавили да су лажно сведочили на „Солунском процесу“. Поступак ревизије трајао је од 2. до 13. јуна 1953. године. Веће Врховног суда Народне Републике Србије, којим је председавао бивши мајор ОЗНЕ, касније један од начелника српске УДБЕ, Светолик Лазаревић, донело је 16. јуна 1953. године пресуду којом је утврђено да је „Солунски процес“ био монтиран, да никаквог атентата на престолонаследника Александра није било, те су сви осуђени ослобођени од оптужбе и рехабилитовани. Овим потезом, Ранковић, Крцун и Светолик Лазаревић, ставили су тачке на своје политичке и животне каријере, што ће им бити саопштено са закашњењем од читаве једне деценије.

Најпре је 7. октобра 1953. године у Љубљани умро пуковник Радоје Лазић[21]. Затим је умро Моша Пијаде у Паризу 1957. године, од изненадног срчаног удара[22]. За њим су 6. новембра 1964. године, у саобраћајној несрећи на „Ибарској магистрали“, код села Шопића, близу Чачка, под сумњивим околностима погинули Слободан Пенезић Крцун (1909-1964) и Светолик Лазаревић (1910-1964). Коначно, у јуну 1966. године, на тзв. „Брионском пленуму“, Александар Ранковић је  смењен са свих дужности и осуђен на доживотно ћутање. Да ли је свезнајући абаџија из Обреновца коначно схватио у шта се упетљао 1953. године?… Много година касније, Владимир Дедијер је тврдио да се Титу није свидело то са ревизијом „Солунског процеса“, али је одлучио да се не меша јер се радило о „искључиво српској ствари“. Само једном, као у шали, тврдио је Дедијер, рекао је Ранковићу: „Ћуј Лека, онај твој Крцун хтел би бити као Апис“[23]. Остали су углавном ћутали. Ћутао је и Моша Пијаде! Из страха или због боље обавештености?… Али штампа је била гласна[24]. Бука се дигла од Марибора до Ђевђелије. У свим текстовима провлачило се настојање да се дискредитују регент Александар, Пашић и Петар Живковић („великосрпска клика“); да се „Црна рука“ прикаже као југословенска, напредна и револуционарна, а не терористичка организација[25]; а пуковник Апис као млад, поштен, озбиљан официр, патриота заслужан за убиство „омрзнутог краља“ (Александра Обреновића), у „ноћи која је била значајна не само за Србију већ и за читав југословенски народ“[26]. Али изненада, у ову оркестрирану кампању, умешали су се Владимир Дедијер и професор Бранко Павићевић. Они су се у чланку под насловом Докази за једну тезу, објављеном у часопису „Нова мисао“, број 8, за месец август 1953. године, супротставили захукталом романтичарском заносу, тврдећи да је „Црна рука“ била крајње десно крило великосрпског шовинизма, да је у њој превладавао расистички дух и да је имала негативан став према либералној грађанској демократији; да би из свега тога закључили, да је „Црна рука“: „била и остала оруђе најреакционарнијег крила српске буржоазије, како у његовој унутрашњој политици гушења свих демократских слобода и завођења отворене диктатуре буржоазије, тако исто и у спољној политици као експонент хегемонизма српске буржоазије“[27]. Свима је тада постало јасно да југословенска комунистичка творевина није тако монолитна као што се представљала. Али само добро упућени су могли да наслуте сукоб две подводне струје, које су се управо сусреле у мраку, напипале једна другу и спремале се за обрачун који ни до данас није окончан.

5.

Испод мирне површине по којој се вукла комунистичка жабокречина, демонска сила Лукавога покретала је две невидљиве руке, од којих је једна била „бела“ а друга „црна“. На врховима њихових прстију били су привезани идеолошки кончићи, помоћу којих су покретани глумци у луткарском позоришту светске закулисе. Једна рука је била „црна“ зато што је потицала од „Карбонара“ („Угљара“). Карбонари су италијанско окултно друштво које своје порекло везује за средњовековне копаче угља и произвођаче ћумура („Ћумурџије“). Њихове руке су зато увек црне. На езотеријском нивоу, „Црна рука“ је рука бога Хефеста, бога ватре и свега што је у вези са ватром (вулкана, на пример). На симболичком нивоу то је рука ковача, рудара, металског радника–рука вештог занатлије. Зато су чланови свих окултних друштава „занатлије“, „познаваоци заната“ или „уметници заната“. „Црна рука“ је снажна, тврда, жуљевита и – увек прљава! Зато је „црна“…

„Бела рука“ је мека, глатка, белопута. То је рука у дамским белим рукавицама до изнад лаката, или у белим мушким рукавицама какве је носио и „друг Тито“. То је рука „Мајстора масона“. Али и рука у белом сакоу какав је носио „друг Ђидо“. Као и рука свих поморских официра у свету, који носе бела одела, беле чарапе, беле ципеле, беле шапке и – беле рукавице. Отуда, „Бела рука“ у езотеричкој геополитици симболише све оно што се назива „таласократија“, владавина „поморских сила“ („Атлантизам“). У православној традицији она се описује као „звер из мора“.[28] Насупрот њој стоји „звер из земље“.[29]У езотеричкој геополитици то је све оно што се назива „телурократија“, владавина „копнених сила“ („Евроазија“), тачније срце „светског копна“ (Hartland). „Звер из земље“, то јест владавину „копнених сила“ („телурократију“) симболише „Црна рука“ („црна земља“ и све црно што из земље излази: нафта, угаљ, црни метали)… Нисам сигуран, штавише сумњам! – да су Ранковић, Крцун и Светолик Лазаревић разумели дубоки езотеријски и окултни смисао сукоба у који су били увучени 1953. године. Они јесу били вешти у хватању и стрељању одметника, у пребијању њихових јатака и „обради сведока“, али та вештина не помаже када се сукобите са невидљивим демонским силама. Ствар постаје безнадежна када се у целу причу укључе, не више једна, него мноштво окултних група и организација. То је као врт са стазама које се рачвају у разним правцима, секу се и опет се рачвају у мноштво малих путељака. То и јесте смисао лавиринта: да створи збрку, да збуни све који су незвани ушли у њега. Није случајно да у средишту лавиринта живи Минотаур, чудовиште које прождире све који му се приближе. Лавиринт је древно окултно средство. Опасно је ући у њега без исправног иницијацијског кључа. Било је исувише наивно уверење, да ће читав тај монтирани процес „обнове монтираног процеса“ („Солунског процеса“) проћи код супротне стране само као „исправљање историјске неправде“, с обзиром да је било очигледно да се радило о афирмацији једног политичког и националног завештања. Није било реално очекивање да ће све то проћи незапажено[30]. Обнова „Солунског процеса“ била је лоша камуфлажа.

6.

Идеја да се рехабилитацијом Аписа „и другова“, рехабилитује и „Црна рука“ са читавим арсеналом њених програмских начела – етатизам, централизација државне управе, милитаризација друштва, тероризам изван граница државе – са лакоћом је проваљена.[31] Тако је обнова „Солунског процеса“ наговестила  нову дубоку поделу, која се надовезала на претходну („Информбиро“), унутар комунистичке „Нове класе“ и њеног „Пијемонта“ – југословенске тајне службе (УДБА) – овога пута по матрици „црне“ и „беле“ руке. Ова подела имала је своју окултну и езотеријску димензију. На езотеријском нивоу подела се манифестовала као сукоб два геополитичка светоназора: „проруског“ и „прозападног“. Видљив појавни облик тог сукоба био је улазак Југославије у паранатовски савез, у војни пакт са Грчком и Турском, чиме смо – можда и заувек? – напустили тзв. „евроазијски свет“, област под влашћу „звери из земље“ („телурократије“) и потчинили се тзв. „поморској сили“, другом езотеријском геополитичком блоку („атлантистичком“), под влашћу „таласократије“ („звер из мора“). У наредној деценији југословенско друштво је претрпело радикалне окултне промене. У „Атељеу 212“ изведен је Бекетов комад Чекајући Годоа, у Загребу је одржана прва изложба апстрактне уметности, у Београду је основано окултно друштво сликара под називом „Медиала“; у моду улазе шушкавци, фармерке, каубојски филмови, Холивуд, Тарзан, Естер Вилијамс, француски „нови роман“, рокенрол, Елвис Присли, Френк Синатра… Иницијатори обнове „Солунског процеса“ подигли су поклопац и из сандука, на чијем дну је до тада дремала, излетела је демонска сила „црне“ и „беле“ руке. Та сила је динамичка и не губи време, одмах ступа у акцију. Најпре изазива поделу унутар простора који испуњава. То је први корак: „pro et contra“. Други корак је „хватање у коштац“. Идеја је да се учесници ухвате „у клинч“ – „за гуше“ – и да у том смртоносном загрљају остану заувек. То се зове: „danse macabre“.

Да би се разумела суштина ове историјске матрице, потребно је замислити два рвача који су се ухватили у коштац и носе се, не „цели дан до подне“ него – од почетка до краја историје. Шта они раде? Маневришу… Мењају захвате, положај тела, кораке… Онај који је био горе, сад је доле; онај који је био лево, кад обрне пун круг око својег противника, наћи ће се на десној страни; онај који је гуран уназад, сада гура напред… Суштина остаје иста, само се мењају рвачи и назив борбе. Понекад се то зове борба између „добра“ и „зла“, понекад борба између „добрих“ и „лоших“ момака… Свеједно! То је увек прича о Каину и Авељу. Из исте породице потичу обојица, од истих родитеља. Грех родитеља Каин је увећао убиством брата. Кад кажем „црна“ и „бела“ рука мислим, дакле, на сукоб „браће“ унутар исте породице. То је „породица“ која верује само у земаљске циљеве и бори се само за земаљско царство. Они се не боре против духова злобе у поднебесју него заједно са њима; не боре се против господара таме овога света него за њега.Увек, дакле, за власт а не против власти и поглаварства. На окултном плану, то је борба за хегемонију: ко ће да предводи, да буде авангарда – хегемон („официри“ или „политичари“; „пролетаријат“ („црна рука“) или његова авангарда – „Нова класа“ („бела рука“)? На езотеријском, геополитичком плану, то је борба за физичке границе хегемоније: докле допире моћ „звери из земље“ („копнене силе“) – „телурократије“ – изван које се простире моћ „звери из мора“ („поморске силе“) – „таласократије“. У оба случаја, и на окултном и на езотеријском нивоу, то је једна манихејска борба. Манихејска, значи демонска! Ту се боре демон таме, „црни бог“ („Црнбог“) Ахриман („Црна рука“, као Ахриманова продужена рука) и демон светлости, „белибог“ („Белбог“) Охрамазд („Бела рука“ као Охрамаздова продужена рука). Ова борба није православна! То је једна древна, индоевропска, паганска јерес, страна нашој православној традицији. Па ипак, ми и данас живимо у сенци ове манихејске борбе! У томе је можда најдубљи смисао контратрадицијског дејства којем смо изложени након „Мајског преврата“ 1903. године, а што је одобрено комунистичким печатом на пресуди из 1953. године. Овим печатом, као својеврсним имприматуром, манихејско контратрадицијско дејство продужено је све до наших дана, али не више као комунизма, него као криптокомунизам. Други део ове књиге требало би то да покаже.

Поглавље из рукописа нове књиге Рада Јанковића

---

[1] Црна рука, стр.391 (преузето из часописа „Нова мисао“, бр.8, Београд 1953.

[2] Исто, стр.391

[3] Исто, стр.400,401.

[4] Исто, стр.401.

[5] Исто, стр.401.

[6] Исто, стр.401.

[7] Исто, стр.399.

[8] Исто, стр.399.

[9] Исто, стр.398.

[10] За употребу овог симбола у православној иконографији, даје се следеће објашњење. Кад је први човек, Адам, умро након протеривања из раја, сахрањен је у Јерусалиму на брду, које ће се управо зато назвати „Голгота“ („Гола глава“). Кад је Исус Христос разапет, неколико капи његове крви кануле су на земљу и тако спрале првобитни праотачки грех, јер су кроз земљу допрле до Адамове лобање. (Отуда назив „Адамова лобања“.) Ово објашњење, у неизмењеном облику, подједнако прихватају православни, католички и протестантски теолози. У томе је проблем: нисмо ли тиме загазили у екуменизам, ако прихватамо објашњења која су истоветна са католичким и протестантским тумачењима? Осим тога, ово објашњење не даје комплетан одговор. Ако је „Мртвачка глава“ симбол Адамове главе, шта симболизују укрштене кости?… Кад симбол „Мртвачке главе“ каче на иконостасе, православни би морали да знају: да је овај симбол дошао код нас из римокатоличке јереси, те да су ови јеретици, након што су отпали од православља 1054. године, кроз читав средњи век користили људске лобање украшене сребром као чаше за причешћивање оболелих од епилепсије!Тиме проблем постаје сложенији: нисмо ли прихватањем овог симбола загазили у демонизам Запада? Или, прецизније речено: нису ли екуменизам и демонизам синоними?…

[11] На једној фотографији из 1915. године видимо немачког генерала Аугуста фон Макензена са шубаром на глави и „Мртвачком главом“ на шубари. Кад не бих знао ко је то, преварио бих се да помислим, да је то неки четнички војвода с почетка XX века. Ова спољашња, формална сличност има, ипак, и своје дубље, суштинско значење. То је генерал Макензен показао када је наредио да се лешеви изгинулих бранилаца Београда сакупе и достојно, са свим војним почастима, сахране у заједничку гробницу на којој је подигнут и леп споменик и уписан један кратак али речит епитаф: „Српским јунацима!“ Традицију Totenkopfhusaren преузели су у другом светском рату припадници SS-а, али без витешких црта пруских хусара и симпатија за српски народ. То значи да су узајамно корисне везе између немачке и српске војске заувек прекинуте 1915. године. Ево зашто. Почетком 1915. године Немачка је преко српског посланика у Берлину, Милоша Богићевића, упутила предлог Србији за закључење сепаратног мира. Са тим се сложила и Аустро-Угарска. „Као ’еквивалент‘ за све ово – пише Васа Казимировић – Србији би могла бити обећана северна Албанија. Што се тиче сједињења Србије и Црне Горе, Монархија више не би имала ништа против тога…“ (Црна рука, стр.622). У ту сврху Богићевић је дошао у Србију и уместо у Владу или код министра иностраних послова, одмах је отишао у штаб Драгутина Димитријевића Аписа. Апис се сложио са овим предлогом! Сложила се и опозиција и добар део владајуће коалиције. Једино је престолонаследник Александар био против! Тако је овај план пропао. Разочаран Милош Богићевић се вратио у Немачку где је наставио да живи све до своје смрти.   

[12] Солунски процес 1917, стр.67.

[13] У тој заклетви се између осталог каже: „потајно ћу употребљавати отровни пехар, стиснути конопац, челични бодеж или оловни метак, без обзира на част, ранг, достојанство или ауторитет особе или особа, ма какви били услови њихових живота, јавни или приватни, онако како ме буде, у било које време, упутио било који папин заступник или старешина браће по светој вери, по друштву језуитском.“ (Др Алберто Ривера: ватиканске убице – Metaphysica, Београд, 2009, стр.50) Застанимо за тренутак и замислимо се над овом заклетвом. Шта нам она казује? Језуита ће, дакле, ако му „Црни папа“ (заступник „Белог папе“ међу језуитима) нареди, убити било кога, без обзира на ранг, достојанство или ауторитет (то значи и принца Фердинанда, наследника престола „Светог римског царства“!) и његову жену, без обзира какви били приватни услови њеног живота (трудноћа!) Овим не тврдим, али и не искључујем! – да је Гаврило Принцип био у директној вези са језуитима. Само изводим закључак: у конкретној ситуацији – случајно или намерно?; свесно или несвесно? – Принцип је деловао по кодексу који примењују језуити. Зашто би иначе убио Фердинандову трудну жену? Ако разлози нису ритуалне–демонске природе! – који су онда политички разлози који оправдавају убиство трудне жене?…

[14] Ко је могао да отрује патријарха Варнаву? То је могао само неко ко му је био веома близак, кога је патријарх волео и у кога је имао поверење, што му је омогућило лак приступ у патријархове одаје. Он је могао да му донесе поздраве од пријатеља из детињства или родбине и понуде које му шаљу: јабуку, сок од малине или колач, што је патријарха веома обрадовало и разнежило. То је могао да буде неко ко се разуме у отрове, неки апотекар или лекар на пример. Он је засигурно био атеиста, богоборац; мрзео је православље и сâм чин православног патријарха. Неки анархист, масон или можда комунист?… (Др Алберто Ривера: „Након дуге и пажљиве припреме за Руску револуцију, језуити су радили блиско с Марксом, Троцким, Лењином и Стаљином. Ми смо тајно преселили наше злато у Русију, преко Немачке, користећи нашег кључног човека. Веровали смо да ће наш непријатељ ускоро бити уништен…“ – Ватиканске убице, стр.71). Не сме се превидети ни овај детаљ: бочица са отровом на печату „Црне руке“ има уписан мали крст, а испод њега „Мртвачку главу“!Крст има једнаке краке као крст „Малтешких витезова“!

[15] На карбонарску везу упућује и овај детаљ: након што су одбили да га приме у четнике, Гаврило Принцип је, кажу званични подаци, отишао на гроб Богдана Жерајића и заклео се на верност идеји српског уједињења. Том приликом, он је на Жерајићев гроб просуо шаку српске земље коју је донео из Србије. Ово је еминентно карбонарски ритуал! Неофит који ступа у карбонарску организацију, дужан је да по ноћи оде у шуму и донесе земљу, која се онда користи у његовој иницијацији!   

[16] Крст са три круга на врховима је розенкројцерског порекла. Три круга су три алхемијска симбола: жива, сумпор и сô, исписани редом који има езотеријско значење. (Кети Барнс: Масонски и окултни симболи – Пи Прес, Пирот, 2005, стр.120). Када се секу, њихови пресеци образују окултни симбол називан „три ноге“ (triskelion).Симболизује сунце у кретању. Три крака означавају три положаја сунца: излазак, зенит и залазак, који чине затворено кружно кретање – реинкарнацију. Користи се и у значењу „666“. (Данас га користе многе глобалистичке организације, на пример „Трилатерална комисија“ и „Друштво за светску будућност“.)

[17] Лобања са укрштеним костима се данас користи у најмање два масонска ритуала: приликом пријема неофита у чланство и приликом иницијације мајстора масона. Приликом пријема, нови члан „се уводи у осамљену собу која се зове соба за контемплацију, с повезом на очима; сама соба делује злослутно. Зидови су потпуно црни и украшени скелетима, лобањама мртваца и сузама које се виде на мртвачком покрову.“ (Анри Дирвил: Масони – Просвета, Београд, 2012, стр.33-34);приликом иницијације масона из II у III степен, степен мајстора, кад га други мајстор масон симболично „оживљава“, тако што га „подиже из мртвих“, са пода где је до тада лежао на црној тканини на којој су бела лобања и укрштене кости. Језуитску линију, како је већ напоменуто, можемо да пратимо све до барока, конкретно до Доситеја Обрадовића (који, док је боравио у Загребу „при језуитам“, како сам каже, беше „изучавао некакве историјице“) и Вука Караџића (који је прешао у католичанство да би се оженио католкињом).

[18] Сун Цу: „Борити се и победити у свим биткама није врхунска врлина; врхунска врлина састоји се од сламања непријатељског отпора без борбе.“ (Умеће ратовања – Моно и Мањана, Београд, 2009, стр.29).

[19] Тодор Михајловић се помиње у литератури као пријатељ Богдана Раденковића, који се са Раденковићемна самрти, последњи видео. Али не и као пријатељ Љубомира Вуловића! 

[20] Пуковник Љубомир Дабић, поротник војног суда, који је био задужен за извршење смртне казне, у својем извештају од 26. јуна 1917. године каже: „Осуђени Димитријевић и Вуловић доставили су, пре него што су се исповедили протојереју Здравку Паунковићу, писма за своје породице; протојереј ће их данас предати команданту.“ (Солунски процес 1917, стр.106) Дакле, нема ни говора о некаквом Тодору Михајловићу из Београда. Посебно је смешна напомена „када земља буде слободна“. Све је то глупа Удбина комедија! Ако, пак, неко мисли да се протојереј Паунковић усудио да не преда писма команданту, тај је тек права будала!

[21] О њему су сачувани сасвим штури подаци. Зна се да је рођен 1875. године у Рготини код Зајечара. Вишу школу војне академије завршио 1912. године. У Балканским ратовима био је најпре помоћник начелника штаба Дунавске дивизије а потом њен начелник штаба. У организацију „Уједињење или смрт“ ступио је одмах по оснивању, и регистрован је под бројем 011(Солунски процес 1917, стр.73).У организацији је обављао функцију секретара. Код њега су и пронађени спискови чланова организације, што је олакшало хапшење осталих чланова. На „Солунском процесу“ био је најпре осуђен на смрт. Након жалбе осуђен је на казну затвора у трајању од 20 година. Помилован је одлуком регента Александра (www.maticacasrpska.org.rs). На обновљеном „Солунском процесу“ тврдио је: да му је „Црна рука“ од почетка „била несимпатична због њене тајанствености и да се одмах разочарао у њу“ (Црна рука, стр.788). Као главни сведок поставио се у улогу „тужиоца“ против регента Александра и Николе Пашића, који су га пре хапшења одликовали са два ордена „Карађорђеве звезде“ и два ордена „Белог орла“. По његовом мишљењу „Солунски процес“ су  исконструисали Пашић и Александар „само зато да се Апису скине глава“ (Драгутин Димитријевић Апис, стр.308).

[22] Моша је био сарадник дневног листа „Пијемонт“ од његовог оснивања (1911) до Првог светског рата (1914). Ако ништа друго, сигурно је познавао главног уредника Љубомира Јовановића Чупу, што је сасвим довољно, ако се зна да је Чупа био spiritus movens „Црне руке“.

[23] Логички лавиринт о Југославији и „Црној руци“ – www.srbijadanas.net

[24] Као пример наводим: само 4 дневна листа („Борба“, „Дневник“, „Политика“ и „Ослобођење“) објавили су укупно 65 чланака, сви углавном на читавој страници, ретко на пола странице (Милош Војиновић: Одјеци обнове солунског процеса 1953. године у југословенској штампи – www.pdfslide.net).

[25] Упркос недвосмислено терористичком карактеру који је истакнут у чл.2 Устава организације „Уједињење или смрт“, где се изричито каже: „Ова организација претпоставља терористичке активности интелектуалној пропаганди, и због тога мора да остане апсолутно тајна за оне који јој не припадају“ (Солунски процес 1917, стр.62). Упркос томе веће Врховног суда НР Србије је закључило да „Црна рука“ није била илегална, већ само тајна организација („Може се закључити, речено је у пресуди у вези с тим, да је обзиром на потребу конспирације у заграничном раду, оснивање, постојање и делатност организације баш у интересу државе, чији су органи у врховима били упознати, морало да буде тајно у државном интересу, како држава не би морала да сноси евентуалне последице таквог рада…“ – Црна рука, стр.788).

[26] Одјеци обнове солунског процеса 1953. године у југословенској штампи – www.pdfslide.net)

[27] Нова мисао, бр.8/53, стр.257(Није на одмет да се подсетимо: уређивачки одбор часописа „Нова мисао“ сачињавли су: Милан Богдановић, Добрица Ћосић, Оскар Давичо, Бора Дреновац, Милован Ђилас, Душан Костић, Скендер Куленовић /главни и одговорни уредник/ и Михаило Лалић.)

[28] Откривење: „И видјех звијер гдје излази из мора, која имаше седам глава, и рогова десет, и на роговима њезинијем десет круна, а на главама њезинијем имена хулна. И звијер коју видех бијаше као рис, и ноге јој као у медвједа, и уста њезина као уста лавова, и даде јој змија силу своју, и пријестол свој, и област велику. /…/ И поклонише се звијери говорећи: ко је као звијер? И ко може ратовати с њом?…“ ( 13:1,2,4,5).

[29] Откривење: „И видјех другу звијер гдје излази из земље, и имаше два рога као у јагњета; и говораше као аждаха. И сву власт прве звијери чињаше пред њом; и учини да земља и који живе на њој поклони се првој звијери… И учини чудеса велика, и учини да и огањ силази с неба на земљу пред људима. И вара оне који живе на земљи знацима, који јој бише дани да чини пред звијери…“ ( 13: 11,12,13,14).

[30] Нова мисао, бр.8/53, стр.250: „Али и на самом обновљеном процесу појавиле су се тенденције, које су, објективно гледано, ишле за тим да изврше и извесну политичку рехабилитацију организације ’Уједињење или смрт‘. Задатак суда био је да утврди материјалну истину о Солунском процесу… Међутим, суд се упуштао у историјске оцене и идеолошка размишљања, што је само могло да шкоди објективности суда“ (Владимир Дедијер и Бранко Павићевић: Докази за једну тезу).

[31] Исто, стр.258: „Како је било могуће да једно овакво нечувено искривљавање историјске истине, извршено у одређене политичке циљеве, продре широко у нашу јавност без икаквог отпора. /…/ Није ли узрок те појаве у томе, што се многи наши комунисти, па и неки стари, заокупљени практицизмом, у суштини не баве политиком и идеолошким радом…“